Književne novine
iS %"R prve swirane} pet šta je io što je ozlovo-. ljavalo. Čak mislimo da ne
- bi bila, u ovom {renu{iku, nec.
nmesna ni jedna Amnkeixz e nastavi kwnjiževnos{ii na bazi uspomena i pogleda naših , knjiženvika. Jedna nemačka anketa o istoj stvavi, iz”19925 · godine, bila „Je Za nemačku mastavu književnosti od lepe koristi, jako su u njoj bala i mišljenja koja šu. prilično udarila po nemačkim »profesorima književnosti«, Jedan Ianjiževnik je rekao profesorima neka njihova-dela »samo bro čitaju«, jer nije imao, očigsledno, poverenja u profesor sku analizu fih dela!,..
Ali ako bi se 1 kod nas javilo. Takvo ili slično mušljenje, trebalo bi i ioj »bolesii« potražiti leka – reformom škole na kojoj se, spremaju nastavnici, »profesoti imjižev nosti na čiji račun je. padalo već mnogo primeđaba u mapisima i naših književnika većim delom negalivnih, ali i pozitivnih. Tpak, od onog aposštrofiranja »prosesora« ma kraju ocene koju je đao pol, 'Ulderiko Donadini o DraguTinu Prohaski, piscu boza tog »Pregledđa hrvatslce i stpske MNmyjiževnosti« (»Sjednite, S. „prolesore!«), pa do nekih najnovijih aposteofa i uzgred nih primedđdaba, — kod nag, kako nam se čimi, skoro da prevladava negativno mišljenje o nastavniku kmjiževnosti. Koliko je osnovano to mi šljenje, ili možda nije, videlo bi se takođe umnogom iz ankete koju smo zaželeli. Ali neopšorno je ovo: ulioliko ima razloga za negalivno mi. šljenje o nastavniku Mnjižev~
nosti, oni će se u malo slu-
čajeva svesti na neku prirod mu nenađarenosf; za literatu-
Tu, a u više na to šio je naš nastavnik na univerzitetu Ostao bez dovoljnog priprema– mja za nastavwuički vad ma lImjiževnosfi... Ali opet, — da ne brejudicirano.
Vraćajući se isthalmuton problemu, mašoj današnjoj naštavi književnosti, islači
Čemo naizad: učenike V azreda gimnazije teba uvo
điti u &«vet literatu-
Te, a ne u njen istoPislci raz vitak. Zato iz toga. kao i iz VI raseda, ireba ulloniti ijstoriju KMmjiževnošti, pa bar u ta dva vazreda “uv e-
sti Kknjiževnost. Na koji mačin? Kako su učeni-
cima toga uzrasta sasvini bliska dela našeg Romantizman:
TRtealizma i Savremene imji-
ževnosti, trebalo bi u te Yaz-
rede uvesti .tu»„ „noviju
lonjiževnost naših naroda, a.i
moviju Književnost drugih
natoda. u dobrim. prevođima,
To uvođenje književnosii &Ve lo bi senaođabtranz dela ona koja se smatraju kla sičnim i najpogodnijim za uvođenje u već šspomenute ljiževno~umetničke »elemente«. Krog ta dva razreda, m» eventualno i seđmi, učemici bi se sretali s najboljim književnim delima, doživljavali bi ta đela, diskutovali o mjima, sticali. sve stručnija snalaženja u njima; j tako se melo pomalo &lvarno uvodili ı veliki svet književne umet nosti. Do zalonmšice, organiza-
cije svega ioga moglo bi se
đoći tek posle svestranog di-
skutovanja: o najboljim deli-
1na, O »najbližim« delima, o
NASTAVA KNJIŽEVNOSTI
"književnosti Ciriškog univer.
injičevnog dela preporučuje kod nas već spominjani Volf
gang Trnjzer, profesor teorije } "dYih TOJERBAH:
ziteta, razume 6&e — prilago~ Izbor iz djela dene srednjoškolskim učeni- O cima, a isto tako našim, društveno-istoriskini shvatanjima literatute,
· Kada bi učenici tako, kroz prva dva,:a Wiožda i tri raz reda gimpazije, ili koje dvuge srednje škole, već umyogom “ušli u litetatuvu, u njeno složeno ikivo i slvukTuru, wni bi u pošlednjenmi razredu srednje škole imali dovoljno spreme, a i inieresa da uđu i u hje istoriski razvitak. Istoriska interesovanja sada bi se normalno pojavila — čime bismo Ye šili i psihološka bitanja uče mika i pitanja njegovog UVOdenija u naše i opšte Izultuyvno nasleđe, s kojim fireba upoznati sve naše nove naaštaje. Uporedo s tim, u tom bi še razredu dobila i jedna, istoriski zasnovana {eovija li tenature, uzgred negovana već u prethodnim razredima, a sada manje-više sislema{isena. Ali to mi sada ne bi bio meki verbalistički kurs, yıozvijan u obliku i suviše uobičajenih »predavanja«, nego opet Padna leksiovim a, haročifo odabranim i podešenimi ciliu kojim se ukovodimo, cilju — uvođenja u literatuvu, i sada „u njen istoriski razvilak, Nastava bi se i u ovom razredu ıuROVOdila metodama kojima se vukovodila i vanjje meiodama fTeksta i svim oblicima rada Koji se vezuju i mogu vezati za tekstove. "Ti fiekstovi pak bili bi oni koji su karakteristični za DOjedine periođe i doba našeg i opšteg književnog, 8 i umetničkog razvitka, razume se u Vezi sa drušivenim razvitkom naših i drugih na roda,
