Književne novine

ž IZ STARIH DANA —

ı 'išima i sviletiosit

Tičina je tu u svemu i iznađ svega.

Tišina neka meka, plovna, lelujava, koja ima svoje glasove u tananom šumoru lišća, u vazđuhu koji se rastapa od sanjarenja, u ziđovima Koji nigdje nijesu tako privlačni kao ovdje.

Kad prolazim neravnim, iskošenim ulicama, imam luđu želju đa rukama milujem zidove, da se tarem O njih, naslonim na njih. Čihi mi se đa me oni Zovu, đa me iza njih čeka davno napušteno, toplo moje ognjište. Plašeci se đa me ko ne viđi, da pogrešno ne protumači moja htjenja, iđem ka Belilu, i tamo dlanovima opipavam. sniske okrečene Mkučerke, i osjećam kako me otud, sa izglačanih bijelih i Žućkastih ziđova pređusreće topao dđah zemlje Wojom MKoračam, kako sa malih, rapavih površi ulazi u vene t struji mnome, mio, Žuđen mir, za kojim sam kao čergaš skitarao drumovima, bez imena i bez utjehe.

Ako bi trebalo da jednom ovim umornim stopama privežem Kkotvu za počinak, onđa bih volio đa me to zadesi iza nekog ođ ovih zidova koji me očinski đočekuju, pod nekim od ovih krovova gđje su se uselila nezlobiva ljudska srca.

Nijesam htio đa ulazim ni na jedna vrata.

Da sam makar koja otvorio, prekoračio, povrijeđto bih najđražu misao u sebi: na sva mogu ući, nijedna me neće ođbiti. .

Sve boje mogu da imaju svoju toplinu. Ali kađ bi ta toplina imala samo jednu, svoju boju, onđa bih njome trebalo premazati i nebo nad ovim krovovima, i krošnje drveća duž ulice, i zvonike na crkvama.

WwO pocrnjelim Kampanjelima immpozanine Saborne crkve gnijezđe se i stalno otud izlijeću, i oblijeću je, crne ptice. Ma gdje 'đurgđje one bi čtrčale, remetile ton i izpled, bole oči: ovdje i one, kao đa u MNdjumovima nose zalogaj za siromaha, gube crnilo sa sebe, i stapaju se, pretapaju, u boje bagremova i kestenova ispred porte.

Ovdje sve izgleda čedno i nevino, bjelinom obmotano, u bjelilo pretočeno. I sve prekriva toplina koja hoće da it wu bezbojnom vazđuhu istka svoju boju, đa bi očarala vid očiju već zasljenjenih njome.

Tm, ovdje neke rumenkaste svjetlosti koja lebdi po” nad stvar), koja boji tu tišinu što se Sslegla na krovove, i koja, ni u kakvom odnošu sa onom sunčevom ili mjesečevom, sija i prekođan i obnoć, mota se između fasada starih zđanja i obavija Krošnje drveća opružajući se ka Truškoj i ka Dunavu.

Među ovim bregovima stalno treperi svjetlost, kao đa nekakve meviđijive luče plamsaju i sipaju zrake kroz lice.

Sretala me ta skrivena rumena svjetlost na svakom koraku.

Na utazu u Gimnaziju, jeđnu od prvih koje je ovaj narod otvorio, svu je dekorišući Kao đa će kakav svoj starinski manastir đa obnovi,

w holu mramornih stubova Patrijaršiskog dvora, i pod iubetom male kapele sa ikonostasom nakićenim radovima

u Đayokcso-renedananoj Sabornoj crkvi, čiji su ikono" .

stas slikali Jakov Orfelin i Tođor Kračun, i čije je zidove nljepšao Paja Jovanović starozavjetnim i istorijskim SVOjim” kompozicijama.

T odajama nekađašnjeg Bogoslovskog seminara.

U Palati „narodno-crkvenih fonđova”,

Ww dvorani davnog Magistrata, gdje 8u održavani čuweni sabori.

