Književne novine

e 3

7 Zi a.

LIKOVNA" U!

IZ DECEMBARSKE GRUPE

Pri svomi trećem nastupu. dešet umetnika posleratne generacije, koji zajednički izlažu pod nazivom „Decembarska grupa“, doneli su · ne samo jednu dobru, ozbiljnu bgd izložbu, nego u okviru nje i nekoliko dela koja pretstavljajd dragocen likovni doživljaj.

ej koliko različite individualno Sti, članovi ove grupe pokazuju za jedničku svežinu i UupgFhdst jed 0 Već. zrelog stvaranja koje još nije izgubilo svežinu mladosti, a koje je orijentisano najaktuelnijim savremenim likovhim koncepcijama: Možda bi se čak smelo govoriti da njihova III izložba kao celina, na neki način i donekle, daje presek talasastog i bogatog stremljenja našeg posleratnog Slikarstva. Miloš Bajić je zaokupljen dubokim uronjavanjem u kompleksni problem autonomije boje, boje kao samostalnog i jedinog nosioca raspoloženja, misli i dalekih eniotivfijh asocijacija, a zatim poštehim naporom da u apstraktnom likovnom saopštavanju izbori jedan ličan rukopis. Bajić sa svoja tri plat na dokazuje sigurnost pravca SVojih traženja. Zelena kompozicija naročito, svojom čistotom bojenog tona i zvonkosti odnosa, govori o izuzetnom umetnikovom sluhi za muzički ritam kolorita.

. Vozarevićev je svet stvoren fantazijom a transponovan izvanrednim nervom za oštru liniju i rafinirane kolorističke odnose dostiao na kompozicijama „Smrt harekina“ i „Materinstvo“ — ·dosto= janstvo srednjovekovnog vitraža. Bojeni segmenti izvanrednih odnosa kojima Vozatević ume da nepogrešivo u isti mah i sklapa i raskla pa neobičnu priču svog još neobičnijeg: mozaika — ispunili su hjegove slike, a preko njih i celu ižložbu, jednom svečanom atmosferom. vrlo ličnom i vrlo retkom u našem savremenom Slikarstvu.

Lazar Vujaklija je po broju radova skromno zastupljen. Ali njegova tapiserija — varijacija na jed nu od njegovih najuspelijih slika „Proplanak“, dostojno ga prezentuje. Na njoj je i onaj pečat jedriostavhih. #2 Teščit i PSIRBOIR PB oporost i snaga njegovog neobičnog kolofita.

Aleksandar Luković je ekspresionist preokupiran „prvenstveno sadržajem slike. Uvek u svetu svo jih cirkuskih heroja, dao je ovog puta u harlekinu pod gynružičastim oblakom, („Daleki horizonti“) ele-

MRETN

Mladen BSrbiiović: Avgust 57

mentima realhob „života značaj simibola Had magičnog Sveta }

time štvorio Jednu novi A4tmosfđru koja pruža bogatije mogućnosti.

Zoran Petrović je upornošću fanatika rio po čudnim vizijama carstva mašina, Hraneči ih najneobičnijim humaniziranim odnosima nosio je ove, gotovo nadčealističke sadržaje kroz bezbrojne crteže i grafike u želji da ih savlada i potČini. slikarstvu. Četifi slike sada na izložbi (sa onom izloženom na Gktobarskoj ULUS-ovoj) pune si ad-– firbiacija slikareve pobede. Na njima Su neobični oblici koji još samo, malo, ili nimalo asociraju poreklo s delova mašina, postali elemehti jedne fine slikaFške PHaterije. Oridinalhiosti svoga sadržaja dao je Petrović i adekvatah pikturalni zvuk, Sonordfi i plemehit, koji u sebi nosi i lep dokaz dosledtiog razvoja.

Tri kompozicije Miodraga Protiča najavljuju u slikarevom opusu jednu posebnu notu. Pored osećanja harmonije, reda bez strogosti i retke likovne kulture koje preko traženja sinteze uprošćehe čČiste forme i izvanredne ravhoteže bojenih odoša — sugeriraju uvek ProtićevE slike, izložene korpozicije pokazuju nov vid šlikarevog izražavanja. Prvo, one i pojeditiačno, a i kao izvantedno hdđen tFozvuk potvrđuju utisak plemenite monumentalnosti koji je bivao osetan na nekim „Protićevim slikamd: A zatim, odaju neku finu slikarevu poeziju, poeziju koja ublažava oštrinnu kontura i još više istančava Kkolorističke vrednosti mirnih površina. Čudno i srećno se spojila na ovim kompozicijama ova dva — inače zajedno tako retka kvaliteta. Tako se prelio prizvuk osećajnosti preko ovih Slika, te one nose dragocen pečat — i intelektualne i emotivne — celovitosti svoga stvaraoca. Otuda su svakako „Stare stvari“ među najlepšim na ovoj izložbi.

