Književne novine
\
bolešću za postelju, pre ot-
prilike dvadeset, godina povukao u osamljenost. Njego-
vo. književno delo završilo se
još tamo negde početsom tri
desetih. godina. On je sa istim oduševljenjem opevao i svoj nrodmi
_„Kraj-i šve »lepote« zemalja,
— ljude ı njihove silne sva– kodnevne doživljaje, — Muoz koje je putovao; to mu je donelo naziv prvog pesnika -- kosmopolite u hajpozitivnijem i najplemenitijem sini šlu..
Na to delo, kako sada pre bacuju sebi njegovi savremu nici, počeo js skoro da lagano pada zaborav, jako je on, pred Prvi svetski ral i neposredno posle mjega, Obnavljao zajedno sa Apolinerom, Sendrarom, „lLeom Pol Fargom, francusku poeziju. Za nas je zanimliivo da je on na svojim putovanjima prourstanio dobar deo naše zemlje, iako da je njegovo oguševljenje za njene lepoie našlo odjeka i u njegovim delima.
*
Profesor Akademije za primenjenu umetnost u Beogsvradu i likovni kritičar Pavic Vasić uspostavio je 195U godine iskrem i intiman kontakt sa Valeri Larboom, koji je trajao više od godinu dana. Vasić, u to vreme mlad slikar, i francuski bpisac, tada ma vrhuncu svoga slvaranja.· — nikad se nišu sreli.
— Danas ne mogu nigako da se setim šia sam ja prvi napisao Larbou, — počeo je razgovor Pavle Vasic, — Još kao savršeni maturant, proči-
. tao sam prvi put 1925 godi-
ne Larboovu »iepminu Matyvkez« Whoja je na mene oslavila veoma snažan Wbisak, Mislim da me je delo oduševilo zbog jednostavne vadnje i izvantedno opišanih i iznesenia karaktera. Verovatno sam. uu tom smislu i pisao Larbou, interesujući se prvenstveno za lik glavne junakinje Fermine Markez To zaključujem iz mnjegšovog odgovona:
»... Vrlo mi je teško da vam pružim tačne podatke o postanku- moje junakinje, Dok sam.je gradio fokom godina imao sam pred očima u svom sećanju više uzora, "Te su bile mnogo mlade devojke i žene od kojih mi je jedna poslužila i kao uzor u drugom delu »Ljjubavnici, srećni ljubavnici...«, u kome ona nema imena, ali je galvna ličnost pošrednmo Ooplsuje i govori o njoj kao »o onoj na koju misli«. Ali taj uzor — kao stvarna ličnost — sa vrlo malo elemenata sadržana je u Fermini Markez. Sve u svemu, želeo sam da pred očima čitaoca oživim jednu mladu devojku koju bi on mogao da zavoli i poštuje. koja bi se isticala natpvi rodnim karakterom, onakvim kakav Žozef d'Mestr daje ženi kad o mjoj kaže: »Hrišćanska žena je zaista natprirodno biće, jer mnju uzdižu
i održavaju u jednom stanju koje njoj nije prirodno«. Vidim iz vašeg pisma da
SEĆANJE NA _ VALERI LARBOA
U Višiju je nedavno umzo, u sedanidesekb- šestoj godini, Valeri Larbo, jedan. od značajnih pisaca između dva ra–la, koji·se, prikovan teškom
Valeri Naslo
sle vi jedan od onih Wojima se svideo, koji su shvatili karakler koji sam ja želeo da dam 10j ličnosti, i lo me je dimulo. manje u mojoj taš-“ tini autora koliko u mojoj mjiževničkoj savesti. Zahva ijujem se, dakle, što ste mi to saopštili.
Sa svoje strane mogu da zadovoljim vašu. radoznalost u pogledu jednog detalja: porodičnog imena moje ličnosti, zapravo njenog imema. Bilo je ime jedne Španjolke, mnogo starije od mene, jedne prijateljice moje majke, za koju sam ja gajio osečanje liubavi, obožavanja i poššovanja potpumo različitog od onog što se obično maziva lju bav, a koje je ipak bilo ta· o snažno da me je ispunja-– valo tokom dugih godina. Jato, tako sam zaželeo, — poŠto je ta žena umrla da neUoliko godina kasmije njeno ime dam svojoj junakinji. Na taj način ja sam ovo delo yosvetio njenoj uspomeni«.
Šta je pobudilo Larboa da ovako iscrpno iznese svoje intimne pobude potpuno nepoznatom mladiću? Za budu-
će Larboove biografe Nnije isključeho da ono sadrži i Jedan meslućeni podatak.