Pre no zavišimo, ĐOsebno bismo istakli još meke pbrednosti ovog i ovakvog uvođenja učenika u MWmjižcvnosi. Kako bi se u osnovi celog rada nalazili ieksilovi, najipte prošto, pa sve &loženije i stručnije doživljavani. i najzad isloriski ošvelljemi, — nastava bi, sasvim ptrirod-
(„Matioa hrvatska“, 1956)
Odavno su se wgasila imena omih koji su Smatraii da je Rani Bre(lište celokupne filozofije, neo viđeći da je on samo početak
ju stoji Megel« a filozofska misao Ludviga Fojerbaha (18041875) me prestaje da svetli, „Isti omi koji sw Marksa pežorafivno mazivali „radikalcem i »Z2načajnim' političkim ekomnomoma smatrali su da sistem »aforističkoga Mavarca PFojerbaha mije dovoljno izgrađen i #aoMTu čem truđeći še da, mnogoparagrafskim Nmjižurinamia, sa, profesorskil katedra, prikrijn Živo: tvornu istinu koja se u tom posi hegelovskom vremenu Na svim stranama Živo rađala,
U svoioj mladosti, kao Što će biti to i mlađi Marks, T'ojerbal je pod uticajem Hegela, ali, razvijajući se, docnije mu ke SUproistavlja i Kritički se. razilazi B njegovim sistemom: zpkolu{me ideje, smatrajuči. duh, sa SVoOjim kategorijama, samo kao delo čeveka., U,
TU fom razmimoilaženju MFojerbah, otkriva teološku siranu MHegela po kome je ideia postavila ig seDe prirodu, Kole je idemnTičmo bibliskom mčenju o božanskom aktu stvaranja. Apsolutnom dulbwu Hegelovom Mojerbah suprotstavlja relativni i konačni duh čoveka. On ne vidi mogućnost, Svešti izvan svesnog :-· bića, MA Zato ne vidi da sn ljudske delatnosti Kao što su f{ilozoliia, umelnosi, religija neko objavijiY\anje apsoluinog duha, već ih viđi Kao oblike Koji ispunjuju konkvetnu egzistenciju čoveka,
T on te svoje mazore izražavm u ovim »Izabranim .delima«, ko. pretstavljaju njegove najzrelije Tilozofske koncepcije: »Prilog kritici Tegelove f{ilozofije« (1853), „Bit Rhušćansyia'* (1841), „Prethod ne leze za reformu filozofije« (1845), »Načela filozo!ije budućno sti« (1843), »Bit religije« (1845).
U ovoj knjizi je smč{ina, Po,jer bahove filozofije, tu su mjegove
plave sovijalisie ovaj filozoF nije bio toliko privlačan ZDOg SVOga matevijalizma, već vbog togin što le on otkrivao kroz OVe SVOljudskog bićw, wustvari o{uđem,a od sopstvenih produkata, Pored toga, on preko Kritike Hegselovoz apsolutnogr duha, iretliraiući ome{nost, filozofiju, teligiju pojavama, ljudskog bića, Odaje po vođa za razvijanieć Omog pojma, Woji Marks i Engels nazivaju »ideologijom«. e
Ali i pored sve veličine, FOjerbahovo delo ima svoje slabosti, ograničemosli Moje imaju svoj koren u ograničenosti tadanijiih memačkib- prilika, ali koje je Marks, iako Živeći i sam u
- y Vie MA a č niima, umeo da uvidi i preva|i : (i Tıle a i a ; 110, mogla _ O jatu HO da ziđe. To se ogleda i. wu samim nas da pokloni čita w JU. »rezama o Mojerbahu«, nipisaioi nedovolino negovahnoj Ve- nim u MBriselu.1845. U ovim te-
Zama Marks ulazi u bit Fojerbahove filozofije. i sa MmeVeTOvatnom jasnmošću i kratkoćom uspeva da ih obeleži, »Glavni medostalak svega osadašnjeg matevijalizma — ulhldjučujući i Pojerbahoy — Jeste to šio se pred met, zbilja, osjetilnost uzima sa~
šijni«, a ustvari = umetničkoj reprodukciji datih 'ekstova. Ziveći nepbresLano sa iekstovima, oba bi islo tako. mogla više đa neguje i recitovanje. pod kojim ni
u kom slučaju ne iteba mi- mo u obliku „oDjeltta ili u obsliki nx_staro d.prežiVelo »dex KU KORAL Jed SKE kao 1. e e Nasa ji O Ia ljudshi osjeljina djelatnost prak 'klarnov ahnjeć, VEC opet as U- sz, ne subiektivno... Mojerbah metničku reprodukciju Tek- hoće osjetilne objekte, Noji se
vbiliski nrazljkuju od. mislenih; ali on samu liudsku delatnost ne shvata kao predmetnu delatmošsi«- Ono što še provlači kroz i} tačaka Mayrksovih Teza je upereno protivu Pojerbahovog neshvatanja »praklične delatnosti« »ljudske prakse« Zato Marks i #avršava leze sm »Pilozofi sm svet samao različito timmačjli, ali radi se o tome da Se on izmeni,
A\ji miko neće, a lo nije hieo ni sam Marks. Koji je najbolje znao da proceni na vreme Poierbahua, da potcemi ovog velikog filozofa.
