Književne novine

Coding VIL. Nova seri, br, 38

KONJI Ž E-V N.O S T,

a

U M_E" NvOGS PE

BEOGRAD 3 MART 1957

a UO

Nr E::N A. 2

Cena 00. din,

PRERR

POEZIJ

Od slobode do' zloupotrebe slobode razdaljina je skoro neznatna. Posmatrajući ovaj odnos u poeziji, u širokim, Tneomeđenim “prostorima i područjima slobodnoša stiba, uštanovićemo jednu čirjenicu, jednu pojavu zapra= vo, koja je daleko očigledniJa i nelagodnija nego što se to uočava i o tome govori: svedoci smo mnogostruke zabune i pometnje oo slobodnog stiha u našoj savremenoj poeziji anarhije, nereda, nezgrapnosti i ap=surda koji vlađaju slobo-inim stihom; i upornog, neumornog podržavanja i podražavanja toga haotičnog i nenormmalnog stanja, pa se jednom, najzad već jednom, moramo zapitati: kuda i dokle tako? A za ovim, naviru i bezbrojna drusa, slična i neslična pitanja...

Onaj ko ima ateću (ili neskreću) da radi u uredništvu nekoga lista ili časopisa može možda najbolje da oceni i' potvrdi koliki su ·i kakvi su fi (Dezmalo) okeani stihova koji svasodnevnio preplavljuju i zatrpavaju stolove (i koševe!) rđdakcija, i među kojima se retko nađe nešto zaista zrelo i vredno da ugleda. svetlost dana; me zato što nema talenata i pebnika, talentovanih pesnika, vec zbog toga što je pesnmička umetnost, prefežno, shvaćena površno i olako, heozbiljno i neodgovorno. Slobodan stih upotrebljava se &lobodnije — i bezobzimije — nego što bi se ikad moglo pomisliti, i to njegovo uni žavanje |] uništavanje posledica je naopakog. mišljenja da je slobodan stih opšta, javna pesnička svojina s &Ojom svako može da radi šta hoće, da je »krik vremena«, da je »savremem« i »moderan«, iza čeBa se krije naivna i brzopleta namera da se tom zloupotrebom slobodmog stiha, tim »pesničkim« brzopisanjem i lakopisanjem prekonoć postane »moderan« >gavrememx« itd. pesnik. Reći da među takvim »slobodnim stihovima« ima najčešće svega i.svačega :osim poezije i stihova (znači: imitacije, krađe, lažne originalnosti, frazerstva, neskromnosti, prenemaganja, pseudomišaonosti, sve do gole nepismemosti i primitivizma) —' mislim da ni približno ioš ne bi bila obuhvaćena dovoljno surova + dovoljno 'pregledno prava šlisa stvari. Ne odnosi se to, nažalost, samo na mašu nepoznatih i bezimenih stihofvoraca, nego i na neke već afirmisane mlađe pesnike.

Čitajući i batl:gajući se među onim svekolikim nanosima štampanih i neštampa– nih slobodnih stihova, među gustim kolonama bezličnih i jednoobraznih pesama od (reklo.bi se) sasvim, bezličmih i neindividualnih pesnika, tako da se, u pojedinim trenucima, može komotno reći da su te usplahirene a ipak. jednolične gomile reči potekle iz dva ili tri rutinirana pera, a ne iz desetina i možđa slotina maštionica ambicioznih .·stihokrivotvoritelia; — ja sam, sa ne malom radošću i odobravanjem, posmatrao mnmapore nekolicine mlađih pesnika da upečatljivije obeleže'i usavirše svoj slobodni stih, ili njihovo vracćanje zatvorenim. pesničkim formama, vezanom stihu, u kome sw, posle svih burnih i bučnih eksperimentisanja, traženja. vanja ' po Stranputicama i bogazima. nepoezije, pokušali da iskažu~svoju nasušnu ljudšku i poetsku istinu. Vra Čanje, natrag ne mora, biti i nije vraćanje ha staro o: naprotiv, u spomenutom pokušaju izvesnih: mlađih pesnika Ja naslućujem | vidim neizbežan i dalekosežan proces rastrežnjavanja, .žeiju da se maglovita pesnička

avantura, imspjracija i I= provizacija zamene radom, slveralačqkom brigom, da' se zablude žustrih i žučnih isključivosti oko pojmova »mo demo« i »eksperimentalno« u poeziji isprave i razumno preobraze u umefnički svesmo i savesno kouišćenje pcesničkih fradicija prošlosti i neposrednih tekovina savremenosti. Slobodan stih nije više izraz pesničke smelosti i nekonzervativizma, nije više vatrometna atrakcija. Svako čado za. tri dana! Da li je cnda oživljavanje klasičnih pesničkih Tomi oživljavanje nečega dotrajalog i preživelog; ili nešto staromodno; ili

