Književne novine

MODERNI DUH

| UZIZVEDBE STARE I NOVE „ANTIGONE“ | ___ NA NAŠIM POZORNICAMA

_ najbližima. To

_ neprijatelja. “,

u. U svjetskoj. je dramatur-

Biji trageđija 'najtrajnija i najuzvišenija dramska VIsla. Mnoge s&tare teme nantičhih tragedija sfalan su izVor novih wadahnuća, osobilo kod niza savremenih dya-

. maličara. Tragičan konflikt

čovjeka s njegovom okoljnom, sukob ljudskoga bića s n.„egovom društvenom sudbinom, ostaje vječiti motiv i boticaj za neprestano obnav=-

ljanje takozvane »fragedije sudbine«. Neka mgvnačajnija

djela svjetske dramaturgije, loja se posljednje vrijeme izvode 1 u našoj zemlji. lijepo objašnjavaju karakteri slike tog rzzvitka i ističu neprolazne scenske #Vvrijednošti najdubljeg ljudskog pitaNj Tako, na primjer, antička lema o sukobu eentimentalr.og porodičnog prava i takozvanog vječnog ili . »božjeg« morala s često bezdđušnimni nomnaman društvenog ređa i porefka dolazi naročito snaŽno do izražala u poznatoj legendi eo Edipovoj kćsrki Antigoni. Od Sofokla do Anouilha obradio je taj bragičan &raz slijepe sile osjećaja i svijesne prisile razuma veći broj dramafičara, uvijelr ha mov način & novim: idejTio-moralnim stavovima i česio, kao i Anuj, prebacivši u sasvim savremenon)

jeme. I upravo su te dvije fragedije, ili bar jedma od niih, posljednjih godina stalmo na repertoaru mekih naših kazališta, u prvom ređu Tieograđa, Zagreba i Splita, pa je zanimljivo razmotriti njihovu suštinu i smisao u današniici. Na njima se mo=gu ujedno pratiti novi aspek-

ti tipične »tragedije sudbihne« i uočjti kako se jedn8,

fema u toku dugog historijskog razdoblja umjetički preobražavala, uvijek u skladu s duhom vremena i položajem čovjeka u društvenom kretanju.

U Sofokiovoj »Anmtigoni«ć bunfovni prkos sestre poginula odmetnika proliv Svirepe “ržavničke samovolje firana Kreona samo je odraz snažnih revolucionarnil izmjena u dotadašnjim shvaćanjima i moralnim načelima starih Grka. Relativna subjektivnost ljudske pravde, osobito u najdrastičnijem ipvršavanju kazne, nastoji se podvrči nekom višem moralu i tako objektivnije apsolutizirati, da bi se ljudska ličnost postepeno zaštitila od zloupotrebe dyuuštvenih OFgana. Stoga se Pravo porodičnog osjećaja povezuje s nekom apstrakimnom Višom voliom i podupire ,g naivno shvaćenom mepristranom efikom bogova. »Kakvo je jJunaštvo mrtvaca još jedanput ubiti?• — tim riječima izvlači prorok 'Tirezija mrtivog neprijatelja ispod kombetencije i krajnjih postupaka suda živih. Svaki mrtvac pripada carstvu mrtivih i bogovjima podzemlja, gaje Su svi jednaki i gdje svi imaju pravo na rodbinsko štovanje i sječanje. Tico ove primarne liudiske osjećaje prema mrftvima — bili oni prijatelji ili

· meprijatelji — sprečava i Wkažnjava, stići će ga bijes i osveta bogova nana njegovim

je wgudbina Krecnova, koju proriče TiYezija, a to je i viši, huma niji moral Sofoklove »AntiBone«. Sasvim je to u skladu

s razvitkom anfičkih društve mih odnosa i ljudske svijesti, _ koji sve više potiskuju stare TbĐarbarske običaje brutalnom i čak orekogrobnog zafiranja

Anujova »Antigona«, sa' yremena varijania te Oopće-

- Jjudske antičke teme, mnogo

e kompleksniia i dublja, već zbog same činjenice, što se u foku 25 stoljeća etika poje-

dinca sve više uzdizala· do. izgrađenij» svijesti i kritič-e

ke samosvijesti. Kroz krva_ Va iskušenja klasnih proti-

_ vvurečja, kroz avoličnu stvaY~

Tiost životna iskustva. pr"bija se u bolnim grčevima beznađa i vjere humani ideal čistoće morala do širih spnznanja i uzvišemijih _„orincipa. Anujova drama nije više tragedija samo sestrinskih Osjećaja Anfigone i osuda TRreonova tiranstva, ona je Trverasla u dvostvuku frageiju — u ljadsku tragiku o-

