Književne novine
| ||
| | | | | |
| |
|M} |
|
|
| problemi koje M. Ristić . ao i razne
- Nastavak sa 1 strane
Ya. . "bačena reč „dekadđent“, pre nekih
osamdeset gođina, ni okom. nisu #repnuli, gordo su je poneli na svo jim plećima, a stvarno uzdigli, za jedan sprat više, kako bi rekao Oskar Davičo, ili produbili za jedan "sprat niže, muzikalnost francuska poezije, te tako i nehotice toj grdobnoj reči dali izvestan sjaj i
reol. Kamo sreće, kada bi i pod tim neočekivanim znakom, palim na dvojicu uvređenih, oni učinili nešto slično za muzikalnost naše proze.
"Rekao sam na početku: ne volim čistunce i moralizatore... Mislim da cela ova neslana raspra i počinje od toga što je Y hteo da bude čistunac, i pet potpisnika u „Mladosti“ isto tako čistunci, i Vi, dra= wi moj Finci u svom pismu, čistunac. Postoji jedan strašan stih u jednoj strašnoj, tragičnoj narodnoj pesmi: „I krvavih ruku do rame=na“. Tako je u borbi, u svakoj borbi, pa i u ovoj našoj, koja se zove izgradnja našeg novog života, „Prljavih ruku“ smo „do ramena“. Mađ se zida, kad se gradi, kad se stvara, na rukama nam ostaje ma!ter, kreč, ostaje prašina, žuljevi, mastilo, i pomalo deformisani pr„sti. Ili verujete da je najbolje ostati u kritičarskoj kuli od slonove kosti odakle ste čisto oko, ćistih ruku, čisti posmatrač, bez mame i straha, ovog našeg burnog rastućeg života, okruženog još burmijim, haotičnim, preobražavajućim „svetom današnjice, i koji se smatrate pozvanim da svakom od nas proizvoljno četkom čistunstva skidate prašinu, koja pada na nas s naših radilišta.
Dragi Finci, kad god me obuzmu sumnje i strah da ono što radim nije najčistije, najlepše, najsavršenije, „„najnajnije“ (uznemireno se pitam da li rađi „najboljeg“ ne pokvarimo katkad dobro i bolje), da ima mnogo vike ni oko čega, raspre, loma, ko sve nije bacio i
a met: svoje drvlje i svoje kamenje, ja se onda setim dveju rečenica. Jedne narodne poslovice koju sam našao kod Dositeja: „Ne druži se s kim se ne možeš podžaveljati“, i one famozne Lenjinove rečenice: „Verujem u grešne ljuđe“. I još nešto, preporučujem Vam — u nedelju pre podne prelistavao sam Svetozara Markovića,
'kaor vitorak,: večeras, đobiti Vaše toliko mepri"" jatne reči ·— dakle, preporučujem
Vam jedno njegovo pismo sestrama Ninković od 10 juna 1875 godine, koje kao da je napisano za ovu vrstu oporih razgovora, koje pobuđuje Vaše pismo. (Celokupna dela Svetozara Markovića, Sveska sedma, 1895, Beograd).
