Književne novine

UBS T ZA M N-J.-M:Ž-E.V;

Godina VIII.

Nova serija, br. 98. REČI UMETNIKA

| O bh | NA MEĐI STARE I· NOVE

GODINE

IHustracija Lazara Vozarevića

Ivo ANDRIĆ:

i đe dan da „Tokom godine He| pro O KAČAč decembarski dani stanu da se osipai i

š želi, živo i ako poslednji k nešto ne zaželi, živo i duboko. A kađ ov:

Ok da se kroz njih već nazire nova godin; MMO CIR zbunien i kao opčinjen, pređ prostom a tako GZDU IĆI aa DOBANA: e Se aom stanem, broja koji označava našu eru menja, i ceo broj Rote va Lepkod ra OUR OP PNo

u i od nicale tokom minule godine i želim, pravo da Vam kažem, s }

oje su pita šta želim.

Pa ipak, biću na ištinl dini žele da rađe u miru i na miru. (Iz novogodišnje ankete »Književnih novina« — ma 4 strani)

jbliži istini ako odgovorim da želim srećnu novu godinu Svima koji i u toj go-

nočin, osnovna preokupacija kupcacija delom, tim postojaprotistavlja postojanju njegoČak i u osnovi najobjektivnijeg pisan)“,

Na ovaj ili oncj svakog pisca je preo njem koja se uvek su

Vog tvorcđ.

"KOOČOOU | ea Jo stalna borba sa tim posto-

da ncm kože, i on je to često

i svet onakav kakav on jesteć, atot o jedna lepa varka. Nije u Poanju aa doe zec koje obično smctircrmo da spre CORE iCa ista vidi svet onakvim kakav on

što mnogo dublje. i eSOSIŠ jdP smo da ličnost jednog pisca

i bi fsku, rome

ačku i biogrc | i

5 o pravom, da ove dve _ PRO 098 Ltazı OSA veze jedna sa drugom. i

» odS ikrili jedom vrlo složen smo tim rozdvojanjem Pri netruišomo ličnost koja

činjenica života mi (om aNndanu BOS: PS činjenice napiscnog EO S a lepi Roit je stvoraloa. Te ličnos o O 0o poznaju jednc drug) O e goputiao slučaj Bobo prijatelji, možemo čOk ćar odutm, da li je

ya 7: drugu — m o da jedna od njih PeČoji čini prisnu vezamost čO

delimo

mentalni romane naturolista bio .

čak i da smairomo,

veka'sa delom, da li je on boš na jedon od tih načina vezan za delo? . fvi Uvek mi se činilo da nije. Ne zbog toga što su spomenuti' odnosi isuviše prosti, ' već zbog toga što nijedom od njih ne uzima u obzir delo | kao delo: uzimojući u obzir unutrašnje mogućnosti pi-

NO ST

| sca, ti odnosi zonmemoruju "unutrašnje ZogućnpBli:

dela, . · Za mene izreh

ja«, znači jedno priznanje postojomja dela kao delo,

priznanje tih njegovih unutrašnjih mogućnosti. Ta

izreka nije sentimentalna „veza, projekcija sebe. u mu Bovori: n

08 može da izađe ,iz,svoga 'tivorca,isto.onako koo

što njegov tvorac.može ,da izađe iz njega. samog,

! delo i i čovek izlazi iz dela, delo izlazi iz čoveka kao što i | } | \ Jednčia stvoreno, delo se, nalozi na istom nivou ·ĐO-

čuvena Floberovcr izrekao: »Emc, to som .

Ona je potvrda mogućnosti da jedno ,

"stojonja kao.i njegov tvorac, i oni imgju ista prava

na to postojenje. Nije to ekvivalencijc RVOO i biografske ličnosti koje obe imocju”· Podie a a prova da pretenduju na jednu istu ličnost, Ye. ee 'što mnogo dublje i bitnije — ekvivclencija čove

i dela, , \ | daje bi bio izvonredem primer za ono što bih

| PM PI IC O a a a

hd 0

4 die

DO METNOST

BEOGRAD, 27 DECEMBAR 1957

'DRDŠTVENA PBET.A N.J.A

Cena 30 din

PISMO I ODGOVOR

Uredništvu „Književnih novina“ — na ruke urednika Dušana Matića i Tanasija Mladenovića

Već od samog početka obrazovanja nove redakcije „Književnih novina“, kada sam i ja, između ostalih, bio potpisan za člana redakciskog odbora, moj položaj u redakciji bio je neprirođan. UstvaTi. 'ja sam, sticajem okolnosti, imao da „potpisujem jeđan „književni list na čije uređivanje nisam imao nikakvog uticaja, jer za to nije bilo ni objektivnih ni subjektivnih mogućnosti.

