Književne novine
SŠpaa Fresnej, ćerka Marije FreBalzaka, kada je imala 16 godina (1910)
Mari snej i
Balzak, tilan svetske književnosti, modele za glavne ličnosti svojih romana uzimao je direktno iz realnog života. Takav je slučaj i sa Evgenijom Grande, heroinjom istoimenog Balzakovog romana. Međutim, sve do pre izvesnog vremema nije se moglo ustanoviti koja lič nost je mogla poslužiti veliTom cmansijeru kao DTOlOTib za Bvgeniju Grande. Pravljene su u tom pogledu razne pretpostavke među že nama sa kojima je Balzak imao bliži dodir. ali se nije moglo tačno utvrditi koja ga je osoba direkino inspirisala da dade lik Evgenije Grande. Tek nedavno je utvrđemo da se u Balzakovoj heroinji Evgeniji Grande saWvivala jedna od njegovih liubavnica.
U izdanju romana »Evgenija Grande« pariskog knjižara Šarpantjie-a 1854 godine Balzak posvećuje nckoj Mariji sledeće vedove:
Mariji et NJ Neka Vaše ime, Vi ČIJI 1J6 portret najlepši ukras ovoga dela, bude kao grenčica. sveiog Bimšira otkinuta od neznanog drveta, no zaista Dposvećena od eligije i obnavljana. večito zelena 'od bobožnih ruku“,
U vezi sa ovom Mayvijom pravljene su razne pretljo– stavke. Međutim, baizakolozi sve do najskor vremena nisu. mogli ustanoviti koja je bila ta Marija kojoj je namenjena Balzakova 90sveta, Više svetlosii na ovu ličnost baca Jedno pismo Bal zaka upućeno mjesovoi sostri Tori Sirvil, 12 oktobra 1895 godine:
po Cc
„Ja sam otac, piše Balzak, (evo druge tajne koju sam imao da ti kažem) i to u lič nosti jedne ljuphke csobe, ma, naivnije stvorenje koje Dostoji. pala kao cvef 5 neba. koja dolaziii itajno k meni. ne traži dopisivanje mi brige i koja veli: „Voli me „jednu godinu, jm ću lie VOlcii celog mog života“.
Balzak je, znači, pošlao
otac. No, on u ovom bDismu ne daje o Mariji nikakve podatike od, kojih bi mog!o da se ustanovi koja
Je 1a osoba. Iz samog' p:sma možc
KO JE BILA ~
'Evgenija.
Td
se zaključiti da je ova Moirija bila u vremenu potpunog „rascveta romantizma isto kao i Evgenija Grande. duboko osećajna priroda: »Voli me jednu godinu, ia ću te voleti celog: mog Žživota&, Ove su se reži, kao i sama Marija, duboko urežale u duši velikog romansıjera. Zato sa sigurnošću može da. se tvrdi da baš u ovom vremenu kad je Balzak stvarao: svoj, roman »Evgenija Grande«, mnogo od karaktemih crta ove Matije je ovaplotio u hero:nji OoVGS romana, 'budući je sličnost među Marijom i Evgenijomn Granđe velika. Kao što se iž
nde
log mog života«. Međutim, treba još odmah maglasiti da Balzak u ličnosti Evgenije Grande nije ovaplotio samo Manijine crte. Naprotiv, što se više ide kraju roma-– na »Evgenija Grande« zabažaju se nove crte kod heronie ovog romana koje su svojstvene gs-đi Hamskoi s kojom, se Balzak pri samom kraju svoga života oženio. Postavlja se sada pitanje koja je ličnost ustvai bila ova Marija? Punu svetlos na ovu Mariju bacili su dva balzakologa: A. Šanserel i R, Pjero koji u svome frudu »Prava Evgenija Grande« uspevaju da
Mavyija de, iz vremena kada je MbDila devo,ćići
Balzakova | ljubavnici
Balzakovog pisma njegovoj soslri Loli Sifvil vidi, Marija je bila, isto kao i Evgenija Grande, prožeta romantičar– skim idealizmom. Osim 1ioga ulvrđene' je njihova sličnost u Spoljašnjosti, Lice Marije
samog upućenos