T romantičnoj Dvorskoj bašti. · bi

(u Donjoj crkvi, u kojoj se zamonmašjo cetinjski isposnik » mučenik Petar -.

Kod Mramorne česme na pijaci:

Na pragovima svih đomova.

WT bibliotekama i arhivama gdje se još čuva kroz vjeKove uložen trud i napor Ovog naroda da glas O sebi pređa svijetu.

Svuda, svuđa su mi oči bile zasijenjene tom čuđnom, zaeremenjenom svjetlošću, što se razlivala, kao wođa Duonava niz ulice, kroz kuće, crkve, parkove, groblja, sve otud, od Stražilova, pa nizđo, preko bregova i potoka i šumaraka, đo Tekije i njene Marije Snežne i tamnosivih bedema Petrovarađina.

U groblju na Čeratu i na Magarčevom Brdu, Gornjem i Toajem groblju, počiva gotovo sva kulturna istorija ovog marodđa. :

ru leže pisci, naučni radnici, političari, profesori i direktori, prote i teolozi, poslanici na narođnim i crkvenim saborima, arhitekti 1 advokati, ' bikliotekari i bogoslovi i pčelari, zanatlije i trgovci, narodni dobroivori, i đaci, 1 đaci... 7808-

"Tamo prebivaju, pođ zatravljenim „humkama, noše.

Oni #oji đaju ovu neuhvatljiva i sveobuhvatnu svjetflost Karlovcima.

Tamo je, poređ ostalih, i osnivač Gimnazije, rasađmika naše učene misli, Dimitrije Anastasijević-Sabov.

I veliki projektant i građitelj onog što je ovdje monumemtalno i zadivljujuće, vlađimir Nikolić.

T urednik zaslužnog i omiljenog „Brankovog Kola”,

Paja Marković-Ađamov. . Ne tako daleko, na Stražilovu, na brđu TYruške, pod kamenjem prikupljenim iz svih krajeva gdje žive Srbi, vječan sanak sniva najpoletnija i najpoetskija mlađost ovog narođa, Branko Rađičević, đak „Gimnazije Kkarlovačke i stuđemt Univerziteta bečkog. | ' Njegovim tegobnim stopama, od Karlovaca do Beča, od Balkana do Zapadne Evrope „putovala je i misija Karlovaca: od rustike do civilizacije. ; 1. više nego trnovit bio je taj put ,iz Blagodjejanija, one starinske kuće između dvije crkve, istočne i zapadne, te zgrađe u kojoj su se hranili siromašni karlovački đaci

ı pjevali:

„Pasulj, pasulj, pasulj, to nam je đeviza, hranimo se, Kkrepimo · še, ko usred Pariza...”

— ođatle, gdje su Jeli hljepčić zvani „berđov” i sami prali suđe, pa do Zapađa, odakle su poneki pristizali n Kaerlovce kao doktori filozofije i teologije da bi se ugledni gosti mogli dočekivati pozdravima na klasičnom ijatimskKom jeziku. /

Na ovom rumenkastom, harlovačkom tlu ođavno već

nema ničeg što nije oplemenjeno ljudskim umom i srcem. ,

već je tome dva i po vijeka otkako su ovdje počeli đa se uđaralu temelji prosvjeti i kulturi, jednog naroda koji je tražio puteve da izbije „iz tame neznanja”.

Truđoljubivi i rodoljubivi mitropoliti karlovački brimouM su preteške brige i 8 mukom osnivali prve škole za neuku djecu karlovačku.

