Književne novine
Izvođenje „Opsednute wyedrimc“
(Nastavak sa sedme stane)
Posnikov sledbenik, »pre'vodilac«, iransformator jedne šivotne i poetske istie u ionsko tkivo, Dušan. Radić, načinio je sada, čini mi se, jedmu omašku: prevideo je i, irenutno, zanemario . suštinsko jezgro, sam duh ovih pe sama, za koje se, po iskrenoj simpatiji, sada ponova vezao. Dušan Radić, voleći pesnika, voleo je i svoj raniji izum. I eto, primenio je, upotrebio Je izražajne formule· jednog femnog, zrikavog, nad ambisima živobnog suštastva nadnesenog aomaćinsqog i domazlučkog humora — u jednoj idejno-emocionalnoj materiji koja nije želela ništa da zna o tom {ragi-Srotessknom humoru, koja još nije ni umela ni mogla da išta ona a koja· je izvanredno dobro i tačno i ljudski pbravilmo, nomualno, dubinski verno znala kolika je ogromna distancija između »opsa de« (čitaj: okupacije) i »vedvine« (čitaj: oslobođenja).
Mi nismo, danas, u eri kla
sjcizma, mi nismo jedinstveni u poštovanju jednog muzičko-jezičkog sistema Koji bi bio usvojen jednodđušno i gtoprocenino u klasno i staješki određenom krugu lju. di, ljudi kojima bi taj sistem fonskog izražavanja (kao u eri kvasicizma) bio podnešen na uvid i priznanje. Naiprotiv, mi smo sinovi doba koje jcči,i stenje pod pritiskom svih onih protivrečnosti koje nuž no i zakonito naležu na pleća svaqge prelazne, prevratne, ni »zlatne« ni »bakrene«, hnego upravo Trolazne, »Srebrne«, epohe. Mi smo — 6fapa. Mi smo — muosf, hodmil, koridor, spojni sud, međuprostor i — međuvreme. A Dušan Radić, kompozitor muzičkih pesama na stihove Vaska Pope, kompozitor Vaskovog ciklusa... »Opsednuta vedrina«, prevario se, vekao bih, i usudio se, .osmelio se, „drznuo Se, da -govornj, , muzički, u obrašcima »crnog« hu mora, o stvarima #fragičnc zebnje, strepnje, smrtne stra ve i polmuie, klistave, Živofne hnarde, o stvarima koje su izvan svakog humora. _ Ponavljajući, na kraju svoš ionskog ciklusa, akordičku paljbu uvodnog. odeljka dva klavira, stvar njihove gromge obznane emfatičnog, pompemog, patetičnog deklarisanja jednog idejno-emocionalnog stava zoji je do dna prožet fieškom ozbiljnošću ljudske realnosti, Dušan Rađić je pokazao i posvedočio da je dobro i tačno naslućivao skriveni idejni uzmah poema za kojima je (i sa kojima je) krenuo; ali, ostavši na terenu deklamativnih floskula syog »Sbiska, on je propustio da uhvafi srž i jez gro, suštinu i smisao starijeg Vaskovog pesničkog cizjusa, on je propustio da mu-– zički specifizira jedan ljudski stav i sadržaj koji nije ni tiha tragedija patke ni enigmafični koncenftrat aniropomorfiziranog bića Rkamenabelutka. Uosfalom, ovim opaskama ja nikako ne prebacujem Du šanu Radiću, tom finom i ufančanom sluhu, tom radar"ai osetljivom uhu, što je dopustio sebi, svojoj senzibilno
. sti za kombinatoričku igru elemenata muzike (i još više
Istorija Igove drame »Hrnani« veoma je dramatična. Njena premijera, održana 925 februara 1830, dobila je naziv »bitka za Ernani«, a zna=čila je mnogo više nego Dprvo izvođenje jednog pozoriŠnog komada: bio je to odvažan pokušaj mlađih francuskih romantičara — čiji je nezvanični predvodnik Iso bio najmlađi među njima da prodru u pozorište sojim vladaju klasičari, što za ŠSekspi'a kažu da je »varvarin koga tlreba' proterati sa francuskih pozornica«,
Ustvari, borbu za pozorište romantičari su nagovestili ranije. Krajem 1828 godine Dimin »Anri III i njegov dvor« doživeo je pravi iriumif. IKlasičari se tome nisu nadali, pa se nisu ni pripremili za borbu,.ali im je io bio signal da badu na oprezi.