stova, 'azume se, naročilo Odabramih, u stihu i u Dbrozi. Niom bi se isto tako negovala više no danas i opšta kultura reči, je bi se učenici u stalnom Trefiranju raznih Mamjiževno-umetničkih pitanja Uuvek oslanjali ma sopstvena emocionalna i mjsaoha zbivamja, na ta koja sama sobom gone na tačan igvazı na nijansiranu več, pa i ma govor mefaforičan i Uopšte »lep«, A od Kkolikog bi fo mnačaja bilo i za Uučenikovu usmenu i bisanu reč, istakli smo već ranije. Nastava Imjiževnosti bila bi lako lišena jedne pozadine koje ona dosad tije bila lišena: pozadine Jeđne
LJ, Md:
A BORIS. PILJNJAXMN: »Gola sodina« »ivan Moskva«
co loji trgujući
»jiedmog Mretanja na čijem 'Kya-~.
snage Kao i njegove slabosti. Za, +
le spise, mehanizam »otuđenjia«
ređu kojim bi trebalo ići, o određene naučne disci-
postupcima koje bi trebalo primenjivati, o kvalilekima hastavnika koji bi tu mnastawu izvođili, o udžbenicima koji bi se za nju primenjivali, i svakako o još mnogi pjlianjima koja bi se, brirodmo, nadovezala na reformu ove vrste. Možda bi se — da weamo ponešto kažemo — DJbanje udžbenika moglo iebi-
#i ma bazi nekih antologija pesama i proze, Kinmjiževnih
Werjtika i eseja, onako OLDprilike kako danas rešavamo bi lanje čitanaka za niže Tazvedđe, samo na sve Str UuCČmijoji osnovi. Uz te iekstove dodale bi se potrebne suestije i uputstva, razna Ve·Ubanja u sagledavanju šspome nutih elemenata, itd. Uo šte bi še fežilo za tim da učeniei na osnovu sobštvenib iskustava — ulaze u 'Književnu umetnosi b njena svekolika sredstva, uvek u okvirima pristupačnim odnosnom učeničkom uz rasti. ro Uzgred treba spomenuti ai s» da bi učenici na taj način alazili i u iezičko-stilska &aredstva najbo13jih književnih dela, dakle u sredstva koja bi za dizanje i razvijanje učenič
ih „izražajnih sposobnosti bila od snažnog Vasbpilf-, noz uthicaja: uočavajući ne amo sadržajno-iđejne osobime najboljih naših i stranih tekstova nego i u njihove formalno- umefn ičke ___osobine, pomoću kojih su brve došle do izražaja i ma ko-
_ djima upravo ivaju, — U-, _ _Ččenici bi la &redstva usvaja” __1i, i tako dolazili i sami do sve većih sposobnosti u usme nom i pismenom izražavanju.
| Takav mačin rada pokazao vi se osobito uspešnim hkadmn
:
bi se u njemu prinmenile metođe koje a proučavanje NEO TON 3
34
4”
(Nolii«, 1956)
pline. Ona se, kao što se
videlo, ne bi u V i VI, eveh- Borisu Piljnjaku, rođenom 1! tualno i VII rapredu GBlamsa Mošajsku 18% pravo rođenje
; e Sp JE Kao i njegovih, junaka je u Rela na — teoriju književnosii voluciji, Mnogim, ljudima, Koji
sa u fim danima odesemi u po" žar koji je zahvatio Rusiju ne ag B6 grob, mi daiom njihove smuti. Jako je iščezao množo docnije, već kad se imaj požn” slišao, ovaj junak revolucije podelio, je sudbinu svojih juwakn, Groba mo nema, Jer, mnjzad, 10 je bilo djčdno besmrimo vreme, vreme rađanja, ·
N očetku SVOE Spisa »Gola Godina Pilijaink stavlja Blokove stihove: »ROĐENI U DANI DUŠEVNE STRAVE, — PUTEVE DADA NE PAMTE SVOJE. x SINOVI RASPETE; BRUSIJAJU PRAVN, — ISTINE STRASNI: ZAR DA SRE BOJE«. Pilinjak 0 nije bojao jstine u SVOJOJ »G0Toj Gođini«, i to” baš, kao Što
(kako je nekad bilo u Vi VI iagredu), ni na — istoriju književnosti u VIII. razredu (kako je io dosad bilo od V do VIII razreda). Ali, zar bi time bila lišena i — haučnosti? Ona bi se, kao što se to moglo da vidi iz dosadašnjeg, izlaganja. oslanjala nasve disciplineo knji ževnosfi, ali ne na prošte izvode iz ove ili one od njih, kako je to bilo dosad, već samo sad na ova, sad na ona njihova učenja, stačunata uvek na to da uče-
? ::: - Maže Blok, Što je Sin „Rustlje. nik sve polpunije i on oseća usiju kao nešto YPsve sltručnije doživ- liko i neproišzno, AO VEC
j a: »>a (m Jon i j- ivot, U "Rot Su, 1 SU, java. Aa hvata, dn ji smrti zrarišta,, boleštime. ubjija-
ševnuumeftnostinje.. na dela... Prema ftome ceo ovaj brediog za reformu no9žše nastave — izneli neđavno u drugom obliku u sarajevskom »Prosvjetnom listu“ -— išreba shvatiti samo onako \ako je. oh zamišljen — 89 obeležavanje jednog pula koijm bi se moglo doći do pra
nja, makoliko bila stfašna, 5amo jedna prolaznost 1Z čega. i posle čega, opet mora đa izbije ono što je jedino pravo ı istinito, a io-je ta beskrajna i besmrina Rusija. OL E Teško je ispričati sadržaj »G0Ole Gođine~, To nije Klasično, ligrano pisanje romana ZasmovVa” no na, proverenim, dobrim iradicijama. Ne vodi Pilinjak SVOie ličnosti iz poglavlja u DOoglav-
lje, tiruđeći se da ili psibološki
ve naBtave književ- objasni i da čitaoca \MDOŽDni, nosti njima utančanom analizom, Na . ] : protiv, ima Se utićak “da piscu
„Ali, kakva god bila shva“anja i naših književnih istoričava, i naših književnika, j naših nsstavnika kniiževnosti — našu nastavu književnosti ieeba veformisali ta ko đa oha bude doista — nastava- Wajiževnosti. To od nas iraži i naša omladina,.i naša književnoši, i naše dUŠiUVO.
