Književne novine
. lanžea (1779—1759 i
llolbah, Meqelillajne
O hrišćanstvu kao kraju svake religiosnosti
Staračku feudalnu apsolufističku Francusku Luja XV-og je već sedmogodišnji rat (1756—1763) doveo do gubljenja glavnih njenih kolonija i otkrivao tako fešku i sve težu ekonomsku MWkrizu francuskog feudalizma da ic i sam Luji XV govorio: »Tra jaće to koliko i ja“.
Ali da bi to trajalo bar koliko i Luji XV, razume se da su preduzimane MWrajnje veakcionarne represivne me re protivu Yevolucionarnih snaga Francuske toga doba. A među tim merama bio je i kraljevski edikt od 1757–me godine koji je propisao smrfinu kaznu za svakog pisca i izdavača, koji bi svojim spisima išli protivu crkve i društvenog poretka; a. 8-og marta 1759-te je izvršena i izrična zabrana same Didtoove, Dalamberove i Holbahove Bnciklopedije, na koju je i papa anatemu bacio svojim Djsmom Ut primam,
Ovoliko oštar reakcionarni pritisak, pod inače rastućim revolucionarnim uslovima Francuske toga vremena, samo je u podzemni ilegalni rad oterao najodlučnije i najhrabrije jezgro enciklos pedista i wenciklopedizma. Holbah je, prilikom svoje posete MKngleskoj, sastao se sa holandskim štamparom i izdavačom napredne literature, Rejom, i sa njim Uutanačio ilegalno izdavanje i rasturanje na desetine Yevolucionarnih materijalističkih i ateističkih dela, koja će Holbah sam napisati, ili pak prevesti, ili uopšte pripremifi i organizovati, U ovoj zaveri je aktivno učestvovao još samo najmlađi eneciklopedist i Holbahov pri sni prijatelj Nežon, a Didro je bio samo o nelcim delima obavešten.i.ne njima, sa njihove sliske strane sarađivao. Tako je nikla čitava biblio teka najoštrije borbenog ma terijalizma toga doba i na njenom čelu prva dele koja se 176l-ve godine istoyreme no javila: Istraživanja o porekln istočnjačkog despotizma rano preminulog mladog encillo-
mpediste Nikole Antoana Buia) Hrišcanstvo razgolićeno od samog Holbaha, koji je i Bulanžeovu knjigu iz nesređenih Yukopisa za štampu spremio. Bile su to one strahovite »granate koje eksplodiraju u domu Gospodnjem~. kako je Didvro opisivao dejsivo ovih dela, za čije »smele abbiljerce« veli da je »dvhtao«,
Posebno Holbahovo Hi šćenstvo. razgolićeno je izvesnim svojim bitnim argumentima i donekle svojom metodom naročito ukazivalo na činjenicu da se sa hrišćanstvom, ima Kraj uvake religije i religioznosti, svakog misticizma, svake popovštine.
Na ovoj liniji je Holbah i'tvoreno i veoma oštro obna dio i jedan veoma zanimljiv i snažan argumemt lcoji će Hajnć ponova ofkrivati kao vorikviveno i unutrašnje škol iko ezofteričko učenje samog Megela i ispovedati ga u IHegelovo i svoje ime, najverovatnije i neznajući za nje #OVU jzvormu „holbahovsku obrađu, pa možda ni za samo delo u kojem ga je Holbah izneo i obradio.
'o je ono shvatanje do kojes je Holbah došao boomairajući u svome JIriŠćanstvu razgolićenom kako je u istoriskomni vazvitku teligija moralna protivurečnost i grdoba božanskog lika neprekidno vasla u svojoj nemogućnosti, da se najzad u najvišoj, hrišćanskoj religiji sa njenim milostivim bogom krvnikon, “ vede svaka i svakolika religija i veligioznošt do apsurda | samoukidanja, tj. ko načno do ateizma. »Hrišćansivo nam naređuje, pisao je IHolbah, da verujemo da je Bog, pretvoren u čoveka, a da to ništa nE škodi njegovoj božanstvemosti, mogao da pati i umre, mogao sam da se ponudi kao žrtva, miogao da se tako čudno pona=ča, da bi umirio svoj SOpstveni gnev«. Apsurdni je to za Holbaba krai svake re-
ligije i religioznosti »usvO-, jiti sa hrišćanstvom, kako
on veli, svemoćnog Boga ko ji nema moći da zlo spreči; Boga pbraveđnog ali pristraSsnop: Boga miloslivog ali
neumoljivog, koji će večitim .