U Vašem pismu najmanje volim reči: „neutralni“ stav „Književnih novina“. Nikađa nisam bio neutralan, a najmanje danas. Još pre triđeset godina citirao sam jeđnom zgqodnom prilikom onu smešnu jevapđeljsku rečenicu: „Bog bljuje mlake", bila mi je pri ruci. Danas bih možda rekao i mnogo tačnije, i mnogo jednostavnije: „Život blju je mlake“. Ako sam se našao U „Književnim novinama“ bilo je samo zato što sam verovao, i što verujem, da je vreme „književnih škola* prošlo, da je njihovo oživljavanje kod nas zakasneli donkihotski posao, i da s izvesne tačke
Nastavak sa 3 stranć
po mnogim svojim manifestacija ma. izgleda da se razvija u jednu plodonosnu diskusiju i izgleda da postaje anketa, ono u šta i treba da se razvije, doprineće nesumnji-
i pored izvesnih isključivosti postojećih književnih grupa, da se
koncepcije u vezi sa ašavanjem tih i drugih problema svestranije osvetle. A možda je najznačajniji udeo u toj polemicianketi, do sađa, baš Oljačina „MOolitva...“ Mlada generacija je čanstva koji, svesno ili ne,
deo čovei kod
„mes. očekuje od starije generacije
| A/ovor na toliko pitanja. Mlađoj
Meraciji je starija generacija, A to ona ili ne, naročito ako operiše moralnim kategorijama i izmima uopšte, sociološkim i bilo kakvim, obavezna da pruži mnoga objašnjenja. To. će mlađe generacije, svesno ili ne, uvek očekivati. To će starije generacije, htele to one ili ne, uvek biti obaveme. Na ovaj ili na onaj vom ili onom obliku, htele to ili ne, starije generacije odgovorne su pred mlađim generacijama. Mlade generacije — i pored svih proatnih negativnih pojava rasta u
KNJAŽEV.NE NOVINA n e
način, u O”
šija Kimeija Dobar
postavlja ·
do koje čovek dopre meke svađe oko toga kako pisati postaju indiferentne i izlišne. Dovolino sam bio u jednom „pokretu“ da znam svu snagu i sve slabosti svih literarnih i neliterarnih pokreta i da znam da je jedina regula pisanja: ono što je jasno treba pisati jasno, ono što je mutno da ostane muht-– no, ono što je racionalno da bude kazano racionalno, a ono što je iracionalno da bude kazano iracionalno. Da tako buđe.sačuvana celokupnost čovekovog lika i njegovog života, Da bi lagano mutno bivalo jasnije, iracionalno racionalnije. ! da se nikad prebrzo i prenagljeno ne završi taj proces. 1 čovekov totalni lik na taj način nikađ ne bude okrnjen.
Kađ pišem sam, sa samim 5sobom, ni jote ustupka nikome, ali kad živim s ljudima, onđa ako z& sebe tražim pravo — a ja ga tražim — da buđem raznolik i različit do poslednjeg atoma, onda to pravo, rađi ravnopravnosti i radi slobode svoje i njihove, moram da dopustim i drugima. Tasi Mladđenoviću lično rekao sam, svim modulacijama glasa: „Sta ti je bilo da ono potlpišeš? Učinio si veliku pogrešku“. Ali na poslu na kome se nalazimo i koji ne sme da zavisi od naših ličnih i trenutnih ćudi, raspoloženja i različitih shvatanja, bar tako ja shvatam svoj posao u današnjici, mislim da bi bili izlični monđenski, kaćiperski i bučni prekidi i izjave po novinama. Kad se nešto iole zajedničko radi, razmimoilaženja su neizbežna, ali i njihovo savlađivanje. Pa makar to ne bilo „lepo“ po nekim ufitiljenim kodđeksima riterstva, kad se i za najmanju „uvredu“ pozivalo na dvoboj i birali odmah „svedoci“. Tu treba nešto razboritosti, Osta-– viti vremenu. Mislim da je ređakcija „Mladosti“ u svojoj belešci Kkojom je propratila pismo petorice, | izabrala najbolji put, put razložnosti, i postavila celu stvar, koja Vas toliko uzbuđuje, na pravo mesto, Meni je žao, meni je lično Veoma žao, što Vi baš ovaj trenutak birate da svoj kako sami kažete „neprirodan položaj“ (dragi Finci, kako to malo liči na Vas!), baš u
ovom nučnop:. „tromukkeu, „evako |.
eklatantno rešavate na uštrb wKnjL ževnih novina“, kojima bi pre bila potrebna Vaša nega i Vaša lucidna misao i saradnja. Ne, nikako ne, Vaš tako naglo probuđeni revolt čistunca.
Dušan Matić
tvaralacbka
svakoj od njih u svima vremenima i zajednicama zahvalne su starijim generacijama za sve plemenite tekovine koje su im one pružile, za sve stimulantno, stvaralačko i lepo što su im one stvorile. Mlade generacije umeju da razlikuju, da budu zahvalne i da osuđuju.