do koje ličnosti nije Stalo. On je sličan fim dahimx koje opisuje, Događaji 89sami ·'Izvlače lude “da ih za' trenutak ugledamo, i odmah “dolaze strelja« mija, promene koje donose nove ljuđe, nove ličnosti. ~ ; ·Pred nama u magnoveniju promiču ljudi koji sn Stvarali te dane revolucije i koje je stvo“ rila revoluciia. Tu je revoluelomar Lzitis, Koji potpisuje mirno smrine presuže da, bi Se UZ” memirio u djednmoj ljubavi preda
i i iie iš Wojom je nedorastao, pa čak 1 SISE brilog DIE O ni KOI Oia0R, Tu je Olienjka, Kunc, za čim drugim do za lim Ga wepismena i pnekonspirativn pokrene diskusiju O fom, |] đeoevoika Moja sSsvale nedelje O
menja infimnn prijateljicu KO joj se ispoveda, n koja siavlia tykođe svoi. potpis, na, listi za hapšenje, Tn „ie Koloturov. koga ije revoluciia Skinula Sa, 5" ljačke peći i dovela da se obu čupava 54 Wlemstyom.
uzgred ukaže na jedan Duši koji, brema mišličnju bpišca ovih ređov8, VOđi ka tomog nužnom ciliu. ~ SEE | Tlija Mamuzid
KNJIŽEVNE NOVINE
Tu Jet:
stepa puna luetičnih Mongola Sa. izgladnelima daju građovima sifilis i brašno. Avbip Arhipov, maštar i melanholičar, mire ruke ispisuje na+ vedbe za Streljanje, Velika, stihijska, seljačka, muzička MRusija digla se kroz sve oblike Života, Kroz svemogpućče tipove liudi Ma Svome preobyažaju. 1 Piliniak ima veru, ima ljubav. za nju, za Uu Rusiju i Veruje
uprkos 5veg Žla, SVe gluposti u
njen dalji.Zivot. |
On opisuje TrastočavanDje DOTOdice plemića Ordonijimih, ako se oni gube u alkoholu, melanjioliji, uzaladmosti, ali zna da ni šef čeke Lajtis, koji će i sam biti streljan, ni RucoVva nisu Yešenje sgtozmice Moja je Rniusiju obuzela, Oni' su samo jedno telašce, :još po dedna čestica te groznice iz koje će da proiziđe ono novo Koje se već stvata sa Avhipom Arhipovim i nekim »inžinjerčićem razbarušenimn« Nhoji stvaraju novu fabvrikn iz ruševina koja može »emergično funhcionisati« sa svojim Martin-
pećima, i za Koju ie Nonstatovala komisija da je jedna »od najboljih. · “
Novela »Ivan Moskva« je po“ vest o vojniku revolucije, o Čoveku kosa su iz mrka doneli burni dani, koji su ga odnekud, gde bi svakhako za uvek ostao na zirjanskoj, na »potiskivanoi
strani, prebacili mnn obasianı stranu novim Zivotom koji še stvarao.
Mvan Je ponikao međ Zirjanjmu, iz šuma Jromi-zem}lie, all nicgovo vođenje za ljuće bilo je u danima gradanskog rata JUU Wubanu, U tifusarskoj groznici, noseći mrtvog druga ma ler dima, on poznaje i prvu Iju bav. "Ta Žena, Kkoja ie takođe bila ıw groznici ostaće u njego voj svesti zauvek, on Če je docnije u životu i Sresti, ali neće znati da je lo ona, I slika nje i jedne mumije, opsedaće Ivana do iMraja.
Čovek Ivan Moskva, um?o je, i nije do kraja poverovag du liu= di iz plemenn »potiskivanih«, mogu sasvim da budu primljeni, pa makar i oni sami odigrali časnu ulogu u velikoj metamorTozi svela. .
TJ. TI.
A“
Zoltia NALKOVSKA:
»Grantca«&
OoMineryva«, Subotica, 1957)
Toliska književnica Zolja Nal Rkovska, (1885—1)%4) napisala ije svoj vom:in Granica“, „kad so svet iz temelja okrenuo«, u ZTEČlom dobu svoga književnog Sivan+ rapja. ,
Woroz »KMratkn i sjajnu M Zenona Zjembejevića, završenu tako tragično i groleskno'., NalRhovska slika jednu određenu sre dinu posle rata, koja ograničena svojim Živlienjem i shvatanjem, ne vidi izlaz iz zla, »ljudi su ljuđima lu sudbinu pripremili«. 1 slikajući ie, hroz događaje i ljude iznosi precizno i poeiski svoje misli o životu.
