Književne novine

“

W = Godina IX. Nova serija, br. 67

Veljko PETROVIĆ

O bonte Ivu

O tome

Iva Vojnovića, lično, samo sam sretao, više u mlađosti no kasnije; nekoliko puta bio s njim u društvu, pozdravljao ga, slušao ga 3? posma– trao, nešto malo i službenog dodira imao s njim.

Biće dvar:d-trired početkom dva desetih gođina, predavao mi je tadašnji ministar prosvete Svetozar Pribićević, pisma Ive Vojnovića, „slMjepoga guslara", kako je sam sebe u tim pismima nazivao tužeći se na svoju sudbinu „barda bez očiju“. Pribićević je, i od mene, Rražio da mu kažem: šta mislim o

NM :onte Ivinoj molbi da mu se pove~ \ća državna, godišnja pomoć. Razu~

me Se, svesrdno sam preporučivao da se onemočćalom velikom piscu pruži svaka potpora i uteha, Ako Pribićevićeva prepiska nije pala u šake njegovim političkim protivnicima, prilikom uđara Kralja Aleksandra i, zatim, prilikom Svetozareva progonstva, onđa Ćća se i ta piEma nalaziti u vreći koja mu je bila dostavljena u stan iz kabineta, uoči njegova pada i uspostave Pašićeve „homogene“ vlade,

Ali u bliže i duže odnose s konteIvom, ni u 'književne ni u društvene, što je sasvim razumljivo, nismo mogli stupiti. Dabogme, io se tiče samo njegove ličnosti, a njegovu književnu radnju, uglavnom dramOSOBAMA naš naraštaj, oko dvađe= set i pet godina mlađi od njega, prato je s velikim „respektom, „Trilogiju“ čak, s istmskim uživanjem i divljenjem. Čini mi se, svi mi, tada još sasvim mladi autori, bil smo, na ovoj, istočnoj strani srpsko-hrvatskog jezičkog područja, možda i viš> ubeđeni u to da se Vojnović s „Dubrovačkom Tris logijom“, đao našoj literaturi i dramatici uzorno, trajno delo, jer je, kao što to biva u uspelim slučajevima, umeo da jeđan 'zuzetan, periferan lokalizam uzđigne do opšte nacionalne pa i čovečanski značajne, simbolične važnosti.

| Međutim, to odmah moram priznati, ostale (osim „Ekvinocija“) njegove drame pa i novele i stiho= vi, delovali su na nas, ako se tako

u množini smem izraziti, sasvim drukčije: njima smo mi Vise bili MJ se još

zagenjeni no potreseni.

tada nismo mogli sviknuti — đa li

međiteranskom ili čak i levantinskom? — bloesku reči i oblika, obilju šinonimke, toj izvanr'sdnoj bujici južnjačke elokvencije, +0OJ, takoreći, čujnoj gestikulaciji. Mo-

žđa smo mi bili još uvek pod pri-,'

ftiskom nasleđa, guslanja na jednoj žici i strogo uzdržanog rečitativa, pod okriljem naše osnovne, zbe-

aovske koloristike i melođike, sure, srebrno-sive uz Uugaslo mrki purpur jesenje rđe naših šuma, „tog. prađedovskog pribežišta gonjenih.

da li sam ga lično

Ali, u toj našoj, kako smo je i sami često kudili, „siromašnoj ska1r i gami“ imalo je mnogo-mnogo niansi i preliva.

To je, inače, bilo vreme kad je i staroga Ljubiše raskošno rasipamje narodnog izražajnog bogatstva ličilo, pomalo, narodskom prenemaaanju, gd. čitalac jedva može da dopre, od silmih šara i vezova, do suštine umetničkoj istini, kad je već i savremena Dučićeva prosodija, naročito proza, primana bila, bar donekle, kao opojno verbalističko opsenarstvo.

