Književne novine

· A UO. .O BMR. |

„VEVIDLJIV IZVOR“

Pesme Veljka Petrovića u izdanju ..,Matice srpske ·

Veljko Petrović, istakmnuli supski pripovedač, već pola veka piše i stihove koji su upečatljivi izzaz jednog odre denog duhovnog stanja. U ovom bumom polustoleću pesnik je uspeo da održi izvesnu mirnoću bpoetskog stava, skoro zapamjujuću nepokolebljivost pred problemima' koji su mnavirali sve mnogobyojniji, i sve vaznovisniji. Od »Rodoljubive lirike« (1915 s), preko zbirke »Na pragu« (1914 g), do »Nevidljivog izvora« (1957 89), Veljko Petrović je postojano stvarao »lepši deo« čovekovog Žživotra, ono što bi se sta vinskim ierminom mazvalo pesništvom. Ni dva svetska rala, ni duboke socijalne promene, ni raznolika liteTana w&lujanja, nisu UspDeli da naruše »svečani mir« Petrovićevih stihova. Ta celovistost poetskog puta, učinila je da pesničko delo Veljka Petrovića postane »mali svet za sebe«, jedam racionalno opredeljeni gestetski smer. Poezija je za Petrovića, pre svega, moralni čin kome se mora prići &a Čistotom svečanog poštovamja.,

Svojim stihovima Veljko Petrović se ne opredeljuje samo prema životu već i prema umetnosti kao takvoj. Ona je, po shvatanjima mpesnika »Nevidljivog izvora«, autonomna oblast društvemog procesa: oaza u kojoj umorni čovek malazi okrepljenje za nova pregnuća i nove napore. Svaki stih simiboliše ideal moralnog smirenja u odnosu na kovitlac životnih frzavica. Zato san DOelske vizije ne sme biti košmarski uzrujan prošlim do„.gađajima i sadašnjim Krefanjima, nego mora nošifi u sebi jasni i »realistički« na.goveštaj budućnosti.

Pedeset godina izgrađivao je Veljko Petrović »pedagogiju pesništva«, koja sugerira plemenitost i uzviše nost sfihovane reči. Nasuprofi pripovetkama, gde brižljivo kupi podatke svakodnevnog života, ovde je on apstraktno celishodan, i to do te mere da izbegava sva-– ku simnicua koja bi narušila sklad pesme i navela čitaoca na »razuzdaniji« i slobodnili odnos prema truđoj i SOp'stvenoj mašti. }

Izrastao na najboljim. tuadicijama građanske kulture i zadojen nacionalno-oslobodilačkim „duševljenjem koje je bujalo pred Prvi svetski rat, Petrović je, u toku celokupnog svog stvaralaštva, ostao pomalo »romantični moralista«, koji ljude, događaje i stvari sagledava iz jednog višeg i apstrakitnijem aspekta. Kao pripovedač Veljko Petrović je opisivao život i razvoj vojvođanske bunržoazije, a kao pesnik pokušao je da uopšti istoriski

proces, posmatrajući pa sa jednog širokog, opštečovečanskog gledišta. »Rodoljubivom lirikom« odredio je

ovaj pesnik svoje »vjeruju«, me ispuštajući nikada iz viđa široke ravnice u kojima je čuo prvi &tih. Zato rodoljubiva čežnja za zemljom nikađa kod njega nije samo programsa{tski akt dana, nego i strasma veza sa prvim impulskom, ljudskih prohteva, želja i manifestacija. Srpska linika devetnaestog veka, sa Brankom, Đurom Jakšićem i Zmajem na čelu, ostavila je mejzbrisivi trag na poeziji Veljka Petrovića. Uzbudijiva raskalašnost Života, romantičarska patetika i racionalna duidaltika su e-

lemenfti koji se stalno prepliču u Petrovićevim w&tihovima. Iako ne raspolaže individualnomi moći doživljaja koji su imali naši najbolji pesnici devetnaestog veka, on je određeniji u stavu, ŠiM u koncepoeijama i sinteličmiji u sažimaniu svakodnevnih uhisaka. Ovo Doredenje nije slučajno, niti je napravljeno de omalovaži pesnika koji je uvek bio po strani literarnih vrenja SVOE vremena. · Naprotiv, reč je samo o umetničkoj pojavi koja deluje na granici dve epohe, čvnsto ocrtavajući pred sobom neprekinutu niš životne mudrosti i rafinira-