Rhao i Kvgenije Grande bilo
je unakaženo malim bogBimjama. Prema tome Marija je Evgenija Grande. Toga je mišljenja i Mrancuski pisac i kritičar Moris Ra Moji ovako karakteriše sličnost Marije sa Evgenijom Grande: »Ista poniznost, ista ljupiost, ista hrabrost ovce mlaide žeme u njenoj pokva=– renošti tako sveilo. roma-
'neskoj, koja je izlila jednog
dana svoju plemenitlu moibu bez iluzije: »Voli me jednu godinu, ja ću ic voleti ce-
Fresne,j,
pravn Mwzgenija GCramn-
dokažu da je ličnost kojoj je namenjena Balzakova posve ia u romanu »EMvgenija Gran de« ustvari Marija Dominoa koja se je udala 1829 godine za gospodina di Fresnej. Ovo olkiće oni su mogli da naprave blagodareći Šarlu di Presnej, nećaku ćerke Bal zaka i mjegove ljubavnice Marije di Fresneji (Maria du Presnay), koja se isto ftako zvala Matija (Marie du Fresnay) i koja je umrla kao stogodišnja starica 1955 godine. Marija je pričala svome nečaku da je Balzak prisustvovao mjenom „prvom pričešću. Ona se prisećala da je Balzak lada celoga dana bio »silno impresiran«. Osim toga Balzak. koji je često dolazio kod njenih oditelja, mnogo je voleo da sa njome
»proćereta«, Blagodareći ovim podacima, A. Šansenel i R. Pjero otktivaju da ije maria du Fresnay, iako uda-
ta mlada dvadesetčeivorogo dišnja žena, održavala sa Balzakom , ljubavne Veze. Tako se od. ove veze rodilo Žensko dete kome su dali ime Marija (Maric). Balza-
kova ljubavnica Maria celoga će se svog života sećati njega i nikada se neće njena velika ljubav prema njcmu ugasiti: »Srećan je onaj, piše Maria u jednom pismu sada već starica, koji čak i bo seni kajanja može da živi od uspomena. On Je iskotistio svoj živof«. ; Pred svoju smrt Balzak je testamentom zaveštao sVojoj irinajestogodišnjoj cerci Sve-
io Rašpeće Isusovo, đelo umelničke vrednosti, To se vidi iz jednog pisma Marije du Fresnay u kome ona u ime svoje ćerke zahvaljuje Balzakovoj udovici za OVO rašspece:
„Gospođo. piše Marija, da te plagošloveni #3 vašu nežnu dobrotu. da ste blagosloveni Vi in ste mnubitlj mnjecov, živol, ublažili pošlednje dane koje Je on proveo na zemlji, vi, sreli što šte mogli ostvaniti svO] 54, On treba da zna današ Koliko sam ja uvek bila iskrena, "o je sva moja uteha i molila nada. Zbogom, gospođo. Neka Bog, kome se ja molim pred ovom slikom, ovim Uumeiničkim delom pred kojim sam ja razumela u celom | „mjegovom prostranstvu ovu Ssfrašnu reč, srce probodeno mačem! Neka om čuje moje želie za vas 'i moje molitve #a NJBGAM“
Mateja Matevski
Ben Nikolson
Gugenhajmova međunarod na nagrada za slikarstvo, osnovana ove godine sa ciljem da u svetu stimulira inle»esovanje javnosti za ume? nost, dođeljena je engleskom slikaru Ben Nikolsonu. Za njega se može reći da je jcdan od trojice najpoznatijih engleskih umetnika “pored Saderlenda i Mura) koji imaju ujedno i međunarodnu reputaciju. Pored slikarskog rada Ben Nikolson je poznat i po svojim „geometriskim reljefima u gipsu ili drvetu. Osim refrospektivnih izložbi u Engleskoj, on jc učestvovao | na mnogim medunarod nim manifestacijama likovne umetnosti, uključujući: Bijenale u Sao Paolu, 1951: Infternacionalnu izložbu Ka nedžijeve zadužbine u Pitsburgu, 195» (I nagrada), 1955; retrospektivnu izložbu na Bijenale u Veneciji 1954.