Da bi se danas dobila življa pretstava o razlici “zmeđu stilova životnih oblika i ekspresija, „latinskog“, kako se u narodu nekada govorilo, i „balkanskog“, navešću za primer nešto kao doživljaj, prizor kome sam prisustvovao, iz mase, u jednom istoriskom trenutku. · To je bio, čini mi se, najuzvišeni3i momenat u stoijedanaestogodišnjoj istoriji šumadijske Srbije. ·

Hiljadu đevetsto i trinaeste, u le to, vraćala se srpska vojska poslž tri krvava rata, pobedonosno. Valjda, svih seđamdeset. hiljada Beograđana postavili su se bili od Kalemegđana do Savinca. Bilo je iu i zastava i cveća, i slavoluka s ncezaboravnim eksplozivnim parolama „za Kosovo — Kumanovo“... „za Slivnicu — Bregalnicu“... — ali, vladala je tišina i red je održ savršeno, do kraja, bez ikakve pol

: >

cijske intervencije. (Nije bilo žan- su

darma pred trotoarima ni na dva> deset metara po jedđam.). \

Stajao sam, zbog svoje visine, uza zid, pred takozvanom Viktoro-

vićevom apotekom, pored Mosicve,

poznavao

Cele Terazije kao trg, i ulice s leva i desna, bile su potpuno čiste, pra zne, a uskućne staze bez ijedne šake slobodnog mesta i otstojanja; crnio se čovek do čoveka. Ljudi, poznanici, po svoj prilici, nešto su i. progovarali između sebe, ali, biče da su i to činili na tiši način. Kao da je: uzduž slivena, . nesagledna mmožina u beskraj protegla kičmu. beogradskog grebbma: prostor je upijao zvuke. Oko mene je bilo sasvim tesno: očevidno, računalo se da će glavnina tuda proći, 2, možda, i. zastati, Staro-i mladđo, j>dno uz drugo. Mnogi su od njih, besumnje, čekali da ugledaju sinove, braću, muževe, verenike. No, opšte je raspoloženje bilo takvo đa se i celi taj ostali svet osećao kao da izgleđa nekog svog najrođenijeg, čak i onaj kome je najmiliji poginuo ne» gde na Oblakovu, kod Skadra, na Stracinu. Da li se sme verovati i u to da su i oni koji su se sada spremali da pozdrave srečni povratak svojih jumaka, da su se i oni potsvesno snebivali od glasnijeg. radovanja, zbog onih drugih „pored sebe, koje Će ovi živi samo potsetiti na njihovu poginmulu decu i oceve?

1, usteđ te, gotovo nečujne i nepom'čne napetosti, inače i suviše bučnog naroda, pojavila se od „Balkana" živahno uskomešana grupa, desptak glasne razgovornih 'dak

škaraca, adi „oči pratile e i oređivali ma vrhu biv-~

šeg teraziskog skvera s basenom.

Oko mene se tvrdilo da su to neki

službenici uprave grada, „gradske

opštine i, rami fotoreporteri, AMA, i Nastavak na? siani

< u u aan an uzmu rnuunrem==" ~

ceh; Ono što, ne možemo "da, izfazimo sve se Više udaljava, ali i gubi

pritom svoj prvobitni

razumeti mada samo pod pretpostavkom, kao. iznutra lagođeno ničemu spolja. Tako nastaje, hermetička pesma.

Smisao neizrecivog i postaje nešto što se može

sažeto, nepriTamo mgde

prestaje istinski počinje. To je tamo gde počinje zaborav ili žabo-

ravljeno sećanje kako bi rekao Sipervjel. I

rjen sadržaj je svet,.

jedmstven i mikad neki drugi svet, nš kađa ga duh izneveri ohološću i podelama. Ali sve svoje,skorašnje hermetička pesma preuredi, iz-

nutra snagom: zaborava, spajajući različito, razdvajajući jedno. Tajna ,. 'kako. ona. pritom ostaje ipak neprotuvutajnu ali. je nikada ne kaže. I tu počinje

hermetičke pesme je u tome rečna i neposredna. Ona zna

odgovornost pred: sobom: kako do kraja, iskopistiti Onu neđoglednu slobođu'od pesnika. do pesme? Kako zatim, pesmu učiniti nezavisnom

od onoga što je 'zvan nje, Što nij

e pesma,:kako se osloboditi onoga

od čega se pošlo? Savesnim i nađahnutim. istraživanjem reči koje

su preostali deo našega prostora i zaborava,

i verovanjem u verbalni

javu. Hermetička: pesma. je nastala iz nepokolebljive vere u ljudski ,

govor, koji! je najveća i neotuđiva ljudska stvarnost. Sve” 1 , izgubljeno. Reč „ruža“, naprimer,

njeno rečima # ništa · pritom nije

Sve je zame-.