Romantičarsko oduševljenje prelazi u iskustvenu mu drost, koja, poput guslarskih napeva, nalazi svoje Oosmišljavanje u tanano klesamim stihovima, Burna vetrometina naše epohe, kao, uostalom, i svake druge, moa, po Veljku Petroviću, uvek oti vafi fragični lik painičke i »zemaljske savesti. :

Zemlja je jedan od Oosmovnih motiva u poeziji Velika Petrovića. Ona je shvaćena kao organska celina između prirode, čoveka i domovine. Čovek, zajedno sa svojim po ljima, njihovama i drvećem, čini lepotu dostojnu Življenja. Taj je čovek u osnovi

Veljko Petović

mog izraza Topmme. Je, reiki &u pesnici koji u tako dugom periođu održavaju mladalačku MWcrepkost, odđbacujući strah pred movim istoriskim. zbivanjima. Ima nečeg proročki čudnog u Wbostojanoj vernosti poezije kod Veli ka Petrovića. Pesnik, koji je riapisao »Verujte.prvo«, nikad nije posumnjao u tvrđenje svoga stiha, ostavljajući ga kao simbolični eho upor-

· nog: traganja za omim što tre

ba da oblagorodi, uzdigne i oplemeni ljudsko biće,

Stihovi Veljka Petrovića otkrili su jedan specifični

izraz rodoljublja i rodoljubive lirike. Patriotsku pĐoeziju podigao je na viši i humaniji nivo, dajući tom. prilikom. oduške onome što ga je kao čoveka i kao pesnjka mučilo. Godinama je Velj ko Petcović usavršavao ovaj poetski rod, da bi u spevu »Guslar kod Miltona« posštigao najviše što se kod nas u tom pravcu uradilo. Praigkonska elememtarnost u dodiru dva slepa pesnika i proroka odjekuje u smislu vekovne mudrosti napaćenih ljudi. Nema više trenuitne egzaltacije: iz asketskog, mira slepih pesnike mprolama se neumoljivi glas sudbine koji priča ne samo o jednom narodu, već o svim ljudima koji su trpeli mukle udare nepoštedne patnje:

»Al kad vas, mahom, stegne jad maš prek,

slepoće naše, naše robije, | nek nju vam zračna misao probije:

ipak se napred, suncu letilo, — vidovito je naše slepilo«,

drobar i plemenit, samo {heba probuditi pozitivne snage koje se u njemiu Kkviju. Pokatkad je on tužam i zbunjen, te Veljko Petrović pokušava da ga uzdigne do vredmosti dostojnih njegovog života.

Kroz tamni šum drveća i

hule tajanstvenog ponora odjekuje pesnikov poziv ze

„vraćahje prirodi, za. Vraćanje čoveka čoveku. Ništa &e ·

ne sme prenebregnufi i mimoiči, jer nijedna stvar mije toliko nevažna da bi smo je smeli prezirati. Tako mora da se ponaša pesnik i to je mjegova velika i najvažnija misija,

Čitav eličko-poetski kodelks izgradio je Veljko Petrović. Više moralist nego esteta, on, od bolova, radosti, šuma i polja, kreira simbole koji oličavaju viši moralni i racionalni smisao. Kad obeva »vredne ruke« pesnilc ne izražava neki individual-– ni doživljaj: u tim milionskim rukama vidi vekovnu borbu čovečanstva protiv sile sfihije, borbu koja gradi lepši i čovečniji život:

»Milioni-ufkanih prstiju

reke krote i moba strahote,

svetlost krešu iz podzemnog . mraka

draguljima, sa dna okeana,

zasenjuju oči lepolica.