Mlađen Srbinović je svoje slike prelivene izuzetno senzibilnim i intenzivnim doživljajem boje obogatio izvesnim kubističkim reminis-

„cencama, čiju je · uspeo da potčini sferi svojih kompozicija. Boje na njegovim mrtvim prirođama imaju dragocenost i sjaj emajla, dok mu u figurativnim kompozicijama pulsiraju vitalnošću izmaštanih „odnosa. Tomašević je obogatio celokupan utisak izložbe i izvanrednom atmo-

kovinama, saborima, proštenjima, 1 sajmovima, 5 uzvišenih RRLRGETR ili kočija, pokazivali slike, niz O kova i prizora, i uz njih pričali romantične viteške i ljubavne istorije, kao neki dramatični i očticpi komentar uz neskladne tipove i Po stepene prizore. ZREO da Šo glumci uživali neverovatn ly naše današnje pojmove 1 pri ie a naročito za naše shyatdO JR e glašenog: mračnog srednjeg e zaista neverovatnu slobodu, pa i sto to i u pogledu baratanja a stom i u pogledu neustručenog g' vora i mišljenja,

i pored tadašnje cenzure crkvenih inkvizicija Jo su inače na lomaču slale sv a krivoverca. Glumcima su žadavi e samo uobičajene biblijske i _ krio tem o ain rangova i titelja i đavola | Vaš ida. papa, biskupa, opatš, TO ha, careva, grofova i%Sse : tu je svaki imao slobodu da. a tipa formira karakter i Pao svojoj mašti i nadahnuću 1

KNJIŽEVNE NOVINE

Dabogme, jače, karakterističnije i SiBobiEdk teži su se pamitile, Širile i ponavljale. Nije bilo autorskog prava ni prioritetne ljubomore u današnjem smislu. Znamo i da je publika aktivnije učestvovala, živo dovikivala, POPEO Ua oSuđivala. Verovatno da se jedan komad tako vremenom, u izvesnom ptavcu i lUsavršavao. ili pogoršavao. e Renesansa, s XV i XVI vekom, odvaja knjišku kulturu, pisanu i čitanu RZS PO ROO aka?! je prvoj prednost. To Je = O OMJ fupišhistd kabinetskih pisaca, pisaca mahom negovornim, latinskim jezikom, pisaca S individualnom ohološću i taštinom, A oni i njihova književna delatnos ; opet, odgovarali su i društvenom i državnom uređenju iz koga šu izašli, iz gradskih, građanskih reublika, oligarhija i malih plutokratskih despotija. Razume se, pred nost jige i čitanja izazvala je naitenberddv izdidH, a 9dj kkubi-

slerom svojih, samo naizgleH tak6 jednostavnih, slika — u kojihia o– bične stvari žive neobičan život i drukčije odnose jednog postojanja koji je van okvira svakodnevnog.

Polazeći od realne percepcije pej zaža Čelić je izradio jedan originalan slikarski izraz srodan dpstrakciji, kojim obrađuje svoje široke površine kao slobodne asocijacije vizuehnog doživljaja bilj= nih elemenata. Njegovom slikarskom jeziku elementi su arabeska i boja — naročito boja kojom, kao na dve izložene slike, zna da ostva ri obilje retkih kolorističkih harmonija. Dragutin Cigarčić je iznenadio novinom i estetskom vrednošću svojih platna. Pošavši od pejzaža šume, zašao je u apstrakciju i pokazao izvanređan smisao za široke površine plemenitih i neuobičajenih bojenih odnosa, koje vrlo uporno govore i o autorovom smislu za modernu tapiseriju.

Svakako da ima još nekoliko lepih slikarskih talenata iste generacije i van okvira ove, „Decembarske grupe“, ali i ovakva anto-

ma progovori na nekoj od značajnih svetskih likovnih utakmica.