Pošto nikada u životu nisam potpisivao nijednu stvar u kojoj nisam aktivno učestvovao, već nekoliko puta, ne slažući se sa objavljivanjem pojedinih napisa u „Književnim novinama“, dolazio sam u situaciju da drastično osetim moramu neispravnost fiktivnosti funkcije, za koju nisam odgovoran ni pred sobom ni 'pred vama, a za koju sam ipak, samim tim što moje ime stoji u uređivačkom odboru, odgovoran pred javnošću. Ako dosađa nisam davao ostavku, nisam je davao stoga što sam mislio da, u principu i po cenu moralnih žrtava, treba podržavati i potpomagati „neutralni“ stav „Književnih novina“, stav objektiv nog isticanja svega što je vredno bez obzira na grupe, tabore i vajna estetska opredeljenja pojeđinaca ili čitavih grupa. Tako sam svesno pristao, prećutnim saglašavanjem sa potpisivanjem moga imena pod „Književne novine“, na jedan moralni kompromis, na koji, inače, ni

„u kom slučaju mne bih pristao,

ne bih mogao pristati.

Međutim, pošto je jedan od dvojice glavnih urednika „Književnih novina“ (Tanasije Mlađenović) našao za potrebno da, u poslednjem broju „Mladosti“, u zajedničkoj izjavi petorice književnika „Marko Ristić i omlađina“, nastupi polemički · kao eksponent jedne određene književne grupe, da ne kažem klike, kojoj tu uopšte nije bilo stalo da se konkretno suprotstavi Ristićevim razmišljanjima o današnjoj omladini, nego da ga, kao Književnika i čoveka, pripadnika drugog tabora, moralno

i politički điskređituje i difamira, smatram da mi posle ovakvog jednog istupa, koji se ni po čemu ne razlikuje od kompromitovanih ždanovističkih pogroma, više nema mesta u redakcionom odboru „Knji ževnih novina“.

Molim vas, stoga, da me od danas ne smatrate članom ređakcije „Književnih novina“ i đa moje ime izostavite sa liste potpisivača.

U Beograđu, 24 decembra 1957

Eli Finci

NA RUKE ~ ELIJA FINCIJA

Dušan MATIĆ

Ne volim — da ne upotrebim neki oštriji izraz — ni čistunce, ni moralizatore. I zato bi možđa ćutanje u ovoj prilici zaista bilo „Zlato“.

Ali, ali devojci sreću kvari, ba i mom određenom stavu „prema tom pitanju.

Ako bih prekinuo sa svima onima s kojima sa ne slažem, sa svakim pojedinačno u po nekom. pitanju, onđa... me treba da dovr-

Veljko PETROVIĆ

OBNOVA USMENE KNJIŽEVNOSTI

Ovaj tehnički termin — usmena književnost — i formalno i pojmovno protivrečan izraz, čini se da je zapravo naš domaći izum. A to bi bilo i prirodno jer ni u jednoj Književnosti, ni. u jednoj istoriji književnosti ne zauzima ta, takozvana usmena književnost ono mesto koje Zauzima u našoj. O njoj se, obično, kod drugih naroda, govori posebno, u delima i raspravama o narodnoj poeziji, o narodnoj lirici- i etici, kao o nečem što spada, uglavnom, u etnografiju, u folklor. Zašto se u nas svrstavaju u književnost i pesme i priče, pa čak i poslovice i razne izreke. sve što je u narođu usmenim predanjem «prelazilo s naraštaja na naraštaj, do nas? Na prvi pogled zbog toga Sto je naša književnost u strogom smislu, pisana književ-

nost, razmerno oskudna bila, naročito ona srednjega veka, i što je ova, uopšte, necizvorna, a, zatim, što je i novija, dobrim delom, pisana bila pod uticajem i po obrascima stranih književnosti. Prvi moderni sastavljači istorije srpsko-hrvatske književnosti, a to su bili ljudi koji su uporedno formu– lisali i naš modđerni, demokratski nacionalizam, Vuk, Daničić, Jagić i Stojan Novaković, osećajući da se istinski, prisni, duhovni život našeg naroda sav zađovoljava nepisanim, jedno-drugom saopštavanim blagom, pa, tražeći našoj piSmenoj književnosti širu i originalnu osnovu, uneli su u našu kmnjiževnost taj živi trezor usmenog pređanja i nisu prezali od nelogičnog naziva „usmene književnosti”. Nastavak na 6 strani

šim rečenicu, jer ne bih imao ko= me ni da je saopštim. Našao bih se verovatno pust, anahoret,u ka-= kvoj etiopijskoj ili arabijskoj pustinji, I zato ću ovoga puta reći samo ovoliko, smatrajući svaku prena= gljenost kao osnovnu grešku u donošenju sudova i davanju mišljenja na prečac o stvarima o kojim» bi ipak trebalo imati vremena da se malo duže razmisli.