kaznama kažnjavati trenutne zločine; Boga prostog, ko ji se ustročuje: Boga koji je princip wvih stvari, a koji može puistali da umre,.. Ako u istome subjektu ne mogu istovremeno opstati su protnosti, egzistencija hrišćanskog i jevrejskog Boga je svakako nemoguća: e OF
su hrišćanski učenjaci atributima, kojima su se služili da ukrase, ili, tačnije da unakaze božanstvo, umesto da učine da ga saznamo, 6amo ga uništili,., Ako je to biti ateist kad se nema nikakve ideje o božanstvu, hrišćanska teologija mora biti smatrana kao brojekai uništenja svevišnjeg Bića (Holbah, Hrišćanstvo vrazgolićeno, izd. »Kul-
iura«, Beograd 1956, «stv. 70—79, passim). Hrišćanski
bog je, dakle, prvi bog koji umire, i hrišćanski +eolozi su prvi teolozi koji SVOga boga definišu folikom gomilom nakazno protivurečmih i nemogućih suprotsnosti, da
on postaje jasno nemoguć. a Oni propedevtičari ateiz“ ma. ·
Za MHolbaha, dakle, — 0Otvoreno, izrično i jasno rečeno, — moralno majčudovišniji, logički najprotivunrečniji i najnemogućčniji, hrišćanski bog je poslednji u beskwrajnoj seriji bogova koje su narodne izrabljivačke varalice, ospenari i DOObljivači izmislili: a sama hrišćanska feologija jeste nemo gućnošću svoga učenja O bogu stvarmo projekat uništenja svakog božanstva i uvod u ateizam.
I upravo ovo što je, doduše ilegalno, ali otvoreno i jasno Holbah u svome Hrišćanstvu razgolićenom objavio, Đerđ Lukač, u svojoj ftananoj studiji Hajnrih Hajne, otkriva kao tajno, ezoleričko, unutbeašnje školsko · Hegelovo učenje o hyrišćamstvu i religiji, kojim se MHajne sa najprisnijim | „mHegelovim učenicima naročito oduševio (Lukač, Ogledi o realizmu, izd, »Kultura«, Beograd, 1947, wir, 177—179).
Lukač ne pominje i, valjda, uopšte nema u vidu Hol baha; a mi upravo ı ovom poklapanju ovde uočimo još jednu potvrdu više wohe Marksove i Mmgelsove komnmstatacije da &u nemački filozofski klasici bod svojim specifičnim društvenoisftoriskim uslovima »Erijumčanili« u mističnim idealističkim ljušturama revolucionarni duh koji su francuski borbeni materijalisti otvoreno i nedvosmisleno objavljivali u predrevolucionom Yazdobiju Francuske XVIII-og veka.
Uostalom, zar sam Hegel, uprkos svome idealizmu, nije primao da je borbeni francusici maerijalizani XVIII-og veka sa verskim predrasudama konačno na kraj izašao kad je u svojoj Istoriji filozofije bisao: >»FPrancuslci ateizam, ma ferijalizam i naturalizam razbio je sve predrasude i po= bedu nad nijimmn odmeo«? I zar. posebno ovakve argumenfe francuskog borbenog matemijalizma, kao što je ovai u MHolbahovom IHrišćansikvu mrazgolićenom kojim ee hrišćanstvo Svojom apsurdmošću razoikriva kao kraj svake religioznosfti i uvod u ateizam, angmente koji su sazreli u opštem bezbožničkom raspoloženju i mentalitetu fran-
Rehabilitacıja
Maj Bezmalo dve decenije, od 1935 gođine pa sye doskora, ime VsSševoloda Mmilijeviča Majerholda pominjano je u Sovjetskom Bave zu samo utoliko ukoliko je ovaj
ili omaj pozorišni Kritičar sovorio o anfirealističkim ji forma-
' lističkim tenđencijama u BScen-
skoj umetnosti i o shvatanjima upravljenim protiv tekovina i težnji sovjetskog „pozorišta, U tom periodu Majerholdovo ime je vezivano za takve tendencije i shvatanja, i njegov rad je pri kazivan kao izraziti primer nen= drživog, očigledno prevaziđenog i po umetnost štetnog kompleksa zabluda, zastranijenja i neplodnog eksperimentisanja.