Zeuon Z,jembeajević, blm šIPOmašnih spahija-plemicća iz Bolebože, Za vreme svog Školovoanja u gradu zaliubliujie se u devodikn iz građanskog: drušfva MEIŽDJetui
ijeru
namerava da, se MJjom “Zeni, Međutim, niemu Smela dJustina Bogutuvna,. vanbrnćno dete Spa-
hijske kuvarice, 4 Nojom je imao ijbavnu Aezn, »W2vVan' Bolehbože., cela styar sa dJustinom nije 5e mosla zamisliti, mornla je ošta~
ti u svojim “prirodnin{ gramičama, ı okviru tog vrelog bolebožanskog lela.« Ali Se ćerka
slnžavke seosko devojče Juslina, posle smrti Svoje majke, obrela w gradu u Službi neke teške bo-
lesnice. ONA : Zenon Zjembejević priznaje svojoi verenici Mžbjeti da on
ioš održava odnose sa Justinom. Kao nagradu zna svoju iskrenost Zenon dobiia pomoć od verenice da Se dJustina mamesti kao proda*ačića u jednoj tel iilnoj radnji. Time Oboje smatraju da je njihova dužnost prema duštinj završena. Ali život ima. svoje upornosij. i Justina saopštava Zenonu da je u drugom slanju. Zenon joj Vraća meki dug a ouwa dobijeni novac Sbvata, kao nalog da, se oslobodi deteta. · Dok se ı Justini dehava fra>gedija Žene i majke, Srećni VErenici odlaze na putovanje puni tananih osećania i suptilnihb Trefleksija. e Ji i Mec je IMlMžbiet i suwećna Zema Zenonova, pa posle srećna i maj Ra a dJustina je još prisutna životu Zjembejevića. Seosku devojku ne zahvatn gradski Živof, ona ostaie usamljena, i tuga Za izgubljenim detetom. Ve Je Vi-, še odnosi ı duševni poremećaj. Tako ı buri društvenih događaja, radničkih pobuna koje irebu utišati, Zenon nalazi vreme za Jusftinu i Zeli da joj pomos=ne. Ižbjet bi isto sve učinila da pomogne Zenonu u ovom (događaiu koji muti njihovu Srčću., Ali Justina, je okružema vizijama smrti i luđila m Koje je u-
Prekjuče je T.azav Vozarević otvorio SVOJU
slika i erfeća u galeriji
"Na lici; Mateminstvo —
o #3 ac O 3 vuklo masilno oslobođenje · od deteta, ı ona,|jednoga. dana, dok još uvek potrešaju društveni do gađaji »solidna« »dania državne vlasti, ulazi kod gospodina, pretsednika, Zenona Zjembejevića, i PDA mu nehu paklenu iečnost, u ice,
Iznakaženi Zenon, posle kratkog vremena, Izvršava samomnmbistvo,
Sama spisatelika o ovei Zeno" novoj isioriji haže: »I tako se cela Stvar lesno složila prema pozmafoj šemi: seoska devojka ı gospođica iz građanske Kuće, Veremica i ljubavnica, idcalnma liubav i siraste.
Ali ona i negira: »A ustvari tako je izgledalo samo spolja, kao ironija sudbine, čisti Stical okolnosti.«
Nijkovskna hroz celu svoju, Mmji gu Mmosi osećanje ćele prirode kao Jedinsivene: — li mislis da se SVe Zbiva tek u čoveku... Da je Sve počelo 640 čoveka? "o bi bila strašma usamljenost, Ja osećam, bez ikakve sumnje, da smo u Svojoj bitnosti isto što i oni«. Misli ma, ostale životinje, ma prirodu, Sovoreći kroz Svoju jumakinju. Zato onja, traži da čovek ima ljubavi prema svemu
što živi, dam, svemu pomogne di
živi sa mamije zla,
Nx drugom mhtstn kroz svoje ličnosti, Nalkovska kaže: »Nemx mepoznatog izvan čovekovog Ditanja«, Što znači da, oma majviše očekuje ođ svesti. Od fe alktivne ljudske svesti hožja Se Uključuje u ukiđanja tog mraka u kome Žive junaci „Granice'.
NJ. d. A Nine OPACIĆ: »Podvig obaveštajca«
ORad«, Beograd, 19%6)
U jednom partizanskom odhredu 1940 godine pojavio Se memački špijun. U Kritičnim Urenucima za odred ou redovno Hoslavlia, Gestapou važne izveštaje i podatke od životnog interesa, za dalii tok operaciia. Kako sa pronaći? Mdako povesti borbu ptotiv njega, io je vadatak štaba odreda, A to je i fabula romana Nine Opačića »Podvig obaveštajca, U našoj književnosti, pogotovo savremenoi, iakozvana kpijunska lileratora memna tradjcija, Kod publike, međutim, ona imxa znatan odziv, M, uglavnom, dosad Se tom prevodnom »šSpijunskora« liLeraturom zadovoljavala određena publika Mojoj jč servirano nešto što u većini slučajeva mije imalo waročitog Kkvaliteta., A. zašto toj publici (a ona je u vVećini), ne bi dali i domaće Knjige te VPste, koje bi svojim kvaliktetom a i moralno-didaktičnom notom, (hojom na Veki način obiluje svaka od ovih knjiga), imala mnogo više prednosti od onih loših stranih Mmnjiga?
Opačićev »Podvig obaveštaica« u prvom rcdu i radi toga treba pozdraviti, Događaji koje on slika u ovoj Heobičnoj Bpijunskoj drami su uverljivo i vešto dati, sa puno smjslua za Frazradu Tabu le, vođenje zapleta i kayakterizaciju ličnošti, Pored ome ošmov ne fabule, koja le X\ećc istaknuta, u omanu Se .uklapa Jedu niz isečaka iz Mstaničkih dana, iz Života vojnih jedinica i poje" dinaca u njima, kao | živola naoda u iom Rhrajw gde se doga-
„daji odvijaju.