Za prvi ozbiljan pohod na pozornicu Igo je za 28 dana napisao istorisku dramu u stihu »Marion Delorm«, Tada mu je bilo 27 godina. Pošto je delo pročitao pred kmjiževnom elitom Pariza, uzima ga »Prancuska komedija« i
(eiež Mila MĐimitrijevića)
valjda za zvukove Čik: „CE čulno opazivog sveta) da insistipa na jedmom asrefno otkiivenom tipu rauzičko-jezičkih izražajhih · obrazaca, koji su, doista, jedan movi tonski vid nove, savremene ljudske istine i suštine, u jednom od mnofBih kutaka u kojima se ova danas, slična ptici ·posred radioaktivnog a zraka, nastanjuje i gnjezdi,š među gustim Kkrošnjama afomsko,ekxsplozivnih opita. Ja samo i sada, Lao i toliko puta kada sam pokušavao da / formulišem dj dmu muzičko. estetsnu problematiku. moram da ponovim, da ni rit-, mička figuracija sama za“ sebe, ni tip melodijskog motiva. ni osopemosi hapnmonskog sprezanja siniultanih to nova, ni konfrapunkiski phralelizam linijskih tokova glasova, najzad, ni sam Tormalno-arhitektonski sklop kompozicije ne uspostavljaju i ne donose određenost emo-" tivnog ionusa (dakle, kara ier) i određenost unutarnjeg” značenja (dakle, potencijani, idezni smisao) jednog, koje“v bilo muzičkog dela, nego dat
Bifka ra„Brnani“
sva fa sredstva skupa, baš u njihovoj međusobroj relaciji, njihovoj uzajamnoj, funkcionalnoj zavisnosti jednih od drugih ofikrivajui taj karakler i laj latentno prisutni smisao, i đa u ovom poslednjem izvedenom celu Dušana Radića upravo {ia sinteza izražajnih sredstava olkriva jednu artificijelnost, jedan usiljeno kliširani spoj, jednu stilsku hibridnost, čak ću reći, i Jednu #pecitlično-muzičku neprizodnosi — “dakle, i nelogičnost — u tonskom zdamju ao celini. idićevi tako osobeni melizmi, njego va psalmodirajuća, kon:: na rečenica, njegova fina lična mešavina gregorijanskog aXcentusa i koncentusa (deklamacije i melodije), ukratko čitava njegova tanana, miozai čka melopeja iz "ažajnih formula »Spiska« ne zahteva, a ja bih čak rekao, ne može da podnese monumenftalnu građaciju, podvlačenje, insistiranje u završnici, izvođenje .»zaključka«, ustvari romantičarsku emfazu, — Ono što muzička ft; nmsformacija »Opsednute vedrine« ostvaruje u finalnoj fazi ciklusa. Car Vaskove poezije baš je u nedorečenosti, kod Duška je sve dorečeno. Ali, sve i da je Dadićev ciklus dat u doslednoj vokalizi (bez Vaskovih mutnih sluinji i «rikova odasvuda), dvoklavirski paitos završnice, kao em{atična obnova uvodnog portala, otkrio bi jedmu \construktivističku tendenciju masivnosti sa materijom, sa mofivskim floskulama i ćelijicama koje takvu piramiđalnost ne mogu izdržati.