Ben Nikolson je u svojoj zemlji po rečima engleskog kritičara Erikak Njutna, naj eminentniji pretstavnik grupe koja bi se mogla nazvali klasičnom, nasuprot. drugoj, »romanftičnoj« grupi, sa Saderlendom na čelu. On oscilira između jednog striktno nefigurativnog izraza, koje se odlikuje velikom čistotom linije, i slika isto toliko limearnih i stilizovanih sa Tinoćom,. koje pofsećaju ma ogolele pejzaže. Govoreći a Nikolsonu kao o jednom od pretštavnika REmgleske u Veneciji 1954, Herbert Rid jc podvukao specifičnu odliku njegovog dela, njegov duboko nacionalni karakter. NMi*da ima opšte karakiloeristike međunarodnog pokreta, ili bolje reći međunarodnog stila koji pretstavlja apstralcina ili nefigurativna umetnosti, ipak Ben Nikolsonovo slikarslvo ostaje uporno englesko: U onom što bi mogli nazvati
njegovom lirskom svežinom. Po Ridu je io kvalitet koji sadrže minijature gotskih manuskripta i vitraži, škola engleških akvarelista, dela Gensboroa, Konstebla i Ternera, kao i engleska poezija. Međutim, bila bi zabluda kada bi pretpostavili da je u pitanju literarno slikarstvo.
Pre dodeljivanja Gugen=hajmove međunarodne hnagrade (od 10.000 dolara) dodeljene su i nacionalne nagrade u visini od 1000 dolara u zemljama koje su ispunjavale postavljene „uslove. Nacionalne nagrade su dobili: Herbert Bekl, Austrija; Rene Magrit, Belgiia:; Kandido Portinari, Brazilija; Vilijam Ronald, Kanada; Aleksandar Obregon, Kolumbija; Jens Sendergard, Danska; Mohamed Eveis, Egipat; Mar sel Gromer, Francuska; Georgije Buzianis, Grčka; Emilio Vedova, Italija; Kazu Vakita, Japan; IKornej, Holandija; Jan Cibis, Poljska; Valter Bodmer, Svajcarska; Džon Bretbi, Britanija; Mark Tobi, SAD; Petar Lubarda, Jugoslavija; Hans Hartung, Evropa i Afrika; Emilio Poetoruti, Severna i Južna Amerika. Svaka zemlja je pored nagrađenog dela mogla poslati i po četiri slike, od istog ili od različitih autora, u cilju konkurisanja za međunarodnu nagradu. Tako je jugoslovenski žiti, pored nagradđene Lubardine slike, poslao još po jedno delo od Krste Hegedušića, Staneta Kregara, Peđe Milosavljevića i Gabnyi-= jela Stupice. Jugoslovenski žiri ssačinjavali su: Zoran Kıžišnik, Momčilo Stevanović i Gabrijel Stupica; a međunanodni žiri: Žorž Sal, Prancuska, Pol Fierenms, Belgija i Marko Celebonović, Jugoslavija.
je često zamršen i umanjuje mu
Na
“ e
Zona, Tišine
Jesen je u Raveni...-Jesen u njenim opustelim ulicama, na njenim trgovima. Oktobar je mesec. Sunce štedro prosipa svoju svetlošt po ovom tihom jadranskom gradiću, ali ga ne greje. Na nebu, plavom kao indigo, Ocrtovaju se Rkrošnje platana pune. zlatnorumenos lišća koje je jesen već dodirnula svojom neumoljivom rukom.
Kad noć razapne svoja crna krila + pokrije hramove i f'gove njene, mir beskonačni zavlada „ovim mrtvim gradom. Samo kamen zvoni pod nogama, a njegov eho lagano umire u jesenjoj noći.
Prognani pesnik
Davno, pre više od šest, slotina godina, Dante Aligijeri, prognan iz svoje otadžbine Firence i osuđen na lomaču, lutao je gradovima Italije· Otrgnut od svoje porodice, bez ikakvih sredstava, pun tuge i — ponosa. Gorka je bila sudbina njego va, ali on crpe snagu u bogatstvu svog unutrašnjeg živofa i podnosi hrabro sve nedaće i poniženja.