„sie; POLI BO iu Ld: štvenu frage3iju Wrisilnom aofkec a. Antigon3

sMmfka. Anujova me može da živi u brutalnotima živoža. pa iz anarbjstičkov „evbnsn mvoljv moli+ičkih »kuhara+ fnkvos živo-

petom OE OMAN

obliku ' problem i likove u naše v?i-.

ta izabire smrt, a ne kao Sofoklova Aniigona, koja iz sentimentalnih poriva Ktši zabranu o pokopu brata, da bi tako ispunila »stare zakone bogova« i novi zahijev porodičnog morala. Ahnujov Kreon ne želi da kazni smrću nepokomicu, kao što fo odmah čini Sofoklov. Kreon, nastojeći tako očuvati i obra= niti princip općeg državnog prava nad ličnim i pojedinačnim pravom, kao bitni preduvjet starog autokraiskog reda, koji se lomio u Periklovo vrijeme pod naletom novih demokrafskih snaga i

'shvaćanja. Anujov se Kreon

koleba u izvršenju svoga krvavog zakona, i na to ga nagoni sama. Antigona, u ioku ožškrog suprotstavljanja opre~

bine« starih Grka tragički konflikt nosi i rješava direktan utjecaj »viših sila«, a izazov čovjeka sudbini i »božjim zakonima unaprijed je osuđen bijesom i kaznom bogova. U modernoj tragediji, kao što je Anujova »Anfigona«, ponekad su iste teme i likovi preobraženi u kvalifetno novu »fragediju sudbine« u iragiku društvens determiniranosti čovjeka, u istinsku dramu života. Apstrakfnu sudbinsku fežinu »božjih zakona« zamjenjuje vrlo konkretan sudbonosni

pritisak nmeumoljivih zakona društvenog razvitka. Sudbina čovjeka u društvenim sukobima, fragika pojedinca u fragediji čovječanstva, inspirirala je

tako savremenu

čnih živoinih pogleda, jer ona je »izabrala« i ništa je više (pa ni sam Kreon) me može spasiti! Taj je novi Kreon postao savremeni poliličar,*s iskustvom vjekova, donedavna još povučeni, suptilni intelektualac s umjetničkim preokupacijama, kojega politička nužda upravo Drisiljava da preuzme upravljanje državom. On sam u snažmnom i zmačajnom monologu o kapetam:i broda objašnjava svoj tragično nezavidan položaj, kad ie već jednom pristao da kaže »da«a svakodnev nim, pa i najgrubljim životnim zađacima, što ih Dbonekmd nameće dijalektika društvenog razvitka. Teže je reći životu »da« nego »ne« kaže Kreon. Antigoma u toj dilemi prkosno izabire smirenje smrti, a Kreon se skepfižki premušta opasnostima života. U tome ie smisao njezine žrtve .ali je u tome i veličina niegove fTragedije. A u tome je i trajniin alttu– elpost ove modeme drame, Iako primjer »čiste tragedije«, Anujova »Antigona« nije više teška klasicistička fragika u kojoj je sve sumoro ozbiljno ili se sve previše fragički ozbiljno shvaća. Ona je u svojem tragizmu suvremenosti uzdignuta čak iznad tragičnosti, do neke «u Dperiorne i neutralne, gofovo ciničke osmatračnice histo= rije, do prave brehtovske distance i autora i i

glumća i gledaoca ·prema predmetu i problemu »ftragičke krivnje«., Ona dakle nije tragedija određenih principa i jakih karaktera, koji padaju u jzazovu sudbine „ego tragediša samos društva, drama obiŠmog čovieka u nevremenu prilika, istinska tragika bešćuinog toka života, koji neprestano dijalektički mijenja i brojnike i nazivnike svojih dmuštvenih razl!omaka. A mecederni građanski intelekfualac, kad je to iskustvom i jrfelektom d“kučio, ne ostaie više rob subjekiivnog tragizma, on stoji izvan toga. on se spoznajno već odlijepio od takve svoje historijske sudbine, iako jcj je, prema pravom dijalektičkom poradđoksu, fizički i. psihički sve više podvrgnut. Kritički razum inteligencije i magčomilano iskustvo vjekova daju mu snagu i nadmoć da o svemu tek medifira, konstatirajući iz objektivme, a bOnekad i konformističke distance tatozvanon »pravo stanje stvari«. To je dokle filozofska meditaciia nekog sken

.fačlrog raciomalizma — be

ličnih komentara i aktivnmeg opredjelienja, Takav razvjjenjji, tipično mrađamsvi inteligenat je.i Amnui, a Taj se ideini stav “odvažmva i na sadržajnoj i sfilskoj koncep+ cii miepove »Amfigone«.