Vredne ruke, na svemi Vam

hvala«!

Veljko Petrović pesni sin bola, čak i onda kad opeva muajsko jutro Pariza li doživljaj iz Venecije. Opisu~-

71087

jući 1944 godine »Slavu maše Armije, pisac daje mah svo joj viziji vekovne borbe naših naroda, viziji dugih gSOdina slrpljive pakhje i nadčovečanskih muka. Nad svim tim vijori se ponosmi simbol slobode, moralni pokretač u borbi za lepši i ljudsiciji život. Nekiput, ova simbolika postaje poslovično poučavanje, ali to je nešto što je Veljko Petrović stekao u mladosti i čega se nije mogao osloboditi. Zamenriti mu falkkav mačin prilaženja čitaocu. značilo bi zameriti onim dunuštvenim uslovima koji su čoveka i besnika formirali. Moralne sentencije ovakvog oblika postaju današnjim generacijama sve više tuđe i daleke. no. međutimy pesniku,se ne može osporitti plemenitri 1 lepi napor mjegovog poduhvata.

Svaki čovek. zaledno sa prirodom, pretstavlja nevidljivi izvor mebrojenih mogućčnosti. Te mogućnosti naslućujemo i moramo ih bez pređaha otkrivati. U pomoć poziva Veljko Petrović čitavu vasionu, tragajući za velikom. sveljudskom misli koja protiče kroz sveopšie jedinstvo: »Uporedo dišemo,

Ja: čovek, on: biljka, bo: "Triglav, golem, ledđem, vrati naš bez reči tazgovoh«.

Veliko Petrović je misaoni pesnik koji se trudi da mešto nazre u vasionskoi konstelaciji stvari. Zapanjen je i zadivljen pred siajem ZVCzda, večitim šumom mora i bezglasnim mrastenjem. bilja. Sve je {o nevidljivi izvor i

uloka naših zala i radosti,

padova i presnuća. Bez veči, tiho, kao drveće, treba ot-

. kuijii Životni izvor praiskon-

ske snage ij vitalnosti. PetroviĆ se divi snažnim rulzama radnika i seljaka, onim elementarnim životnim sokovima koji pod dubinskim sja jem zvezda promalaze svoju sreću. On je oduševljen narodnom poezijom i. guslarima što su strasno obevali grčeve jednog naroda između jave i sna. : Dugi niz godina klesao je Veljko Petrović svoj jezik. Od vezanog stiha bostepenmo je prelazio na slobodni stih i to mu je omogućilo da jezički izraz stalno usavršava, Na vukovskim izvorima Peitović je muajstorski gradio bogatu jezičku zgradu koja može poslužiti kao izvanredam primer mladim pesnicima. Tu jezičku ıiznicu treba, svakako, što je moguće više iskoristiti, · Zbirka »Nevidljiv izvOor« logični je nastavak rahijeg pesničkog rada Veljka Perovića. Ona skladno Uubpotpunjava njegov pbesnički lik koji je godinama delao na plemenitom poslu poetskogs stvaralaštva. Ova zbirka ie još jedanput pokazala daje najveća vrednost Veljka Petrovića u jedinstve nosti celokupnog stvarala-

' štva I efičkoj povezanosti sa

najboljom tradicijom &rpske kulture devetnaestog veka. Predrag S. Perović

stihova:

REPORTER ~

A | '

IVOTA

Živko Milić: „Koraci po vatri“, izdanje „Kosmosa“, Beograd 19506

I ne tako davno, rečene su reči čiji je smisao trebalo da znači pokušaj da se pronađe mogući i bezbolni način revizije jednog mišljenja, tumačenja prema kojem je jedna novinska reportaža stvar sasvim efemerna, a njena sudbina vezana za irajnost datuma njenog objavljivanja. Očigledno je, međutim, da nema takve vile, koja bi za noć mogla razoriti čitavu jedmu građevinu predrasuda, obmama i zavaravanja, tokom dugih godina izgrađivanja. Ali, evo sada, najzad, jOŠ jedne knjige koja možda neće biti u stanju da,je razori, ali koja će sigurno u znatnoj meri uzdrmati njene duboke temelje.