Sada. Se odustalo od fakVoe 0cene delatnosti V. F.. Majerholda čije je Pozorište u Moslvi zatvoreno 1938 godine odlukom sovjetske vlade. Međutim „MajerhoIđova rehabilitacija je post humna: slavni rediteli mije dočekao ovu promenu odnosa prema njegovom značajnom ji interesantnom delu, koje se ma Širem planu pozorišnog stvarala= štva vidi kao visok, domet Veoma talentovanog i kulturnog Uumetnika. :
Rođen 1874 godine, Majerhold je rađio u MHudožestvenmom ieatıiu tokom početnog perioda života toga pozovišta, i od 1902 do 1906 bio je rediteli u pogzorištima nekolikih gradova, između gstalog u Tbilisiju. Kasnlje je sarađivao Sa Slavnom vuskom glumicom Merom Komisarževskom, Posle njene smrti Yežirao ie i wu Aleksandrinskom pOzorištu (Petrograd), istakavši se naročito svojom režilom Ljermontovljeve drame »Maskarada«.,
Najznačajniji period Maierholdova rada je posleohtobarski, Godine 19% osnovano ie na inicijativu V. MW. Majeri&lda »Po> zorište RSPSR 1« koje je kagnija dobilo reditellevo ime. Ovo Povorište je prikazalo u foku 0 samnaest modina dvađeset i ri dela, a među njima »Misteriju TBufo«, »Stenicu« i »Hladni tuše Majakovskog dramu »Romandant druge armije« istaknutog sovjetskog pesnika Mlje Seljvinskog, dramatizacilu romann Nikolaja Ostrovskog »Kako se Kkalio čelik«, »Zore« pmila Verharena, »Gospođu S kamelijama Dime sina itd, ”· a
U svojim režijama Majerhold le težio širokim, jarkim, wpečatljivim limijama _Brebtavo: malcsimalno, snazi wiibka Moj se zasnivno na delovanju OSnOVne. misli „potemcirane izrazito scenskim sredstvima, joedđinstvenom ritmu celokupnog scenskog vbivanja. Nema sumnje, u Ma jerholdovoj praksi bilo je i re" šenja koja se nisu potpuno Slagala sa smislom i duhom dram-
skog dela, ali po svojim nuajzna= čajnijim vežijama ovaj veliki: redifeli, uıivek duboko iskren i beBkralno oduševijen, spađa među veoma istaknute reformatore Scenske Mmetfnosšti, među stvaraoce Kadre da lrče nove puteve. Ismeđu esietičkip shvatanja i rediteljskog prosedenm Stanjslav skog i Maherholda postojale su veoma velike razlike šio nije ni naimanje smetalo rukovodiocu Hudožestvenog teatra da ceni 0Ogtvarenja Vsevoloda Timilijeviča. Štaviše, Stanislavski je smatrao Maierholđovu. režijn »Princeze Turandot« remekdelom, U prošlosti sovjetskog pozorišta Maievholdovim prežijama ptipada jedno od naividnijih mesta, i 74 išta se ne može govoriti o TAZvoju tog pozorišta a da se,.imo Majerholđa ne pomene me(u prvima, m mizu Slavnih umetnika ı teoretičara Scemske umetnosti — tanislavskog, NemirovićaDančenka, Vahtangova, Marožanova, Tairova. : e "okom poslednjih meseci u Sa vjetskom Savezu češće Se OVO" ri o značaiu Majerholdove delatnosti, Ovom reditelju odano ja priznanie i w diskusiji O PTOoblemima Sovjetskog pozorišta VO đenoj preko »Literatume #aze-
"tev, ali dosad se još nije poija-
vio nijedan femeljnftiji rad o Ma jerholdu, · njegovim Kkoncepvcijamxu i ostvarenjim34.