U svesti čilaoca uverljivo osfaju likovi mekoliko partizanskih boraca koji vode borbu 4. pronalaženje memačkog špijuna, NJi hovi poslupci i rešenost da i pored nepoznayamja ic vrste posla stupe u ofvorenn Rkontraobayveštajnu borbn a Gešlapoom proizišli su iz silovitih osećanja revolucionarnom „772005, lrabnosti i druželjublja. Opaćić ih je ubedljivo mwaslikao, On nije samo išao za _fabmiom za interesantnokćn događaja, Hteo je da dž, ?oman mume{inički potpuno razrađen. Dohelde mu je to i M5pclo. Ima mesta. knjiži koja čak i po umetničkoj snazi mogu da se mere sa mizom romana koji govore o ratu, Ali zato ima još više onih koja samo mozu da budu primljena u Wnjizi određenog Žanra kao što je to komačno | »Podvig obaveštajca«, %. bD.
A
Miodrarz Borisavljević: »Medu ljudima«
(„Nolit“, Beograd, 1956)
Borisavljević priča JeUlmosiavme, lake, sluhm i osećanjima prisne priče. U ovoj zbirci im jedanaest takvih pripovedaka. Trepričajmo, letimično | rabule, njihov sadržaj, Prva priča, o dva dobra, pameinz defela, koja spasavaja život ranje-
samosfalnn izložbu ULUS Ma 'Ferazilama, Vožarević Lazar „
„njihove ·
nom KOLEPH. Dinan. Mruga, ” udamljenoj Mwćicćji leraj rita kojoj žive starac j starica, 'Ereča, opet o starca i mjegovoj dilemi posle nemačke okupacije 1941, Čeivria, o omiljenoj pišćevoi flemij, ribbhlovn, o „Jednom starom ibarm, Sledeća, o „Jedmom frewufkn ratovanja ma Ba buni, iz Prvog svetskog Ya, Polom, o lepu hoji smela vibarenjm wa MDunavm kod Apatint, o jednom Sumarg, o Ošsvajamjm MNupinova, o, Jovcima, o Cigamčeta kome balhati ljađi odvode Jisa, o sećanju wg jemdog čovčea koga je Dpisa6, Rkrivem, video gde w Šmui, Ha Was:tcaf, plače, Borisavljević voli ljadeć, i vazume mjihove piafmie, njihove bolove, Kad govori o loveim#a, Yibavima, dWimyeima i dtavičama2, uopšte o nemoćnim i n sebe po vučenima, pisae je pogetski dirljiyv, human, proslodsšam i prefinjem. Malo mu treba px da ode w idila, 4li se, ma meki mačjm, mveik: drži ivkova ima. će njegovoj poetsko, komeepeiji hwumuanizma “daje ivotnm wbedljivost, Yevanredme su mam Ypatfije ov lovu, 6 prirodi, o ćadimz D38M. i iba; wije toliko pyjiirmamljiv kad svoja {wmbulm vremenski i društveno opredeli, jako sw „Slep“ i „Jednog sunčanog Te{wjeg dana“ mm visini wvih avi mjegova pričanja, o Noeme je 58%
puno raztumevYžnmj#, pisao Mila
Bogdanović,
Ostaje medoumica: kelike je Borisavljević mzmerno „jedmostavam: i pored sveg ivanjz Wu ewim sivarmo lepim Wričamak, čini sam swe da, pisač ipak vaslaje mx sredimi puta, Možda se {i& njegova „jednostavnost može {Uumačifi prosto Yime, šlo TnifXe me ume i ne može da dragim pmtevima prodre do istine e Xivoa, Ovako ili emako, Borisavljevićeye pripovetke sam Bawi0naYa i topla lektirx, liyika e ljadima, i mjihovim. smgrefimxz mk W(burkamoj pozornici života. Lektira, koja, porerljivo sngeriše smi slenosf, i vvednost Života, U svigi čifalačkim Mrngovima nm “e. naći svoje prijatelje: m širokim, pogotovo, Jer, 10 je kmjiga Rkojš oplemeujuje i prodđduhovljava ,A ovo dvoje je vrhovrno što nam umefnička reč može pužiti. M, DANOJLIĆ A
lvam Kušanm;
»Uzbuua na elenom vrhu«
O,Matieca bhrtatska", Zagreb, 1956)
Nemanno omladinskih.i decjih romana, DOgROtĆOVO ili Nneniamo dobih, A. Kušanova imjiga ie jedna od onih. koja može dati povoda za vađost i lepe Yeći, "o je prvi roman dvadđeoeseičetvorogsodišnjeg pišca,. inače slikala, Knjiga sa, vanrednpD, leponi i 04 dabvanom vadnjom, koja se od: vija za mnedoliko dena, i DHEVO. ili drugoj međelji neposredno posle oslobođenja. Na mirnom i tihom Zelenom Y\rhU iWepoznmail lopovi baraju, iz noći Uu noć. Svi psi otrovani, pola khokošinjaka, opustošeno, Nova. vlast, 'ZAlzeta puečim .pošlovinmta, me može da se upusii u poteu za oil koji ugrožavaju Živole lMolo pošto je podošta. onil koji ugu Žavvaju Živote ljuđi. Za intervenciju se javliajtu (deca, Š9alOzVano ji tajno. Ohode, sačeku:iu, 85um niaju, lutaju, greše, padaju iskušenja, doživljavaju .azoćavenja, Lopovi lo owečaju, ba prihvataju duel. O kome, halavmo, pobeđuju mali #aVerpenici. ODobyro, A. pisac je, za vazliku cd nmekil drugih, bio ioliko duhovit