Iduće godine poslao je Pavle Vasić piscu dvadesefak akvarela, ilustracija romana »Femmina Markez«. Larbo mu se najpre jednim pismom zahvalio oduševljen pažnjom, a naročito skožo identičnomr za misli jednog junaka: »I vrlo mi lasga, — piše Larbo, u tom pismu, datiranom 18 sep tembra 1951, -— što sam Vas baš ja jnspirsao za jedan akvarel, — onaj na kome moja Termina ·Markez, pošto je postala Vaša, razgovara sa Santos Iturijom, ko ji' mi izgleda dosta sličan mlađiću koji mi je poslužio kao uzor za ličnost mog malog romana«.
U istom pismu Larbo još obaveštava Vasića da će upamilti da će ih izložiti »na nekoj visti male privatne izložbe u mome stanu, na koju ću pozvati prijatelje, umetničke kritičare, amatere lepog slikarstva, i španske 'Pmjiževnike. 'Prećim · pismom, koje ie primio pošle mepumne ri neđelje, 7 oktobra, Larbo je zamolio Vasića da mu se bli že »biografski« pretstavi, i zbog posetilaca izložbe, a i zalio da ga on bolje upozna.
— 'Pime se završila naša Wprepiska, — kaže Pavle Vasić. — Još samo jedanput, pošlao mi je neke novine, =ne sećam se više koje, jet sam ih zaturio, — sa člankom o njegovoj »maloj Dbprivatnoj izložbi«, u kome auto? članka spominje i moje altva rele. Verovatno se »razočarao« u moje biografske podđatke, — dodao je u šali pro fesor Vasić, koji ie tada, međufim, već imao iza sebe ne"koliko izložbi, posle svršene Slikarske škole kao đak Jovana Bijelića.
Tako je počeo i završio se zajedno sa zanosom “jedne miladđosti kratki Mcontakt između jugoslovenskog studenTa i francuškog Kmnjiževnika.
O: B.
"
Na
scen11
ıza scene
Nigde se kritika, uspeh i neuspeh, tako brzo ne ispoliava kao u pozorištu. Za jedno veče može se zadobiti ili izgubiti publika, a ta jed“nom zadobijena publika stvoriće, bolje nego najmerodavniji kritičar, publicitet. K-riiičar često ostaje sam iznenađen i ne shvata zašto se publika opredelila za nešto „što se njemu učinilo neuspe10. A može li sa izvesne iačko gledišta lritičar objektivno (ne da kritikuje, to i može) da vidi onako kao što publika vidi? Može li sa svojom riznicom: iskustva, upoređenja, sa svojom ruftinom, sa izvesnim bredrasudama prema piscu, glumcima, rediteliu itd., sa poznavanjem portiture ı kojoj je on jedan ton zamislio ovako a drugi onako, sa svojom stručnom
%ilatko rita Rom pozicija
o a ia a Ne:
vibrator kojim
formacijom da ne traži drugi domet? Može li uopšte da gleda očima publike? »Bilo bi dobro, kaže Robert Kemp (najstariji kritičar »Arsta«) kađ bih bat nekiput mogao ela idem ı fleater zabave radi. Jednostavno da ne mislim na ono što znam, Što je bi-
lo, što je moglo biti, već da ·
se gabavljam i odmorim, Pokušavao sem, ali nisam Ušpao«. — Večeras ću videti Elvire Popesco, to je svakako zabavno. — Pa vidđečete, odpgovara Kemp (čini mi se skeptički). Pre nekih 35 godina gledao sam ftu' »Kuzinu iz, Varšžšave«. Plvira je tada bila briljantna. A komad? Danas je svakako jevtiniji i dosadniji nego tada«.
Hol i predvorje pozorišta TWivire Popesco, »Teatr de Paris« spadaju u najprosiranije pariskih pozorišta. Publika ih ispunjava i danas nn 150-oj pretstavi., 'Tu su stariji i mlađi verni cbožavaoci koji glasno»raspravljaju: » „naravno, ođavno je to igrala, bila sam devojčica, ali se sečam da je ona sjajna«. »Neverovatno, zar no znate da ima preko sedamdeset?« »Ja sam bio aa prvoj pretstavi, videćete, gOspođice, ona je divna. Ne bi joj dali ni četrdesel«. »Kako i» postiže? pita starija, VTlo udešema gospođa, ona Je svakako godima moje majke!« Čula sam da ima električni aparat, neki ogroman se masira. Što da ne. to je autentično, čak sami čula da je platila za njega dva miliona. Za nju to nisu velike pare«. »Znate, ona ima mladog prijatelja, zamislite on je.... »Vermei se ubio zbog nje«. »Nema više takvih glumica kao što je ona, to je prava pravcata gluma...« . jŠ
U trenutku kada Elvira ulazi ma. scenu (kao da su SsVi samo taj trenutak čekali) zaori se Dbliesak. (Oh, šta reže Kemp. Nema zabave ni odmora. "Treba pronaći kako ta žena uspeva da kroz niz decenija dvži isbi fah), Tu Je njen smeh. Zaokružene otvorene lsne, upola detinjske, ubola vamp (Merilin Monro plus još nešto), Njena Viši~
njegove okvarele i”
I. STUDIO--TEATR
lako tudio—T YTeatr nije mikada olvorio svo, vrata publici, on je odigrao važnu ulogu ı istoriji ruskog pozorišta, Slobodni smo da tvrdimo da je sve što su maša pozorišta kasniic, u toku Vremena uvela na SVOJe sceme, u Žurbi i grozničavom užbudenju, sve je to crpeno na istom izvoru.