Pavle Stefanović
Glumica Mznrb n ulozi a
probe počinju juna 1829. Ali, cenzura zabranjuje izvođemje drame. To je delo opreznih ldasičara,
Zabrana međutim poslužila ie Igou kao novi potstrek, jer on za 27 dana piše novu dra-– mu, »Ernani«, i tako pruža nov ·:dokaz o svom izvanredaom pesničkom daru. Već krajem septembra on je čita svojim prijateljima, · među koje se ubrajaju Lamartin, Balzak, Mise, Sen-Bev, Vinji, WIerime, Gotje, Dima, kao i umetnici Delakroa, Vulanže i dr. a odmah zatim prima je »Francuska komedija.«
Njen sadržaj silno su napali klasičari, a ni glumci, henav.knulti na takve drame, nisu je nimalo oduševijeno prihvatili.
vole, u isti mah, Ruj Gomez, don Kailos, budući spanski kraj 'Kario Peti, i Brnani, hajducki vođ kome se ona zarekla žar– kom i vemom ljubavlju..U vojvodinom otsustvu„u njegov stain se uvukao don Karlos i sakr.o u jednom ormanu. On prisustvu je sastanku loji je dona Mola, nećaka i verenica Ruja Gomeza zakazala Brinaniju, koji je ustvari slavni plemic, Van d' Aragon, Izaljev zakleti neprijatelj. Pri povratku Ruja Gomeza, don Karloš spasava Ernanija, iako ga ne pozna. On je dokućčilo da je dona, Sola obećala Frnaniju sastanak, odlazi na označeno mesto, pada u ruke hajđuku, koji ga wušta ·'da· umakne. Otsada kralj nece štedeti svog Supa nika u ljubavi i ucenjuje mu glavu. Eunani prerušem u hodočasnita upada kod Ruja Gomezža na sam dan vojvodinog venčanja sa dona Bolom. Ruj Gomez zatiče u zagrljaju svoju nećaku i mladog hajduka. U tom času stiže i kralj, obavešten da je Tirrnani sakriven kod vojvode, i traži da mu se izgnanik preda. Starac mu pokazuje slike svojih predaka i, kao pravi plemić, odbija da izda svog gosta skrivenog u jednoj prostoriji iza jedne slike. Uz pristanak Ruja Gomeza, don Karlos odvodi dona Bolu, kao taoca. Izišavši iz SVOE skloništa, Ernani dovikuje Ruju Gomezu: »glupi starče, on je VOlie. I tako se oni udružuju da se osvete Kralju. Vojvoda poIzlanja život hajduku pod uslovom da se ubije kad čuje zvuk oga koji mu pWrnani daje u 722– logu. Ernani se zaklinje u svoB oca.
Posle smrti nemačkog cara Maksimilijana, don Karloš očekuje da bude izabran za cara. On je u Eks-la-Sapelu, pred grob uicom Karla Velikog. gde razmišljajući očekuje vest o svom iwboru, U grobnici . se nalaze skriveni zaverenici 5 Iyrnanijem i Rujom Gomezom na čelu, Na irnanija je pala kocka da zada
(Dona Solu njen stanateij
„prvi udarac. Uzalud Rui Gomez
moli }irnanija da mu ustupi sVOje mesto, nuđeći da mi. vrati pokloljeni rog. Sa tri pucnja top oglašuje don Karlosa 28 cara, Don „Karlos se pojavljuje ma pragu grobnice i hladno doviimje zaverenicima: »Gospodo, idite, malo dalje, čuje vas car, Vojnici-uhode dokopavaju se buntovnika. Na saslušanju, T,Taani oftkriva svoje pravo poreislo: on je sin kneza koga ic pogubio don J(arloš. Kralj prašta i sjeđinjuje Jirmanija i đona solu, Samo Ruj Gomez nije zaboravio i oprostio. I, kad se u Wrnanijevom dvorcu završava svetkovina njegovog venčania s dona Sulom, i :.jih dvoje. ostaju sami na ferasi, usred njihovog lirskog ljubavnog dvopeva, za čuo se u mraku zvuk roča. JBrnani je shvatio da mu nRuji Go»
mez daje zmmak da iščezne. Ruj Gomez, maskiran pojavljuje se kao kakva utvara. Uzalud ga Ernani i njegova mlađa mole da ih ostavi, om poziva svog suparnika,da održi datu reč i da popije. otrov koji mu pruža. I dona 'Sola uzima otPov i umire DOred svog supruga. Ruj Gomez se probađa nožem: nad njihovim leševima uz uzviš: »Mrtva? Ah, ja sam proklet!e — Dr Dušan
Milačić: wViktor Igo, život 1 Šrad“.)
a \
Ali stavljamjem ie drame
na repertoar tek počinje
»bitka za Tomani“.