· I tako je u tom rasponu od Sofokla do Anuja, i u tom savrememijem tumačenju jedne stare antičke teme jašno

'israženma osnovna tragička li-

nija mo3jeme ftrageđije uopće. U takozvanoj »tragediji sud-

. e er Me: . MIO TL mn

dramaturgiju na novu renesansu stare »tragedije sudbine«. Zato su antičke teme i problemi postali tako pogodna literarna osnova za nova i produbljenija scenska tumačenja tisućljetnog kon=flikta čovjeka s njegovom okolinom — isprava s krulim zakonima prirođe a potom s bešćutnom prisilom društva. Nekoliko stepenica tog tragičnog hoda čovjeka prema potpunom „očovječemju i oslobođeniu od krvavih zakons džungle, prema punoj a– firmaciii ljudskog života u pravoj historiji čovječanstva, Togu se osjetiti i u ovakvim modđemo „obrađenim antičkim fragerijama. koje starim omćeliudskim temama daju snvremeniiu psihološku 8#avdržinu i frajniiu alktuelnost.

Vlado Mađarević

Budi kakva jest i pusti

Ne skrivaj se i ne plaši. Ti si šuma, a ja lovac.

za bljeskom galeba.

NWeisgovorena želja da te ljubim ili prestanem ljubiti.

Neka tvoje kretnje buđu vjere nemiru noći. Pružaj ruke na more i viči na pučinu, za seobama riba požudnih

4nri LEFEBR:

A) TEMA DIVOVA

Totreban mam je pre svega opšti pogled na velikog ealistu i vizionara Rablea, Te bl BU suproine samo prividmo, Jer naš pisac je bio „viyilomar“:' konfuzan i moćan, intuitivan i racionua–

"lan istovremeno, On se služio više slikovitošću ne-

Bo suštinom a ipak je bio mislilac i naučnik. A ipak je bio i realista: poznavajući neposredno realnost, viđeći stvari onakve kakve jesu, ti. wu njihovom dnbokom kretanjn. Je li bio pesnik ili romansijer? Ne, bio je omansijer i pesnik, romansijer, Vizionar i realista, Da, Panurgijev, put je imaginaran, ali kroz realno, kroz vreme, Kroz epohu, Kroz mjene institucije i društvene klase. fantastično pruža priliku da se prodre u dubinu rcalnosft, videći stvari onakve, kakve jesu tj, " njihovoj esenciji, pod priviđom i u još dublia realnosb nagriza, odnosi u buđaćnost, prevazilazi: čini ga komičnim uništavajući ga, smehom, jer rcalno iđe već ka svojoj negaciji i syom razaranju, Rableovi divovi kao i vtov .Guliver — čas kepeć među divovima, čas diy među lilipnfancima — dozvoljavaja da se u dubinu opišu, deTinišn tipovi, običaji, institueije — i da se Oni na= padnu...

Rable se ne može definisati kao maslednik srednjega veka, nastavljač fablioa. Materijal zum svoja maštu i delom za svoju misao om pozajmljnje od velikih seljačkih mitova koji potiča i najnđaljenijih vremena. MDivovi sw seljačkopg porekla, Proizišli iz karnevala, svečanosti i seljačkih običaja, oni personifiknuju ogromno rasipanje priPOO kermesa, i praznika, za Vreme setve, žetve i berbe.