umesto svih" kratkotrajnih baštenskih ruža; ta reč u pesmi procveta,

:- Limanovi

| BEOGRAD, 9 MAJ 1958

Ivo Vojnovi

ČITAJTE u ovom broju: %

Anketu o udruženjima književnika (strana 2)

Lirikti 8 prevođu: Stihove Tenesi Vilijemsa (strana 5)

3 a, rei rtye aka ya

Eseje, članke, reportaže i poletrukeš Zorana Gluščevića, Novaka Simiča, Jožefa Debrecenija, Ivana Ivainjija, Pragana M. Jeremića, Jovana Hristića, Predraga Palavestre,. Pavla Zo“ riča i drugih

Pesme Đuze Radoviča, Dragoslava Grbića, Dragana Kolundžije i drugih

Pisma „Književnim, novinama“ (strana 9)

Pozorišna i likovnu hroniku Vladimira Stamenkovića i dr, Katarine Ambpozić (strana 8)

Cena 30 din

SJENKE PROLJEĆA | BEZIMENI GRAD

(Sjećanje ma april 1941)

Znam da je proljeće tu po tome što se zvijezde razmiču

a nebo postaje šire, rastvoreno kao kupola neuporedive modrine. Večer je najprije obišla livađe i bregove, a onda čista svratila ovamo još zagledana s tugom nekud preko krovova, kao da, traži' + najljepšu golubicu, iščezlu za tamnim rubom svijeta.

Mladići, breze tek prolistale, i ružičaste djevojke ,

vi stojite u parkovima zagrljeni i ne vidite nas, zalutale što obilazimo kao psi zaključane zlatne ribnjake i i kao mjesečari penjemo se prozirnim stepenicama proijeća noseći u svakom dlanu po jedno iščupano stablo pamćenja.

S nas su strgli djetinjstvo kao razderano jedro s lađe

·'što se u oluju zaputila; i bili smo na silu moreplovci

na moru tmastom i prljavom, sanjajući veliko Sunce; Ali već za tren skinuli smo sa sebe i mladost kao krvavu košulju. I vidjeli smo da ležimo u travi.

Vidjeli smo đa su nam grudi ranjene, a kraj nas

stoji ćovjek nepoznat i gleda nam: u oči.

Taj nepoznati čovjek bila je naša ohlađena misao

što je u mraku nedorečena ostala. Samoća

s kojom smo drugovali kao prosjaci, i ljubav koju više nismo razumjeli,

Jer mi smo, ne znajući to, rođeni u tvrdi čas i: i ;

kad je more počinjalo rasti a sunce tonuti u valove

đa bi istražilo korijene zemlje, s koje je zauvijek prognana +išima

I sada smo stariji od vas za jedan vijek nosna, za jedan rudnil agvožđit

Za brdo nespokoja, ocean smisla, planinu smrti,

Mi još imamo ruke na cestama a oči na obzoer3ima

i dušu vrelu od sjaja i tame skritih treperenja.

Na našem licu ne gasne žar. U našim očima

grad bola još nije dovršen, I zato ćemo uvijek

u ovo đoba krhke svjetlosti, u ovo doba vlažnih sjena

drveća, duž golih ziđova povijenih, nemirno

i uporno dizati oči ka onoj izmišlionoj zvijezđi

izmišljenog proljeća, koja nad našim ramenima \

odavno pognuitim; nosi nagorjelu baklju a

bezimenog nađanja. Jezgru ljepote Što se obnavija

zajedno s nama, s dozivima ptica u predvečerja

s bojama što se rasiplju oko nas i izneđ stvari

i čine da prepoznajemo nebo i njegove plamenove.