Čitanje ' komada pred. upravom Trancusike komedije pretvorio se Uu Igoov fri-
umf. Glavne uloge-8u pode-
ljene najboljim glumcima:
Dona Sola gosbođica Mars} 5
Birnani — Firme.
Don Karlos — : lišelo.
TI ostale roje date su iZVrTsnim glumcima; a probe su počele ubrzano. Žoani, sede kose, koji igra Ruja Gomeza, bio je stari vojnik, koji je pod fTtomandom generala Igoa, piščevog 06Ca, izgubio dva Dprsta na ruci, &a iskrenom qodanošću obratio · se autoru: ,
_- Moenix„je čast Ššlo sam kao mlad služio OCU, & kao starac sinu! .
Ali svi nisu bili ftavi. Neprijateljstvo je prva OtVO= reno ispoljila dona Sola Mars. Njoj je tad bilo pedeset gođina i volela je, razumljivo, komade u kakvima je dotad uvelc igrala. Prema svemu hovom bila je neprijateljski raspoložena, je ulogu ipak primila, samo da je neko drugi ne bi dobio ida nebi pošto je Dimin »Anri TII i njegov dVOT«& DO" kazao da i ie novotaririje mogu uspeti — Dpobrao aplauze.
Ona je svoju ulogu igrala mrzovoljno, ponašala se na probama nadmeno. Prema Aleksandru Dimi, 'Teofilu Gotijeu, i ženi Viktora Igoa, to je teklo o-
vako: e Usred robe, gospođica Mars bi ućutala pa se obra-
tila Pipmenu, Mišelou ili ŽOaniu: Tzvinite, prijatelju, hoću nešto da ažem autoru.
Autor, kome se obraćala, klimnuo je glavom očekujući šta će mu reći, ali je ostajao da sedi na svom mestu. Glumica bi se oribližila ram“ pi, stavila ruku na oči kao da ga traži, iako je dobro znala gde Igo Sedi, pa UDpltala: ;
— Da li je gospodin Igo tu?
— Wwvo me, madam, — odgovorio bi on.
— Ah, vrjo dobro, hvala! Recite mi. gospodine I80O...
— Madam? .. :
— Ja treba da izgovorini ovaj stih: »Vi ste moj lav, gord i plemenit!«
— Da, madam.
— Da li vam se to dopada, gospodine Igo?
— Šta, madam?
— To »moj lav«?
_— "Tako 6am napisao, ma(dam, mislio sam, dakle, da je dobro. .
— Vama je vašeg lava?
— T jeste i nije. Nađite nešto bolje i ja ću izmeniti stih.
_— Nije moja dužnost da to pronalazim, ja nisam autor!
— Onda, madam, ostavimo jednostavno ono što je napisano. i
— Ustvari, veoma mi Je smešno da gospodina Firmema nazovem svojim lavom!
— Ah, to je zato što igrajući dona Solu vi ostajete madam Mars. Kad biste zaista bili štićenica Ruja Gomeza de Silva, što će reći ouimena Kastiljanka iz XVI veka, vi u Ernaniju ne biste videli go spodina Pirmenma, već jednog od onih strašnih vođa bandita od kojih Karlo Peti drhti čak i u svojoj prestonici. Onda biste razumeli da takva žena može takvog čoveka da nazove svojim Javom i to bi vam bilo manje smešno! — Dobro, pošto vam je stalo do vašeg lava, rie 80VOrimo više o tome. Ja sam ovde da izgovaram O0no što ste vi napisali...