Knjiga Živka WMilića, novinara, reportera i putopisca, s očigledno simboličkim naslovom ( u istoj meri lepim kao što je dobra reportaža koja joj je pozajmila. svoje ime), sadrži mnoge od onih medova koji su lispod njegovog pera izašli u toku poslednjih nekoliko godina, Načinjen je, stvarmo, samo izbor, mepolpun i medovoljno srećam možda, ali uvek dovoljno ilustrativan za lik wvoga autora. Takođe, i dovoljno dobar, da naša pažnja ne bu-

Večita pešadija

roj

Čitanje novih Radičeviće= vih pesama pokreće niz asOcijacija. Prvo Je poređenje sa njegovom ranijom poezijom. »Zemlja je bila jednorodnija zbirka stihova. Bitno njemo obeležje bio je eros 1 njegova tajna jezgra seks. Svaka pesma simbolizovala je plođenje, rodnost, rađanje. »Večita pešadija« sublimirala je erotiku iz »Zemlje« koristeći se sličnim mpostupjiom kao u romanu »Bela žema«. »Večita pešadija« je raznovr snija tematski, mada bi svaka poetika otkrila u mjoj Osiromašenje. Da li se to samo čini da je nova Radičevićeva ve?sifikacija namerno pre puna neveštih stihova, veštih stihova nevešto slikovamih. Na sve strame deminutivi, svugde vitam narodne brzalice, forma narodnih pitalica i zagonetki. Čak: nečeg sličnog ima i u sadržaju.

Biće da je izlišno praviti kakve »moderne« filozofske analize Rađičevićeve novije poezije koja je nadevena bo gatim arsenalom svenarodne rnudrosti. Tu su sve stare, buduće, večite leme, ali sve su one podređene procesu ce rebralizacije, kako je to već uobičajeno reći, U ovom smi slu: Rađičević umišljeno gra di apstrakinu pojmovnu jezgru i središta, upotrebljava i zloupoirebljava „vaznoznačenja kakvih je u natodiiom). stvaranju mas pretek; smisleno i besmisleno združuje u jedinstven prošireno metaJTorički odnos, ili to radi namerno, po analogiji, ili to čini što mu je to najprismiji iz ražajni obrazac za teško Uuhvatliive sadržaje. Svejedno! — jer tu je takav majstor da je prevazišao sve koji su kod nas pohirali u folklorne arabeske, prevazišao je u tome i Nastasijevića koji je iz rudničkog kraja u Srbiji uzeo sve šlo ima taj karakter a enigmatično dejstvo jer se Odavnina provlači bilo . kao nadgrobni natpis, bilo u vračanju ili tajnovitim pričama. Samo Radičević uklamja avhaičnu intonaciju i Wmistično zvučanje koje je kod Nastasijevića vrhumski izbaz. Radičević fakođe do srži zna sve narodno stvaranje na prostoru od Rudnika do Golije, od Stolova do Ovčarshkokablarıke klisure. Onaj duh sa primitivnih navodnih spomenika ulraj puta i starim grobljima seoskMn, naročito onim iz dragačevskog Wraja, ovde je iako preiobpljen, pošto je preirpeo izobilnu metamorfozu, potpuno dočaram, Ovde on ne dobija đilkoškolecederski smisao kako to ma primer na svojim platnima osmišlja Boško Risimović. Ra dičević ne voli, odnosno ne želi kićenu siranu, zanemannu ie spoljašnje oznake koji su đilkošluka i irošluka, — on hoće da pokaže koliko

je u narodu duboko ukorenjen i uvrežen tvorački smisao za Jezički izražajni medijum. Naravno, Radičeviće= va stilizacija tog izraza pe= sanička je i invenftivna do krajne mete, ·