Počev od prvog sastanka Studia, 5 maja 190, mogla su se čuti ovakva mišljenja: savremene forme dramske umetnosti su zastarele; gledalac zahteva nova tehnička prosedea, Hudožestveni '"eatı se usavršio u prirodnom prikazivanju života, u jedmostavnosti i istinitosti imterprciacije, Nova drama zabteva drukčiji mizanscen i drukčiju interpretaciju, Studio će težiti da modernizuje dramsku umetnost pomoću novih iormi.
Međutim, sudeći po tome Što je sastanak otpočeo čitanjem jeđnog odeljka iz Antoanovih sastava, radilo se (u zamislima organizatora) o ČVOluciji kojoj je otvorio put Hudožestveni Teatr.
(Ali veoma brzo evolucija je ustupila mesto revoluciji, Ona je- otpočela Yevoltom protiv makhete.) i , “
Slikari su Sarađivali 5a režiserima, Ali, kao metod istraživanja, linija, uglova i duhyu dekora, Tad na maketli pretstavlia zanat, čega Se jcedam umetnik ne bi trebalo da prihvati. *«
Ako režiser i slikar pripadaju istoj slikar skoj školi, onda prvi radi crtež (plam), a drugi
ga oživliuje harmonično raspoređenim bojamzž, G- ~
vlaš mnabacanim. Iz ovog zajedničkog rada proizlazi serija Skica, Jedan Sšematski nacrt režiscra, ugljiem ili olovkom, ili slikareva, skica u boji (ako režiser ne vlada bojama), Skoro Su potpuno (ovoljni, ako preciziraju pokret linija, da meposredno posluže zu Scenu, što čimi maketu nepotrebnom.
Zbor loga je naš atelje, koji je do tada, morao da načini vejiki broj enterijera i eksterijera, pokazivao neraspoloženje i, mervozan i Ogorčen, očekivao tremutak Kada će neko da kaže da je O adDJe vreme da Sc već jednom perstane sa Svim
im. i Tpak vreme ulrošeno ma tam poslu mije bilo izgubljeno: Zamatstvo je poslužilo pozorištu, Ceo svet je razumeo da je sav taj posao oko leplienja i montiranja maketa bio tako komplikovan, to · le bilo zbog toga Sto je CCO pozorišni mparal bio isuviše komplikovan, Orećući u svojim rukama jednu od tih maketa mi smo pokretali celo savremeno pozorište, Ako smo hteli da spalimo sve te malcete, znači da smo bili spremni da dodđelimo istu sudbinu i zastarelim prosedeima maturalistič'kog pozorišta.
Slikari Sapunov i Sudecikin uzeli su na scbe Ma definitivno raskrste sa maketom. Oni su bili prvi istraživači novih Scenskih formi, ekspresivnih i jednostavnih. Tako su oni odbili da načine maete za Meterlinkovu »Tentažilovu smrte,
Kad su završili skice, oni su ipak pristali da pomoću njih načine i montaže u boji, da bi ma osnovu (ioga mašinista razumeo na Kome plani treba da Se Kkreću zszlumci, drugim rečima pristali su jedino zato da bi naznačili raspored zavesa na Sceni, podelu scene u užem smislu, maznačili es“trade, itd. Tako je nastno prosede impresionisfićWih planova ili prosto planova. Makete su bile napuštene, Nov način rada bio ic u punom jeku. TO prvom čimu Hauptmanovog »Kolege MHramptomace (dekor: umetnički atelje) umesto da bude priftazana cela prostorija sa Svim svojim rekvizitima, scenograf Đenisov ograničio se samo ma nagoveštaje, žive i karakteristične za jedan atelje. Atmosfera, ateliea data je kod dizanjia zavese pomoćn jednog jedinog ogromnog plaina, koje je zapremalo polovinu scene i učinila da gledalac zaboravi ma detalje; ali da njegova pažnja ne bi bila Zabavliena sižeom platna, samo jedan njegov Wrai bio je maslikan; ostatak njegove površine pokrivali su obri-
si crteža rađenmog ugljenom., Mznad toza,, širok otvor kroz koji se providi mebo. Ispred platna, slikareve lestvice. Bem toga, divan — neophodan
za vadnju i jedan veliki sto sa razbacanim crfcžima na njemu.
Tako je bio postavljen princip stilizacije,!)