I proba bi se nastavila...
sutradan bi še opet sve ponovilo. Na istom mnesfu glumica “bi ućutala, prišla rampi, prinela ruku čelu i potražila autora: . e ;
— Gospodine Igo, jeste li razmislili? i
— O čemu, madam?
— O onome što šam vam juče rekla. i ČE"
— Juče ste mi učinili čast da ini se više puta obratite.
— Da, imate pravo... Ali mislim na onaj stih...
dakle stalo “do
=.Koji? ;
— Oh, zaboga, znate! Onaj o lavu:; |
— Ah, da: »Vi , ste moj lav!« sećam Se...
— Pa dobro, jeste li našli što drugo? i
_- Priznajem vam da ni-
sam ni tražio.
_— Vi dakle ne smatrate da je taj stih opasan?
— Šta vi nazivale opasnin)? \
; — Nazivam opašnim ono što može biti izviždano.
— Nikad nigam imao pretenzija da me budem izviždan. K
— U redu! Ali treba biti izviždan šio je. mogućmo mamje!
== Vi dakle mislite da će stih s lavom biti izviždan?
-— Sigurna sam!
ea Onda, madam, to će bi-
ti zato šlo ga nećete izgovoniti s vašim uobičajemim talentom! — Reći ću ga što bolje mogu... Međutim, više bih volela... Šta, madam?
Da kažem nešto drugo! Naprimer? ..
Naprimer, — i glumica kao da se zamisli ne bi li se setila onoga što joj je već tri dana na vrh jezika — naprimer: »Vi ste, gospodine, gordi i plemeniti«. Zar ta reč gospodine kvari stih?
— Ne. Samo moj »lav« uznosi Stih, a »gospodin« ga šrozava, a' ja više: volim da budem 'izviždam zbog dobrog stiha nego da mi se aplaudira zbog lošeg.
— Dobro, dobro, ne ljutimo še... izgovoriću vaš dobar stih!
Naravno, na premijeri, đona Sola, umesto da kaže: »Vi ste. moj lav«, rekla je: »Vi ste, gospodine ...«
Nešto kasnije, Ruji Gomez zateče dona Solu i Ermanija zagrljene. Pošto najave dolazaikk kraljev, on skriva Er-
ali nanija u jednu odaju čija šu
prikrivena . jednom
vrata slikom, 'Pad počinje scena poznata pod imenom »scena porireta«, scena u kojoj Gomez i
don Karlos izgovaraju #76 stihova, a dona Sola sluša ćutke, nepomična kao kip, gve do: kralj ne naredi da se starac Ruj Gomez uhapsi. Onda ona vikne: »Kralju don Karlose, vi ste rđav kralj.«
To dugo ćutanje i nepomičmost smetali su glumici. Nenaviknuta na takve scene, ona nije umela da ošeti ni žestinu pokreta ni poeziju nepomičnosti, pa jadna nije znala šta da čini. Zato odluči da se objashi sa autovom. Prekinula je probu i rekla:
— Jeste li tu, Igo?
— Da, madam!
— Oh, divno! Učinite mi jedmu uslugu! ,
— Sa zadovoljstvom. Koju?
— Recite mi šta ja sad da radim?
— Ne razumem,
gospodine
O a
Zavvž
. — Pa sad, na sceni, dok gospoda Mišelo i Ž,oani razgovaraju? Slušajte, mađam!
— Ah, da slušam!.. Razumem, samo smatram da treba isuviše dugo da slušam!
— Vi znate da je ta scena bila još duža i da sam je već skratio za dvadeset stihova.
— Da, ali zar no biste mogli da je skratite još za dvadeset? — Nemogućno, madam.
— Tli bar da na neki način učestvujem u toj sceni!.
