Književne novine
TRIBINA
i živi bravnici
Nastavak sa 1 strane
čunaju i neplaćen autorski honorar kao neku vrstu superđobiti, što znači da tu vrstu autorskih honora– ra za umrle pisce ne koriste država ili čitaoci, u viđu jevtinije knjige, već izdavačka preduzeća i njihovi službenici, Dalja posledica toga je i sklonost izdavača da radije izdaju takozvane „slobodne pisce" nego savremene, žive i zaštićene autore, Neću ·da preuveličavam ovu opasnost i prekorevam naša izđavačka preduzeća. U nesocijalističkom svetu ovaj momenat je sigurno izrazitiji. Kod. nas na njegovo ublažavanje deluju razni društveni faltori, ali je, kad je reč o zakonu, važna tenđencija: đa li zakon stimulira ili destimulira izdavačka pređuzeća u tom pravcu,. ;
Drugi propis starog Zakona o zaštiti autorskog, prava, onaj kojim se 50% honorara za dela · umrlih autora ustupa odgovarajućem savezu autora, izraz je brige i pažnje koju jedna socijalistička zemlja ukazuje svojim stvaraocima, a kakvu nesocijalističke zemlje u zakonodavstvu i praksi jedva poznaju, Još više od toga. U tom propisu naslućuje se i posebno gledanje države na ulogu i značaj društvenih organizacija koje 'nisu više samo privatne ilj staleške, već igraju i važnu ulogu kao činioci u
đržavi i društvu. Ni naš Savez knji~'
ževnika nije samo privatna organizacija ·izvesnog broja pisaca (kao na primer Klub književnika), niti je samo staleška, cehovska organizacija stvorena da štiti interese svojih članova. Savez književnika i njegova republička udruženja igraju važnu ulogu u našem društvenom, javnom i političkom
životu, a_držaya im je poverila i
net M.
niz. fumkcija u. svome zakonođav-
stvu (naprimer u oblasti šocijalnog osiguranja). Za tu svoju razgranatu delatnost (publikacije, književne priredbe, kongresi, plenumi, djskusioni „sastanci, međunarodne veze, društveno upravljanje, žiriji i ostala društveno-politička aktivnost) koja često nema neposredne veze sa književnošću, a piscima oduzima mnoge dragocene časove stvaralačkog rada, Savez književnika dobijao je finansiska sredstva od. autorskih prava umrlih autora. Jedno vreme, u skladu sa smanjenjem „državnih administrativnih funkcija u našem javnom i kulturnom životu, ti prihodi direktno su se, posredstvom Autorske agencije, slivali u blagajne naših umetničkih saveza i taj sistem, koji je savezima omogućavao da samostalno dolaze do svojih prihoda, daleko je demokratskiji i više odgovara duhu naše državne politike nego sistem državnih subvencija na koji su sada upućeni, Siskem subvencija destimuliše odgovarajuće saveze u njihovom nastojanju da dođu do svojih prihoda i navodi ih da se potpuno oslone na državnu blagajnu. S đruge strane, takav sistem nužno dovođi do mešanja pojedimih državnih organa, tačnije, pojedinih službenika, u poslove ovih va žnih i istaknutih organizacija. Sub' vencija se ustvari pretvara u budžetiranje, a ono, razumljivo, pođleže kontroli organa koji budžetira, što znači đa neko administrativno lice, ispitujući opravđanost zahteva za subvencijom Saveza Kknjiževnika, stavku po stavku ispituje i odmerava, pa dakle u krajnjoj liniji ođobrava ili ne odobrava celishodnost pojedinih akcija toga saveza, Ili to čini samgc formalno. Evo, to bi bile ođiike dva propisa starog Zakona o zaštiti autorskog prava. -Književnici i ostali kulturni radnici imali su mnogo razloga da njima buđu zađovoljni i ove dve odredbe, sa nizom drugih, sa ponosom su isticane, pa su nailazile: na priznanje i u inostranstvu. Jedan naš ugledni Književnik pričao mi je kako je na velikom 'književnom skupu u Veneciji, poznati američki književnik Torton Vajiđer nazdravio zemlji sa tako naprednim zakonođavstvom. Postoje izjave fratcuskih književnika koji se bore da bi dobili bar mali 'procenat tih prava, a meni su lično, prošlog proleća, kad sam obilazio skandi-