Radičević je veđar pesnik. U njega su sve iuge prolazne, sva neba iazvedrena, sve ledene zime smenjuju se žal kim letima. Cela »Večita pe-

Branko VV. MKadičević šadija«e opeva ustvari tu Životnu smenu koja nas provodi kroz prolaznosti. Dalje, TRiadičević se apsimaktnom izrazu učio na našim izvorima, nije se ugledao na strane Uuzore — a lo je danas Vrlo značajna činjenica, Njegova je originalnost što je iz narodne pitalice i zagonetke od nose sinkagmi podredio prividna pukoj igraniji, nehaijnom premeštanju reči pretpostavio je produžavanje zna čenja, obuhvatno značenje ra razgraničio je Vvišesmislenošću. Slično narodnim „zagonetkama u kojima na sto načina odgonetate a samo jedno rešenje iskrsnuće iznenad no, sasvim drukčije od onoga što ste očekivali.

Radičevićev stih je lak, gibak, auditivno prijemčiv; i kad mu nema smislenog Opravdanja on je dopadljiv., udenut je da čini melodisku celinu, alkko.ne logičku. U dru gim pesmama pomenuti odnosi su sasvim izmenjeni i fu je naš pesnik najdalje od narodnog: sve obelodđanjuje u konirastima samo njemu svojstvenim. Kontrasti su tra ženi po invenciji koja je sna Žana, prerodna. Ta poezija uopšte ztači svežinom, snagom, stihijom, samouverenošću, nehajnim skladom, nameznim obrtom, i neobičnim, skoro zaprepašćujućim kon(rastom u pojmovnim značenjima. To svakako nije iz želje da se epatira malograđa– nin, već sbontan izraz mlađa Jačke obesti, zdrave snage i silesije, ·

Nove pesme Branka Radičevića u isdanju „Narodne prosvjete“, Sarajevo 1957

Posebno je dopadljiva veličanstvena gradacija kojom Radičević stvara silan raspon u sadržajnom obuhvatu pesme, Česio mu je početak pe sme sličan ili istovetan s kva jem. Ti krugovi su uvek nabrekli: sapeti počelozavišnom frenezijom ili emocijom ili zagonetkom, oni odgonetuju u vibraninim stiho vima obične svakodnevne su dare i neđaće života, Stihovi su tad krajnja &uproinost na raciji (čak i kad kaže »Zar je smrt za vojnika smrfi« To je u klasičnom skladu poetskog postupka).

Ove beleške potkrepljuje cela zbirka o kojoj je reč, te one mišu uvodne napomene koje pripremaju ili plediraju za čitanje »Večite peša-

dije«, već su namenjene go-·

tovom čitaču. On će razumeTi našu zamerku: zameram Radičeviću što u ovoj novijoj poeziji, kojom je u celini prevazišao ranije stvaranje, što — koristeći stara i oOprobana pesnička iskustva da bi srušio njihove izražajne šeme, 6a čudesnim smislom za preobražavanje, za noVotarenje, — zaboravlja na kla sično načelo kojim bi postigao ıu nekim pesmama Dpotrebnu ili dovoljnu ili veću koherentnost — zaboravlja princip mere. Katkad zabomavlja ekvivalemini odmos iz među čitaočevih pojmovnologičkih moći 1 svojih paraboličnih sinteza koje me razzlučuju hipotetiku sna od simbola životno Uuverljivog. Radičević je istinit i iskrem pesnik. Kad on napiše: »šarom se zagajtani gajtanom se zašareni« lo je izvanredno jer je dočaran predmet njegovog pootskog posmatranja ili vizija; ali kad analogno tome izgradi odnos koji treba da ima konsekventnije i ubedljivo pojmovno značenje — onda je fo otstupanje od smisla i suštine poetskog. Inače, cela »Večita pešadija« odiše jedvinom života, snagom. Ako se sme tako reći. u njoj je stalno prisutna virulentna vitalnost neobuz_ dana koja rastače okvi”e kon vencionalnog prećutkivanja, koja rasipno niče, buja i kipi u svakoj pesmi. To je i sinonim za vojsku života večitu pešadiju. Miodrag Maksimović