Mojsije Petrović oivara Seminarium, u porti Sqbopne crkve, pored. Straži}ovačkog Potoka: školu Maksima SuVOTOVA. +

»ULIS« DŽEMS DŽOJSA NA

i NAŠEM JEZIKU

Džems Džojs

U svom izdavačkom planu do kraja ove gođine jedno od najmlađih izdavačkih pređuzeća u Jugoslaviji, »Otokar 'Keršovani« sa Rijeke najavilo je izdavanje slavnog Džojsovog romana »Ulis«, dela koje se S pravom „ubraja među najznačajnija dostignuča svet ske proze našeg „vremena. Prevodioci ovog značajnog de la koje se od mnogih smatra gotovo neprevođivim zbog teškoće stila, — to je renomirani prevodilački par Josip Tabak—Zlatko Gorjan. Ovaj prevodilački par, naravno, do voljna je garancija da će pre

vod biti veoma uspeo pa će,,

tako, naš čitalac dobiti na na čem jeziku roman »Ulis« koji je dđalekosežno uticao na razvoj evropskog proznog izraza. Ako ovome đođamo da će izdavačko preduzeće »Otokar Keršovani« objaviti i tetralogiju »Josif i njegova bra ćae« od Tomasa Mana, — Videčemo da ovo mlađo preduzećče koje je kod naše čitalačke publike steklo zasluženi renome, ulaže znatne napore da našem čitaocu pruži ođabrana dela iz svetske knji čževnosti, U izđanju ovog pre đuzeća sukcesivno će biti ob-

'zera i Džemsa Farela.

javljem celokupan opus Henri

Džemsa, zatim, Tcodora Draj I ovih đana objavljena je brva knji ga nove edicije ovog preduzeća koja nosi naziv »Mođerna knjiga«. To je roman Hans Helmut Kirsta sa tematikom iz II svetskog rata »Zvali su ga obešenjak«. U ovoj ediciji pojaviće se Grinovo »Zlat no pero«, Levijev roman »Reči su Kkamenje« i ViIsonov »Čovek. u sivom „flanelskom ođelu« kao i Sabatijeov »Bulevar«, B.WP.

via Pisma Maksima Gorkog

Jedan od sleđećih tomova poznate sovjetske biblioteke „Književno masledstvo” sađršače prepisku između Maksima Gorkog i pisca Leonida Andrejeva. Ređakcija „Književnog nasledstva” uspela je da sakupi oko 200 pisama koja su se nalazila po raznim ar hivima, institutima i muzejima. Prepiska Gorkog i Andrejeva obuhvata periođ od 1899 do 1915 godine. ~

Gorki je — kako piše „Litera turnaja gazeta” — igrao veliku ulogu u literaturnoj sudbini Anđrejeva, On je nastojao da usme?i stvaralaštvo Andrejeva na put služenja progresu

Internacionalni cenicr za očuvomje kultumih dobara

UNEBESKO namerava uskoro da osnuje u Rimu jeđan Centar za Kkonzervaciju i restauraciju kulturnih dobara. Sve nacije učlanjene u ovu međunarodnu organizaciju moći će da se obrate za tehničku pomoć ovom Centru.

Žan Kokto — filmski glumac

Poznati francuski Književnik Zam Kokto, koji je ne. đavno o sa rađom ma freskama um jeđnoj maloj kapeli na PYrancuskoj Rivijeri, vođi ovih dapa pregovore sa

prođucentom filma »Zbogom oružje Ovaj film se već đuše wremenz snima u Italiji po jstolmenom „Memingvejevom: romanu. Zan Kokto bli trebalo đa tumači ulogu komta Grefija, koji je stvamo postojao pođ imenom Grepi. Grepi je bio jeđan od najele-

gantnijih ljuđi sa početka na ,

šeg veka i doživeo je veoma đuboku starost.