Jednoga dana zakucao je pesnik na kapije Ravene... I one su mu sec pnijateljski otvorile.
»Zona lišine«
U vriu kraj male kapele, današnjeg pešsnikovog groba, kraj erkve San Frančesko, stoji jedan zid obrastao zelenilom. I na njemu, spomcenploča. To je mesto gde je maja 1865 pronađen kovčeŽić sa Danteovim kostima
umefiničku
koje su kaluđeri tako brižljivo sakrili.
I} Divino Poeta, izgnanik i lutalica, najzad nađe svoj večni mir. Sad počiva ovde, u ovoj maloj kapeli, okružen pažnjom i poštovanjem: Od 13 septembra 1908, na njegovom grobu gori kandilo koje se nikad ne gasi... A ulje za kandilo poklanja grad Pirenca! Iskupljuje greh svojih predaka?!, Na ploči iznad samog groba, pod vencem od bronze, urezane su i ove pesnikove reči, gorke i bolne, koje je još za života napisao:
». .. Ja Dante, počivani ovde, prognan iz svoje Otadžbine, ja, roden od Firence, majke koja me je tako malo volela.«
Trem sa stubovima nedaleko od pesnikovkog groba napola okružuje jedan mali vrt kome prisustvo nekoliko starih sarkofaga daje još upečatljivji izgled. Ceo taj proslor oko kapele nazvali su — Zona tišine. IT zaista, mrtva tišina caruje oko pesnikovog večnog dcma:· .. Ovde niko ne govori preterano glasno. Ovuda ne prolaze automobili, niti se čuje Yeski zvuk njihovih sirena. Kao da nismo usred grada, u zemlji gde se bučan razgovor smaira za Jednu od nacionalnih osobina...
Na dugačkoj, kamenoj klu bi, njeg sunca, sedi poneki pozni fturisfa hodočasnik i odmara umorne noge. IT opija se tom čarobnom tišinom koja je tioliko duboka, toliko
pod košim zracima jese-
\
Dante, počivam OVI...
robu pesnikovom u Raveni
jaka da je Čovek ošeća ELA kim napetim nePvom SVO umornog tela. A umoran je od doživljaja, od utisaka, koji su tako snažni. Jer u Ravenu se. dolazi sa uzbudenjem... Kao u naše srednjevekovne manastire, Kao u Sikstinsku kapelu, ili u crkvu sa freskama Pjera de la Prančeska i Arecu... Sa uzbuđenjem se upija u zenice svaki blistavi kamenčić ugra đen u veličanstvene mozaike ravenskih crkava. A flih kamenčića ima na hiljade... T· skladno bogatstvo njihovih raskošnih boja još dugo, vrlo dugo treperi i svetluca pred · očima koje se sad odmaraju na zelenilu malog vrta kraj Danteovog groba· Ili na jed nostavnim i elegantnim linijama crkve San Frančesko,
I može umorni putnik da
sedi tako satima. obavijen, ftišmom Rkao nekim gustim
velom, ne osećajući vreme, Sve dok ga ne prene čudna muzika zvona...
To svake večeri, kad sunce umire, zvoni srebrno zvono sa malog Danteovog muzeja. Potseća žive na besmrt nog pesnika.
A njegovi kristalni i nostal gični zvuci trepere u vazduhu, lome se i nestaju u daljinama. I rađaju u duši neku snažnu | neobjašnjivu tugu..- d
Nada Doroški
Đanteyv grob u Kavebi
pravac i doprinele kvalitetnijem i intenzivni~
(Nastayak sa pre strane)
Atinska škola se razvijala pod drugim
uslovima i težnjama. Posle oslobođenja
Grčke od turskog ropstva, početkom tridese-
iih godina NIX veka, i uspostavlianja monarhije sa kraljem Otonom iz Bavarske, p0iiskuje se narodni jezik u korist čistunskog, koji postaje zvaničan i uvodi u sve školv. Ustvari to je bio jedan vid političke borbe
' koja se vodila i na ostalim poljima. Iz tog vremena potiče i propovedanje »velike ideje« o delimičnoj obnovi Vizaniiske imperije, što je svakako imalo i za cilj da se, u vremenu previranja na Zapadu a i naprednijih težnji u samoj Grčkoj, kanališu narodna siremljenja u određenom pravcu. Ova »velika ideja« imala je svog dubokog odjeka i u samoi grčkoj književnosti, negovala se u njoj veoma intenzivno, uđaljavajući na faj način grčke književnike od gorućih problema “##rčkog naroda.