Rekao sam — da osuđuju. A one će najrečitije i najjače osuditi pro pagatore izama, usrečitelje čovečanstva, profesionalne ili ne, koji svoje izme na razne načine nameću čovečanstvu, dakle i mladim generacijama, previđajući, svesno ili ne, osnove na kojima počivaju | materijalno obezbeđenje } moralno dostojanstvo ljudske ljčnosti, čoveka.
Jedna takva osuda je, pored o stalog, i delo M. Oljače „Molitva za, moju braću“.
Onoga trenutka kad ljudi buđu „slobodno govorili o svemu“ na zemlji, kad istina obasja „tamu u podne“, kađ nestane vazlike između reči i dela, kad pravi humanizam zavlađa u mentalitetima i propagatora savremenih izama, DTO fesionalnih ili ne, kao i onih ko jima oni svoje izme, Ss kontinenta na kontinent, iz zemlje u zemlju, namenjuju, onoga trenutka kad se taj strahoviti, užasnvajući, vekovni rasko} između reči i dela ukloni,
___PRIČa
Ernest HEMINGVEJ
_„A šta smo onda radili?“ upita je, Ona mu reče: „Taj deo je
vrlo čudan. Uopšte ga se ne sećam“, ;
„Možeš li da se setiš odlaska karavana?” „do obale po vodu sa loncima na glavi, i sečam se jata gusaka koje je dečko vukao tamo amo k vodi. Sećam ih se kako su polako šV išli, stalno silazeći ili penjući se. Bila je jaka bujica, plićak se žuteo a korito je prolazilo pored udaljenog ostrva. Vetar je duvao celo vreme, pa nije bilo ni muva ni komaraca. i stubovi koji su podupirali krov, i vetar je duvao skroz, celo vreme. Bilo je sveže ceo dan, a noću lepo i sveže“. :
„Sećaš li se kad je došao veliki jedrenjak i kad se nasukao zbog oseke?“ .
_ „Da, sećam ga se, a i posađe kako prilazi čamcima, i.kako se penju stazom od obale, i kako su se guske poplašile od njih, a isto tako i žene“, 3
„Tog dana smo uhvatiill puno riba, ali smo morali da uđemo unutra, jer je bilo loše vreme", „ . . : . „Sećam se toga". |
"FACA 9 . CZ
--
Mlustracija Blavoliuba Bogojevića
__o-__ „Danas,.Be.dobro sećaš“ reče Ona. „Ne. preterij.u tome a.
gornja. obala, gde smo mi bili, sasvim je zgodno mesto za iskrcavanje. Mogla si se iskrcati i otići odatle sasvim lako“.
„Uvek možemo da odemo u Zanzibar. Ne pokušavaj danas da se suviše sećaš, Hoćeš li da ti čitam? U starim „Njujorkerima“ uvek ima ponešto što smo propustili. „Ne, molim te nemoj da čitaš“, reče on. „Samo pričaj. Pričaj o lepim danima”.
„Hoćeš li da znaš kako je napolju?"
„Kiša je“, reče on. „Znam to“.
„Jaka kiša“, reče ona. „Neće biti turista po ovakvom vtemenu. Vetar je vrlo jak i možemo da siđemo dole : đa sedimo kraj vatre“.
„Možemo u svakom slučaju. Oni me se više ne.tiču. Volim da ih slušam kako pričaju".
„Neki od njih su užasni“, reče ona. „Ali neki su sasvim prijatni. Mislim da su oni koji odlaze u Torčelo, najprijatniji“.
„Istina je“, reče on. „Nisam mislio: o tome. Mislim da oni stvarno nemaju šta da vide ako nisu bar malo prijatni“.
„Hoćeš li da ti izmešam neko piće?“ upita ga. „Ti znaš kakc sam ja bezvredna bolničarka. Nisam u tome izvežbana a nemam ni talenta. Ali piće umem da napravim“,
„Popijmo nešto",
„Šta želiš?“
„Šta bilo", reče om.