Slikar Uljanov uradio. je glavmi posao #“a Haupimanov komađ »Sluk i Jau«, Odtičući se komplikovanih Mhomupozicija, on dje hteo da prikaže opšti stil francuskog XVIII stoleća, »veka perika...
Prvi čin: Ulaz ı dvorac pred kojim lovci zatiču Šluka i Jaua, pijahc, Ulaz pretstavlia iedna vaokrugljena kapila nad kojom je lik Amora u bronzi, Postavliena na premiem delu Sceme, ona impontile Svojim razmerama i VeličanstvenošĆu. Kada jc otvorena, hroz mju se ne vidi dvorac Već jedan niz paravana (Šumarak); gledalac oseća stil epohc i pogađa u hakvom se fu bogatstvu živi. Pred ovom Mkapijom figure SŠluka i Jauz stvaraju potreban Kontrast za tragikomediju, za satiru.
Atmosfera Kraljevske spavaće sobe sintetički ie prikazana apsurdnošću vVelelepnog kreveta pre'teranih dimenzija, natkriljenog jednim neverovatnim baldahinom,
U trećoj slici uslovni karnkter prosedea maksimalno je sproveden. Aimosfera dokolice i maznosti izražena je korpama.cveća poređanim duž proscenijuma, Daljinu pretstavlja plavo nebo posuto
belim oblačićima. Linija Norizonta bpodvućena je vedom crvenih ruža duž cele sccnc, Min glini, belc
perike i Rostimi glumaca su u skladu Sa bojama
dekora, Slikarski problem koji je frebalo rešili bio je: simfonija u sedefu,.. Dizanju zavese pretnodi jedan duet u Sfilu MNVIMI stoleća, Diže 5 zavesa. U centralnoi korpi sedi princeza, počasne dame su u Korpama s obe strane, Sve zajedno onc rade vez mu jedmoj, širokoj traci su iglama od slonovače; iz daljine čuje se duet uz pratnju Rhlavsena i harle. Muzika i ritam: pokreti, linije, gestovi, reči, boje dekora i Mostima.,
Otvori na sceni, koje treba sakriti ou publike, Zastrti su luslovnim zavesama: gledalac Ne ireba dua zaboravi da se nalazi u pozovišiu.
Bad nu Mbzenovoj »Ljubavnoj komeđiji« dovćo nas je do odbacivanja »teatra tipova« i otkrio Ham pozovište sinteze. Bad nu »Pentažilovoi smrtis Me{erlinka naučio nas jie da raspoređujemo figure n& scenl slično rasporedu na bareljefima i freskama, da elsterioriziramo unufrašnii diialom pomoću mu zike plastičnog gešta; om nam je dao prilike da proverimo wu bpralisi važnosti umctnićkog akćeniuiranja kojim smo zamenili staro »Iogično« akcentujranje., Rad ma Mauptmanovom Romadu »Šluk i dau• maučio nas je dm zadržimo samo ono što je bitno, »kvintesenciiu Života«, kao što se izražavao Cehov, otMrivajući nam Yazliku izmeđn Frep?rodukcije jednog stila Da sceni i stilizacije situacija. Ukoliko smo sa Više žara radilj svoj pošao utoliko su mam Se više iukazivale zablude našeg »Sstarileg brata», Hudožestvenog Teatra.„..
Moji slavni neprijatelji postali su »majningenmovci«, :: budući da je Hudožestveni Teatr u iz vesnoj meri usvojio njihove principe morao SAMI ga, u svojoj borbi za nove scenske forme, proglasiti takođe za SVOg neprijatelja.
MI. NATURALISTICIKO POZORIŠTE I POZORIŠTE DUŠEVNIJH STANJA
Moskovski Mudožestveni Teatr ima dva lica: s jedne strane to je nafuralističko pozorište, a s druge strane to je pozorište duševnih sfanja. Ono je prihvafilo naturalizam »ma,jningenovaca« sa Mijegovim osnovnim pwneipom tačne reprodu kcije prirode. Koliko god ie to moguće, sve je na sceni istinsko: plafoni, karnise u TrTezTĐarijama, kamini, zidni tapcti, peći, I tako dalje.
Na Scemi Se preliva vođopad ili pada Kiša (prava voda) .. Ramini, stolovi, police pretrpani su malim stvarčicama Koje se jedva razlikuju dogledom i koje će neki radoznali gledalac pažljivo promatrati u foku nekoliko činova, Mroz prozor se vidi kako prava barka plovi fjordom. Na sceni dje sagrađeno nekoliko prostorija, pa i nekoliko sprnfova, sa pravim ntepenicamn i vralima od hraslovine. Scena se okreće i rasklapa. Ali rampa s#%& svetiljkamit ostaje na moesim i mebo je prikazano jednim polukružnim platnom Ako scena pretstavlia dvorišie majurn, onda je po podu posu{o blato od papije-mašea, Ukratko... umefmnilhk slvara u fesmoj saradnji sa stolarom, drvodeljom, modelarom i rekvinzitarom,
U isforiskim Romadima natluralisličko pozorište pre{vara scenu u izložbu muzejskih objekata,.. Mtežiser i slikar se frude da šfo tačnije obeleže godinu, mesec, dan radnje... Oui treba da zmaju kakvi su še rukavi nosili za vreme vladavine Luja XV i u čemu se razlikovala frizuza {Oga vremena od fjrizure u doba Luja XVI...