_ Pre Rablea je briča o dobrom divm Garganfni bila, veoma popularna a našim provincijama, Div Je proizašao iz seljačkog praznika sa disproporcionalnim zdravljem koje je održavano pa čak i normalizovano, ma, višem mivOu, Kroz meobično, Taj div nema u sebi ničeg čadovišnog. To „je čovek veći, altivniji od dragih; njegovom stasu odgovars i duša isto tako prosta Kao i u drugih, ali viša, moćuija, Ako postoje zli divovi „ipak dobri divovi uvek pobeđuju. Oni čiste zemlju odg mjenih čudoVištiu i razbojnika, oni uspostavljaju mir i red u zajednici, Oni su, naravno, njeni Kefovi, heroji i pretstavnici, dakle, takođe i prosti simboli, 'Pakav pe bio Herkul, takvi su Gargantua ili Pantagruel, Rableov genije je znao da izvnče iz wajednice i praznika seljačkog ono što su oni nstvari sadržavali, MNoliko dobrote, NRoliko mudrosti, Koliko nadljudske čovečnosti ima n Gargranimwinim Dostup cima, u pismima koja on dobija od 8vogn 008 (I. gl. NXIX) ili šalje svome sinu /II, gl. VIMI). Kraljevi-diyovi svojom veličnom, svojom snagom, svojim najraznovesnijim „podvizima održavaju i garantuju red, život i mir čitavom narodu kao Što praznik garantmje red u prirodi i hleb u ograničenom olvirm sela. Nema ničeg zajedničkog između JMraljeva-divova i Kraljeva poglavara država, Po tradiciji koju je preuzela akademska kritika Gargantua pretstavlja Pransom I, dok zli PiRhrokol pretstavlja MKarla V. Možda je maliciozni fiable, taj dobar.div misli, namerno stvorio i hteo tu Konfuziju, ali zar Pikreokol, taj Kralj ratnik i uništavaoc ne pretstavlja Fransoa I, pobeđenog hod Pavije, kao i Karla V i sve druge kraljeve koji su zloupotrebili svoju vlast i misn mogli da Je ne zloupotrebe budući da su bili šefovi jedne institacije koja je po prirodi Zžave i vlada,jnće ili vladđa,ućih klasa?

Zaači li to. da, je Rable folklomi pisac? NiKako. On oštrim pogledom posmafra, om na 2zd transformaciju običaja i društva njegovog vremena, KK om to prihvata, postajući .na taj način pretstavnik buržoazije koja se rađa, koja tek izbišia iz seljaštva.

Viadajuće klase su svakako nticale na uslove narodnog imaginmantivnog sfvaranja, One sm takođe mogle da osvoje*i najstarije teme i da ih upoirebljavaju. Posebno Meolporterska Književnost koja je došla posle otkrića štamparija, koja je savremena počecima, kapitalizma, Književnost' koju je MRable upoznao u Jionu, sadrži folklorne priče koje sw vyeć prerađene (u „Velikim hronikama“ čarobnjak Merlen stvara divove da bi ih stavio U SLUŽBU KRALJA).

Folklorni elementi sa veoma brojni kod Mtablea; njihovo defaljno proučavanje još nije izvršemo zato šfo nema dokumenata i zato Što ne Dpostoji sistematski i mnaučan inventar tema mažšega folklora sačinjen marksgističkim metodom.

Ali te teme su razlačene i slivene u novi kontekst i fu polpuno transformisane.

Nekiput od njih vidimo samo ostatke. Naprimer: u priličnom brojn priča junak susreće čudovište, wmiju, zmaja koji mpočetku pomažu mjegovo putovanje i fraganje (rpe svega učeći „unaka jeziku ili tajnim rečima), U kasnijim verzij: ma (religioznim) čudovište se suprofstavlja putovanju i traganju fe jumal: propada ili ubija čadovište, Rod Rablea mi nailazimo samo na mali trag tioga mita: priča o Kitu koga je ubio Pantagrmeli (IV, gl. XXXIV), što je ustvari anegdota bez velike važnosti.

A međutim HRable je uzeo svoje teme ođ folRklora, ali ftransformišući ib ma takav način đa, alo su legende, mitske i religiozne priče, fantasti-

ovoga rada. Ne}

_ padajući

ugpnjetavačka: dr-.

silazimo stubama svoje osame.

Mirno, kao da je to polrebno njegovim stablima mi se daljimo jedno od drugog.

Kao da je t6 dobro, ne nama,

nego davno zamišljenom skladu

j jeseni -

koja će odnijeti lišće niz svoj put.

PANURGIJE ·

Čmi „odrazi“ — m glavama ljađi — X3DRmlsierioznil Smaga Koje nad njima vladaju (Engles), kod muReg nutora faj materijal se pretvara m izraz ili sliloviti odraz stvarnih snaga društva! i