Zanimljiv je napis »Dokumen tartna zaostavština V. B. Majerholda« objavljen u decembayYskoj svesci moskovskog časopisa „Meatr“. Iz iog napisa se vidi da se u sovietskom Centralnom državnom arhivu za Književnost i umeinost nalazi 2.688 dokumemata ličnog arhiva slavnog ?e“ ditelja, Ovi dokumenti umnogome prikazuju Majerhojdovi delatnost m toku Skoro četiri de cenije, počevši od 19 godine. Arhiv sađrži i pisma Gorkog: Alekseia Tolstoia MaiakovskoF, Ajzenštajna, Sostakovića, Klave Cetkin, Tsidore Dunkan i mnogih drugih wpućennm Maierholdu. Posebnu pažnju privlači mjeKov mladićki dnevni. Tedan zapis u dnevniku, unet, 1901 godine, slasi: "
»Svako Ssiremlienje u visine. ce lishodno ie samo onda kad je iskremo, Treba vodili botbu po svaku cenu, Napred, napyređ, pao svaku cenu napred! Neka Dude i mreBaka, neka je sve meobjčno, bučno, strastveno dn čoveka %Dopadne jeza, potresno i panično
bolno — ipak ie to bolie od zlat- |
ne Sređine, Nikad me Uuzmicali, menjati se uvek. igrati se raznoboinim plamenovima, novim, ne viđenim „..«
Lav Zaharov
daile se mo?a zaključiti LN 1{“UV[HITFTT Su zona
"E 4. a
cuskog društva ftoga doba, i sav ovaj mentalitet, Marks nije imao u vidu kad je rekao da sa NVIII-im vekom počinje epoha aleizma, epoha ljudi slobodnih od svih sujeve?ja i predrasuda? TI zar upravo zato nije Lenjin ova i ovakva dela francuskih matetrijalista istakao kao izvanredno filozofsko i naučno ovužje u borbi protivu zaostataka verskog porobljivačkog mračnjaštva?
A evo gde nam je Lukač zajedno sa Hajneom, ve?ro= vatno i nemajući, otkrio da se: baš ovo holbahovsko 0oružje istoriske lWryritike hrišćanskve . kao kraja svake veligioznosti, krilo u ezoteričkoji oshovi samih Hegelovih bogleda. »Hajne ofvoreno napada, . piše Lukač, konzervativnu sliranu Hegelove filozofije. Ali on u njoj vidi samo »masku« nametnu tu prilikama i revolucionarni kamakter hegelovske filozofije proglašava ezoterićkim učenjem samoga Hegela... Hajne ovako obpisuje svoj razgovor &a Hegelom: »Kada sam jednom prilikom izrazio svoje mezadovolistvo povodom formule »sve što po. stoji razummo je«, on se neckako naročito nasmešio i pri
POALDLOJ J.J LJLUEEH
Ni u ovim rečima...