Preokret u borbi za narodni jezik nastaje počev od 1888 godine kada je Ioanis Psiharis, grčki književnik koji js živeo u Francuskoj, objavio svoju knjigu »Putovanje«, u kojoj je bio poziv jednog vatrenog Grka da, se prekine sa namefanjem veštačkog jezika koji je bio dalek od naroda. Nije bilo lako izvojevati pobedu, jer pobornici čistunskog jezika, jako su bili bez podrške u narodu, imali su za sobom državni aparat i, izmedu ostalog, nisu se ustručavali da proglase da su pobornici narednog jezika neprijatelji nacije. |___Ova borba za narodni jezik koja se dugo vođila i dobila naročito oštar vid posle OsloDođenja Grčke, može se reći da je danas zavr šena pobedom narodnog jezika, iako u Grčkoj ima još i danas ljudi koji govore da nije okončana, jako čistunski jezik još služi kao zvaničan jezik u prepisci javnih ustanova i u Parlamentu, Inače književna dela, poetska i pozna, pišu se narodnim jezikom, a to isto čini i štampa sa izuzetkom nekih komentara kojima se želi da prida poseban značaj i koji se pišu nekom mešavinom narodnog i čistunskog jezika. NJ ı ;
U novijoj grčkoj književnosti, u početku, naročito se neguje istoriski roman i pisci toga vremena ne pokazuju gotovo nikakav interes za Svoju sredinu i za Život neposredno okolo njih. U ovom razdoblju posebno je intenzivan prevodilački rad, i prvo mesio zauzimaju dela francuskih roniantičara.
"Tek kasnije, osamdesetih godina prošlog
„“ička tn
e e Y
le koji piše narodnim jezikom — velikog pesnika, Kostisa Palamasa. /
Boidis se pročuo u Grčkoj i u svelu SVOjim romanom JOVANKA ZENA PAPA koji se odlikuje više zanimljivošću negoli umetiničkom vrednošću. Ovaj roman, erotičan po svojoj sadržini, koji je Roidis nazvao »srednjevekovnom studijom«, odlikuje pozitivan i oštar duh i pretstavlja nešio novo u rasbplinufoj romantičarskoj književnosti Atine, U svoje vreme ova knjiga je podigla veliku prašinu, jer je pretstavljala oštru kritiku katoličkoz klera, ali dodirujući verska pitanja nije poštedela ni pravoslavnu crkvu. Zanimljivo je pomenuti da je Roidis pisao čistunskim jezikom, mada, je bio vatren i uspešan Dpropovednik narodnog: jezika.
Aleksandros Papadiamandis (1851-1911) stekao je u svoje vreme ime velikog književnika. Njegova odlika je u tome što je u SVOjim pripovetkama izvanrednom snagom i Ve0O= ma živo opisao Svoju sređinu, život grčkog naroda, brige i radosti malih ljudi. Njegovom daru oštrog zapažanja ne promiče društvena nepravda i zlo, i on to veoma uspešno beleži, ali kao sveštenički sin, vaspitan u duhu pobožnosti, on je u isto vreme i faftalist i sve prepušta proviđenjiu — bogu. I tako Papadiamandis, idealist, negira Papadiamandisa, realistu. Usto, u nastojanju da postigne neki kom promis, pisao je nekom mešavinom narodnog i čistunskog jezika, iako da je jednima bio rogobafan, a narodu gotovo stran.