. strožnošću,

jubilano i svečarski. govoilo, razvijanja, ·'bujanja, ua pretka naše poezije, .borba za novo i moderno, a sad su, kada se to novo i· moderno više nikome mne pričinjavaju kao · prevratnički bauci i subverzivne bombe besmisla, samo Jadne posledice hazlnoraznih (nepoetskih) alfek zata i alfektaci}a, besomučne Tise za izuzetmošću i ne Običnošću,· za — makar i ktratzofrajnom — sumnjivomni šlavom-i priznanjima. Lukić, zatim, sa breteranom bredosvako, okretanje ka klasičnim oblicima stiha, i ka sonetu,; smatra tehnicizmom,. veštom veštinom,

MILOŠ I. B4NDIĆ

je to opet neka nova

moda i nova zabluda? Ne, nipošto. „.Tvrdeći to, prisiljen sam da. počnem jednu dobronamernu polemiku. U NIN-u

broj 316 (januara ove godine) objavio je, Sveta Lukić članak »Ušpatna računaljka«; U kome je izneo nekoliko primera »naše eštetičko=ritićke Situacije s haličja«, Lukić je — a s tim se nikako ne mogu složiti — nagoveštaj razabiranja i sređivanja pesničkih duhova i.napoa proglasio za »još jedmu modu i konstatovao:

»naglu poplavu soneta kod nas u boslednje dve godine, kojoj ton daju mlađi i najmlađi, posle svojih modernističkih izleta — insistanfno ograničavajući sSšvoj inferes na tehniku, nekad i na m3jstorsku igru, i lo u Ono poetsko vreme njihovog života «ad se po pravilu najviše želi baš da kaže mešto, išpovedno da se peva; toga, ašsketska ograničavanja i disciplina soneta, a ako ima stava, .on nije daleko od nc= kakvog praznog i poetski neizrazitog solipsizma«,

Osmova neslaganja je u tome što Lukić ne zapaža, ili ne smatra bitnom ni: važnom, razuzdanost i anarhiju u izrazu i stilu nekih mlađih pesnika (i ne samo kod njih!), šablon, manirizam i svakovrsna druga izvitoperevanja koja su odavno prestala da budu rezultat, kako se to

ulmesšto .

»majsfoPskom ig!'Om<«, produžujući to podozrenje Op= tužbom povodom snekasvog

praznog i poetski neizrazitog, solipsizma« — što takođe ne.

možemo da prihvatimo. Postoje Ji gde ponomije praznine i veći solipsizam· neso u slobodnim stihovima poje-

dimih “pesnika, kojih" svaka.

ko ima više od onih Šio ne> guju: dianaosterac; Tif?i, 80% net?: U, ovom veku tehnike --— zašto da.ne!? .— neka ostane i tebmika stiha! Nije uopšte presudna reč o tome da li je konačno preimućsivo na strani vezanog ili slobodmog stiha; svaka tema — kaže pesničko iskustvo, a i poetike. — traži svoj odneđen spoljni oblik; potrebno je samo. odlučnmo skinuti, sttgnuti oreol sa nečega što se trenutno izrodilo, i pokazali da su i jedna i druga pesnička forma | tehnika žive i uglavnom, ravnopravrie, švugde i u svemu, pa i Dplremia pojmu modernosti.