Godine 19934 »Đavo nd selu« je slavljen prvi put na repertoar jedne baleine irupe,; i to u Švajcar~

Dr Katarina Ambrozić |skoj, u Cirihu, Već 1937 izvodi se

Tanasije MLADENOVIC

KAKTUS

Kaktus na spečenom obronku zemlje Jež biljni na suncu rođen u kamenu skorelom Nadojen uljem leta treperavom vatrom juga Plamtećim buktinjama nebesnim paljen danonoćno Kaktus Zvezdano cveće ruža drača i Sikarja Mislilac među džinovima i puzavicama

- Raspaljetia riisac žete zatvorena za sve ražloge Tm u busenju Laribn obodljeni koji dane traje Ruku ispruženih u smisao i nesmisao svemirski U svim pravcima ovog pregorelog sveta.

Kaktus čekanje raspeto Na raskršću letnje tišine.

(Iz cikluša „Biljni pejzaži“)

sao pobedu pojedinačnog, tihog čitanja na mesto nekadašnjeg slušanja, obično slušanja u društvu. Tako se sve više razvijao istinski kult pisanoda teksta i štampane knjige. Smatralo se da je ona definitivni simvol demokratizacije književnosti. Viktor Igo je tu misao i izrazio da će „ovo“, pokazujući na Knjigu, „pobediti ono“, upinjući prstom u katedralu Notr Dam. A time je hteo reći, knjiga će zameniti sve, i monumentalne umetničke tvorevine, u očima i za duševno uživanje širokih masa. Međutim, čini se, da je to samo donekle uspelo. Knjiga, pisana knji ževnost, neodoljivo je pala, i pored sve njene, teorijski predviđene, mogućne, neograničene prilagodljivosti i rasprostranjenosti, u svoju osobenu, kabinetsku, spisateljsku izolaciju. Kult pisane reči i Šštanipane knjige, pojedinačnog čitanja, primanja okom, stvorili su nešto što je postalo opet specilič-

no zanatsko, veštačko, „omdeleter- ·

sko“, „latajnersko“, spisateljsko, da tako kažem, a Što ne zadovoljava potpuho ljude, bat ne sva ljude, naročito ne čoveka mrnožine, ako ga već i ne odbija. Knjiga, pisana, štampdha i samo fiiho čitana književnošt, stvorila je, pored, fnno dih tehhičkih i eštetskih problema, i problem pisanoga stila, preterano individualizovahih stilova, a, i suštinski, omogućila je preterani, da ne kažemo, mioderno histerični, individualizam ROSRTNĆa nijansiranja. Među ostalim, ona je stvorila, jašno odvojehu, modernu pisanu poeziju koja, baš zbog te svoje Osobine, nikada neće biti u štanju da zagreje i ponese čitave skupine ljudi, već samo pojedince. — A, karakteristično je, da su, ipak, ve= ćina onih najistaknutijih khjiževnikaza poslednjih riekoliko vekova, ne bojeći se prigovora, prividne tetorike, pisali tako kao da govore,

odnosno tako kao da pričaju i pevaju iddia koji su se okupili o-

ko njih i, gledajući u hjihove oči i usne, a ne u ruke, čekaju od njih da ih glašsnom rečju uljuljkuju, dirnu i dignu.

Rekli smo na početku da se u posledfijih nekoliko decenija zapaža nesumnjiva reakcija: traži še neposredniji dodir s književnikom, boljereći, s Književrnikovim stvaranjem, Ta težnja se postepeno

ostvarivala. I fonograf, i gramofon, i učestala javna čitanja, prikazivanja, sve Su to faze i tražena sredstva i načini. Sigurno je da su zvučni film i radiofonija u tome pravcu epohalne stanice, koje se neće zaustaviti. Nije sasvim neopravdana i slutnja: da se time vrši izvesna kulturna nivelacija; a na nesravnjeno višem planu, celokupnog čovečanstva, kao neko mo derno vaspostavljanje, u davnini još primitivnih, težnja staro — i srednjevekovnih „univerzalnih ~ civilizacija i njihovih rudimentarnih ideala. Mi danas još jedva ako možemo i da nagađamo, a nikako ı da nagoveštavamo, kuda će sve to odvesti, do kakvog razvitka i procvata, do kakvog razvrstavanja poezije i književnošti? Ali da će književnost primiti novih potšticaja i da će Se diferencirati i sadržajno i formalno, uprkos osveštenim kanonima pisane literature, to već sada smemo uštvrdđiti. Neka niko ne pomisli đa će usmeno prinošenje ldilerature publici dovesti do improvizacija. Pitanje improvizacije, Uopšte, sumnjivo je bilo vazđa, a nije ni bitno, Reč je jedino o tome: da će sa svest stvaraoca preobtraziti,, svest o tome da ustvari govori i peva narodu dok piše, pa će to učiniti izmene i u dosadašnjoj tehnici, obliku, frazologiji, naglašavahju | senčenju. Ići će se za tim da i čitalac postane, ustvari, slušaldc. A to je prirodni stav primaoca rečite umetnosti. Pismo je samo znak, nesavršeni potsetnik glasa, pismo sterilizuje, TOOHOHIyuiš, donekle, živu reč, Istina čitalac, obično, čitajući čuje svoj glas, ali to je više psihološko-tehnički proces razumevanja, primanja, š ne i umetnički proces. Uopšte, stvaralačke, osvetljavajuće misli i pokretna osećanja su se od dvek pre nosila živom rečju, glasom ina čelovjoka. Slovo za koje šu verovali stari Semičani, d pre njih verovatno i Sumetci, da je prethodilo stvaranju svetova, to Slovo trebalo je, po njima, da bude Jehovi gromki glas, puni izraz sanjanog, žuđenog i strahovanog života, a glas čovekov na zemlji puni je izraz zemaljskog života, glas prirode koja je tek njime došla do svesti o sebi. JI Ns Veljko Petrović