Tako 5c u nafuralisiičkomi pozorištu slvorio prosede kopije istoriskih stilova Pri»odmo je, premxna lome, šlo je ritmička khkomporicija jednog komada, Rao što je Šekspirov »Julije Cezar«, izgrađenu mxu plastično, borbi dveju proticpoloženil snaga, prošlu mezapažena. Nijedan vežiser nije shvaio da Kkaleiđoskop »pyvroživlienihe scena i tipova iz gomile, mnkako Jarko owi bili obojeni, nije mogla dati sintezu »cezarizma«6.,
Šminka glumaca je uvek krajnje kara kterisiičma. "To su uvek živa lica, fačne Mopije onih Koje srećemo svakog dana, Očevidno je da maturalističko pozorište sma{irm čovečje lice za glavno izražajno sredstvo glumca i zanemaru,e sva osfala, sredstva, Naturalističkom pozorištu „je mepoznai šarm. plasiike, on me zahteva, od svojih glumaca ielosne vežbe. Radna otvara školu, on zaboravlja da bi u wjoj fizička Kultura mopala da bude glavni maslavni predmet, ako misli da postavi na scemn »Awligonua ili »Julija Cezara, drame čija ih »smuzika« svEsfava u pozorišie jednog derugog amra Na Roraju MNyajeva, savršema sminka se zadrži u pamćenju ali ne i ritmički stavovi i pokreii
Natuvalističko pozorište slivorilo Je glume snavršeno sposobne za meftamo>»foze, ali du bi to postigli oni se ne slože plastihkem mego šminkom, pikcemtuiranjem, pu čak i dijlalehtom i onomafopejom. Od Odalčvij glumaca traži se da izgube osećanje za sfidljivosfi, dok bi, međuiim, {irebalo razvijati mjihov smisao za, estefsko...
Naturalističko pozorište traži od glameca živu elispresiju, dovršenu, preciznu; om ne prihvata glumu: punu aluzija, svesno nedovrešnu, Zbog {ioga
~
faj glumac tako CesLo dG aje *uv!Be.., MM, gledaoci su Skloni ds dopume aluziju svojom op« stvenom imaginacijom, Mnoge od njih pozorište pri« vlači, baš svojom misgterijom i želiom da u miu Duo, nikne... Bigurno Je da gledalac teži, maka i mesvesno, (la, pusti m, volju svojoj mašti koja ponekad postaje stvaralačka .. e Ali, natuvalističko pozorište istrajno mastloji da, progma sa Bceme moć mislerije. Naprimer, u prvoj vežiskoj vevziji Čehovljevog »Galebac, u prvom činu nije se videlo Nhuda idu lica, koja, napuštaju scenu. Pošto prelaze preko nekog moslića, emi iščezavaju weknuda m inmi čestarw koji se maslućuje (u io vreme pozorišnom slikaru ije pomogao modola»); dok gu naprotiv ua, reprizi »Galeba« svi delovi scene bili jasno obeleženi: bio Je izgrađem mali hrant BA. pravom kupolom i praviDi stubovima; ni Scemi je bila i jedmu Jjaruga u Rko,ju su Ljudi silazili, U pr. voj verziji, u drugom činu, prozdr „o“ bio sa sframe, pejzaž nevidljiv; kada su lica, ulazila, skidajući i sivesajući svojo ogriačć, pledove i Balove, aledaoei su zamišljali jesem, sifnu „hišuu, lokve vode u (dvovištwm, Na vepyrizi, mi tehnički wsavršemo, sčeni DPOzori sm bili postavlični pravo prema publici koja, je videla, pejaž, Ali m ovakvim wslovimn, mašta, je ucm{kama, IL glumci uzalud govore 0 pejzažu, publika im ne vćrnje; on ne može biti fakav NhaMWvog 'Sa opisuju, vidi šo da je wmaslikam... Molier kaže na jednom mesu: »Bili dosadam, mmači SVG većić., , Natuv»alističćko , pozovišie sprečava gledaočevu nak!lonosf ka maštanju pa mu cak odviče i sposobnosf, da, shvati inteligenino izražavanje na, scenj, Oftudxu potiče podpobuwa a n n li m ibzenovskih dijaloga Koja čini.dela novveškog pisca, zamornim, azvučenipi, dokitrinatnim... Produbljujući amalizu, cepkajući delo režiser na{uralističkog pravca gubi iz vida eelinu: stvasno obuzet filigranskim Ya dom, poliranjem osobito »karalkterističnih«e scenun, Om \dovodi u opasnost ravnotežu i harmonija celine. Vreme je dragoceno ma pozornici, Ako „je dna scena, ho,ja treba dm se odigr: brzo, traje suviše dugo oma pyritigkuje sledeću seenu Koja, prema, zamisli autora, ima svoju važnost. 