:—— Pa vi, naravno, učestvu jete već svojim prisustvom. Reč je o čoveku oga volite, reč je o njegovom životu ili smi, Čini mi se da je situacija dovoljno uzbudljiva da biste mogli nestrpljivo ali ćutke da sačekate razvoj događaja! ?
__ Svejedno, dugačka je!
— Publika će znati da pod vukama ne gospođice
· Mars, Već dona Sole, šrce
snažno bije, da lice — ne gospođice Mars, već dona Sole, čas bledi, a čas rumeni od siraha, da se dok ćuti u srcu dona Sole sprema bura iz koje će se roditi reči koje ne dolikuju pokornoj podanici: »kralju don Karılose, vi st rđav kraljle I veruite mi, madam, to će publici biti dovoljno.
— To je vaša stvar, pa neka bude! Uostalom, ako publiza bude zviždala, bar ću znati da ne zviždi meni, jer ja ni reči ne izgovaram!
mu bcena „Hrnanija“
Svakog dana događalo se ponešto slično i Igou je to sve teže padalo. Činilo mu se
da je mnogo, mnogo Jakše nego izdržati probe. Najzad ljenje. Jednoga dana, pošio
šena on priđe gospođici Mars: — Madam, voleo bih da porazgovarami PI
s vama reč-dve.
Iznenađena, ona ga povede u mali salon. Kad uđoše, jedna mlada glumica, koja se tu bila zatekla, odmah iziđe. saopštim
— Hteo sam da vam svoju odluku madam,
— Koju, gospodine?
ulogu!
— Moju ulogu... A koju? — Tu koju sad držite u ruci...
dona Sole
— Ah, šta kažete! — uzviknu glumica udarajući svežnjem hartije po kaminu, Prvi put mi se događa da mi autor traži ulogu natrag!
— Madam, ja eto to činim!
— Ali zašto? |
— Zato, madam, što mi se čini da sam zapazio izvesnu stvar: kada mi činite čast da mi se obratite, vi izgleda potpuno zaboravljate.s kim govorite.
— Kako To, gospodine?
— Znam da je vaš talemt veliki... Ali, moram da ponovim da vi izgleđa zaboraVljate izvesnu stvar i ja moram to da vam kažem: i ja sam čovek s velikim talentom. Ja sam vam fo sad rekao i molim vas da se prema meni ophodite uzimajući io u Obzir.
— Vi dakle smatrate da
»
vašu
iu
Ću ja loše igrati ulogu?
— Znam da ćete je igrati izvrsno, madam, ali znam i io da ste otpočetka proba neučtivi prema meni, što j?3 nedostojno i gospođice Mark i gospodina Igoa!
— Oh, — uzviknu glumica ugrizavši se Za UsnU. Zaslužujete da vam vratim ulogu!
Igo pruži ruku.
— Spreman sam da je primim, madam.
— A ko će je onda igrati?
— Ah, zaboga, madam, prva osoba koja naiđe... Naprimer, ova gospođica što je izišla. Ona nije tako ftalentovana kao vi, ali je mlada i iepa, ima dakle dva uslova od tri potrebna da bi bila dobra dona Sola. Sem toga, ona bi svakako pokazala i ono što vam prebacujem da 'vi nemate: poštovanje prema mehi.
— Vi dakle zvanično i Ozbiljno tražite ulogu natrag?
tava
ozbiljno,
Zvanimo i madam.
— Pa dobro, a ja je zadržavam! Igraću je i to kao što je niko u Parizu ne bi igrao, to vam je moj odgovor. — Dobro, zadržite ulogu, ali ne zaboravite ono što sam vam rekao o obzirima koje jedan drugome duguju ljudi kao što smo mi.