KNJIŽEVNE NOVINE
navske zemlje, sa mnogo priznanja i sa nešto plemenite zavisti govorili o tom propisu njihovi pisci i funkcioneri organizacija autora. „Mi se takođe za to borimo i na ' damo se da ćemo to postići za dvetri godine. Pravo je da naša delatnost bude pomagana delatnošću naših prethodnika, kao što će ono što mi sad stvaramo služiti, generacijama pisaca Koji dođu
pošaliem nekoliko primeraka našeg Zakona u prevodu. Obećao sam. Kad sam se vratio u. zemlju saznao sam da su u međuvremenu ove odredbe ukinute, Y Interesovao sam se zašto je to učinjeno i objašnjeno mi je da se ništa nije imalo protiv principa, ali da je takvu meru, po mišljenju pravnika, diktiralo naše članstvo u Bernskoj konvenciji, Konsultovao sam niz pravnika i svi su ime uveravali da Bernska konvencija ne pretstavlja smetnju u odnosu na dva ukiuta propisa našeg
ı Starog Zakona o autorskom pravu.
Eto, to me je navelo da onako istupim na wqodišnjoj skupštini Udruženia književnika Srbije, a moje mišljenje je podržala i skupština. Dr. Fedor Bazala koji je, kako sam kaže, jedan ođ tvoraca Ovog Zakona, misli suprotno. On đanas tvrđi da je „u takvim okolnostima postojala samo jedna mogućnost, a to je da se ove odredbe Bernske konvencije prenesu u naš novi Zakon o autorskom pravu“ i dalje: „Pri takvom stanju stvari potpuno je proizvolino i bez ikakvoq osnova tvrđenje... da raniji režim iskorišćavanja autorskih pra va umrlih autora niie trebalo ukinuti i da se taj režim nije kosio sa Bermnskom konvencijom“, Ponavljam, žao mi je što je u javnost prodrla moja možđa alfektima kritika „neđovoljno stuđioznog rada izvesnih pravnika“, ali posle onog Što i sad tvrdi Dr. Bazala zaista se pitam kakvim blažim izrazom da to okarakterišem. Jer, propisi su toliko jasni da ne može biti reči o različikom tumačenju. Radi se samo o tome đa li ih znamo ili ne znamo ili možđa nećemo za njih da znamo, T to nije' teško dokazati. PISE SO: te
Tačno je da Bernska konvencija
predviđa da trajanje zaštite obuhvata život autora i 50 godina po njegovoj smrti što je regulisano članom 7, stav 1 (a ne članom 6 bis, kako to navodi Dr. Bazala). Ali isti član u stavu 2 doslovno kaže: „Međutim, ako jedna zemlja ili više zemalja saveza budu dopustile duže trajanje od onog predviđenog u stavu 1, trajanje će biti regulisano zakonom zemlje u Kkojoj će se zaštita tražiti, ali neće moći da prevaziđe trajanje utvyrđeno u zemlji porekla dela.“
Šta to znači? Ništa drugo sem da Dr Bazala nema pravo. Bernska konvencija, dakle, nije pretstavljala smetnju da našim novim Zakonom o autorskom pravu država zadrži svojinu nađ delima autora po isteku 50 gođina ođ njihove smr ti, nađ delima čiji su autori ostali bez naslednika predviđenih u Zakonu o nasleđivanju, kao i nad delima autofa koji su svoje „pravo zaveštali državi i da od tih prihodu cbrazuje fond sličan onom iz ČL 21 starog Zakona. Objašnjeno mi je od strane pravnika koje sam konsultovao đa je princip svih sličnih međunarodnih konvencija da fiksiraju samo minimum prava, a njihovo povećavanje ostav ljaju slobodnom nahođenju svake zemlje potpisnice, Uostalom, naš Zakon zadržao je slićne institucije, naprimer u članu 45 kojim za iskoriščavanje (7?) narodnih Književnih i umetničkih tvorevina putem izvođenja predviđa plaćanje u korist fonđa za unapređenje kul“ turnih delatnosti, Da počnem sa pitanjima. Zašto Bemska konvemcija, koja ne poznaje takvu instituciju, u ovom slučaju nije smetnja, a za autore jeste. I po čemu su kulturni fond, opštenarodna i državna svojina nad autorskim pra vom u suprotnosti sa „Bernskom konvenciiom? Ako je bilo” nekih drugih razloga onđa ih treba reći.