da se svome Jiepiendu „i „Sal botsmelhne, nazvavši „poslednji odeljek. ıopmana '„IMao GVji. SV}P~
šeci". ; i Likovi mečaka izvajani &U 808, puno ošećanja, ljubavi, pommava-– mja, Uulačenj& U dečju ĐsihO10giju i·dđečju sklonost ka fantaziranju, Ima mestimičnogp huir:Ora, Mestimuične bDoetičulošti, Naročito se izdvajaju: ođeljci o nepyriznajtom pemim Maviju; u pogledu đwamatičnosti,' nijedno poglavlje ne može Uustupiti mesto ojem đrugom,
Ogrešili bismp &e ako ne bisnio mešto rekli o. jilustracijama, koje je sahi pišac pravio. One su'pl&ve, radost knjige: duhovite, ele. gantne; 'Čini se, da, ih je radilo neko „tipično“ dete... · ., 8
šesi pramih stvamica, iz koji je, nekim, čuđom ispao slog, ne semo da, ometaju praćenje vomaBma, već mo mluže ma, Časi tehničkoj veđakciji preduzeća, ]
i M. 3,
A
Mihailo GAZIVODA: ~“ Li »Iiojka (+aNarodna Knjiga, Cetinje, 19556)
Danas bi 5e VE. moylo zOVOvriti da u mašoj savremenoj teRućoj literaturi pripovetka kaa Kknjiežvni rod ne dobija svoj puni zamah. Đek Su roma i poč zija. i kvalitetno a još više Kkvan iitetno u punom Yascvatu dot}jae je pripovetka potlisnuta, 'Fm, ista, praznina Se 05eća i m dečioj lteraturi. Istina, do medavna domaca, dečija litetvatura uopšte je glabo bila razvijena. Ali za poslednjie dve godine dobili smo ıl toj vrsti književnosti dobar broj značajnih dela, Međutim, i tu su retke knjige pripovedaka, Zato Gazivođina Hkmjiga pripoveda Wa za decu preistavlja lepo osvešenje toj Visti pripovedačke li terature kođ naš, i :
U petnaest, pri ovedakza kolika ih imz ova Knjlga, Gazivoda ie ispričao nekoliko, detalja iz života seoske dece, prvćnstveno ia detinjstva siromašnih crnogorskih dečaka koji se teškom mukom uz ogromna sapioodricanja porodica Školuju dz, bi im život domekle bio ugođniji. Ustvari, Wroz celu knjigu se ošećaju #utobiografske ispovesti samog' pi ca koji na topnaoi vanimljiv ma-
i cim pripoveda o *VOm sumornom
detinjstvu, , pve ili tri pripovetke lemaiski vezame za rat ioš jače zaobljavaju Mrug ove knjige m jednu upcčatljiyu celinu, Glavna Ka-, mukteristika, i hvalitet evih Gayvjvodinih pripwvedakz aje wu tetnom i sažetom pričanju Mao i u izvrsnom bogatstvu piščevog jezika, Ima u celoi Mmjizi neke tihe, setne livike kois svoju Mulminaciju dostiže u” pripovete
„Razlupani Canjyri« Koja vojo žY;
mimnacijn "dostiže vw hPripovecči
najbolje ostvarenje među ovim pripavelkamia,. · OSL
Pelimir LUKIĆ
Aaaa aaa t
| Buđenje strave
U magli dižeš se kobnoj
Na oblik gde traja bit MI
i zla, 6ad vetar 'uzvitla ĐO ravii jodnoj, - Važduh pust, i muka nit
Kroz telo do ruba dođe.
Šta je u meni ostalo od sveg? ; Sobo gde sate opsenjen snih, zar reč glođe 'Uspomene čar? Tek bludi sneg
Niz njih i kakav ZvVUM: da slLVOre O'i srž cvaše od šuma budno. • Zaboravih. Al eto senke „sore
Na vidu tom. Kad „varka čudno Niz dan ostaje. Praznina pore U plamen skuplja uzaludno. · |
San u srži
10Da8.
Prohujalo leto Je Trotuftnjalo je OH. Samo je mir u siži Vetar na mebu,
Zaspah, U wnu javi se opet, T,eto zacva ko dim.
U gsusret gorki mu pođoh: Gde traješ ti...
IT plamen bi u kosti | Đah zlehud i kob,
Nad mirom telo de zgruša.
Nedogled
TLijjubi me. — suton se javi Dvojstvo salri u sebi
T pripbadni zvuku mi SGV.
Nad senkom srž ko magla kleče, Gle daljinom to čudesno
Plavi se kob.
A. korak sam je hesto T treptaj smeni Ba ŠVOB. Zatim olide teko, Zaspa,
O umri u dnu lom Ne vidđeh obalu neku Samo val se javlja: W%opni duboko tub.