Žem, Kokio

_____________ _____________—_—--— —_— ——_———__ –--__--—–-–- | _-–- __– —]ı _ TT" _——

· za, proporcije i

Uspeh malih · brodvejskih _ pozorišta

Mala „brođvejska pozorišta, čije sale mogu da prime jedva oko 200 gledalaca, VeOma su laskavo oćenjena ođ strane Kritike i publike u pro tekloj sezoni zbog postavljanja ma scenu dela mnmepoznatih u SAD ili komađa koji nisu ima1 uspeha u velikim salama pBrodveja. Ogroman uspeh je imala „Prosjačka opera” od perta Brehta i Kurta Valja, koja je prikazivana u jednoj sali sa kapacitetom odđ 290 sedišta 600 večeri uzastopno. Velike aplauze je pobrala i Petersonova Komedija „MNačini Jedan gigantski korak”, koJa je uprkos odličnog prijema kod NMritičara posle nekoliko pretstava skinuta sa repertoara jednog velikog brodvejskog pozorišta, kao i komad „U zlatno doba dobrog kralja Karla” od Bernarda Šoa, delo nepoznato u Americi.

* Priznomje Brunu Valteru

Slično zlatnom prstenu koji je do pre nekoliko meseci no sio mnmaš veliki pozorišni umetnik Dobrica Milutinović i austriska vlađa dođeljuje Mo cartov prsten, kao znak najvišeg priznanja gzaslužnim mu zičarima.

Mocartov · zlatni prsten sa đijamantom, na kome je ugra virana MWrilatica na latinskom Jeziku »Zivot prolazi, delo o staje«, stavljen je neđavno na ruku istaknutog muzičkog đirigenta Bruna Valtera, Koji je više od deset gođina u pravljao orkestrom Bečke o”

pere. * Nagrada kritike u Parizu

weć6 trađicionalna „magrada kritike, koja se svake godine dođeljuje mlađim slikarima u Parizu, i ove godine pobuđila je veliko interesovanje. Tome su naročito doprinele i ođiuke žirija u toku proteklih gođina, jer su meki od dobitnika ove nagrađe postali mosioci movih „struja u slikarstvu. Ove gođine nagrađu Kritike dobili su dvojica slikara sasvim različitih tendencija Marzel i Karon. U odnosu na umetnike Kojima. su za posleđ njih Gđeset gođina dodđeljivane ove magrađe (Bife, Karzu, Tresman i drugi) Marzel i

Karom su prilično odmakli u

razvijanju originalne tehnike i oslobađanju od akađemskih Sšablona, Marzelove Mompozicije se maročito ističu po •obilju boja, đok se Karon ođlikuje „izvanređnim „smislom finim w«Đcrtežima. a

„Književnost“ br. • 7—8

o dvobroju časopisa »Književnost« na uvodnom mestu Desanka Maksimović objavljuje »Pesme u slavu južnjaka«, zatim sleđi Miodrag Pav lović sa prilogom »Sinovi pra ga«, Čedomir Minđerović sa prilogom »Pod kulom ćutanja« U ovom broju objavıjuje se „drugi deo romana »Seobe« Miloša Crnjanskog ž, izvesno je da će javljanje

Crnjanskog u časopisu »Knji-

ževnost« izazvati znatno interesovanie čitalačke publike. Pored osam pesama Tanasija Mlađenovića, Svetlana

velmar-Janković objavljuje prilog »Između srbije i Sumatre« a Miođrag Bulatović prozu »Malo sunca, Miodrag Protić, objavljuje članak »Ideje u delu jednog romanopisca« a Jošip Kulundžić peti deo svoje drame »Sudbine«. Isiđora Sekulić piše o đelu zaboravljene spisateljice Milice Kostić-Selem »Sama pod Suncem«, Miloš Bandić u rubrici »Književni pregled« objavljuje članak »San o snazi« Vladimir Petrić u rubrici »Pozorišni preglede objavljuje dva veoma interesantna priloga i to: »Stremljenja i umetnost Pitera Bruka« i »RO man na sceni« OU rubrici »Pjlmski pregled« Bora Ćosić nastavlja objavljivanje svoje serije eseja »Jedna subjektivna istorija filma«. Božidar 'Kovačevič piše o jednoj interesantnoj knjizi o Vasi Pelagiću, a u »Književnim svedočanstvima« MB. P.. objavljuje jednu mepoznatu Disovu pesmu uz komentar, U prikazima ističe se članak Miloša I. Banđića »Nevesela idila jednog letovanja< (o TOmanu Vlađana Desnice »Zimsko ljetovanje). U celini, ovaj dvobroj časopisa »KHmnjiževnoste obiluje interesaninim i veoma vrednim prilozima. (B.)