Dr. Bazala je u svom odgovoru progutao član 7/2 koji sam malopre citirao. Ali pošto se plašio da bi' ga mogli pronaći, ako ne ja a ono „istaknuti pravnici“, on je taj član posle mađioničarski izvukao iz pete, tojest sa kraja svoga članka i pretstavio qa kao pitanje kulturnoa fonda i reciprociteta sa čime ovaj član nema veze... Bernska konvencija u članu 7/2 ne predviđa reci- · procitet, ni kulturni fond („đomaine public payant“), Ako mi produžimo rok zaštite ne znači da recipročno moraju da'qa prođuže i ostale zemlie potpisnice Konvencije, · niti možemo tražiti da ostale zemlje
poštuju naš produčeni rok, Kraj
ovog člana znači nešto sasvim dru
'
posle · nas." kazali su mi i tražili da im |
KOJA VOLIMO *
· Nije to grad, nije 'Čak ni gradić, nego nekakav skamenjeni bastion, precizno i preciozno satkan od gromadnih olupina, koje su se, na samom vrhu. litičnjaka, splele u čvor, u pesnicu grča i prkosa.
To se tu zadržalo, usred potopa, usredđ mahnite poplave azijats skog askera, kao brod nasukan na stijene, : ea Laa
Kao Nojeva lađa na Araratu,
A taj kameniti ostrov nad pučinom, nad ravnom zemljom · i vodom, niko nikad nije. nazvao 'Araratom, Zanesena pokoljenja našeg " „kipućeg“ romantizma nazvala su Lovćen — ne tako dalek, topovskom
kuglom da se odavde domami — „ĆLovćen su, ne' bez prava, ne'bez zasluga, krstili: Srpski Ararat. Žabliaku,.ovoj kamenitoj krstarici bez
posade, to bi, po svemu, bolje odgovaralo. Žabljaku starom, speča~ ·
ljenom, skamenjenom, pripadalo bi prvenstvo. Ne davnom šeheru pod brijegom, porušenih'kuća i zidiha, ne tom ni građu ni selu, sve priljubljenom uz kamenjar, ne tom Žabljaku sadašnjem, koji nema ni straža ni kula ni topova, nego ovom vršku piramiđastom, ovom malju bremenitom, ovom beđemu što učmalo tavori u prostoru i vremenu, obrvan, umoren, savladam vihorima i olujama preko njega pređenim, 'preko njega prohujalim. ~ ı
Bio -je nekađ tu trom vladalački, gizdavo gnijezđo Crnojevića vlastele, i odatle se ravnalo Zetom starostavnom, onom Zetom koja se srođavala sa Mediteranom, i sa Zapadom koji se bližio, naginjao zapadu. Ovdje, na ovom zatupastom visu, održavao se crnojevićski torpiljar, bez kompasa, bez navigacije, bez uzdana kormilara; odupirao se buri.potekloj,iz Arabiske pustinje, koja je provalila hiljadugodišnje brane Vizantije i poharala podunavske i posavske krajeve, da bi upravo na ovom jspucalom stijenju, kao'na račvama, matakla., krajnji izdanak slobođe Južnih Slovena, da bi u svojoj paklenoj havaiji skršila ; ovaj usam|jeni remorker drevne Zete.