Pesnik Kostis Palamas (1859-1943) bio je i ostao ponos grčke književnosti, njega do danas još niko nije nadmašio, a prešao je i granice svoje zemlje. Kroz suproinosii i nedoslednosti Palamasa: stvaralac i rušilac, ateista i vernik, nacionalist i internacionalist, hrišćanin i idolopoklonik, anarhista i podanik — neodoljivo izbija lik jednog velikog barda·
Palamasovo gledanje na svet možda najbolje pokazuju stihovi iz njegove pesme HIM NA ZIVOTU:
»Zivote, ničega za nas izvan tebe nema!
Voli i svetkuj i radi i živi,
i pripij se za život kao b.?šljan uz drvo,
i učvrsti se na zemlji kao ostriga za stenu,
a ne brini kuđa ćeš kada oči sklopiš«, kao i stihovi iz njegovog najboljeg dela, pocma DODEKALOG CIGANINA, koja dje prevedena i na druge jezike: \
»I kriknula si, krik Ivoj iz sećanja nika-
ko ne mogu da, zbrišem.
I kriknula si: »Vatre! U požaru raj da
veka, naročito pod uticajem Jonske Skole, | „Sravnipa!« smiruje se preterana razbarušenost Aline i I Rkriknula si: »Vode! Vairu pakla da ocrtava, izvesna zrelost u pisanju· Iz ovog WgaBilnl«
vremena potrebno je pomenuti Emanuila Roidisa i Aleksandrosa Papadiamandisa, koji pripadaju Atinskoj školi s obzirom da su pisali
čistunskim jezikom, i pripadnika Jonske škoAP Palamas, kriličar i esejist, možda nimalo ne zaostaje iza Palamasa pesnika, ali kao pripovedač ne ide dalje od proseka.
Pored Palamasa, koji dominira u poeziji,
Juzopnost
i nacionalnog pesnika Grčke Dionisiosa, Somosa, naročito mesto zauzima Konstandinos Kavafis (1863-1935). Njegova parnasovska poe zija nosfalgije i pesimizma prava je antiteza Palamasovoj, a on io i sam priznaje: kada, govoreći o subjektivnom karakteru svoga na-
dahnuća, ističe da se on ne bavi srećom i sud-
binom čovečanstva, već mu je cilj sreća i sudbina pojedinih ljudi.
Nije manje značajan ni Angelos Sikelianos, a od živih naročito su se istakli kao pesnici: Rostas Varnalis, Nikoks Kazanđakis, Georgios Feferis i Odiseas Elitis, koji su pDoznati i izvan Grčke. Pored njih postoji i čitava plejada pesnika omiljenih u Grčkoj: Malakasis, Gzfparis, Uranis, Kristalis, Ravadias i mnogi drugi.
U Grčkoj su imala, svog odjeka sva književna strujanja, od naturalizma i simbolizma pa sve do egsiztencijalizma, ali ona nisu bila tako izražena da bi se po njima obeležavali pojedini periodi ili grupacije. 'mesto toga, u Grčkoj se ukorenila navika da še pisci bliže određuju po generacijama: Tako, pored već navedenih, osamdeseta godina prošlog veka beleži i druge istaknute pisce kao što su Georgeos Vivinos, Argiris Eftaljotis, Georgios Drosinis, Aleksandros Moraitidis i drugi.
Snažno delo Palamasa u svojim nedrima nosi jednu Grčku, narodnu, imućnu i kulturnu i neodoljivo se,nameće generacijama pisača koji dolaze, te oni SVesno ili nesvesno, hotimice ili uprkos svom opiranju, podležu njegovom oticaju. Generacije dvadesetih godina, a i one posle nje, sve do 1992 godine, kada je maloaziska katastrofa unela pometnju za izvesno vreme, beleže dalju altirmaciju grčke književnosti.
Iz ove generacije pesnik i prozni pisac Kostas Hadžopulos uvodi u grčku književnost simbolizam, Andreas Karkavicas, koji je bio pod vidnim uticajem ruske književnosti, svojim zbirkama pripovedaka RECI SA PALUBE daje nekoliko malih remekdela posvećenih običnim ljudima koji se bore za život, a njegov roman PROSJAK je najizrazitije delo naturalizma u grčkoj književnosti. Nije manje značajan ni Kostas 'Teotokis, napredni pisac koji dobro poznaje društvene probleme.