· »Naša stvarnost« br. 7—8

Sadržaj časopisa »Naša stvar mnoste br. — obiluje prilozima koji mogu dđa pomogni objašnjavanju savremene dru 'tvehe probiematike, pre sve ga, napisi Svetozara Vukma=-– novića (»Osvrt na našu Dprivređnu „politiku«, dr Jože Goričara „(oIndustriska „revolucija našeg vremena«), Adolfla Dragičevića (s»Socijalistički preobražaj društva«, Mirka Tepavca (sAmaterizam wu sveflu savremene kulturne politike«). Mirko Tepavac konsta tuje da »sve što se poslednju gođinu dana dogođilo na DOlju Kkulturno-prosvetnog amaterizma pokazuje da smo u ovoj oblasti ušli u novu fa'zu razvitka, čije sve uslove i karakteristike

treba pažljivo

Vićentije Jovanović pođiže Sloveno-latinsku školu, u kojoj Emanuilo Kozačinski priređuje prve pozorišne pretstave Ta srpskoj zemlji (1736).

Pavle Nenadović stvara Latinsku školu, u kojoj se takođe daju „sholastičke komedije”,

Stefan Stratimirović otvara Gimnaziju (172), pri kojoj uskoro osniva Alumneum za siromašne i Konvikt za bogate đake. f

Sve te škole održavane su mukom narodnom, prilo-” zima vlađike i građana, zanatlija i trgovaca. n

A da bi one mogle postojati upućivane su molbe i delegacije Beču, odnosno Slavonskoj Vojnoi Krajini, ili Slavonsko-sremskoj „generalnoj komandi u Petrovaradinu, ili Carskoj Kraljevskoj Srpskoj banatskoj zemaljskoj generalnoj komandi u Temišvaru, ili Generalnoj vojnoj komanđi u Zagrebu, — već prema tome ko je upravljao Karlovcima i svime uokolo, |

Nastava u njima držana je ma latinskom i na mjemačkom jeziku, da bi se tek učionicama Gimnazije probio jezik narođa koji se lišavao mnogo čega samo đa bi došao jednom do svoje škole.

Ta Gimnazija je ustvari prva prava njegova škola.

Od starog Seminariuma đo nove Gimnazije prebrođene su porođajne muke u stvaranju pigmenosti i kulture tog naroda. Karlovci drže na sebi i još uvijek tragove tog paćenički bolnog rađanja. ) }

Gimnazija je i sad prelivena nekom .rumenom bojom, koja je veđra kao dan, ali koja jei malo 'sjetna, kao đa je upila u sebe krv i znoj iz njenog temelja. r

Tugu sa Gimnazije i Karlovaca skinuli su đaci.

Oni radđi kojih su podnošeme sve patnje.

Đaci su utisnuli svoj Žig na Karlovce.

Širokim i toplim osmjesima mlađosti obujmljeni su, preplavljeni. ' ;

Tu se učilo bolje nego igđje u zemlji skučenih znanja, i radđdovalo se više nego igdje u zemlji gorkih. rađosti.

Diplome Gimnazije karlovačke zasijale su tu zernlju sjemenjem koje je izbacilo plod od koga se i danas ona hrani, A đaci iz skamija te visoke škole, nekad tamo Bibani brezovim prutom i toljagani štapovima i zatvarani zbog nemira i lumperaja po bircuzima, ispunili su Kar. lovce jednom „poezijom čiji akorđi „dopiru do nas kao zraci sunca koje ne zalazi. :