O Pantagruelu mi znamo da on pretstavlja ma log familijarnog demona, satira žeđi, Prolog „Pan fagruela“ razlučuje ime: „Panta na grčkom znači isto što i „sve“, a Gruel na jeziku agarjanskom znači „žedan“, Gargantu„ mu daje to ime predviđajući proročkim duhom da će jednoga dana o Žednelim žeđarima vladati. Istovremeno sa defetom iz stomaka njegove majke izlaze 78 muzga natovarenih solju, 9 dvogrbih Kamila nafovamenil šunkama i gušenim jezicima itd. U toj hnjizi maliciozni satir koji raspolaže čarobnom snagom se stalno pojavljuje pod ili w divw. VLimuzinski student koji se obraća u jednom latinizirajućem i nerazumljivom žarponu Panfagruelu oseća kako Ba ovaj vafa za gušn, On od toga biva toliko ožeđen da nekoliko godina kasnije umire. .. I tako je izvor, poreklo Panfagruela. imena i ličnosti bez sumnje narodno i seljačko, Treba ga vezati za čuda i vradžbine, sa domače satire Koji se teraju ili prizivaju pomoćna čarobnih činova i formula. Ali od samog početka BVvoOga dela, pisac iransformiše lice satira kao i mit o divovima. . _Pantagruel postaje malo po malo od saftiraJunak pomoću svoje snage, nauke i hrabrosti. On DOPOBUO: div. To je prvo mesigurna metamorfoza. Ti vidimo da se ona pred nama odvija i fo drugoj Nhnjizi daje nesiguran i malo čudan Karalter. ZLU, u glavi XXVII Knj, II, um ratu protiv žeđara Pantagruol je „još uvek samo safir Moji dela čndoftvornim sredsvima. On «šalje Kralju žeđara takvo „slatko“ da kada ovaj pojede jednu kašiku dešava mu se „takvo zapaljenje gnše sa O IDE ma resici“ da mu se Jezik počinje da JOS, i

Ali Pantagrnel postaje snažan'm borbi, Na kraju XXIX. glave. poš se mnogo uplašio od dliya. Vukodlaka (još jedna pozajmica iz Yradžbina) on je u stanju da ga mhvati za noge, da se posloži njegovim felom Kkao topazom, da. sa njime smrvi 300 drugih divova i da daleko baci leš koji

ca, mačku staro — pljačku. patka trdatka i gusana — zauzđana“, I fako MRableovski' genije uhyvaTivši svoju ftfemu polako je razrađuje. Pantagruelu otkriva mudraca Koji ismeva tužioce. Već panfagruelizam „znači“ „živeti u miru, veselja i zdravlju“ BN ajikoj:

Da li je Rable nekoga đana u Lionu slučajno pročitao Knjižicm Koju su nm fio vreme po sgelima prodavali kolporteri sa almanasima sličnu „paniagruciskoj prognozi /ali naičešće orbiljniju) koju je napisao, a to vreme! Da li je od tog čitamja dobio onaj odlučan šok, onu stvaralačku inspiraciju: Tokom svog avanturističkog života u

Nionu, gradu sa 800 štamparija, odskle sn pola- .

vili kolporteri narodne njiževnosti, Bable je suSreo likove koji su dali smisao njegovim sopstvenim «&Qđiuspomenamsn, mjepovoj mladosiBb, njegovom Sazrevanjnu i koje, je zahvaljujnći svom geniju on Kasnije ftransformisao,

Marks mam je ostavio divam odlomak u kome proučava mwslove grčke mmetinosti i njen „večiti šarm“ — Mitologija, kaže Marks, nije bila samo

„arsenal“ grčke wmetnosti, što znači da joj onwm nije samo pružala slikovni figurativni i simboli-

čan materijal; ona je bila i mjem terem: životan i

hranljiv elemenat, flo rodne zemlje. „Grčka wmetnost prefpostavlja postojanje grčke mitologije, maime prirodu i formu već oformljenog društva na mesvesno mmetnički mačin od sWirane marodne mašte", Drugim rečima, kroz grčku mitologiju se probijalo izvesno saznanje prirode i društvenih odnosa, saznanje koje nije bilo striktno ideološko, ali osetljivo, slikovito, živo na pola pufa između prirođo i umetnosti. Veliki Grci' sa prihvatili fo narodno stvaralaštvo da bi ga, doveli na najviši nivo umetnosti,

Nije se, nostalom, radilo o bilo kakvoj mitologiji, već o nacionalno,, specifično grčkoj mitologiji, insistira Marks, „Egipatska mitologija nije mogla da postoji na tlu ili materinskoj sisi grčke umetnosti... Niakom slučaju grčka umetnost 5e6 nije mogla roditi u drnštvenom razvitku koji isključuje svaki mitološki odnos sa prirodom“, Ta mitologija n zavisnosti od društvene organizacije sela i gradova grčkih, dominirala je, oblikovsla, u mašti i putem mašte /Marks) snage prirode.