Igo je pozdravi i otide, ostavivši je potpuno zbunjenu. ·
Gospođica Mars više nije bila „neučtiva., već samo hladna, a to se prenelo i na ostale glumce, sem na 'Žoanija. ž
Otpor na Kkoji je Igo naišao u pozorištu, još je bio neznatan prema onom spolja. Neprijatelji romantičara nisu trpeli tog uljeza. Provlačili su se do vrata, prišluškivali stihove u tomu probe, izvitoperene ih prenosšili kroz pariske salone i ismevali to tobožnje remek-delo. Većina listova. takođe je napadala još neizvedenu dramu. Jedno pozorište čak je prikazalo parodiju na Ernani pre premijere, |
TI druge teškoće su iskrsle: rukopis upućen cenzuri nije nikako vraćan. Igo je ofišao da interveniše i saznao da je
| drama poodavno odobrena,
ga napusti sirp-
— Rešio sam da zatražim da mi vratite
napisati dramu
je proba zavr-
jednu
'Uloga
|-—_ INJ ;
| ali da ju je zministar zadri žao«. Stavljene su neke pri·medbe i zatražene izmene | »za koje se smatra đa Je poirebno izvršili ih«.
Igo se bori za svaki stih, popušta i ostaje uporan, starajući se da svakako izbegne zabranu komada.
U toku zime 1829/30 probe s#u nastavljene u ledenom pozorištu. Glumci šu cvoOkoiali, slihovi su im se smrzavali na usnama, pa su žurili da ih izgovore i pobegnu sa pozornice u foaje da se Ogreju. Ipak, komad je najzad pripremljen, Pošio se znalo da će biti oštro napadnut, irebalo je misliti na energimnu odbranu. Igom Su predlagali da uzme najbolje klake.
Neće uopšte biti klake! odgovorio je mladi pisac.
Kada se to razglasilo po pozorištu, svi su govorili da je Igo poludeo. Nijedan šomad u to doba nije mogao proći bez klake — njegov još manje nego drugi, ako ne bude' đobro „podržan, pretstava neće teći do kraja, On je odgovorio da mu je plaćeno pijeskanje cdvraino, a da klake navikle na klasične komade ne mogu biti kadre “da brane ove nove. Novi oblici traže i novu publiku, goja će biti srodna drami. On je tražio — i dobio parter pozoišta, gde će dovesti mlade pisce, Mhrjtičare, slikare, vajare, muzičare.
Svi pckušaji prijalelja da ga razuvere ostali su bezuspešni. Igo je primio na &e-. be odgovornost.
Ti njegovi mlađi pr:jatelji, umetnici, tražili su da pred premijeru budu pušleni u ::ednlišle pre cstale publike da bi skovali planove i odredili način borbe za uspeh Womada. To im je odobreno, sli umesto da im bude odreden sporedan ulaz, czaačem im je onaj iz ulice Božo;e. Bradati, kosati, u šarenim i neobičnim odelima — naročito je bio čudno odeven '"TeGli! Gctje, oni su, čekaju:vi da im se otvore vrata pozovisla, već privukli pažnju prolaznika. Vrata se nisu civorila, a Igoova »klaka« i cai a«oji su se oko nje okuvili, gotovo su zakrčili saobyzaćaj. Klasičari su hteli da izazovu pome{inju. Svaka svađa privukla bi policiju, koja bi s5vakako intervenisala na štetu razbarušenihb. Jer, klasičeri nisu mogli mimo da gledaju kako »varvarske horde« prođiru u njihovo sklonište.
Prva reakcija mladih bila je da se odupru. Mueđutim, shvativši da lasičari baš to žele, oni su se izdrzali. U dva sata po podne ušli su u gSledalište i, kako kaže 'Teofil Gotje — smestili su se što su bolje mogli, po rračnim uglovima i svim sumhnjivim m stima, zavzevši sve važne „ol *žaje. ;
»Nismo bili dobrodošli, kao što ni don Karlos uskoro neće biti... Najopasnija mesta ostavljena su najvatzenijima, kao u ratu, — pričao je Gotje. |
»Šest; časova čekali smo tako u mraku... razgovarali o komadu, ono što smo o njemu znali. Oni prisn:ji s autoron?, koji su čuli pojedine cdlomie i zapamtili poneki stih, citirali šu, što je izazvalo oduševljenje. iNajJoObš || Hi su poneli čokolade, hlepčiće, Požto su se založili, mladi su zapevali Igoove balade, dok se pesma nije pretvorila u viku.