„Napraviću iznenađenje. Dole ću ga pripremiti“. Ćuo je oatvaranje i zatvaranje vrata i njene korake na stepenicama i pomislio je: moram je. naterati da otputuje. Moram smisliti neki način da to učinim. Moram đa smislim nešto praktično. Ovo sam zaradio za ceo život: 1
sloboda...
otpočeće i prava istorija Čovečan= stva.
Treba nedvosmisleno konstatova ti, ono što čini i M. Oljača u svome delu đa, uprkos svakoj frazologiji, u mnogim vidovima taj raskol postoji i kod nas.
Šta nam govori sada iz zemlje, duboko iz ilovače, glavni junak „Molitve...“, sa lobanjom koju je revolverskim mecima, iz neposredne blizine, dok je, ne bezbrižno, spavao, raznela njegova žena Bojana ?
Možemo se vratiti na Kafku. Možemo se setiti i Vulfa. Možemo, po jednom. striktnijem i konvencio= nalnijem literarno-kritičkom me> todu, da pomenemo i Glezera, Re= marka, Hemingveja. 1 druge. Zašto, na primer, prećutati i Sartra. Jli Andrića.
Ali šta nam poručuje, šta zaziva, šta zahteva glavni junak „Mo litve.,“? On nam, na svoj način, poručuje da postoji alarmantni rasko], tragično dvojstvo ličnosti na zemlji. On zaziva delove svoje ličnosti da se sjeđine u jednu ljud sku, zaista ljudsku, stvaralačku celinu. On zahteva da taj ljudski integrite,, na zemlji, dobije svoju odgovarajuću, punu afirma=>
ciju, svoje puno pravo na rast i razvoj u stvaralačkoj slobođi i dostojanstvu,
„Ona je most na razvalinama koje moram da prebrodim. „Bez nje, želeo sam da umrem. Ona sakuplja oko sebe razbacane de-
i moje laži, moj bol i moje snove„. Neću kriti nijedan trenutak svoje prošlosti, u kojoj ima i svetla i tame. U ime budućnosti koju slutim, govoriću o svojim vrlnama, ali ću priznati i sve grehove koje sam počinio. Ona je moj pretsmrtni vapaj i moja lepa smrt, ako ne bude spasenja“ — 3 egzaltirano uzvikuje mrtvi junak dela u jednom monologu.
Poruka M. Oljače naći će odjeka u najraznovrsnijim čitalačkim krugovima kod nas. Nekoliko krivih, izvitoperenih drveta koja štrče neće, uveren Sam, sprečiti čitatelje da viđe mlađu. bujnu, lisnatu šumu — njegovo delo. Ta je šuma puna crne tame ali njen smisao je — sunce, svetlost, stvaranje.
Smisao Oljačinog dela je istina i stvaralačka sloboda.
Čedomir Minderović
–
„Trebalo bi. Ali se ne sećam. Sećam se žena kako silaze stazom ~
Bio je krov, i betonski pod.
0 „Žao mi je što nisi uspela da odletiš u Zanzibar“, reče on: Ona
love moje ličnosti: moju čeonost ,
„KNJIŽEVNIH NOVINO __
zokad' jenovaj vetar i oya oseka",
CO
pas vođič
moram naći načina da ne upropastim njen život i da je time ne unis tim. Bila je tako dobra, a Tate orla za to, Mislim na ovu vrstu } Mislim svakodnevno dobra i dosadno dobra", i Čuo ju je kako se penje uz stepenice i zapazio razliku u njeni koraku kad je nosila dve čaše i kad je silazila praznib ruku. je kišu na oknima i osećao miris vrbovih panjeva 'kako gore na ognjištu. Kad je ušla u sobu, posegao je za pićem malo prerano. Ali odmali zatim je, osetio čašu visoku i hladnu, stegao je ruku oko nje i osetio kako je dodirnula njegovu 'Čašu svojom. Na ) „Ovo je naše staro piće za ovde", reče ona. „Kampari 1 Gorđon sa:ledom“.