Ono što Je Marks pisao povodom grčkoga epa odlično se može primeniti i na našega Rablea., On je fakođe našao — u Nionu u kolporterskoj literaluri — narodnu mitologija koja, je snagom mašte vladala prirodom: div .Garganitaa (koji je bio Sposoban, da u prolazu sa svojom Kkobilom, raskrči u tren oka šume, (I, gl. XVI) — satir Pantagruel moćan zbog svo,ih čarolija i gospodar vode, soli i žeđi, kao div. On je našao jednu narodnu mitologiju Koja je nacionalna, specifično framcuska (mada se mit o divu može naći i drugde, ali pod drugim oblicima). Ta mitologija ima dva aspekta, snagu (div) i veselu malicioznost /satir), dva duDoko francuski nacionalna aspekta, Ona je oblikovala maštom društvene odnose: rađanje proizvodnih snaga, izvestan prosperitet, pojavu nacionalnog tržišta, macionalnog jeđinstva; ali sve to uuoMVeSnO, Mi znamo da su gradovi kao Lion davw-

Ostavili smo sebe stubama od kameha

da bi one mogle ponavljati naš odlazak. Našu bol koja stari polako, ogoljela kaQq neko visoko drvo iznad nas

i iznad grada.

„na mestu ubi matorog mačku pogorel- ·

Neka ti oči žedne kad kraj vode prolaziš!

Budi kokva jesi i pusti x da se umorim od tvog smijeha i nasitim ivoje pjesme. :

Ako tvoj glas ne bude od priča tiši i kretnje bliske morskom bilju,

đa hodaš kao što hoda nogdje

u travi djetinjstvo napušteno

tada ću otići a ti se ne osvrći za mnom.

Je" sam otišao da se odmorim pod nekim stablom

i da spavam na vjetrovitoj obali

ja i jeđan grad u daljini,

Oe 44 — ~

Pjesma. stubama koje

stlaze u lišće

Ne kazah vam da u ovom gradu

bilo. kojem i tko zna kada > brotiče jedna rijeka pozlaćena

sva od lišća zagasita, ; od lijevo. do desne obale sna, ' pra od lijeve do desne obale svijeta.

Ona dolazi do nas tišinom oblaka

i silazi poharanom šumom

u jesen najdalju.

Ne zazah vam da u ovom gradu ima jedna ulica sva 6d lišća jedna ulica zlatnozagasita

i već potamnjela iza nas,

koji silazimo nekim stubama

'kao dvoje slučajnih promatrača jeseni.

U ovom gradu živimo fi i ja

puni sivaha od onog što je već prošlo. Od noći koja zbog nas postaje teška

i koja pored nas silazi stubama stareći kao neko visoko drvo.

U ovom gradu živimo ti i Ja : I krijući u sebi svoju najbolju misao

Možda će bol postati slobodna

i krenuti oneamo kuda odlaze ptice, ako je istina da one odlaze

a mi ostajemo. Ako je istina

da ćemo jednom sve io napustiti,

Publika je,

OU a i maskaradama, praznicimx | obim povorka O ao, nisa znala, Bfo zbog karnevala dičari“ i štampari lionski mogli da xe likom diva da bi prefstavili kralja i žba kralj čefa macije koja Be lada, tva-

move epohe, :" obiašnijivi ficajem ololnowe lH objašnjivim 5 3 ololno sfi Čad Va a i obay liči wnwekoliko ma položaj velikih Grka stvaraoca . i a K_i g . jg humimizma i

98 PROFI PON kraju krajeva srednji ve, ili bat obražovana. i ea ROPAOEO SEOVAČIIR \š Gr i . It e Virgi-

Pie kae ba M, ruža MDanieovo delo, a porna» % n · - > JO o de da shvatimo majdublje | wioguće

: Paktić i štvemu bazu remesansme imokvir. ptaktičnu i dr anjunl* shvatanja amfike. Može de olkriti n „Mafturahizmu“ (osećamju prirode kao organske veeline) fakav izvor inspiracije, Ovaž mi nailazimo na drugi: narodua mitologija, seljačkog porekla već oblikovana Tokom trgovačkog rasvitka XV i XVI a u TRIO VOM.