Gledalište je počelo da se buni. Parket i balkon zauzeli su klasičari: romantičari Su pored paričra i na galeriji. Zavesa se diže 7 : Uuzbudljivoj a doSleli JR ispade i kritike klasičara romantičari žučno odgovaraju ·Bacaju se lepljivi leci, Balzaka pogađa koren kupusa,
M
OC
Yik{or Iso u miadosti
pojedine slixe prate pro{lesli ili aplauzi. Dona Solu gospođicu Mars — kada se prvi put pojavila na sceni, publika ne dočekuje aplauzom. Mladi nisu znali za taj 'običaj, a oni drugi namerno ne pljeskaju. Ona drhti od besa | malo se zbunjuje. Medutim, što se drama više bliži kraju, uspeh je sve veći. Dok još odjekuju aplauzi posle monologa Karla Pclog, Igou javljaju da ga neko {raži. Čekao ga je omalem, punačak čovek otvorena pogleda. , — Zovem se Mam, — reče nepoznati — i ortas sam iz-
'davača Bodoana... Ali ovo
nije zgodno, mesto za razgovor. Da li biste hteli da iziđemo na minut-dva.
Kad su se našli na ulici, on nastavi:
— Eto, gospodin Bodoan i ja bili smo u dvorani i želi mo da štampamo Birnani. Ho ćete li da nam prodate delo?
— Koliko?
— Šest hiljada franaka. Razgovaraćemo posle pretstave. Vi sad još i ne znate šta kupujete, a zapamtite da uspeh. može da bude i manji no što sad izgleda. j
— Da, ali može biti i veći. Posle prvog čina misl'o sam da vam ponudim dve hilja= de, posle drugog četiri, a DpOsle trećeg, evo nudim vam šest hiljada.
— Dobro, dajem vam svoju dramu. Dođite sutra kod mene da potpišemo ugoVo?.
— Ako vam to nije teško, voleo bih da ga potpišemo odmah. Novac mi je u džepu.
Igo je pristao. Primio je šest hiljada franaka. Do tog trenutka u džepu je imao svega pedeset.
Brzo se vratio u pozorixie. Smatrao je da pred poslednji čin treba da obiđe gospođdicu Mars. Ušao je u njenu garderobu. U početku se činila kao da ga ne vidi, a onda mu se obratila:
— Znafe li da ovaj vaš komad dobro ide?.. Bar za vas i onu gospodu. |
Zatim se požalila da je prvi put u životu nije doče=kao aplauz kad je izisla na pozornicu.
— Ali zato će ga sad biti! — odgovori joj Igo.
Tako je i bilo. Krai drame gospođica Mars dočekala je na sceni gledajući kako joj pod noge padaju buketi cveća, dok je publika oduševljeno pljeskala. I autora su pozdravljali. On je pon0vo otišao u garderobu glumičinu da joj oda , zasluženo priznanje.
—.Ba dobro, zar nećete da. poljubite svoju dona Solu? — upitala ga je.
I dona Sola podnese aulotru obraz gospođice Macys.
Uspeh je bio potpun -— na premijeri, ali bitka za MErnani još nije okončana. Delo je i dalje snažno napadano i simo branjeno. Igo piše Jednom prijatelju: »Klika klasičara htela je da ujeda i uJjedala je, ali je polomila
zube...« Sent-Boev: »Svi smo umomi jer nema svežih iruba za svaku novu bitku...« Zoani: »Dolaze da izvižde Brnani, ali dolaze«.
Firmen u ulozi Mrnanija Kritika klasičara je nemilošstdna, ali Igo ima razloga da bude zadovoljan. On je stekao svoje vatrene puistalice među mladima, poslao još više slavan i voljien. Njemu šu bposle Brmanija otvo Tena vrata svih pariskih poZorišta. Stari su morali da ustuknu pred mladima,
TI
5780