\w nizu propisa, preciznih i rigoroznih, Kojih se Tmmorao pridržavati đak Gimnazije, bio je i jedan ovakavi „Krčme, podrume, pozorišta, kola (igranke), i ma Koja druga Bum njiva mesta i društva opakih ljuđi neka pažljivo izbegava”, — a haj đak, kao, gotovo. 1 svaki, čeznuo je upravo za onim. što mu se uskraćivalo i činio ono Što mu se Zzabrenjivalo,

Išao je na prela, kođ neke „gospoje Šitr udovice”, i kod „udovice DišMtnice”: i zalazio u Kkrčmc ne birajući · mnogo društvo, kođ „Tri yuže”. „Tri ruzmarina”, „,Tvi zeca", „Sunca” i „Burenca”, „Burne” i. „Kasine; poha-

đao sjeđeljke i zabave; jurio mome ka Belilu i Stražilovačkoj Šumi; vozio se Dunavom u čamcu, i kupao; šetao se i dalje od Varadinske Cesme i Banstola; i igrao svuđ više nego Kođ Krsta i na Doki, gdje mu je škola bila određila' mjesto za povremenu igru.

Krišom, đoduše, morao je taj đak tražiti oduška sebi, jer je direktoru i profesorima najviše bilo stalo do toga da mu „otvore oči”, pogled upru u nauku, podvrgnu ga knjizi, učenju — od Korice do Korice.

Bpoj između nauke i života iznalazili su sami daci.

Hladne šeme nastavnih planova i programa, savladavwajući ih, zađahnjivali su vrelinom radosti što su Živi, i što hoće da žive. · .

od te vrele radosti, čini se, žari se i nebo nad Karlovcima. U povećem prozoru hotela »Turist« prekoputa Saborne crkve, stoje izložene, brižljivo uokvirene fotografije maturanata Gimnazije »Branko Radičević, 2

Tek su, prije neki dan, dovršili školsku godinu koja ih privođi mafuri, a već su sebe izložili javnosti.

Ispod mnasmijanih đačkih likova ispisano je vještom, izvježbanom rukom: »Svom razrednom starešinj«, i: »Sastanak 1967«. ·

Oni će, zna se to, đa ne bi narušili jednu trađiciju koja je skoro svetinja, priređiti uskoro i rastanak, Čim polože maturu. On će im utoliko lakše pasti što je' određen sastanak. Makar i kroz deset gođina.

Putevi, raznostrani i izukrštani, ko zna kuđ će ih sve odvesti?, '

Ma gdje bili, opet će oni doći tu, obavezno doći, u nježni građ svoga wđdakovanja, koji ih čeka i prima sa usrdnošću čestita domaćina.

Naš Oksford, naš Majdelberg, nikako mogli bez njih.

Ni oni bez Karlovaca,

"To tako teče, nikako da prestaje, od onog »Rastankat, najđivnijeg i mnajčistijeg: za kojeg znamo, koji je bio i suza i Kliktaj. : T

Kao đa ih On, neprekidno, uporno,

naši Karlovci me bi

zove:

Ao, braco, amo u to doba, Deđi, viđi, čuj, pa hajd! u groba!«

Sve je tu postalo plijen ruku jednog vremena wčenja i jednog neobuzdđdanog liričara ranjene sreće i vedrinom izbičevane fuge,