Zbunjuje taj dolazak ps~
sme jarkom svetlošću veflektora u mrkloj noći, pred kojima se kao pijan tetura da bi se pobeglo u spasonosni mrak, u zaštitu nerazgolićavanja, u nastavljanje svoga hoda po svojim »večernjim bregovima« razmišljanja. A pitanja su gluha pred nejasnim, neuobičajenim, pred onim što 8e konačno i do kra ja i ne može omeđiti taraba= ma ankete, razvrstavanjima rubrika, statističkim klasifiRkacijama. Šta je io u jednom snu bilo, a što se ne raspada?. „gaššic : Ima nešto unufzPa u čČoOveku, kao nedorečena bol, kao zamabnuta ruka iz vagona, kao magla dalekog pejzaža» i sve to prebiva svojim senmovikim življenjem, kola po ve= nama, okrzava se, Paste, pre pliće se, da bi jednom bostalo zaborav ili pesma. A mnadolazi fa plima i nevoljko» i bez veda, i ne podvrgava 6e izdajstvu.beline papita, pa uvek ogdšećam verolomsivo kada. se od jednog dela samog sebe odvajam, jer veš više nije moj ovako izgublien i otuđen pod svodovima jave. Negde je pevalo moze, i ja mu fo noćas bezmermo šumor osluškujem,
T stravično je, i radosno, i detinjasto preobražavati se uporno u stihove i trajati no seći elementarnu poirebu da se nad slvarima razgovara i da se pluta po okeanima jezičkih spregova, dok se na jednom odeljku dana ne sastavi grleni doziv detinjstva sa zidovima što se preteći pri bližavaju. A onda ostaje kao talog opor u ustima prekor Hamletov: »O, učinili ste čii što brija nežnost i skromno=sti rumen, a vrlinu svu u liceme?rnost pretvara«, i ne na zire se nikakva fišina koja samu sebe utehom uljuljkuje. Sve beše jednom predđodieđeno da se kaže, da nastane iz haosa prabitnosti podataka i imalo je okus doživljaja koji je s časa na čas menjao svoje dimenzije, preluYao se po vremenu i jednom postao naš, gotovo ulkvoćem pa odmah zatim odlutao u bezvremenost, i pod bogledom meke udaljene zvezda produžio bez nas svoje horav ke, Ko pokrenu vuku da ucrta znake izmišljene za sa> mosamilosšt u nejasnom obračunu pred nastupom prvoga sna? Pa šta se io tada of0r= mljuje u Wuistale snežne, ka= kav udes sačuvava vjlinog konjica u zarobljenosii kanag, noj, je li to nagon da se pre-" traje omeđenost tbrajanja ili samo prkosa želja da se bude zvuk jednog, najjedinijeB irenufka, pa neka se skrha, neka zabludi i neka se stopi sa mulnim vinom mudryrosli. »Čags je da se opijate! šapuće Bodler. Da ne budete iz · mučeni robovi vremena, Opi, jajte se bez prestanka! Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam volja«. A pesma počiva u svom sarkofagu, svrstana u sadržaje i zova nemušto i bezmerno ono šio mi veoma nemarnmo imenujemo &rodnom đušom, {io ješl likom nekoga koji je Kroz reči pesme nazPeo i jedan
metio: »moglo “bi se isto, ba= ko veći, sve što je, razummo mora da ·posloji...+ "Pek doenije sam shvatio smisao takvog imažavamja. Isto tako sam fek docnije shvatio zaŠto on u istoriji filozofije tvrdi de je hrišćanstvo već i bo tome napredno što propoveda učenje o bogt koji ja umro, dok paganski bogovi uopšte nisu znali za smit. Ali u tom slučaju kakav bi tek napredak bio kađa bosa uopšte ne bi bilo!«
I pošto je ovom fiegelovom ironijom prema hrišćansivu, koje je »učenje o bogu koji je um?o«, Ošl10bođen od religija, Hajne dalje opisuje u svojim Ispoveslima kako je ovakvim hu manizmom čvrsto MKoračao napred i stigao homunizmu, — baš kao što su klasici marksizma istakli da je fitan cuski moatevijalizam #VIJI =og veka odveo komunistiičkim pogledima.