Ima u navedenom odlomku

iz Lukićevog članka još jedan prilično neodređem i labav dosaz proliv soneta, »tehnike«, dakle pfotiv veza TIOg stiha: da: oni spubavaju i: onemogućavaju ·— Zbog truda “isto artističkog, dekorativnog — da' se »kaže nešto, ispovedno da. se Dpeva«. Mislim .da je ova Pprimedba . odviše jednostrana. Jer, »ispovedno da se peva mozgućno je, podjednako, i u slobodnom i u vezanom sti-

.MALL.ESEJ

Pred

novim umetničkim delom. nmeumit~

·hu: u prvom 'slučaju — &a

više: elokvencije, neobuzdauosti,;čirine; u drugom — sa više mere, suptilnosti, sa 'Više intimne lirske prisnosti. Strogo subjektivnoj, ispo= vednoj, kontemplativnoj liri. ci skoro isključivo pogodu.je vezani stih: tihoj, nenamelliivoj ispovesti zavyršenmost i SsaVlišenosf, metra, rime, rilma!. Ne -poičem da slične nijanse ne može postići i slokbodan stih. Ali nipošto ne na način ako ga danas pišu izvesni, pesnici! Tu, kao i u nekim savremenim roma?ljma domaćih pisaca, preovlađuje 'kult snage, bahatosti, neumenrenog i neodmeremog &lavljenja sirovih'i brutalnih insštikata i nagona, razbayušemosti, divljanja, bez ikakve spliritualizacije, bez duha i oplemenjenog smisla. 'Cakva snagatoska, bukač-= ka, lažnozamišljena, · SOrolomma i nebolresnma poezija nesposobna je, izgleda, za tiša. uzdržana raspoloženja, za one mnogobrojne ćudljive,

„mračne i bezimene potstreke

koji traže »ispovedno da 5e peva«, da sč progovori hajissrenije, najljudskije, najlirskije... Sve Ova Hi0Ž Kao VIJO "uGDpŠIeo" sanje o, nečemu čega nema: jer takozvana ispovedna Jlirika kod nas: gotovo i ne postoji! Radi velikih tema i (fiktivnih) velikih “ciljeva, univerzalnih i kozmičkih, na-

EP da se oglaši

. pušta. se čovek, ne čuju se

i ne slušaju njegovi najličniji: glasovi i vapaji za Žživotom. Pesnici se danas stide i klone intimne mueditacije, ispovedamja. Viče se, grmi i ftrubi' o opštim stvaPima da se ne bi moralo govorili o svakodnevnoj ijudskoj siTuaciji, o čoveku koji se raduje i pati. I zato je za mene vilo simptomatičan odgovor koji je. jedan mlađi pesnik i esejist dao u prvom broju zagrebačkog časopiša »Literatura«# na pitanje ankete o aforizmu: ili. pošlovici »s ajtuelnom ošftricom«: ćutanje Je zlato! Ako je vrhovna (VIlo žalosna) mudrost mladih pisaca već sad u slarački pomirljivom, sračunatom zlatom, dakle unosnom! ćutanju, ili u gromoglasnom & Dbraznom šamozavarava–

· Jučem- nadvikivanju, onda je

(Nastavak ma čefvrtoj g#irani)

tedre(j=s:

ea hryi-i mesa,

~ lutanja i zabasa-,

ma grotica.vremena postavlja niz problema, kako kritičaru, tako isto i čitaocu ili gledaocu. Drame Arfura Milera, naprimer, iž

rekle su, vrlo jednostavno,.jednu..istimu :po-.

sle ratnog vremena, i one su primljence kao svedočamstvo dobijeno na moderan i savremem načih. Ali baš to moderno i savremeno dovođi, nekipuf, u nedoumiću HKritičava .i čitaoca, jer miko me može i ne sme da kaže "dokle ide vremenska „pranica tih dela. Mno-

gi' vele da je u pitanju naturalizam, da' se |

stvari vrlo plitko ocenjuju, ali je činjenica da se,„fta dela'sa iskrenom i dubokom. pažnjom gledaju u pozorištu; To;je onaj umetnički odjek” tako drag svim pozorišnim“ u-

metftnicima. — uzbuđenje kojg nikad ne biva odmah formulisano. Sa delima koja se nazivaju klasičnim,

stvar stoji drukčije.' Neizbežna 'patina 'vremena stvorila je određeme formule: koje šva ko može prihvatiti bez bojazni da će. bOgrešiti. i uveravanja, između, istinskog, uživljavanja, sudova i dobijanja· utisaka,

otenjivanja.i paavog, između fovmulisanja ipak postoji Ve-

Bez obzira na svakodnevna tvrđenja'

KRITIČAR I VREME

ga, neodređeno ·sleže. ranieninja,

lika' razlika, A to je ono što se retko kada ·

priznanje., , Ne tako retko — Čuje.,se kako neli 'katitičar. kaže, naravno privatno, da ne”može.