Sve dok nas ne zatvori opet, klonule i same, kao u opsjednutu tvrđavi

u našu dušu umomu ođ sjaja sutrašnjih snova.

Jer ono što je ostalo u svijetu bila je naša samoća

koja nam je gleđala u oči, Bio je krik iz naših vena

što su odlazile s kišama, da se na trgovima skamene.

Bila je istina: mala zraka sunca

u tajni velikog prostora. I ljubav koju više nismo razumje!l.

Ljubav koju nismo više razumjeli, a ona nam je prva otkrila svijet. Zbog nje smo postali hrabri, preplivali rijeku i pregazili močvare. Nju smo kao bijelo janje mira kroz poniženja na rukama ponijeli da bismo je spasili, nju jeđinu, i da bi je izgubili posljednju.

Zbog nje sam, evo, skitnica i pjesnik.

I znam da je proljeće tu po tome što se zvijezde razmiču a nebo postaje Šire, rastvoreno kao kupola neuporedive modđrine Večer je obišla livade i bregove, a zatim čista svratila k nama još zagledana s tugom nekuđ preko krovova, kao đa traži najljepšu golubicu iščezlu za tamnim rubom svijeta.

Vesna PARUN

Opomene rastu uokolo

Žarko ĐUROVIĆ

_ Hermetička pesma.

prestaje da bude hermetička, ali svoju sposobnost da to opet postane ne gubi nikađa. Svaka pesma svoju istinu. doživi. lsto je tako tačno da svaka pesma trajne umetničke vrednosti preživi svoju istinu, ona se onda zatvara u svoju celinu i čeka novi momenat svoje istinitosti. Hermetička pesma. je istinita i pre i.posle svoje očigledne istinitosti. O je ustvari ostvareno poverenje. Nikakav diskontinuitet između Dpesnika i sveta koji je izvan njega, nikakvo otuđenje, kome ništa ljudsko ne može da izmakne, osim onoga što se ctudilo u,sebi samom, . Što je postalo svoja sopstvena suština. Evo šta to znači: pesma „bez dugog boga osim svoga blaga. Pesma nije život, niti pesnikov život, ona je paralelna životu. Ona je mirenje'sa' životom daleko od: njega..

. Ona samu. sebe stvara, preuređuje se iznutra, svojim vlastitim.krvoto- ..

„- „kom se hrani, sprečava.da išta u nju uđe i oduzme joj dah. Zaštićena

je od korozije vremena. Spolja je fosil, iznutra ·živi organizam. Ničemu ne može da služi, jer sve njoj služi (pesniku se-mora dozvoliti ovakvo. „shvatanje). To ipak ne znači da je pesna sama~sebi. cilj. Ona je cilj

za nas, ali ona samia nema svoj cilj, jer»ga je ostvarila ;sama u -sebi.

Sebe nikada ne izneveri, ali izneveri često svoga pesnika, pa se nekom drugom 'prikaže kakvom je pesnik nikada nije zamišljao. Kratko re čeno: sve je u samoj pesmi ali|tako da: nije samim pesnikom .postav-

'taricom i, papirnim tubama — pro-

i ma svoji miris, i boju svoju ima koju joj daju. njeni, samoglasnici

puni pigmenta koje' je otkrio Rembo, posle Malarmea najveći majstor hermetičkog stiha: Ova: dva pesnika su ukinula reč kao reč i

stvar kao stvar. Reč 0 stvar su.prešli u stihu jedno u drugo. Tako. . hermetičk ·pesma nastaje na najvećoj mogućoj uđaljenosti od oči- .

gledne 'stvarnosti, svoju prošlost gubi zauvek, postaje zaborav, 'ali je baš time i prisna i duboka. Ona ne nosi svoju istinu u sebi, njoj se njena istinitost događa. Kada doživi svoju istinu, kada se prema njenoj metafoFičkoj , potencjjalnoj, stvarnosti postavi odgovarajuća „Situacija, kada pesma dobije objektivno važenje, onda ona

i el ljeno., Ništa, međutim” u njojineće naćisonaj”ko ne ume da zaroni. To je.kao reka 'kgja je )lovna' samo,:u „dubini. Hermetička pesma je,

dakle, duboka i neposredr naime, njena :protivurečhx

može samo” da! ga: sluti. .Na ovom

+ drugo, Njene slike.se migđe.ne mogu videti, bar ne tamo gde je sve.