Umorni zraci sunca već su se gubili iza zažarena kugla" bez sjaja tonula je u more, Balkan se sunovraćao, ponoćivao, slabašni refleksi sutona opraštali su se još jedino od ovog malog, niskog, vulkanskog “brda, kad je odavde pružen agonićan, finalan otpor ropca — mori, smrti, najezdi koja je nezaustavivo hrlila ı plavila, i vjekovima nastavljala da plavi, niziju, do Beča i Mohača.
I sada „iza tog gromovnog tajfuna, stoji ovaj izudaran a "još nerazlupan razarač, ukotvljen na sprudu rapavih ploča, mrk, potamnio, izlizan, izgrižen od voda, crn od vođa koje ga-nijesu praie i spirale, nego ga, kao utopljenog, kao svakog utopljenika, ocrnile, tamnile, pocrnjavale, pe
Svaki kamen je ovdje crn, iako nije bio utopljeh u vodi.
Vode teku niže, ispod kamenja, Karatunom i Moračom, i Provalinama i Sjeravom. 1 kupe se, sakupljaju u torinu, kao stada, sa svih brđa i planina koje uokolo kao da kolo,igraju, pa se, mutne i
I ono luduje, divlja, bijesni ,kao da mu je prokleta duša u onoj topilačkoj Aziji, pa potopi svu ravnicu, sve sem ovog stravičnog bunkera šta mu istrajno odolijeva, Vođe ga, eto, nikad ne prekrile, a on se crni i na suncu kao da nikad iz vođe i ne izlazi. Lice mu je tvrdo i spečeno, kao đa se sva muka ovoga svijeta zgužvala u njemu, I sav mu je lik mračan i turoban, kao đa ga nikad proljećnje zore nijesu kupale biserjem, kao da se nikad nije grlio sa Suncem. Kao da se sada zamućena voda jezera spustila s njega. Surovi trag katastrofe, one najžešće poplave, nikako ·da Se skine, · Pečat njen je ostao neijzbrisiv.,
Zorž Ruo: Iz cirkusa
• aa i A
aaa rare ana u ara Rana ia Jan auu Ina a ana kaĆnaaaN | -
go. On samo. kaže da bi strani konvencije doprinose za ' sva dela nosioci autorskih prava, u slučaju stranih, autora umrlih pre 50 goda mi prođužimo trajanje autor- „dina (Šekspir, Balzak, Betoven, pa skog prava na primer na:100 go- sad već i, Verdi itd)“. I zato, dudina posle autorove smrti, mogli boko ceneći njeyoyu ispoljenu brida traže zaštitu i plaćanje i za gu za,državne finansije, a budući
lovčenskih urvina,
vazjogunjene, kovitlaju jezerom, muljnim i žutozelenim, Skađarskim. ·
Francuska i Nemačka nemaju takve zakone i da tražiti zaštitu i honorare za Šekspira, Balzaka i Betovena, nas Dr, Bazala toliko plaši. I ne Samo to. Saznao bi, naprimer, da'
ra d " ad jezetno nn
Ovdje Sunce može da pripreče tako da i samo kamenje rasprska od wreline ,ali ovo kamenje od koga je građen Grad Žabljački ne prima ništa od te žege nebeske, hladno je kao da prepokriva mrtvace, i tamni se od žežena Sunca isto kao i od tamnih voda,
To kamenje kao da je i dignuto sa groblja. Zgomilalo se, nekađ, tu, kako sva Zeta ne bi bila groblje. · |