V pozivu dužan,da ocenjuje, U ovome ima ist,

ne, ne, baš prijatne.ali ona: govorili o jed-

nom ličnom vremenskom rasponu koji nora savladati svako, ba i kritičar, OVOG snije

u pitanju samo mo?ral,.--—- tiče. se to ?individu=

alne, ljudske zasičenosti malih' vremenskih

relacija i začaurenošti .u, sitne, već odavno formulisame životne prostore, ., -

Fabula ivmelmosti drugačija” je od, fubule" života u smislu određenih,

ijše uživati uU-onim delima koja je,po 'svom"

abstrale!ijom 53,

· čuvanih koncepcija, u ·često. zasužnjeni. JL,eonardove

'da, je to moderno,

VO.„U

" vremenski 'slobodnij ju interpretacčij ju.

smo Okovims slike. ili Dikenmsova dela, recimo, gledaju se odnosno čitaju sa statičmim „divljenjem, utvrđenih“ for mula koje bi jedan. živolnjij impuls: sadašnjosti vremenski »raškravio« i prefočio u žiyotne prostore SP VG Vi} i „običnijih e »" nevnjih« osećamj '

Zako se u dodijeut. sa neobičtijjim, sImelijim., umefničkim nadom, često nBpominje ili što još više ZVUČI, Op“ zmodemniizamx.

čijim

tužujuće —— daje. u pitanju Onda dolazi dilema: uživati, odnosno nepos"edno primati uliske, ili ocenjivati? Koliko smo. puta čuli, kako neko bojažlivoy, u nedoumi ci, čitajući izvesnu jpestmnuv,. ali} ipak, j. pored šVo'Po.je od samog. sebe, strah od nedovo!ijne doživljehosti vremenskih. okvira.»

U “grahićama: tih' okvina „Kovtičar misli da „more. dati, definitivao određen sud,o tome da Ji je mešto,„dobio ili vđavo; žaborav= ljaju6j: pritom da to, može bili. dobro: i rđa isto vreme i „na. isšom: mestu, „Jet je vremenski ·tok života mnogo qzbudljivijt,

Kritičari'se, mekiput plaše da izraze jednu u kojoj bi dopustili mogućnost. životno. realnijeg' odnosa ni fime! odredili višesmisleni" koralčter „pomenutog “ostvarčrnja.., Takva; ihterpretaejia bila: bi celishodnija, umetnički žiylja:.i bli'ža „jednogtavnirn odnošima tekuće -SValko„dhevnaBti.| : OS

kazuje. da je !imao' zadovoljstvo

strah

eV je&

obliku! moglo dogoditi svima,

SPECIJA DNO Z4 „KNJIŽEFNE NOPFINE«

SPANSKA

LIKIKJA I SMRTI

KIstražujući poreklo španskog mislicizma, srećemo ga Već u precistoriskim ppećinama, kao što je: Altamira,. naprimer, Njihove freske na steni, a naročito u onom delu Kkoji.se maziva preistortriskom Sikstinskom Rkhapclom preistavljaju jedinstvo oblika bola i borbc u kojoj je smiri prikazana kao triumf preistoriskog čoveka u njegovoj borbi za egzislenciju. Ali pre svega ireba da se vralimo (do Seneke za koga Anhel Gamived u svome »Španskom ideariumu« kaže; »Seneka, nije slučajno Španac, on je Španac po svojoj sušlini: i to ne Andalužanin, jer kada se Seneka rodio Vandali još nisu došli u Španiju*; da sc rodio kasnije, u Srednjem. veku, možda, ne,bi se vodio u Andaluziji, već u Kastiljic. Anhel Ganived, andaluziski pisac roden u Granadi, velika nada španske MKknjiževnosti, izvršio je samoubistvo u Finskoj u kojoj je boravio kao diplomalski pretstavnik svoje zemlje. Taj čovek je dao do Sada werovatno najsažefliju i najlačniju definiciju španskog misficizma koga je-i sam lako duDoko i sudbinski osećao: »Spanski mislicizam nije ništa druzo do senzualnost obuzdana vrlinom,i siromaštvom,. Dajte mi jednoga čoveka sepzualnogz, poročnog, slrasnog ı podmitljivog: dodajte mu bolno hrišćansko ose= ćanje života i sudbine koje mu uliva preziranje prema. životu i boslaje sastavni deo njega: evo, potpunog mistika, ne mistika, od bap{fije kako sa zamišlja ndrod, već čoveka čeyeka, hoji postaie gemije ili svetac. »Tako imamo od, strame mode= nog pisea, definisan španski misficizam Kroz koji se manifestuie preziranie Žživola, jedna od njegovih mmajvažnijih khomponenalta, To preziranje života koje je dalo konačan oblik španskom misticizmu je u stvari triumf smrti, Seneka je umro u fom mis{icizmu presekavši sebi vene: to je bila pobeda njegovog mističkog stoicizma. Nešto slično se ponovilo nekoliko vekova kasnije kada je pesnik Lara u ovefu mladosti i u punom friumfu voz literarnogp dela izvršio samoubisivo ispalivši sebi mefak u slepoočnicu, prezirući na taj nain život zbog jedne senfimentalne slrasti koja je za njega značila više od slave i novca.