logija mogla bi dostojno da o na- Dušanka Sifnios i Dušan 'rninić u baleta »Đavo na selu«

premijera u Zagrebu, a godinu dana nckon loga i u Beogradu. Poslije rata »Đavo na selue• izvođen je u Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu i konačno u Beogradu. Sve postave ovoga baleta, osim sarcajevske, bile su u koreogrofiji Pie i Pina Mlakora, koji su zajedno s kompo= zitorom Franom Lotkom žštvorili najznačajnija djela svoje umjelničke karijere. Sve su svoje predraine premijere scomi plesali kao Mirko i Jela dok je u Jugoslaviji kao Đavo, iadc veoma uspješno, našlupao Oskar Harmoš.

Ovoj je koreografskoj kompoziciji već više od dvadeset godina. U doba kad je koncipirana, Mlidkaevi su bili još čislii ekspresionisli, Ješikom 86 nisi bavili, & sĐdvo na selu« 86 rodio kao sinleža svih poznatih plesnih stilova, ples po sebi, kao folklorni bdlet koji smo mi — uz »OhHridsku legehdu«, »Licitarsko srce« i Sl. — poldko počeli smotrati ndcionalnim baletnim izrazom. Iako io nije bio balet, sirogo siručno upotrebljavcajući termin. Bio je to sdmo nacionalni ples, dopadljiv, zgodom, „elektan; cali sivoarno samo nacionalni ples. Nacionalnog stila — onoga šlo u kaletnoj lirici identifikuje Enqleže; u dromatici Ruse, Italijoane tl vjrtuoznosti, a Francuze i troženim bizarnostima tema i izraza — u tome smislu, dli uvijek na podlozi klasičnog baleta, mi ndciondinog balet nismo imali. U boletnim krugovima se je svojedobno o iome problemu prilično diskutovalo i dosta je bilo onih koji su podržavacli tezu da mi naš nacioncini stil moramo tražiti. u bogatstvu na= ših ncarodnih tema, koji će, baziran na folklornim izvorima, dodati i našem interpretativnom izrazu, možda speciličnu temperamentnost igre, a možda i neku drugu karakteristiku. To — šta, to bi pokazale jedino qodihe. Ali trebalo je početi. I počelo se je. Icdko šlučajno i nesvjesno, vjerovaino je ova beogradska premijera »Đavola na selu« znqčila prekreinicu u našem baletnom izrazu.

Radeći s beogradskim cnsamblom Mlakarevi su, kako smo pomenuli, prenijeli svoju već klasičnu koreogtaliju »Đavola na selu•«. Ali su oni, nailazeći na prilično »klasično ireniran« beogradski „balet osobito na soliste, odlučili da čitcvo djelo podignu sa »pele« nd »prsle«. No elikasnost njihove odluke nije otišla dalje od toga i u tome i jeste fatalnosi pogreške. Ižgleda paradoksalno: s jedne sirane jednim korakom i progres, jed~

Između mene Vasku

Izmedu Izdišemi poklon zvezdama

živu prazninu.

budi koliko hoćeš, Ali no Padajte, padajte'u ponor,

U stvarnosti NOI Još uvek, još uve igramo se žmiurke

eri ye

Branko MILJKOVIC

] fnene i tebe jedna ptica i nekoliko zvezđa, Uzmi sve to — i idi!