de izigrana u želji da mu se približi do krajnjih mogućih granica. Da se približi i razume; nepotrebno bi bilo reći\i zavoli. Recenzent je sasvim uveren da je za to potrebno jedno dugotrajno iskustvo, jedna vrsta naviknutosti, jedan prećčutan 5porazum između čitaoca i novinske reportaže same, koji neće moći da bude narušavan mestimičnim i povremenim sitnim razočaranjima. Ali, jedna kmjiga je pred nama, i potrebno je da se O njoj povede određena tıeč.

Živko Milić

Zuko Džumhur:

. Slika koju ona pruža, slika je ' jednog puta, jedne avanture, u koju se upustio čovek željan da vidi, i # osećanjem dužnosti i potrebe da saopšti. Počeo je sa Oranom i jednom »pretstavom koja se nije ni u jednoj tački dodirivala s onom koju nam je, naprimer, ponudio KMami. Put ide dalje severom Afrike, i sreću se imena, gradovi i mesta svakodnevnih poznanika sa novinskih stubaca. Jedan reporter otvorena vida i otkrivena srca Drošao je kroz njih, i zabeležio, otiske: mučne, dirljive, sumorne, sive, tužne vedre.

On se zatim našao u Legiji stranaca, koju je nekad o&novao častohlepni Luj Pilip, i čija je početna svrha danas toliko dobila na besmislenosti, srušio jedno vlastito verovanje, jedan divni san i sebe i svih koji su voljni da mu bpoveruju. Sudbine ljedi, tragika života, udes sveta. Crveno more, zatim, Da se brod najzad ofisnuo i krenuo za Indiju, Burmu, Sijam, odakle će nam ispričati nailepše stvari, i učiniti da baš te stranice sadašnje MWnjige postanu zaista najbolie..Od Bombaja do Nju Delhija, Benaresa. Jedna ogromna, jedna nepoznata rasa. Prezreli dečaci, sveci, političari, intelektualci, vernici, Kkuliji, dostojanstvo, slrpljivost, mu drost, „trpeljivost. ljubav, Koliko neodređenih oznaka... i nesposobnih istovremeno da buđu prava reč koja će označiti sušlinu. A potom, Burma, Ransgimn i selo gubavih, Siiam i Bangkok, legende, mitovi Istoka, ljudi, 'bredeli, osećanja, verovanja... Recenzent je i ovoga puta sasvim uveren da postoje dobre mogućnesti za jednu podelu tipa novinara, razara nručenje koje neće ostafi samo

KNJIŽZŽBVNB NOVINE.

prividno, iako će zvučati mebaničlci: impresionist: i analitičari. Dok bi se određenosti prvog izraza mogla dati puna podrška, drugi je, izgleda, moguće upolrebiti samo u Uslovnom značenju. i trebalo bi da u osnovi bude samo' suproina krajnost prvom.

Mogućnošt promašene klasifikacije izvanredno je mala: po duhu i slovu, tipu i mislima, sadržini, stavu ili kazivanju, mesto Živka Milića je među prvima. ! našim domenima, pa možda čak i ne samo u njima, on je u toj grupi jedan od najistaknutijih. Posednik jc ne= koliko osobina, nesvakidašnje intenzivnih: gospodar je reči, voli da se poigra 8 njima i u tome uživa, čak i kada zapreti opasnost da to naruši jedinstvo stiln ekvilibrista je njihovog smisla, što znači da ie ne retko i metaToričan i ironičan i bezazlen.