i a — i enije — dx 86 ftoga SOTO, eo anda Tomez, Heziod i veliki mislioci i hi ;bi i veliki tragičari, „Ž Oh ww reba?idi pređaleko wu analogiji, T doba Renesanse prirodne snage su već bile „uNWroćene, oblikovane“ na dragi način maštom. Nauka, proizvod memitološke zrčko misli polako nastavlja svoje maprčdovanje koje ide od meznanja, ka znanju, Metafizika (Platonova, nristofelnvska) otvorila je put razrađenim i raciomalwim shvata njima, svemira, Postoji, dakle, kod velikih “rćnesansista“ jedan putpuno nov elemenat w odnosu ma, umetnička dela antike: znanje. shvatanje svefa, ideologija (odtaz pomešan sd greškama, mepotpun i ogsnkaćem odraz, kada nije obrmuti odraz stvarnosti). Nenporedivn vwveliičnm, Leonarda i Rablea koja ih približava u genjjalnosii — Jeste u tome što su uključili m ume{nost tčkovine telwike, zna mja, filozofske misli. Oni su znali da osvoje mifske teme /različite kod svakoga, ali koje se ipak sreću: Leonardo Je olrađivao fema Diomizija) i da u njih MELJUOS io oi ojoj je o ) OS 7 Ž ZLIKA oi Tau rebili izvesnu BUPROTNOŠI izu neinosti. ee a Sea Će 2Pplainjdvao dubohom maivnošćm gr. čke mitologije i grčke mmefnosfti Jihov trajan šarm“. 3 Bi j-Ž Rableovski' diyovi imaju fakođe faj maivan i dubok šarm, Oni imaju nečeg definjastog u ByOjoj snazi — zato što dolaze od zemlje i prostog seljačkog života, —o „Si oni se dopađaju deci. Ali, oni se fakođe dopadajn i zrelim ljudima jer zrelost ljadskoga roda ide ka novoj mladosti, „Komiugnizam je mladost sveta..." pisao je Vajam — Jiuturije, . .. .

Oni pretstavljaju dečji sap Moji se ostvaruje, san Još slaboga čoveku koji doseže već do neke snage koju san prodnžuje., A čilava istorija daje smisao tom snu, Naravno, može se fvrdifi, zajedmo 58 Markom, da, mitologija mestaje kada snage prirođe bivajan stvarno nmkroćene, Jupiter nije wise slhvatljiv n doba gromobrana, a Hermes — box trpovine, je besmislen u doba bamaka. MeđnTim, te božanske ličnosti kao i meke ličnosti hyriMćanstva i đalje nam se sviđaju; dela koja one inspirišu čak su „u izvesnom gsmisln norma i model“, Ako Vulkan, ili OMmpiter, ili Venns imaju još Bmisla i šarma, zbog čega podvizi diyova ne bi lakođe imali? Div to je svaki među mumza nkoliko sadrži m sebi, u khlici. mogućnosti čoveka; a Bable je zamislio svoje divove kao KLeomardo. Rable je takođe zamislio čoveka kako leti i ovaj nebo. Div to je narod. Div {io je čovek,— čiflayY,

Bmešno je, premu tome, videti u divovima sa= mo priliku m, smešljive Kkoniraste, samo sitne komične detalje: broj „priveđenih“ Nyrava da bi se napojio Garganftusn, ili broj „dignatih“ aršina platna za njegovo odevanje. Kraljevi divovi nisu kraljevyi, već ljadi koji uzdižu ma viši mivo snagu, naukua, dobrotu, mudrost. Rable ih stvorio po svojoj meri, po meri, po meri svojih nadanja. On ie izvukao iz mujstarije ljndske trađicije., iz tradicije prvobilne mvajedđnice sadržinu No,jua će se ponova

javiti jednoga dana na neizmerno, višem mivom m tomunizmu, čovek će maći i ujediniti elementarne Bnage svoje prirođe obogaćene, hao što je to Marks pokazao, celokupnošću sazmanja istorije, On će malo prebrodifti snmproftnosti osakaćenja,

podelu rađa i njene posleđice; on će ukinuti ospovme razlike irmeđu industrije i poljoprivrede, između inielektaalnoz i fizičkog rada,

POTPUN čovek — biće prirodć Woje Je, postepeno pobeđilo in prirodm i mzdiglo svojn Oopsštvenu prirodu na nivo saznanja, ovladavanjoe, i vla danja zakonima. — fako će se osfvariti (mjegov „potpun karakter“ Kao i njegovo „lapsoluino“ saznanje i Kompletna vlasi nad prirodom su mnaravno ograničeni beskonačnim). Riableovi divovi prete skazuju m ime prvobitne zajednice ostvaremje čoYeka wu komunizmu. u

Takav je izgleda majdublji smisso rablezijanskih divova i čak.omih iznenadnih promena veličime koje se prebacuju neki put NKiraljevima-điyovima kao da su nedoslednost pisća, Čovek vojim poznavanjem i snagom wukroćuaje — prvo mašiom — prirođn đa bi se iziednačio sa njom.