Ali pogledajmo lu koncepciju smrfi iz* raženu kroz strofe velikih španskih liričara.,

Mople od Horhe Manrike (1440 — 1470) napisane povodom smrii njegovog Oca počinju ovako:

Seca se usnula duša oživljava se um i budi razmišljajući

kako prolazi život kako smrt dolazi

tiho ' koračajući.

Ova refleksija Horhe Manrike je jedam

· od početaka, španske lirike čiji osnov de pro-

labknost života, Fi misao on manifestuje kroz metafizičku formu, govoreći:

(Nastavak na četvrtoj strani)

Uoštalom, postoji strah od imterpretacije same po:sebi, kao da smo prisiljeni da odredimo dužinu fteajanja jednog „dela. Ovakvim načjnom: Vremenske relacije .e samo“ privid no prošicuju, POŠTO se koči osnovni tok 'savremenog osećanja. Čudno zvuči, ali se bo „jimo priznanja, da nešto može, imati vredsamo 'za nas... U Tome smislu fabula igra „veliku, ulogu.' Ona DPS KIŠ granicu 'između· stvaraoca i publike. To.je,onaj.delić

. svake umetnosti koji se čini neophodnim za se nalazi Đred. čČibm="

razumevanje onoga što

ocem, :gledaocem. ili slušaocćem.. Ima u tome čudne '·protivurečnosti „koju uslovljava ımo>

difikoyanje nekog dela od strane najraznovisnijih . uživalacsm umefnosii: Pa modifika+ „cija-vdosbiže; :ponekacl, „zapamjujuće „razmere. Nedavno, sio „neki čovek bacio kamen na Da Vinčijevu “Mona Lizu. On. je,. verovatno, nenormalan, ali/ nožemo:.se” zapitati. da "li 'izyasne »učiikritike, u svojoj, osnoyi, nc. potšedaji na:'ovaj ispad. Naravnor io! ne Znači da, po:stoji -)edan ·jedini' uzrok. takvim . pojavama, ali, svakako,” ovde! dominantnu ' ulogu fabula +" priča o.nečem: što”se u određenom Možda se 'mo-

derna ~umetnost...i. ·književnost razvijaju. u 'pravcu: približavanja” životnoj fabuli koja daje 'viševmoziićhosti'za' vremenska pbome?”a~

nja: prilikom Kitičkih, ocenjivanja.

'Predrag S. Perović

itali *u dnevnoj štampizda je,

"igra,

PREMIJERA U NARODNOM POJORTIU

Lar Edip

U naslovnoj ulost Ljubiša „Jovanović

Mito 1ebansson caru d0dipu, ·:kojim se Sofokle poslur žio za „stvaranje. najznačajnije anličke»v tragedije, azličito. je interpretiran: tokbm Vekova. „Naročiti interes .za tomačehje Sofoklovog. dela razviotse u XMII'veku"'i ne oklasičarni' i · racionališti te epohe analiziralj'su ga 'usva=

aristolelovske estetike. Njihova „inter= pretacija svodila sena utvrdivahje:statičnih 'situacija u

jajući”postulate

'delu i na,određivanje jashil „koncepcijasu, njegovoj, osno

vi. Tako.,je Volter?u njemu video :sištinsvu borbu” između jakog i pravednog Edipa

(Nastayalk - na · šestoj strani)