Posebno mesto zauzima Grigorije Ksenopulos (1862-1951), veoma plodan pisac koji ima širok krug čitalaca, Neki grčki kritičari ga nazivaju ocem savremenog grčkog romana. Kealist koji često prelazi u naluralizam, majstorski je prikazao društvo u kome je Živeo, služeći istovremeno kao uzor ' mnogim mladim piscima.
Iz ovog nabrajanja pisaca koji se pojavljuju krajem prošlog veka ne bi smeli da izoslavimo Pavlisa Nirvanasa (1866-193), prefinjenog majstora reči, koji je divnom ironijom znao da žigoše »visoko« društvo, a takođe ni Demostenisa Vulirosa, čije je delo posvećeno običnim, malim ljudima. Istina, njegov stil
vrednost, ali tipovi koje daje veoma su živi i često sc služi veštom i impresivnom aleSorijom. Najzad, pored mnogih drugih. ovoj generaciji pripada i Nikos Kazandzakis, pesnik, putopisac i romansijer čiji se romani prevode na mnoze jezike i imaju, naročito na Zapadu, širok krug čitalaca. U delu Kazandzakisa ima impresivnih mesfa, kompozicije su mu zanimljive, ali je ipak isuviše vremenski blizak da bi se dao konačan sud i opravdao Veliki renome koji je stekao u svetu.
Ratovi pored pustoši ostavljaju za sobom i dubok trag u dušama ljudi, utoliko pre ako su završeni porazom. Grčka je izišla iz Prvog sveiskog rata, 1922 godine, pretrpevši težak poraz u Maloj Aziji u borbi sa Turcima. Preko milionipo grčkih izbeglica koji su napustili sve što su imali samo da bi jedva spasli gole živote, težak problem oko njihovog smeštaja i zapošljavanja u inače privredno zaostaloj zemlji, uvređeni nacionalni ponos i propast nade o ostvarenju »velike ideje«, sve je to moralo da ima svoj odjek i kod književnika, naročito kod mlađih, a posebno kod onih koji su preživeli tu tragediju i neposredno je osetili na sebi.
Nova generacija književnika, generacija tridesetih godina, kao što je u Grčkoj nazivaju, ispoljava veću zrelost i daleko veće interesovanje za društvene probleme nego Što je to bio slučaj kod ranijih generacija, jer su se one mahom ograničavale na čistu deskripciju ne upuštajući se u psihološka produbljivanja. Ova generacija prebacuje svoje težište na roman, nastojeći da pruži slike života sa mnogo ličnosti i složenija stanja, kao i da pođe ukorak sa raznim književnim strujanjima na Zapadu. Istaknuti književnik Geor gios Teotokas u eseju pod naslovom »Slobodan duh« pisao je 1929 godine đa je »neophodno da se raskine sa tradicijom« i da će »novu književnost stvoriti samo oni koji u nju budu uneli unutrašnji snagu koja joj nedostaje«.
Ova književnost ima kao svoju podlogu Eolsku školu, čiji je centar bio na ostvru Mitilini. Ova škola počinje da se uobličava negde u 1900 godini u krajevima de su živeli Grci u okviru turske države, a posle malgaziske katastrofe 1922 godine njen značaj postaje širi, dobiva svegrčki Rkarakter i daje istaknute pisce — Mirivilisa, Venezisa, Kondooglua, Politisa, Pikrosa, 'Teotokasa i JOŠ jedno petnaestak istaknulijih. Pomenuli smo posebno ovu školu, jer je ona bila od posebnog uficaja na književno stvaranje u Grčkoj. Od njenih pretstavnika ističu se Venezis, 4 naročito Mirivilis· Rarakteristično je spomenuti da je Mirivilis dao svoje najbolje stvari dok je živeo na ostrvu Mitilini i bio u tesnoj povezanosti sa narodom. Kasnije, ova veza dje prekinuta, što je neminovno moralo da 5eč odrazi i u njegovom književnom stvaranju.