a. U mjoj su. i „protivurečnost ·je, pozitivno rešena”u koristenjene nepo~, srednosti i! celovitosti. Zato'ona ne može .da”objašnjava svćt, · ona

lonjene sve · protivurečnosti,

metu -poezija-odbija daxybuade. išta

tako vidno, njene reči se ne mogu čuti tamo gde nema slutnje i vido-

vitosti, njeni oblici se više opažaju

neao što jesu Branko. MILJKOVIĆ -

Nekako smo uvek skloni da vičemo uglas, ako nam neka okolnost, neki slučaj, neka činjenica ne idu po volji. Uzvrpolji se tako naša ličnost, a sa njom i neka naša posebna narav, pa instrumente svoga protesta podešavamo za ona mesta i za one tonove koji nisu bit ni i koji nam nemaju šta otključati. Dižemo često galamu za stvari koje— takoreći — nisu elementarne, a ono Što bi trebalo da bude povođ za ozbiljniju i đublju diskusiju — bacamo u vođu!

Uvek smo — čini mi se — sprem ni da prođavaoce semenki, te đečake na ·uglu, te dečake sa belom ko-

glasimo za ruglo građa, da ih kroz svoje ·'nimalo duhovite napise zlostavljamo, da- ih — maltene .— OoOkvalifikujemo kao prisutni anahronizam savremenog sveta! Smetaju ' nam te izdužene kesice sa semenkama,, smetaju . nam: ti nedorasli mladići što cepaju grlo za deset banki, smetaju . nam, — viđite —

oni, a: u nekom neprimetnom kutku.

tutnemo im u ruke dve·petođinarke, za malu pregršt bundđevnog se- . mena.' Ali, mi — zaboga.— vičemo, pozivamo se na kulturu, na.stran- ce. koji će nam zameriti Što su ih, ovi. „„džigolani“ u mimogređu ponu-”

·dilj· pečenim. semenkama... Žive na=

ši „semenkaši“ i zarađuju grđan novac — taj „šođer“ životnog puta, oni nezakonito trguju, oni se, Sto, bogate, — a gde je naša swesli

da to spreči, da to osujeti. Nama — zacelo — smetaju te korpe pod rukom malog Šiptara, smetaju nam one (ne ugrožavaju nam valjda tržište!), jer su izbegli sistem registracije a sa njom i naplatu poreza, Smetaju nam ti glasovi: seme nke, semenke, — a ne smeta nam to da je neki računovođa ili neko drugo liče koje saobraća ss novcem ~— podiglo kuću, razume se — dvospratnu, i, što ono bez dizanja uobičajenog kredita, može da pribavi sebi i svojoj porođici najluksuzniji život. A to lice sa novosagrađenom dvospratnicom ima me sečne prinadležnosti sasvim skrom-

'ne, tako' skžomne da bi pod 'no-

„malnim okolnostima' mogao jedva

da spoji. prvi sa prvim. Ali, kuća je -

tu, sa baštom i sa gvozđenom o-

građom, nekađa i sa „Opel olympi-

om“, da bi — buđimo blaženi njegova porođica mogla'za nedeljnog vikenda da se do mile volje nadiše fruškogorskog vazdđuha..; No,

opet me neki prokleti glas proga-

nja: semenke. Eh,' proklete 'semenke — Što'nam donosite ruglo, što nam od svojih tankih kora prosipate sneg ispređ bioskopskih' đvorana? |. O 0)

— Semenke, semenke! — čujem glasna polukružnom skveru 'između” hotela „Balkana“ i „Moskve“, 'pa

tek što sam se prihvatio !mevelike .

kesice, 'milicione» se već našao tu da me povuče za rukav: kazna...

__.. mMagtawak, ma fi.Gduama _..,

wih