Ima sad groblja, niže bedema „oko crkve, i dalje, kroz polje, na Balijama, prema Ponarima „pored džamije, srušene i onespokojene. Ginulo se ovuda, tim poljem, tom vodom, ovim brežuljkom, po ovim beđemima „istrajno, veselo, šenlučeći, kao da se išlo na slavlja, A išlo se, zapravo, u slavu. Dvije vjere hvatale su se u koštac, dva svijeta su se potirala, bez avijesti i znanja jedan o drugom, fanatično, bez uzmaka, i svaki metak koji je ovuda nekad bio ispaljivan, svaki borac koji je ovuda nekad vojevao, pledirao je na vječnost. Na glas, u pjesmi, uz gusle. I na veselja, rajska, aiz hurije. A kosti su ostajale đa trunu kroz ovu močvarnu, žabokrečinastu nizinu, da drvena ralina · ı sad, kad prođe pošto vođa sađe, zakačinje o skelete, izbaca ključ-" njače i bedrenjače kao iskidano korijenje. Polje su preoravali orači sa puškama o ramenu, a umjesto zrnevlja sijane su čelične kuglice, pa je otud rod ispadao tako čudan i tako obilan. Jedan okrajak tog polja nazivaju Tišina, a drugi Arapovina. A tišine tuđa nikađ nije bilo, sve dok se sa stalno zapaljena vidika nije uklonio, nije iščilio, nije bio pokošen zapjenušeni jahač pješčare. Na onim, još garavim, pojatama u Salkovini, na Ćenderovića Kućištu, oholi brđani su izvodili pir muškosti i pregalaštva: zagoneći se, rešetani kuršumima, u plamenu , koji im je smudio perčine ,ali.ne i zenice, rveći se sa pomamninn bašibozukom, presavijali su kubure kao jasenove prutove: po pola” cijevi ostajalo bi u rukama ratnika ,. ponovo bi se kidisalo, prsa ha. prsa. Na ovaj bastion su se uspinjali drvenim ljestvama, i, opet, golinmt rukama hvatali se za cijevi topova, i za vratove protivnika, i za Kključeve dizdareve kapije.
Žabljak nije u brdima. Žabljak je, sam, brdo. U ravnini. U jezeru. Nevisoko. Čak niže od Bobije i Vranjine, od Ponarske i Odrinske Gore ,od svih brda što ga, preko polja i jezera, opkoljavaju, Liči, mnogo liči na koju faraonsku piramidu pored Nila. I kao da je čitav zapravo neka golema humka „,mogila mrtvih, tako je to kamenje iz kojeg je sastavljen, ispreturano, zgužvano, pokrovski sivo. I kađ bi sve kosti bile pokupljene iz polja i iz lužine, tačno bi ovako izgledale, · zgomilane, kao ovo brđo. Jer, ova tvrđava na vrhu je — bojni brod nasukan na kosturnicu. Pogibalo se ovuda poletno, sa mišlju na nes besa, sa žarom u srcu i u očima i sa orlovskim krikom kako se neće moći dalje proći već samo preko mrtvih, a u očajničkoj gluvoći Zapađa i pustoši preostalog svijeta gotovo niko nije ni znao za te velike smrti entuziasta i izbranika puške. :.
Sa Zapada je ovamo stigla jedna princeza, Venecijanka, duždeves ske Krvi, i niko više, koliko se pamti. Za nju je — kletva može đa padne i na neđužne — vezan razdor i slom pradjeđovske Zete, gaše« nje, zadnji sunčev titraj na žabljačkom obronku, a zemlja koja je nju, Jelisavetu, mrtvu pokrila, zadržala je u sebi, vjerovatno, naj“ kompleksniju figuru onog, i pored sve rasplamsale vatre, crnog vre= mena, i najprečišćeniji bol tog, i pored sve zaciliktane pucnjave, gluvog doba. : i
Možđa niko kao ona nije poznavao vrijednost života, i možda niko kao ona nije znao šta je to ćama, očaj, samoća, beskućništvo, otvoren grob, ;
I sada, dok mesigurno koraćam bedemima, dok spržena trava cvili od dodira nemirnih stopa, u ušima mi šumore njeni jecaji, njen gorak plač za gondolama, i kondotjerima, i Trgom Svetog Marka sa smirenim golubovima.