Ne slažem se s Markom Ristićem, ako je Ipsilon u njegovom „Dijalogu“ zaista sam Marko. Koliko ga znam, sumnjam da bi se on identifikovao s jednom svojom izmišljenom ličnošću. Pored toga znam isto tako da je dovoljno otvoren da kaže prosto naprosto šta on sam o tome misli, a me njegov Y. I tek onda može s njim da bude diskusija, slaganje ili nc slaganje.

Ali se isto tako ne slažem, i to potpuno ne slažem s izjavom poetorice književnika koji su iskor:stili ovu priliku da bacajući se na Marka Ristića postave ustvari pitanje „investiture“ u 1957 godini, ti. pitanje ko ima prava da govori o problemima koji se pred nas postavljaju a ko to pravo nema. Ako počnemo tako da razgovaramo, on= da više ne znam ko od nas uopšte ima prava da govori a ko nema, Da li time ne zatvaramo vrata svakoj diskusiji, svakoj mogućnosti da iko od nas govori?

I šta? Sve zbog jedne reči! Kako im odmah nije palo na pamet, uvređenima kao i njihovim braniocima, otmeni tragični povik Hamletov: „Reči, reči, reči“. Ili folklorno i narodsko: „Pas laje, veta” nosi“. TI ironično slegli ramenima, Kada je velikim francuskim pesnicima Verlenu i Malarmeu bila do-

Nastavak na 9 strani

de, Delo, pa šta”?

ovde želeo da istaknem. Bodler je celoger života, i celog svog delc, stvarao jednu svoju fiktivnu ličnost, slvarao sebe pred drugima. Ali on je bio svestom somo jedne streme odnosa: mogućnosti da stvori sebe u delu. Međutim, postoji i druga sira: mogućnosti da delo stvori mene, U tome smislu svako delo je jedom stvoreni lik svoga autora: ne postoji jedna svest koja se otvara soma sebi pišući delo, već je, delo ono koje stvara jednu svest. Kaemo da je jednom stvoreno delo bezlično, ali je to somo metaclora da se izrazi jedon suštinski "odnos — da se izrazi „poslojonje tih imoementnih mogućnosti dela, mogućnosti da ono samo sivori 'jednu svest, da bude stvoreno i da stvara u isti mah. Svest koja se olvoara pred scomom, sobom u pisanju isto se tako i stvara pred somom sobom, „samo Što je to sada jedna druga svest, jedna fik-

tivna svest koja se ne samo ontološki, već i psi-.

hološki realizuje i polože neporecivo pravo na tu recllizaciju., · ,

Čini mi se, dakle, da se radi o jednoj dvostrukoj realizaciji: reclizaciji dela i realizaciji unutar samoga dela. Pisac posmatra delo kao jedno ostvogrenje, oli je i on som ostvarenje dela isto onoliko

time ističemo samo jednu stranu odnosa. Ali ona

koliko je delo ostvorenje njega. Ne može se ovde govoriti u okvirima tradicionalne polorizacije stvaralačka-biograđska ličnost, pošto su obe te ličnosti naše konsirukcije, reč je o tome da delo nikada ne može da bude predmet u koji se svest pisca na ovoj ili onaj način otuđuje — otuđuje od čega? od sebe same ui sebe somu? Ono o čemu treba govoriti jeste stalem napor čoveka da se realizuje unutar sebe samog, kao i napor dela da se, isto tako unutar sebe samog, realizuje kao čovek, Čovek stoji pred delom kao što stoji pred somim sobom, ali ono što on u njemu gleda i vidi nije on sam kakav jeste, već kakav će biti. Delo nije samo kontakt sa prošlošću i sodašnjošću čoveka: ono jesfe njegova budućnost, njegova totalna i definitivna budućnost, i

Kad kožemo da jednom stvoreno delo postaje bezlično, da čovek nema više prava na njega, mi

druga je bitniju — pravo koje delo ima na čoveka, Žid je bio taj koji je to provo hteo da porekne, on je stalno odbijao da bude stvoren. Ipak, on se okretao u zatvorenom krugu. Jer pisati dnevnik

šta je drugo nego živeli dnevnik, živeti. u rečenicoma? Ništa nije značajno dok se ne nađe u njemu, dnevniku ali to je već priznemje poraza, priznanje da dnevnik nije toliko ogledalo čoveka koliko je čovek ogledalo dnevnika.

Jovom Hristić |