'Pako, o samom MHaineu, a u produžetku gornjih navoda iz njegovih Ispovesti, TLiukač vrlo tanano i kritično primećuje i piše: »Na.faj na čin Hajne objašnjava MHegelovu filozofiju u smislu ateizma · prikrivenog panteištič-e kim velom,. u smislu svoeprisubnosti shvačene kao nešto konačno. Pritom ipak ostaje neko sio, eligiozno korenje. Hajne izvodi zaključale da je čovek ustvari bog. »Ja mikada nisam bio
apstrakfan mislilac, — kaže on iropično Uu SVOJiID, Ispovesftima, — primao sam sintezu Hegelove doktri ne hneproveravajući je, jev 6u njeni zakliučci laskali
mojoj taštini. Bio sem mlad i gord, i moje mišljenje o samom sebi bilo ie priiakno dimufo kada sam od Fegela saznao da ne caruje bog na nebesima, kako me ie
kratkotrajni dah putu svoga uđesa.
Nemoguće je izreći sud o primarnosti sloga, bona ili boje, ako nas prate kao isĐrajha i dezorganizovana knr toteka naše osećajnošti po kojoj se može preturati do bestraga i do klonuća pa da se ne bude prepoznafo srečem, jer se: ni manifestovanje jauka me odvija po rveglemen tacijama osnovnih matematičkih radnji. A kada već zna mo da postoje anftipodi!,.. Ne, poezija nija samo mit da verum matura, katkađa ja njena prisutnosti izvesnija od građe „cemeninih blokova i veoma je most za dva razumevahnja nego što su to gvozdene MKonstrukcije lukova među obalama, jer, kako kaže Krleža, »s umjektmošću čovjek mjeri vrijednosti svojih nazora o svijetu i zbivanju, s njom se život miče po tminama i fosforesojva Ya mtračnom dnu stvarnosti, osvjeiljujuči svoju famnu stazu njenim sjajem, kao magičnin sumpornim okom, i tako se miče između zvijezda i tako živj.« Izvire li iz toga što nas bledo plave ftRanine oltružuju, što se zelenim uglovima javlja soba i što se u ponoćnom čašu mesinmganom bojom odražavaju Mnjige sSsmirenosi nečujnog saznanja, #Vrelina damara čula ili samo hladan čin konstatacije, u Kkvrajnjoj liniji je sasvim svejedno alo je to nužnosi s kojom smo se u ovakvoj biološkoj opredeljenosti naše Gee rodili.
Priznajem: beskrajno VO= lim nesrećnu i plemenitu ludu od La Manče i neprekidno izdsšno u duhu oislikavam bptrizoP jedne luke koja ka maglenoj Baratariji stremi, pa kada se probuđen nađem u popodnevnim grad skim časovima nedelja. u kojima · milioni na ovoj lugli iipuju kretanje malih fudbal skih kugli i kađa znam za prisutnost mnogobrojnih televizijskih aparata, zastajeim zbunjeno pređ decom što ·u gomilama žute na svoje bioskopske evokacije avantuva:'i tog trena mi stihovi izgledaju kao Odisejevo lutanje koje neće naći svoju Ttaku. Pa ako sve nije zastarelošt ebP4a, stihovani amulet Bušmana, instinkt straha da se pruži žrivovani pev neuračunljivostima prirode ipak ni na betonu ne niču vumenji ·behatj praznika f”rešanja, a u PrOmensmza ljudskog senzibiliteta igraju nesravnjeno veću ulogu oljmpijade koje i ia ikao stanovnik ovoga tako sta vog veka pozdravljam. Ili sam možđa kobplte nadanja O novu vetirenjaču slomio? ,
Svejedno mora se izreći, kada već nismo za rustikalnost: Dajte još Jednu vrtoglavu sambu mladosti, } nek je što više balova na vodi, ta i trotineti kreću nekud do kraja sveta, i svemu .,ljudskom dok se iščupavanio kivavo iz ukroba treba azuoyevanje i velika magija praštanja, pa alto slutim da pesma Za mnoge Oči poprima katkađ vid nestvarnosti, ipak sam opsednut mirisima stajnog venenja detinjstva i čuvam značenja. obojenih bo-
na
.
uvenavalae moja stara-majka,
· mladi Hajne našao, u &kono
već da sam ja sam bog ovde na zemlji«. — »Razglašavajući« ma :taj način školsku.