Sremski Karlovci #

18 maj 1957

Mihailo Ražnatović

| T ČASOPISA a IZLOG ČASOPISA

pratiti i izučavati«. Ruđi Su pek objavljuje članak *Huma nizacija rada i radničko sas moupravljanje« pokazujući koj relativnost ova dva pojma. M rubrici »Međunarodni proble mja objavljuju S. Stanišić, Janez Stanovnik i Puniša Pav lović. Milo Popović osvrće sa na bilans savetovanja uredni. ka kulturnih rubrika naših dnevnih listova koje je odrs ano u Sarajevu 30 i 31 mas ja, a Slobođan Bosiljčić piše o kulturno-zabavnom žŽivotu na selu, Pero Morača osvrće se na pohod grupe proleter, skih brigađa sa tromeđe Bosne, Hercegovine i Crne Gore za Bosansku Krajinu iz 1943 godine, a Mila Čobanska piše o šezđesetogođišnjici pojave »Radđničkih novina« u Srbiji. U prikazima objavljuju Vuko Pavičević, Mihajlo Po. pović, Branko Peič (o delu Rođoljuba Čolakovića »Zabpisi iz oslobodilačkog rata«),a Bra na Veljanović piše o »Prilogu bibliografiji SsrpSkog radnič. kog pokretac ođ „Radoslava Perovića. Dr Ilija Stanojčić osvrće se na »Izabrana delace Svetozara „Markovića, Pero Đamnjanović piše O našoj literaturi o savremenoj Kini, a Arsen „Jovanović „prikazuje knjigu Petera MKorena »Dve Nemačke, veliki međunarođni problem«. U rubrici »Socijalis zame «Interesantan Je napis Dragića Kačarevića o. KknjizL Oskara Vajlda »Duša čoveka u socijalizmu«. Kao i uvek, časopis. »Naša stvaynost« donosi bibliografske podatke nekim Kknjigama # publikacıjama, ovog puts O onima ko je su, objavljene u prvoj pos lovini aprila 1957 godine,

3 *

»Letobis matice | srbske« br. 7—8

Na uvodnom mestu dvobros ja »Letopisa—• Mlađen Lesko: vac objavljuje pročitan tekst na novosadskoj] »Tribini mla: đih« 17 maja 1957 pođ nas vom »Gospođa Isiđora Seku? lić«. Naredni prilog, — to žd | stuđiozan rađ Jovana MristH ća »Anatomija eseja«, rad KO? ji, u svakom slučaju, izvadi redno mnogo doprinosi dDos znavanju maše čitalačke -publi ke s tim šta je zaista ,esej, kakav je to rod i koje su nje gove višestrane, jasno izražei ne lepote, Veoma je značaji mo MHristićevo tvrđenje: »Esej, u svome klasičnom obliku tre ba da buđe iznalaženje i iz raz jednog cogito, jednog eg“ zistenceijalnog zasnivanja isti ne, mnajđubljeg samoosećanja. sebe u odnosu prema životu, mi„li koja postaje egzistencH ja, koja se stalno izdiže i života da bi ga osvetlila, i koja se stalno vrača u život đa bi ga vođila« „Milovan Danojlić objavljuje četiri im presivne pesme, zatim, poesi zijom su zastupljeni Aleksani đar Tišma i Zlatko Gorjam“ Nikola "Trajković ·objavljujd prozu »Požar u čaršjji«, a 284 tim, u ovom broju, zastupljen je prevođ Sartrova odlomka »Detinjstvo jeđnog vođe“. sta re španjolske sonete preveo je Nikola Miličević. Ovim pre

.vođdima neđostaju makar i

male beleške o autorima koji su kod nas manje-više nepo? znati. Duša Perović objavlju“ je članak o NW. G. Pomjalovi skom, u »Književnom pregieđu« dr Krešimir Georgijević prikazuje MKrležinu knjigu »Davni dani« a Dragi Milen“ ković monografiju »Filip Vi šnjiće od „Milorada PanićaSurepa; Iz rubrike »Književ“ na istorija« interesantan je članak profesora Đorđa ,Ra?

dojičića »Staro jugoslovensko

pesništvo« Dušan Popović pi še o drugom Sterijinom poš zorju, Rađe Predić o kome morativnoj izložbi Može PP jade u Narodnom muzeju a Hd feljtonu dr Kcosta Milutinović

oživljava uspomene na prve

socijaliste u novosadskoj gim naziji, U rubrici prikaza i stiču se osvrti na knjigu đe Koste, Milutinovića O Petru Kočiću i njegovim prvim kritičarima kao i na VerkoroV.

roman »ĆCutanje mora.

(BJ

KNJIŽEVNE NOVINE