Mirivilis i Venezis su i najizrazitiji pretsltavnici ratnog romana u Grčkoj. Naročito se istiće Mirivilisov roman iz Prvog svetskom rata ZIVOT U GROBNICI i Venezisov roman iz zarobljeničkog života NUMERO, oba prevedena i na druge jezike. Ove dve knjige se pojavljuju 1930 godine, u doba kada je grčka književnost preživljavala krizu, i prestavljaju datum i prekretniću, jer su svakako dale
jem Kknjiževnom postupku. Oba romana i po svojoj sadržini i po načinu izlaganja pretstavljaju humanističko i antimilitarističko gledanje, i daleko otskaču od dotadašnjeg ro-
mana, pa su zato i prešle granice Grčke.
Kao jedno od najboljih proznih dela sa istoriskom temom smatra se PRINCEZA IZABO Angelosa Terzakisa. To Je u isto vreme i najbolje delo ovog pisca koji se najviše odlikuje veštom kompozicijom. Terzakis je Veoma plođan i kao pozorišni pisac.
Tanasis Pecalis daje veoma. žive likove i dobro poznaje materiju koju obrađuijie. Smatra se da je njegov najbolji roman CENI KURJACI u kome zahvata dalju istorisku prošlost — doba junačke borbe Grka za oslobođenje od Turaka:
_ Georgios Teotokas zauzima vidno mesto u. književnosti svoje zemlje. Odlika ovog pisca možda je najviše u tome Što svom delu nc želi da stavlja nikakve okvire, već bušta sa da se kreći kako god hoće i kuda god hoće. da leče kao i sam život i da se nigde ne zaustavlja. Kao njegova najbolja dela ocenjena su ARGO i DEMON. Zapažen je i njegov poslednji roman SVETI PUT sa tematikom iz minulog grčko-nemačkog rata. Ova knjiga, iako zanimljiva, ipak nije na visini ni teme koja se obrađuje ni talenta samog Teotokasa.
Treba spomenufi i M. Karagacisa, realistu, koji prelazi često u naturalizam i koji se odlikuje živim pripovedačkim darom. Njegove najbolje stranice su kada govori o brodo-
vima i moru.
Nisu manje zapaženi u Grčkoj i Kozmas Politis, Prevelakis, Lukis Alkritas, Panajotopulos, Tasos Atanasijadis, Talijana Stavru, a i drugi. ·
Posle Drugog svetskog rata posvećena" je velika pažnja herojskoj epopeji grčkog naroda u ilalijansko-grčkom ratu. Vredna su pomena dela: STARICIN GROB Angelosa Vla hosa, LEGENDARNI LJUDI Steljosa Kseflu-
'dasa, ŠIROKA REKA Beratisa i APRIL Ter-
zakisa. ali tu prevlađuje mahom gledište subjektivnog izraza i prva reakcija pisaca na doživljaje u ovom ratu· Dosad jedino Lukis Akvitas u romanu LJUDI POR ORUZJMIU: zahvatio je Šire i svestranije rainu problematiku i dao delo „trajnije vrednosti.
Savremena grčka književnost sve snažnije i dublje prikazuje život grčkog čoveka, sredinu u Vreme u kojima živi, oslobođava se stranih uticaja koji su jedno vreme dominjrali, i kao stav i kao izraz, i uobličuje svoje videnje stvarnosti i svoj izraz Još davno počela je da se vodi žučna polemika o inostranom «„ulicaju koja je i danas donekle aktuelna. Jedni su tvrdili da prodiranje stranog duha parališe nacionalni organizam, Da cak i uništava, Črugi su isticali da se ovome ne može stali na put, već je potrebno da se koriste jskustva koja su postala opšta tekoVina. Život je donekle opravdao ovo druzso Sledište: savremena, grčka književnost je primila, preradila i kristalisala „uticaje i daje dela koja.slikaju Grke i njihovu problema{iku, a svojim izrazom i mofivima koje obraduju pretstavljaju prilog svetskoj književnosti. !
Dušan Lazarević
8
___ila _ ———aaa —— OAMI By JJ. JPO BM O ET JO a vik Da KNJIŽBVNE NOVINE