tajnu hegelovske filozofije smelo korača napred. U dopunu navedenom razgovoru s Hegelom, on piše: »Uništenje vere u nebo ima. ne samo moxzalno već i političRio značemje: mase više neće sa hrišćanskim sipljenjem da podnmose svoju. bedu na ovom a&vefu, već žude za sre ćom na zemlji, Komunizam pretstavlja nvirodanm ezultat ovog izmenjenog pogleda na svel,..« ' ,
Pa: kao što je Holbah svojim Hrišćanskim raz golićenim i sa njim fran. cuski borbeni materijalizami uopšte olkrivao u hrišćan= stvu pravnu redđuciio ad absurdum svake žYeligije i kraj wvake veligioznošti, a time oslobađao čoveka SVOga vremena. uopšte od DOslednjeg i svih wujeverja i predraguđa za hod ka francusškom utopiskom komunjzmu Sem-Simona i Fuzijea, čijih zamefaka ije bilo i u samom Holbahovom Sistemu prirode, — bako je
istovelnom Hegelovom ezote ričkom shvatanju hrišćanstva kao napredne religije kao, »učenja o bogu koji je um>zoć, svoje humanističko oslobođenje po kome od verskih predrasuda i bporobljavanja tako oslobođene radne mase saveta neće ima{ii kud nego u jedino stvarnu sreću na zemlji, u izgradnji Kkomuhnizma, Te na ovoj liniji vazvitka svesti je: dakle, za MHolbaha, Hegela i Hajnea bitno shvatiti da je hrišćanstvo fakav Kuajnji apsurd koji je konačni Mkyraj svake religioznosti. Dušam Nedeljković
vršina i gledam raskrgane komade prizora koje u ukletoj malaričnoj groznici čČinodejstvovamja „sasftavljam: jer bi neartikulisani krik, pa nasta slovo, a ono je moje jedino oruđe pred bezizraz=nom večnošću. I dok me sum nja grize: »HM- izmisli ono O Đinevri samo#, UpoPno Dpretačem livadu Kovačića i u grudima nosim žalbu Mošćanice i pratim viziju dana ka= da se upali u očima da bi se ostvarilo još jedno bovlačenje crte briloga za uriverzalni lepotu disanja, za naj=divniju razobručenost mašta vih kađenea, jer i »ja sam ptica u oku sunca«, I onda ma ulicama ispitujem: Koji jorali stvoriše moju 'etiarou? Čovečanstvu i umelinosti prete dva opipljivija ob lika opasnosti: hidrogenska bomba i dogma fanatika, i stoga radi nestašnosti w«vih trotineta i adi neoskvrnjemo sti poetskih nemira neka budu sve brže plovidbe čoveka ka zorama bez granica, ha jednom pboluvečnom “{ialasanju okeanskom, koje nas je stvorilo, kome se sa svakovrsnim fvorevinama obraćamo i koje nas združuje. Svi imamo majke i svi smo i kad se ne razbiremo u'·tnolnim sistemima, kompozitori.
»Masora fi nije poverila svoje. tajne i Mišna ti nije otkrila svoje misterijeć. »A.na čemu, zapita gospodin TD'Astarak, gzasnivate fako čudnovato gledište?« Postoji jedan heosetan preliv između umiranja svetlosti j rađanja tmine, drhtav u aprilima i uvek: mufžno nedorečenh u vlagama novembra, kada sfihovi postoje kao busole irajanja i čije se i pogreške čine spašonoshe, a oni su YazVihoreni i nikakav ih napor ne pokušava da privede celovitosti, je”pY je prijalnija svest o wjihovoj prisutnosti mego fizička želia da se pomoću Ma sobinib iaini iskažemo, Konačno, vi mi pokušavamo da na neki.način rekonstruišemo samog sebe. T sada dok zatvaram Kvug i vraćam se arhaičnosti početka iztonjavanja svesnosti o živobnim jstinama još jače se oglašava bel canto iznad Wrovova i dimnjaka, ba alo nisu sagrađene lestvice do oblaka čije mene imaju našu sličnost, i stib mi se prikazuje kao jedna od mnogih nužnosti da sa prebiva na meridijanima.