'Gleđalač čija Je pažnja oplerecenm nekom manje važnom &lvari, biće vamoren wu irenufku kad se odigrava glavna, seena, Na {aj način je režiser Judožestvenog Teafri, _doveo MW OpASnoSf harmoniju eeline u" {rećem. činu »Višnjika«. Po piščevo, zamisli Jlajtmotiv ovog čiuwa je sledeći: Wtanjevskuw predogeća burmu voja so podiže (prodaju Višnjika), Jediua, se oma među nedo tupavnim ljudima, boji ncsreće, predoseća, Je, otima, se i u jedam tvenu{ak uspeva, da, | se okveće... Harmonija ioga čina „je u ovome: s jedne slane jadikovanije Hanjevske i njena, predosečanja (fatalwost u novoj misšsfličnoj „drami čebova), s druge strane yaRarskka, Scema m(ije bez vazloga Čehov pusiio šarlotu dn pleše u crnom fraku i koeckastim panfalonama, kogtimu koji je bio wobičajen wu marionetskim pozorištima) Izražemo muyzićčkim rcečnikom to bi bio Jjedam od sfavova sim{onije Rhoji sadyvži s jedne sfrane # lavnu m el od iju — strepnju MRanjevske, čija dmševna glian,a, idu od »piano« do »iovie« „a s druge strane podlogu —
disonanipu pyatnju: monotono vvečnanje provinciskog ·
orkestra i ples živih leševm bednih ~ malograđamna). Dakle, scena mađioničarstva nije mišim drugo ego drečanje jednog glupog Đlesa, disonane:n Roja, odjednom izbiim da bi se odmah zalim ufopila, u scene plesa; prema lome ona {ireba čas da odjekuje & čas da se utiša; Bio se fiče plesova oni treba, da raju celo vreme, 5a prigušenom prainjom ali jedino kao podlo 3.
Ttežiser Hudožesivenog 'Tealra je pokazano RWalko se može Yazbiti harmonija „jednog ćina. 17. prikaza, mađioničarske vekiine on dje napravio čitavu jednu scenu Sa svakovysnim detaljima i iriRkovima, dugačku i komplikovanu. Gtiedalac Moncenftriše pažnju ma mju, gubi mit teme i ma id ! ako sć Seću osnovne melodije, njemu je lajtmotliv, pošio je ugušen, izmakao.,
Postoji n „Višwjiku“, kao i U dramama Mcterlinka, jeđam nevidljiv heroj, čija, prisu{nost {vcbwm da se oseća i posle spuštanja zwvese, U Hudožektvenom Teatrm njegova se prisuftnosi, nije oseiilm, U sećanja mam oslaju samo {ipovi, Međutim, ličnosfi kod Čehova nisu ono Šlo je bitno već samo jedno sredstvo, ali za MHudožestveni Tieate omi su postali bitnost, a lirski i mistični aspekt drame nije otkvivem,
i Čehovljevim komadima režiser zbog detalja zaboravlja ma celinu, pošto ličnosii, koje je pisac skicirao ma, impyresionistički način, mije leško dopuniti. dovršiti tako da postanu živi i odueđeni tipovi. Što se fiče Ibzena, naturalistički rečise misli da #0M mora protumaščifi publici Rojm bi, po njegovom mišljenju bila nesposobna, dy #a sama, shvati,
Ou, dakle, oživljava »losadwnec dijaloge: om određuje da ličnosti jedu, spremaju no Jowići, pume Wvoje priliage, mažu bwier mn, bleb itd. U »Hedi Gabler«, u scemi 'Tesmanam i teika Julije servira se ručak, Sećam se vrlo dobro s KSakvom je okretnošću žvakao glumac koji je fumačio 'PesSmana, ali sam zato nehotice propustio eksporiciju drame... |
Želja da se sve pokaže, po svaku cenu, sizah od mistevije, od nedovršenoga, Dpretvarajm povzorište vw ilmstraeiju pikčevih weći,
»još uvek čujem MWako pas mwrla«, kaže jedno
lice, i odmah se wvačwuje urlanje... i "im povodom “itizaću (prema Svojim #zabeleškama) jedam Čehovljey vazgovo” sa zlumcima., DPisac je po drugi put prisustvovao probi »Galoba+# (i septembra 1898) i jedan od glumaca, mu „e pyičaa hako će se čuli kreketanje žaba, zrikanje zvikavacća, lajanje pasa. ie
— A. čemu sve io? zapita Čehov nezadovoljan,
— Pa to je vealistički, odgovori glumac.