„Stvarno me raduje što nisi đevojka koja bi rekla: ovde na ·stenju"., 1 :
; „Ne“, reče ona. „Nikađ to neću reći. Mi smo bili na stenju“a
„Na sopstvenim nogama dok su iverke za uvek bile dole“ sećab' se on. „Sećaš li se kad smo izbacili te fraze?“
„To je bik u vreme moga lova. Zar nije bio mou đa sačekam da ga vidim".
„I ja takođe", reče on.
„Oprosti“.
. „Sećaš H se kad, smo izbacili tu frazu Pi
"SMoro sam je pondvila“., E +
„Znaš“, reče joj on. „Bili smo strašno srećni što smo došti ovamo. Sećam se toga tako dobro da bih mogao da opipam. To jd nova reči uskoro ćemo je izbaciti. Ali je stvarno divno. Kađ čujem kišu mogu da je vidim na: kamenju i kanalu i na laguni, a znam i način na: koji se drveće povija pri svakom vetru i kako izgledaju crkva i Kula pri svakom. osvetljenju. Nismo mogli đoći na bolje mesto za mene. Stvarno je savršeno. Nabavili smo dobar rađio i mag-i nmetofon i ja ću pisati bolje no ikad. Ako se složiš sa mašinom do“ bijaš tačne reči. Mogu da radim polako i tako da vidim reči kađ ih izgovorim. Ako su pogrešne, ja to čujem i mogu da ih prerađujemi i rađim na njima dok ne budu dobre. Dušo, iz puno razloga nismo mogli učiniti bolje“,
„O, Filipe —" i, Lala:
"Sddajacih? reče on. „Tama je samo tama. To nije kao stvarni mrak. Sad mogu vrlo dobro da vidim unutra i sad kađ mi je š bolje i bolje i sećam se i mogu dobro da nađoknađim. Čekaj i viđećeš; Zar se danas ne sećam bolje?" |, „Ti se celo vreme sve bolje sećaš. Postaješ sve jači“. „Sad sam jak“, reče on. „Sad kad bi ti —“ „Kad bih ja šta —? | „Kađ bi htela đa odeš malo da se odmoriš i da malo pros ovo“. „Ti me ne žoliš?“ „Naravno đa te želim, draga“. „Onđa zašto je potrebno da govorimo o odlasku? Znam da ned umem da te negujem, ali umem da rađim stvari koje đrugi ne umeju, a mi se volimo. Ti me voliš i to znaš i mi znamo stvari koje niko ne zna".
„Mi radimo divne stvari u mraku", reče on.
„A i po đanu rađimo divne stvari".
„Ti znaš da ja više volim mrak. U neku ruku to je napredak",
„Nemoj mnogo đa lažeš" reče ona. „Ne moraš da budeš tako prokleto fini“.
„Slušaj kišu“, reče om. „Kako je sad bujica?“
„Povukla se, a vetar je oterao vodu još dalje. Moglo bi: se pešice otići do Burana".
„Sve sem jednog mesta“, reče on. „Ima li puno ptica?" .
„Uglavnom galebovi i morske laste. Oni su u plićaku a kad se dignu, zahvata ih vetar",
„Zar nema obalskih ptica?
„Ima ih nekoliko na onom
dobrote.
divan lav? Ne
meniš
đelu pličaka koji se pojavljuju samo
. „Misliš di đaoće ikad doći prolčće?" i (e. „Ne znam“, reče ona. „Sigurno je da ne izgleda tako“.
„Jesi li sve popila?“
„Skoro. Zašto ti ne popiješ svoje?"
Štedđim ga",
„Popi ga“, reče ona. uopšte da piješ?" .
„Ne, vidiš“, reče on. „Ono o čemu sam mislio kađ si i otišla dole bilo je đa bi mogla da odeš u Pariz, zatim u London, đa vidiš sveta i da se malo zabaviš pa bi se onđa vratila. Dotle ćo doći proleče i ti bi mi pričala o svemu".