T na kraju đa še bošlužini
rečima Platonovim, Kao sime bolom. jednog wreispitivanja koje se nikad ne svršava! »Ovaj govor, PFedre. ako, hoćeš. uzmi da,je rečen kao pohvala Erosuy; ako li ne, na zivaji ga čime hoćeš i kako fi je milo da sa nazivašla Stvorili smo slivari i one Čekaju da još jednom budu otRkrivene, da ne budu. samo nepokrelma priviđenja u največitijoj pomičnosli, jer ako gledamo svet, mi sa i Osećamo 1 nad detaljima žudimo za Opštim,”
Slobodan Galogaža
MALIEK HADAD je mlad alžirghki pesnik, Pesme Nhoje objav-
. jujemo uzele su iz njegove prve vbifke Nhoja je objavljenš
prošle godine n Parizu
IZ ZBIRKE
„Nesreća U 0DGdSn0StI
Predobro znam da Madrid još mije osušio šuze
Još nije osušio Krv
I pređobro znam kraj Gyrenobla
Veliki časni pult
I znam da Seul ima iskopane oči
T pirinčana polja Indokine
Crvena simfonija Madagaskanskih
poslanika
Izgnansivo jednog sultana: i ono jednog komuniste PREDOBRO ZNAM DA DANAS SVI IMAMO
MONOPOL NESREĆE
Brojim svoje drugove Mrtvi su moji drugovi Prestanem da brojim
Kad dospem do beskonačnog u užasnom bilansu Prestanem da brojim kad feči postanu brojevi.
«“.. <
WMoja inajka je večno lepa Svakog sam dana uz nju Zovu je golubica
Ali je arapsko njeno ime,
Ja sam milovao srce maslina
' Kod nas reč Otadžbina ima ukus predanja
Držalja sekire početaic je epopeje
Ja sam video svog đeđa po imenu Mokrani Gde spušta brojanice da vidi prolaz orlova Kod nas več Otadžbina ima ukus gneva...
«+.
Oni odlaze u legendu T legenda širi svoje ruke
• o MN Ja sam govorio s njima Ja sam o:ećao njihove ıuke
Oni su imali dece imali su mana Katkad su znali đa se noću osmehnu
Ponovo sam ih našao Kupivši novine
Bili su moji prijatelji a ne reči
Cifre ili imena
Bili su hiljađu dana i dešet godina mojih
Pođeljeni obrok Cigareta brige | Znali su moiu decu
Njima sam dao sve svoje pesme Moja je maika volela njihovo srce
Bili su moji drugovi Ja sam govorio s njima
Oni odlaze u legendu T legenđa širi svoje ruke
Postali su jedna duša i moja domovina
Nikad više neću videti druga ı Ni osmeh što je osvetiyavao BOM
Druga mesara i onog učitelja T ja se izvinjavam · Što sam loš živ
udara činu njegovog pogleda
Sirože više nego noć bez meseca
Oni odlaze u legendu T legenda širi svoje ruke.
«|. ~
Jedan radnik Severoafrikanac
Ugušio se u svom cumezu Moia phva pesma Završila se iecajem
Patima se dala za komad hleba
Razmim vestina
Lako se piše istorija Nesreća ima dobra bleća Ali mi recite njihovo ime
Moja majka i golubica” Tmaju isto ime
Moja majka plače svakog dana
Bele kose niene su stražahi Ona zna pesme
Koje se slušaiu tiho Nesreča iman dobra pleča Ali mi recite njihovo ime
— — — _— —_— IL — — — — —~ — o — — ——~—
Recite mi za poljubac koji mi nije dat Recitb mi za pustinju kojoj pevam
Recite mi za gazelu koju Su ubili
T recite mi za cvet koji nema svoju baštu
Recite mi za razlog hiliada ludosti : Recite mi za alkohol koji se u strahu uzima
Recite mi z strah prognanih lavova
Ali mi najpre recite
KAKO SE DRŽI ALŽIR!...
(Preveo U. Kustić)
2 Ia)
e