Posljednji glavar Zete, sumorni žabljački vlasteličić, potonji Crnojević otišao je tragom Sunca zalazećeg za Lovćen: preko Lovćena, Adriatikom, u Veneciju, za uzdasima mletačke prinčipese — kneginje montenegrinske. Za njim se survala Zeta, i Žabljak ščepale podivljale tuđe ruke, a u gorama se zadržao brđanski plebs, da krvari, da vječno .
krvari, oko Žabljaka, na Žabljaku, za Žabljak, koji je, otada, sve de :
danas, ostao da lebdi više u sferama čemernih snova nego li u jezivom. · pokoru zbilje, * Ti neukrotivi, ponosni „rebeli“ zvali su ga, i·'još ga zovuš „Grad. Ne selendru pod brežuljkom, nego bastion na brijegu. Tu crna galiju ginjenika i mučenika. Taj Ararat zetski. Taj Lovrijenac crno gorski, Tu Ivan-begovu piramidu bola i smrti. a
. Pogled bi luta jezerom i planinama, pa se, na trenutke, kao da me zove, okrećem, gledam, trzam se. Kao da će sad, otud, očuvanim kamenitim stepeništem, na sivu kapiju bastiona, naići sijeđa starina a ornatu, brižni Ivan-beg, i pozvati me premorenim, iznemoglim
asom: i „Dofli, sine, prihvati me, ne mogu se sam uspeti!“
Kao da će kroz taj otvor na visu razvale iskrsnuti ·brđanski vitez Kenjo i graknuti stravičnom glasinom: ay | „Pređajte se, Turci, riječ dajem: ni glava vas neće zaboljeti ako ne okrvavite oružje!“ , Kao da će sad koji stražar Omarćevića potrgnuti nož na mene: „Zaklaću te i u bunar vrgnuti, kaurine!* . _ Kao da platoom lagano, odmjereno hoda Jelisaveta, sva u svili, i krši tanke prste na ruci šapućući: . „Prokleta li sam, bože, smiluj mi se!" ye? Kao da viđim Stanka Crnojevića kako bježi odavde, preko luga * jezera, ka Skadru, u magli obavijenom, đok ponavlja u mislima: ŠOIŠ Td6 krvave Zete, s POGO0iaIn ću na Bosforu!“ . Ve (O, SVL ti Sumori, svi ti likovi knezova, kneginja, ubojnik8, konjanika, ratnika, vijore sa. i c i j GPS A Bo Nae 3 d ovom utrinom, kao đa bi htjeli, opet; . Ovdje bi trebalo, obavezno, đa se sve to vidi i čuje. Ovaj plato je pređodređen za scenu. eskiBp je Sav, zaista, scena. Velika. Antička. Za drame i horovg.' Ovuda, jednom, bilo kad, mora da
18 3 rostruji sačuva iječ, 8 minulom i o izminulima, Pe š ape O
Ovdje je ođavno podignuta pozornica za.