HRable se služi narodnom pričom, seljačkini mitom, srednjevekovnim «hero,shkimi „romanom“ da bi im dao novi smisap m odnosm ma Srednji vek i u odnosu ma antikm. -

Pismo Garganfue, propoveđdajući Humanizam i proučavanje grčkih Tekstova, obeležava već vadikalan i dubok prelom između anfiike i modernog. Ono rastermje oblake: „Ostavi mi nairoloiju“. Ono čvrsto njedipjaje nanku, vlast, lepotu, poverenje u čoveka i nm sebe. Ali fa antičkya, ideja čoveka (namwka, mudrost, sreća) dobiim nov obim, A tim putem SKređnji ve, njegov Yasft, mjegova novost u odnosnm na antičko ropstvo, načim ny Moji on lom: sfare okvire, takođe se ukliučujp m Rkultaru i čoveka mođermog vremena...

B) PANURGIJE ILI RAĐANJE INDIVIDET

. in kralja, điv, wreće „jednog lepog ajufta svoJu sopstvemmwm suprofnost: odrpanog čoveka, lnfali-

Premijera u Narodnom pozorištu

DIIHIHIIRIRIIIIHII III III III AIIHIIIIIPIIALIHAJ IPI 04 Ia 1 11 #411 40111141141}, HI Ia 0214 100 111 1110440/[111111090,

4. Kason:

Drveće umire USpraVvno

svakako, činilac naklonost može se govoriti o ne

pohranivši u sebi zlato lišća koji omogućuje da se na sceni koj vrsti tradicije opa O n

na ovim stubama koje silaze Narodnog pozorišta. ubrzo posle levarskih Ronžala. Priopamo li

u jesen najđalju. usena, pojavljuje Sovažon, i đa s, „trenutak da postoje ragličibi neposređno posle _ „Obočavane slojevi publike moraćemo bar Julije“ gleđamo „Drveće umire donekle opravdati postnpak Na

Vesna Parun

111111 III

yabvbbvee ya 980995#9#59P#0#988%0889yE6BP Pr PP

eyes bes taa year ya y PYVy)

ya atra, eV

OTICI

uspravno“ a kako nije u pitaniu trenutna ćuđ već dđugogođišnja,

eeyyadveesesykasyhh i eoya ea ayeyčevKevadvoejaasajab a doVavagdetvengsegiateaya0oaWeŠoyaM% adayebyavbkaavyaVasaqaveS 44 ia uv

vere

rodnog pozorišta, koje već go. imama stavlja na repertoar takve komađe, prividno savrPeme-– ne, koji kao da odgovaraju DOtrebi prosečnog gledaoca da vidi na sceni ponešto što mu izgleđa aktuelnim, komade NWoji bosle mekoliko sezona 'stavljaju na muku istoričara kada pot kuša, „da sa lica njihovih mwulb< Ž 8 skine pravedan veo zaborava. Vrednošt takvih komađa mije, dakle, isključiv povod zam njihoć YO postavljanje na sceni &li onda, postaje još nerazumljivije zašto domaća, dela ođgeovarnsjuće Tednošti ne. mogu uči čak nj u uži izbo! i TON „A. Kasona je španski dramatičar čija je pozorišna, Waijera otpočela pre dvađesetak godina i koji domas Živi kao emijgrant uv Argentini. Njegov osećaj za poŽOrište formirao se u vreme kad je u Španiji vlađala Lorkipna deViča O narodnom teaitru ali bi vako bitnije vezivanje Kasone Za, Lorku bilo neosnovano. Jer dok je Lorka, novi izdanak prstarog iskustva španske kulture do svog poslednjem daba sa čeZnjom osećao bilo njemog toka i preobražaVao je u Veliku, noYU Umetnost A. Kasona je na samotnim „putevima emigracije Uglavnom izgubio osećaj za, njeHo značenie U njegovom siva. i raleštvu doduše naziru se još : uvek tragovi te stare ultune : Bil 80 mesumnjivo oseća, | utićaj : nove sređine ı kojoj živi, sredi: ne nagih prosperitetm, i skotoje-

ž ite neosšetljivosti za duh i}a-

yeyspyassaaBePa ee BB Beave ay BR 686666

KILIVIIVHH

yyyaegboeeY VV“

Kratkom i umermiruj At j oemirujućom ekSpozJjcijom Kasona nas uvodi šredišie neke Sata OR

vaj „Meke čudnovate organmizacije i mi uskoro naslućujemo da je njen zađafal -

: , ir se : bori svim sredstvima, Drošiy. sla, bh nesreće, Pošto nam je nago: Yestio da ije osnovni vaplet u i Tome da jedna starica ne maznš i da, je održavaju u zabluđi Ka-

šona je u svom komadu „DrVe-

·'

Wibvedyiatavoićej

'rala, dš bi ere{Btavili imaginafivno fitanski nspom.

Platon ono bar Aristotel. Mi po-.

# umetnosti i epa, Taj položaj · proučavanja ~

ma postojala samo kao RA ·