— Realistički, ponovi Anfon Pavlovič, smejući se podrugljivo.
na dominira scenom, Ona se divno kreće (ma da je prilično krupna), ona sc ZzVonko smeje. Ona tako prirodnmo govori onim svojim šarmanfnim stranim naglaskom. (Paris se dđivi lepim stranim naglascima). Zaista je ovaj svet u pravu. Elvira je neu= porediva t: onom svom nači-
nu, u onoj svojoj spontano-
sti, lakoći, kao da improvizuje a ipak je sve odmereno, ni Pogled, ni pokret, ni smeh ne traje" previše mi premalo. Krupna? Pa donekle, ali koja bi žena i mnoso mlađa mogla Ja nosi tako suvereno ovakvu haliinu? Elastična je, brza, živahnu! Neverovaino. (Da li se od svih tih čuđenja može pratiti fok komada? Da, on je sasvim jednostavan).
Ali otkako je Elvira na sceni, mlada i eleganina partnerka kao da je nestala, i ostali glumci takođe, Uopšte niko više ne postoji sem
nje. Ona vlada scenom. on,
vlada publikom. Uporedo sa igrom kao da je nastala neka barijera između Mivire i njenih partnera. Čini se, neosporno je da svi strahuju od nje. (Možda je to strahopoštovanje). To ne kvari igru, sli se oseća na mnogim mestima kao da su glumci hipnotisani njenom pojavom (da 1 je to tako inscenirano, ko bi to znao), a ta impresija ko iu ona čini na glumce kan da se prenosi da gledaoce, kao da niko ne sme ni da pomisli da je ona suviše stara suviše puna, možda i suviše trešti aplauz, za vreme odmora opet se čuje: »Zar nije neverovatna? Zar miie divna? Zar vam Se ne čihi kao da ima 40, najviše četrdeset? Sima je!« |
Njena loža je salon. U jednom ogsledahi ispitivački se posmatra jedna stara žena u penjoaYu sa povezanom gla vom. Ona brzo &kida maramu, okreće se. Po zaokvuže-
nom. fotoseničmom osmehu...
ispunienim belinom „divnih zuba ona se prepožnale. »IZvolite. a da, Kemo mi e-
če,..« Njiemo lice! (ne, ne vi-
dim prvi put pozorišnu
šminku) — ono belo i rumeno i slatko i okruglo lice kao da je sastavljeno iz raznih boja, uzduž.i popreko te boje seku lice na nekoliko delova, Sada izbliza ono nema konture, sem oko usana (io su crne linije). Ono malobrc'đašnje lice na sceni kao aa nikada nije postojalo u ovoni (reflektori, udaljenost, razume se). Zvonki glas, da, on je isti. »Jugoslavija, vrlo mi je drago. Eto, igram ovu staXi stvar, jer nema druge, nema bolje, zar ne mislite i vi? Ne znam zašto današnji pi-
sei ne umeju bolje da pišu, ranije su pisali mnogo bolje. ,
Suda je tako malo prvih ljubavnica. Dora Nelson? O,Ca,
ra je bila moja vrlo omi= : | Oz Dora) j Š i dubljene Trojdističke poku-
ljena uloga, divna uloga, dve uloge u jednom komadu, pa da i Noru sam igrala, o sa Norom sam toliko putovala“. 'Felefon zvrji: »Ti znaš šta sam rekla, dakle čini mi se da.je...« Zvonki glas se pretvara u strog, ona sva. postiaie ivrda (prešla je na svoj, rumunski jezik) merazumljivo oštra. (Zašto ne izigrava ljubaznost?) Tiazgovor traie nekoliko minuta. »Izvinite, sada ću morati dase obučem, možda možete kroz koji dan...« Njen stas izgleđa kao parvougaonik. visok Čvrsti a Ti njemu energična glava, sigurnost držanja te glave, tog Visoko stabimoms ela svakako isključuje svaku primedbu. :
U poslednjem činu Ona Opet zabljesne belinom i smehom i sada se u toi ženi ne može nači ona druga umorns i stara iz svog Salona.