Trag daa tih da | otkrih j
„POTRAŽIMO ISTINU«!?
shemu lirike (1, JSamovljeva je
IZlneladipD TP, niopam „DLIZIA=- \ ! { ; ii, Clanak Vaiade Bunjca, izišao poezija (Gaže Om) nedovo]jpo u »Injiževnim novinama“ (%. I. nadaren), MWKamov u wgebi &svla-
dava, sve obzire i sva osjećanja (na dyugom se mjestu ivrdi da se TWramov iskreno i Weposredhno ispovijeda svome Veru). I, Kkonačno, kakve su to »Kamovističke“ pripovetke, koje pišu )je“ govi sledbenici (koji su to sljedbenici?) i kakvi su to »senlimehtalni splinovi hjegova ŽiVvO“
1957) pod bompibastićnim maslovom »Potražimo astinu za Jabka Polića Kiamova«, a kojim aUior pokušava da omalovaži DiOJj prikaz o poeziji istog pjesnika, objavljen takođe u »iXnjiževnim Tiuovinamaz dva broja ramije (28. XII. 196), Ja na taj Bunjčev , mapls ne bi Mi, odgovarao, da
nije prepun netočnih podatakz, ta«, o kojima su generacija koji, bi Iško mogli ezbunjiti ma- slušale sa divljenjem? Naljon
svega toga Bulnjac wiglazi do» voljno smjelosti da kaže na kraju svog članka: »U ovom napi-
nje upučeja: 'Čitaoce, tim Više, što je spomenuti članak. I&pisan tako alutoritativho i samo-
uvjereno., Nemam hi volje ni su, Koji ima više nameru da vremema da navodim sve pric opomene mn meke zablude pri mjere. autorovog nonšalantnog gledanju ma Tiamova... «
odnosa prema činjenicamz, iako bi se od samih citata mogao sastaviti članak gotovo isto ioliko dugačak kao i onaj, kojim Bunjac fako patetično fraži,isiinu.
Poličevo se purezimne ne Dpiše sa č, kako to upomo želi i tog čilav „članak „sprovodi Vlada Bunjac, Kemov. nije podleganp sBu0opu mekolikih bolesti, zabowavljem, · zaboravljen, „zaboravljen, neso je umro od tifusa i
Navest. ću sada u nekojiko tjječi D čemu jesam a o čemu nisam govoTio u svome članku o poeziji Janka Polića Wamova, i fo samo i jeđino zbog čitalaca, koji taj Članak misu pročitali, nego su bili prisiljeni da sud 0 njemu stvaraju na temelju nBunjčeva napisa.
1) Povodom objavliivanja prve knjige »Sabranih dijela« J. P.
"ka.
nitico ga zaboravio nije. Kamov, mažalost, nije objavio čefiri EnjiPice pjesama, kako to na dva
mjesta, ražeći istinu, vidi Vlada Bumjac, Nec samo m3Tvije
(sPsovku« i v»Ištipahu hartiju“), i dvije drame,. koje RBunjsoe nigdje me spominje, iako je DOdatke + tome (činienjtae Koje DOvnaje svaki srednjoškolac) ogao naći i u Tadijanovićevu ĐOsovoča i ma početku moga članKRamov wjje: mogao sablažujavati ondašnje (podvukao Z. G.) čitaoca »Zabavne Dbibliotekec E. Zagoriine »GavHčke vještićec i to naprosto zato, Bto je Prvi svezak te biblioteke (»ICOGio janjee od „Dostojevskoga) iaišao' tek šest godina poslije Mamovljevilh knjiga pjesama i tri godine poslija njesove smrti (u veljači 19510), a Zagorkin roman čitavih dvanaest godina Kasije (1919). Kamov, muadalje, nije za života objavio pet no vela, mego četiri, Što je pisac buđućep nacrta za buđuću mo nografiju također mogao bez mmogo truđa Gaznati iz 'Tadijanovićeva pogovora, da mu je do istine z., Janka Đolića Kamova bila gzaišta Stalo, Bunjičev je
Članak: pun. stilističkih nezgrab-
nosti voizvolinih Monstatacijs misaonih altrobaocija, lJcoje 20
smen čitalac ne može da slijedi bizopletosti i ebadtovanja či njenica. Kad toliko stvarmih griješaka ima na četiri kartice polemičkog prikaza (u kome se iyraži istina) Woliko će ih onda biti na sedarađeset atranjen sliue za monografiju? Maloš je
(se On, PrVi istinski i majveći
je islalio 8voj bijes movljevu „pervexu
purger Ko, ua OVU, (
Kamova objavio sam manju &tudiju o njegovoj poeziji (koju sU urednici »Kundjiževnih novina hešto skratili i promijenili joj na slov), a ne recenziju o samoj Knjizi, u kojoj se, osim svih sačuvanih Polićevih pjesama ma” laze i njegove novele i 1ak!dije. 23) Pišući, dakle, o pjesmama, misam ni želio, ni morao Ppisa o prozi, što ne znači da tu proc zu ne cijenim jednako kao njegovu poeziju. Postoji studija, pa i knjiga o Krležinoj liri“ ci, postoji studija o Matoševoj i Nazorovoji poeziji, da spome“ nem samo neke, pa ipak nitko pametan nije piscima tih &tudija zamjerio da dovolino ne bOštuju i ostala djela spomenuti autora. Uvjeren sam da će o Kamovljevoj prozi pisati pozvaniji od mene, i to tek onda Mad 5VA bude objavljena. Jer danas to još, hažaiost nije moguće.
9) Bunjac ima pravo da o Kamovljevoj poeziji misli što ho" će, pa i to da je neuspjela, ka0 što i ia imam pravo da o tom njegovoni mišljeniu imam svol (da buđem iskren) ne odviše laskavo mišljenje. Š
Bunjac završava svoj članak pozivom na »opštiju, temeljitju« diskusiju o Janku Poliću Kamovu i on bi, kaže, želio da takva diskusija aofpočme. OVaj moj članak treka, dakle. bude jedan od prvih priloga loj diskusiji i iskreno želim «a BUnjac ne požali frenutka Kada mu je ta velikodušna misao 0 diskusiji pala na um,
Zvonimir Golob