„Jelisšavetu kneginju crnogorsku", za „Maksima Crnoioevića" ad i a i: 55 a Crnojevića“, za „Diku crnogorsku“, za „Balkansku caricu“, i dramu i operu. I za „Kneza
od Zete“, „Hamleta“, ; . Kađ to bude: su. TI ne samo oni. kome smo, okrvavljenih
I za „Gorski vijenac“, i dramu i scenski oratorijum. I za Zabljak, i Građ njegov, IL. Nego i čitavo ovo tle prastaro, i još močvarno, .n& poslije dolaska iz Zakarpatskog močvarja, urezali i sa temelja podigli prve kliktaje svog Ssvjesnog rođenja. |
aas aaiaanaa nana nana eee nero i kic e TT —r—
Najzad, za slučaj da Dr. Bazala upita: šta ako ostale zemlje članice Bernske konvencije uvedu: „propise koji' produžuju trajanje zaštite preko 50 godina? Odgovorio bih mu: ne verujem da ćeto učiniti,
prema tome ne mogu
kojim
svoje davno. umrle autore, ali sa-
mo do onog roka koji je zakonom
određen u njihovoj zemlji... ~
U svom negativnom stavu prema kulturnom fondu Dr. Bazala šsmatrao je za potrebno da ukaže i
'na finansisku opasnost koju bi pret
stavljalo usvajanje kulturnog 'fonda po naša plaćanja u imostranstvu i optužio me da sam svojim predlogom maltene hteo da iscrpem
našu državnu blagajnu za račun
mostranih poverilaca. Pogrešno tumačeći drugi deo člana 7/2 Konvencije (a ne člana 6. bis stav 2, kako on' navođi) kao pitanje bezuslovnog reciprociteta, on smatra
“da bismo produženjem roka tra-
janja zaštite preko 50. godina bili obavezni da „plaćamp inostranim zemljama potpisnicama Bernske
i sam zainteresovan u.·tom pogledu, „hteo bih da, ga umirim. · Nećemo „biti · obavezni, da. plaćamo, dragi „doktore! Da bismo to bili. potreb„no bi bilo da Engleska, Prancuska „+ Nemačka, imaju slične zakone kojim. produžavaju trajanje .autor'skog prava preko 50 godina od „autorove smrti, A. da li one imaju takve zakone? Ja sam govorio samo o nedovoljnoj stuđioznosti iz„vesnih pravnika, a-sad bih hteo da govorim o savesnosti. Istinski sa-
„tvrđenjavi zauzimanja stava ispi-. tamo: stanje stvari, Da je Dr, Ba> zala učinio samo deo onoga što sam ja uradio, pa bar telefonom 'konšultovao Jugoslovensku autor_ sku agenciju ili Institut za uporedno pravo, saznao bi da Engleska,
Š
vestan postupak· tražio bi: đa · pre.
Autorska agencija za 12 godina postojanja starog Zakona o autorskom pravu nije imala ni jedan sličan zahtev, i da je praktično beznačajan broj onih zemalja koje bi takav zahtev mogle „podneti, Sazhao bi najzad i to da Hernska konvencija ne reguliše način pla ćanja autorskih prava, a ni Zakon o autorškom pravu, To se čini posebnom uređbom o autorskim honorarima koja je u mogućnosti da za autore čija su dela postala opšte državna svojina propiše najniZU stopu i tako vuk buđe sit i koza cela, Zaista, bilo bi bolje da je Dr. Bazala uzeo olovku u ruku i izračunao naša eventualna plaćanja U toku jedne godine, umesto što nas je plašio Šeksnirovom aveti
i to ne onom iz Hamleta,
pogotovo ne nas radi, ali ako bi. se to desilo mogli bismo mi ukinuti nas propis, mada to ne bih preporučio. Jer, u pitanjima autorskog prava ne rukovodimo se samo kri«: terijem finansiskog ~rentabiliteta, Mi smo i sad znatno pasivni u ođ~. nosu na inostranstvo kad se radi. o plaćanjima savremenim, zaštiće= nim autorima, pa nas to ipak nije: smetalo da donosimo Zakon o au: torskom pravu i ratifikujemo Bernsku konvenciju, Ma: IA Mislim da sam bio dovoljno ja-' san. TI umešto svakog daljeg ko» mentara neka mi bude dozvoljeno da odam priznanje Pravnom fakultetu i svom dragom'profesoru građanskoq i međunarodnog privatnog prava Dr, Milanu Bartošu, i Erih Koš
Mihailo RAŽNATOVIĆ
doživjeće svoju Renesan+
u ka ir=k 02
i
(LM | |