Ako zamislimo da će u tri- |
desetom “i četrdesetom Veku istvaživati razne epohe od antičkih naroda pa wo dvadesetos veka možda će ti naši potomci zaključiti da su antički marodi poštov9li mudnre starce a da je u središtu Bwvobe postojao srad
„ioiemu su lepr-fa i umefnest
bil nm vrlo visotom nivom u kojemn ie u dvadesetom veku vladalo. divljenje za stare žene,
'
Julija. Najman
oloklov Car Edip |
Premtjera u Narodnom
(Nastavak sa prve strame)
i zlih bogova, čime je delo pretvoreno u antireligiozni traktat u kom su namerno zanemanivani svi motivi incesta (nasuprot ovome najnovije doba donelo je pro:
šaje da.se delo posmatra u svqllosti poznatog Bdipovog komplaksa). Docnije, Niče je vo Edipu isticao, nasuprot klasičnim formama, divlju i rušilačku snagu strasti. U Soloklovoj tragediji, međutim. fragičnost ljudske egzistencije prcjicirana je znalno iznad nivoa obične lju“dsko nacionalnosti i sve te teoložue, isloriske i psihološke interpretiacije samo delimično zadovoljavaju našu žeđ za istinom. Rediteli ar H. Klajn nije prihvatio nijedno od tih tumačenja i njegova realizacija se nino udaljavala od uobičajenih shvatanja.
Kad se digne zavesa veći deo tragične radnje već se odigrao i u daljem toku uslvari se opisuju njene Dposledice, oni larakteristični delovi *raged:je koje je Aristote] nazvao preokret i prepoznavanje, i sav naš interes usmerava sena posmatranje sukcesivnog kre tanja ka sve višim oblicima istine. U tumačenju Li. Jovanovića Mdip, je u početku čovek koša ne uznemiruje pitanje upoznavanja sebe i ikome je pred očima samo jedan državnički čim: osloboditi grad kuge. Suveren i moćan, uzvišen iznad svoje Okoline on ne simahuje pred razvojem događaja. Ali uskoro MWidir 'aznmaje meke Oo= kolnosti koje bude u njemu
·nijeg vladaoca
strasno reagovanje, To se
dešava u trenutku kad sazna da je neosvećeno ubistvo raLaja uzrok nesreće koja se spustila ma otadžbinu. Na Edipovu licu pomaljaju se prve senke i on se priseća da je i na njegovom putu ostalo negoliko leševa; ali to su 108 uvek saWmio daleke i nestvame utva– re, dim kroz koji se uvek ponovo ukazuje sunce. Ipak njegov nemir postaje za nijjansu ličniii i on kao da unoši deo sebe u traganje za Lajovim ubicom. Vremenom Bdipova uznemirenost postaje sve očiglednija a plahovilosi sa navodi da fome sve dublje. Temperament tog čoveka ne podnosi protivljenje: on ga nagoni u bes, uvrede, u osvetu. ;
Koncepcija ove uloge najbolje se oikriva pri analizi druge pojave u drugom činu. Na njenom početku Jovanovićev Edip želi samo da sazna ime Lalovog ubice, i pošlo su mu saopštili da će to najbolie znati prorok Tiresija, Edip naređuje da ga dovedu. 'Tiresija izgleda da Zna istinu ali ne želi da je ofirije iako mu je teško da se suprotstavi MEdipu. Edip međutim pada u jarosti i op-. tužuje "Tiresijau za , ubistvo Laja a ovaj revoltizan pravi“ mulnu aluziju da je Bidip u bica, Zrmo sumnje je posejeno i Hdip od tog frenuftka niie više isti čovek. Usnemirenošt koja je do tada bila samo nestvaran dah,.na MTigipovom licu, uvlači se u nva~' ku „ertu. U nastavku drame ošeća se neprekidna isiraga nad skrivenom prošlošću koja zjapi iza svakog poštupka
posorištu
u šadašnjosti. Edip je tako u krugu dvosiruzog vremeua i njegov karakter je .nutra osveiljen napetošću da se sazna krajnja istina, Sam dbjekt istyaživanja u Jovanovićevom tumačenju menja se u loku zbivanja i traga= nje a&e odvija u različbim pravcima: čas preovlada državnik, čas krvari sujeta ali vremenom lo biva suludo na stojanje da se otkrije sopstvena priroda i sudikina., Li. Jovanović nije svojom gluuiom Tešavao pitanje da iji Je Edip kriv ili ne a ni u kojoj je meri sudbina odredila njegov život. On nam je
zauslavi ločak Woji ,
Wraju čina ~
tačno dočarao dvostruku ne-.
sreću T1OSa čoveka i tačno je naglasio da je dete gurmuto na put nesreće predodređenošću (fatumski elemenf, mo-
·žda) ali je istovremeno sli-
kao i prokletu narav tebanškog cara "ojm ga uvlači u ·žločin. Natprirodna intePvencija sukobljavala se onda sa odgovornošću jndividue i proizvodila (za ovu tragedi-
ju) karakteristični prizvuk dvosmislene ironije prema sudbini.
Iza ovakvog tumačenja jasno se ošećala dosledna redileljeva koncepcija. Reditelj dr Hugo Klajn nije išao Za spoljnom istorisgom ekonstrukciiom antičke pretstave Već za onim du>bljim, unuirašnjim smislom života zatvorenog u fragediju. Pri tome je očigledno da se dr Klajn inspirisao nekim noviJim istraživanjima u ovoj 0-