Izvah moje glave

vi zvezde daleko dd svake noći „ Joj što mil se i- i- igraju neke kobne igre dok ima života dok ima smrti, –

ovoliko zbilje.

za lažno joj obilje

s budućnošću.

ty 4 Ne aaa eve,

LOTKA— MLAKAREVI:

nim korakom ka stvaranju vlašt»tog baleinog izraza, s druge Bira» ne, relativno neuspjela predstava. U čemu je dekle sukob koji čini prethodnu „rečenicu „pdtcadokscl< non? .

Kada su Mlakoreyi odlučili dč 5svoju koreografsku kompoziciju 5a baletno-folklorne i Sa »peta; pre> obraze u fžklasično-baletnu i na »pršte«, onda je čitavo djelo res bolo prekgreogrolirati, jer je u no= vome obliku ono nesvršgno: Kldsika podliježe svojim zakonimct i nijb dovoljno obući baleine gapučice pa da se u nju preobrazi bilo ko kva plesna kompoziciju. „Uzmimo samo primjer plesova JeEle iz prvog cina i Đavclove babe iz drugog. Dok je u prvomne slučaju pokret, recimb kod pirueta;, bio sračinat na mnogo sporiji tempo za pboluprste, nac »vršcima« on više nb odgovara muzici; u drugome šlu* čaju se radi o brzim felevđćima, koji ostoju nedovršeni kad se tres ba propeti na »vrške«: Ovako pos stavljena, nekada dopadljiva fraza ljubavnog dueta iz prvoga čind, ostaje prazna i nedoplesona tu klc: sici,

I isko su se vjerovotno i plesoči našli th malo meubbičdjenom ele mentu, osobito Dušanka Siffios t prelazu iz I u II čin; cd arabešk& i developea a Ia skond do udara nja petama i drmeža slavonskih i međumurskih kolca. Trninić je bio nešto spreiniji, isko je još pitemjE da li je ovaj najkloasičniji pur koji se može zcmisliti, trebo crigcžox vali ovim baletom (Hm «prije što Silniosova odlazi na šestomjasečn6 školovonje), za koji bi se vjero= valno nošlo još prikladnih inter= pret: Dušanka Sifnios u prvome dijelu djeluje sillidno; a i drugo= me nedovoljno temperomenino, za lice koje tumači (s plesnog sitonovišta, zahljevi su bili ispod njenih mogućnosti); Trninić je korištio svti rulinu svog španskog repertogfa, bio je egzakton, oštar i dobar, Kalarina: Obradović je bila izričite žriva ove klasične troamspozicije. To je na reprizi i dokazala Mira Sanjina pojavljujući se bez baleinih poapučica. U stalnoj žurbi da stigne na frozu, ona pokrele nije mogla. dovršavatli, sve je igrano na brzinu s kojom nije u koreografiji raočunaio, i na polrebnu oštrinu relevea. Sanjina je zato imala vremena da svaku kretnju, svaki pregib izvuče od nožnih prsliju do nokala nd rukoma i bila je odlična.

Đavo, to je posebno pitonije. Režisko, koreografsko i interpretalivno. Đavo je mislim, potpuho promašen: A Đavo bi trebao da bude nosilac, osim ftempa i dinecmike, i Ššiimunga čitevog boleta., Međutim; misteriozna ličnost »đavo« se pred stavlid publici u punome svije{lu, na somoj rampi i gubi svaki efekat već od početka. On postaje obično lice. bez ikakve molrebe di bude u dđavolskom kostimu. (Interesanina je poslava ovog balelc u Hamburgu, adje nema ni đavola ni pakla, već ie to meikro nekakve zadimljene velegradske jozbine u koju upada naivni Miro), Inmče ni kao plesač, Steven Žunhac. ioš nemc potrebne kvalitete: miaeinovsku mimičku i plesačku virlu&# oznost;

I na kraju jedno pitonje: zcšto plava boja? Đavo, Hrvatsko selo, vedar narodski balet i plava boid kojd polpuno uništava svaku živost i femperomenat. Kostimi su inače vrlo dobro uspjeli (osim muških irikoq) u okviru ove klasične tromskripcije, što opet govori u pri< log tezi o korištenju riarodhih miotivdq u riašoj klasici,

Mlckorevi šu sivorni i vVredhi umjetnici i šteta je što smo u ovoj predstavi oslali na njihovim takd davnim dostignućima i čak Mfnqdlo zaslarjeloj koreograliji rampe. Od njih se je očekivalo, jer se u njih vjeruje. A očekuje se još uvijek,

jer se vjera nije izgubila — samo da nam daju nešto novo.

B. M. B.·

i tebe bticća

Popi \

i bilju,

u srcu,