„Ne“, reče ona.
„Mislim đa bi to bilo pametno učiniti“, reče om.
„Tı znaš da je ovo duga, glupa rabota i mi se moramo navići da smirimo sebe. Ne želim da te iscrpem. Znaš —
„Volela bih da ne govoriš tako često „znaš“.
„Vidiš? To je jedna od stvari. Mogao bih da naučim da govor:m na manje razdražujući način. Ti bi mogla da budeš luda za mnom kad se vratiš“,
„Šta ćeš raditi noću?“
„Noći su lake“.
„Kladim se da jesu. Nađam se da si takođe naučio kako da spavaš“, „Naučiću“, reče on, i otpi· pola čaše. „To je deo Plana. Ti znaš kako je to. Ako ti odeš i zabaviš se, ja ću imati mirnu savest. Tada ću prvi put u životu sa mirnom savešću spavati automa}ski, Uzeću jastuk koji će pretstavljati moju mirnu savest, zagrliću ga i zaspaću: Ako se nekim čudom probuđim, imaću samo prokleto lepe srećne misli. Ili ću donositi čudesne divne odluke. Il ću se sećati. Znaš dd ja želim da se zabaviš —".
„Molim te ne govori „znaš“,
„Skoncentrisaću se da to ne govorim. To je zabranjeno, ali ja zaboravim i srušim zabranu. U svakom slučaju ne želim da budeš pas vodič“.
„Ja to nisam i ti to znaš",
| „Znam“, reče joj on. „Dođi i sedi ovde ako hoćeš",
Ona priđe i sede na postelju kraj njega, pa su oboje slušalj kako kiša bije u prozore, a on je pokušavao da ne dodiruje njenu glavu i ljupko lice na način na koji to slepci čine, ali nije bi}o drugog načina da joj oseti lice sem tako. Držao ju je čvrsto i poljubio u teme, Moraću sutra da pokušam, mislio je. Ne smem da budem glup u ovome, Ona je tako dobra, ja je mnoqo volim i pričinio sam joj toliko štete da moram da naučim kako da se staram o njoj na svaki način. Ako mislim o njoj i samo o njoj sve će biti u ređu,
„Više nikađa neću da kažem „znaš“, reče joj on. „S tim možemo da počnemo“.
Ona zatrese glavom i on oseti kako ona drhti.
„Kaži šta hoćeš“, reče ona, i poljubi ga. J
„Molim te ne plači, najdraža“, reče on.
„Ne želim da spavaš s bilo kakvim reče ona. | %8
„Neću. Ni sa kakvim vašljivim jastukom",
Prestani s tim reče sam sebi. Prestani odmah. :
„Slušaj“, reče, „Sad emo sići dole i ručati na našem staro, lepom mestu kraj vatre i ja ću ti pričati kakva si ti divna mačkica i kako smo mi srećni mačići“. OON n
„Stvavno i jesmo“. OMA ai
„Sve ćemo lepo ·urediti“. VR LM 3
„Ja samo ne želim da budem oterana odavde".
.„Niko.i nema.nameru đa to tera“. cc:
___Ali silazeći niz stepenice, pipajući pažljivo: svaki! stopenik i držeći se za ogradu, on je mislio: moram je poslati odavđe i to. što pre a đa je ne uvredim. Jer meni nije najbolje ovako. To vas uveravam. Ali šta đa radim? Ništa, mislio je on. Ne može se ništa učiniti. Ali, možda, vremenom će biti. Sve đobro, VIMRQM_V a
| (Ovo je jedna od dveju no- j vela objavljenih pod zajedničkim \ M. naslovom „Priče iz mraka“ u no x „|MŽ vembarskom broju američkog ča- . - M sopisa „Atlantik“). Ob Ma |
i · (Prevela Vera Drobniciković)
9
„Zar nije bilo užasno kađ nisi mogao
vašljivim jastukom“,