Smeo je, ima oči i mozak koji hitro registruju: diferemciranost izraza ni;e samo lepa posledica stila, već takođe i veštine i ukusa, koji odabira. Ali, on voli sa bude narcisoidam, i ne može mu se prebaciti zbog icgo: fo čipi da bismo dobili utissk da se događaji skupljaju oko njega, da bi mu se pređ očima zbili, a da on nema csećanje potrebe da se upušta u potragu za njima. Laicidan je, takođe, jer ume da odabere pravi frenutak u njihovom odvijanju, osećajan, ponekad tvrd, gotovo uvek prilično drzak.

Njegova knjiga, ako opisuje istoriju, opisuje onu koja je već minula, ali koja nije prestala da bude naša bliska prošlost. I događaji mu, znači, pomažu da ne izgubi značaj ono što priča. Ali, u sva= ku svoju'priču on unosi to= liko elemenata ličnog, toliko uspeva da ostvari njihovu uspešnu simbiozu sa stvarnošću, da nismo daleko od vevrovanja u njihovu isključivu trajnost; čak i onda, kada on, ljubitelj kontrasta,-izvlači one koji su u stanju da preseku dah svojom ·oštrinom, naglošću, ili: kada postajemo svesni da je u svojoj Jjubavi za atraktivnim izneverio istinitost. '(Recenzent koristi ovu priliku da sugerira pomisao, da je lišeno stvarne vrednosti mišljenje prema kojem reporter mora ostati dosledni poklonik, rob gotovo, astine, i faktografske stvarmmosti, oko kamere koje samo ofslikava, ogledalo koje samo reflektuje, seizmograf koji beleži i ne zapanjuje drugim do preciznošću).

Živko Milić lično, kao i njegova knjiga sama, dobri su svedoci i biće u staniu da ovo polkvrde. On koristi hiperbolu da bi, kao i kontrastiranjem, uverio u jednu subjektivnu realnost, za koju nam nikada nije polbrebmo mnogo vremena pa da shva-– timo da je suštinska. Pa, čak i kada bismo se uverili u njegov promašaj (ima ih i u ovoj knjizi), reporterovo oko jedno je lično okc, njegova osećanja samo njegova, a njegova reportaža njegov doživljaj, ne fotografija. Bilo bi, međutim, naravno, nerazumno odricati okvire toj slobodi, a koje najpre čine vlastita verovanja, shvatanja i ubeđenja.

Praza Živka Milića ne retko teži da bude literarna, kontrapunktalnan, dubokih lonova koji insistiraju na prelivima, reljefnosti, obuhvatnosti, gipkosti. »Budđan Jagna« je jedma stilska perfekcija, »Kuća bez broja« interesantni mozaik,eksperiment u kojem su sadržane sve važne reporterske odlike o kojima je bilo reči. »Let u Zlatnu zemlju« je plima iskrenih emocija, savršenstvo u skladnosti i meri; »Kako je teško biti čovek+ možda najveći napor da se razume= ju složenosti ovog sveta, i njegova bogatstva uvek iznova i iznenadno otkrivaju. Pritom, kao da se neko čudo zbilo, kada se reporter našao pred jednom snažnom slikom života, on postaje skromniji nego obično, manje superioran, nadmoćan, i sam kaže u jednom odlomku:

»Kad naiđošmo u sela, na zelenom vlažnom ćilimu pirimča, kad ugledah žene sa visokim belim urbanom i golim ramenima, kao u mleku opranim, postadoh skronniji: zaželeh toplotu trošne sojenice, u gluvoći i divljini, na rukama fankovitih princeza što na kukovima vuku decu s licem punog mešeca. Zaželeh da s nilma podelim sočan plod mamgustana«,

Žika Bogdanović

koja se -