Književne novine
' slenje čistačice u
ji PORE Je dduvek u. Gentru za razmišljanje. Od njega se očekuje i traži da što intenzivnije uposli svoju pažnju i svest u .cvat Vremenskog humaniteta, pa shođno tome da se i sam osvetli kao postojanje u kome se utkivaju sveže niti ljudskog. ophođenja. Ono što je “u tožištu stvarne čovekove sadržine, to je da se nijedna njegova želja ne sme Kkvariti u svome' zidanju,
. već da joj se pruže tople ruke po-
drške. i sporazumevanja. Ako ·se obeležavanje čoveka, njegovo htenje i umenje, njegova volja i san, primi kao mogućnost. za sticanje vlastitog iskustva, onda se neće nikad poželeti da se imenovani predmeti rađa i vrednosti bilo čim naruše. A živimo u vremenu koje treba da nam zagarantuje razloge punog poverenja i slobođe, a samim tim i svojstvo da poštujemQo ruke i alat kojim se može raspoloženje savremenog čoveka bez zazora i straha izgrađivati. Ne znam da li je potrebno kamenovati nastojanje da Čovek treba da bude svoj, a sa. tom svojnošću i društven, kad uviđamo da iz, jezgra te činjenice izrasta njegova očevidna vrednost. Međutim, svedoci smo jedne nemile pojave ,nemile i po elementima nastajanja i po smućenom shvatanju svesti, da su u Kini poznatu književnicu Ting Lingovu preobratili zbog kosmopolitizma u — čistačicu. Ona negdašnja kineska nazovi — krilatica: „Neka cvetaju svi cvetovi“, u ovom slučaju pokazala je svoje pravo lice, ona je ovde dobila svoj mučan epilog. Da bi „invencija“ autora ovog gesta bila veća, Lingovoj je zabranjeno da piše, a za uzvrat negovanja opštečovečanskih normi i stavova, njoj je dato zapoDomu Saveza književnika u Pekingu. Kako se cvetovi pretvaraju u paradokse! Viđimo kako se svako okretanje napretku kod kineskih književnika plaća skupom kaznom, pa deluje sasvim tužno što je akcija narušavanja čovečje ličnosti iz dana u dan sve primetnija i qnusnija,. Eto, stara književnica je htela da literaturu smatra moralnom delatnošću, dakle pravim imenom, ali se to istinsko uzbuđenje i navika nisu dali nastaniti u glavama smutljivih parahoika. I žena je ostala bez oružja da brani svoju reč, đa brani svoj stav, ona je posredstvom policiske ruke uklonjena sa mesta koje joj kao stvaraocu pripada. Otuda više nema posleničkog literarnog zanosa, ne može se ići u potragu za čovekovomi lepotom i vrednošcu, ne može se dozivati nijedan osećajni potres
duše, već se čovek — a to znači i. pisac — mora robotirati, raščovečavati! Hiroviti zahtev srca sada je.
umrtvljen, ne može da diše topla
ruka, ne može maštanje da primi
zvuk skrivene ljudske dobrote. Otišlo se isuviše mnogo u „nego-,
vanju“ različitih cvetova, vezuju se
ruke pri novom izletu u duboku tajnu srca. Svirepost je to zabraniti
nekom da misli, da probuđuje draž,
__u ljudskim čulima, svirepost je to stavljati čoveka pod valjak zlokobne i asocijalne navike, sprečavati
„ mu da bude uman i pošten. Optu-
žba? Kosmopolitizam! Pa zar literaturi zabraniti da se zanima ljudima, kađ su oni i potka i osnova pri njenom izražavanju? Isključi ji se čovek iz nje — ona je mrtva, sasvim mrtva. Ali optužba čini svoje. Ona pokret ruke ugušuje, ona
O OCI OOU TU Ti
mesto razgovora |
– SmevV
\
maštovni svet seče u KMorenu. Čovek je središte svake teme, pa je i Lingova možda mislila na to'središte. Na tog čoveka. Na tu vrlinu. Svakako da je mislila kad joj se kosmopolitizam pripisuje za manu! I ona se našla pred zamkom tuđih ćudi, htela je da se založi za nove boje u čoveku, ali pri traženju no-
Vog cveta u njemu, ona je bila
osujećena, ona je drsko otstranjena. Covek zbratimljen sa snom, čovek od iskrenih namera teško bi prošao u „bašti“ od sto cvetova; koja. se po svemu sudeći, pretvorila u Mirboov „Vrt mučenja“. Možda se i Lingova zalagala za to da se ne mimeilazi san, jer je on đete realnosti, možda je ova žena htela da se razqovor o čoveku podigne na opšteliudski nivo, da ne bude gohjen, desetkovan. Zašto se ne 'redati osećanju koje vezuje sve ljuđe na svetu? Zašto ne razume-
FOV TI?
ČOVEK ZBRATIMLJEN SA
| SNOM, ČOVEK OD ISKRENIH
NAMBRA TEŠKO BI PROŠAO
U „BAŠTI“ OD STO CVETO-
VA KOJA SE, PO SVEMU SU-
DEČI, PRETVORILA U MIRBOOV „VRT MUČENJA“,
vati ljudski san? Uostalom — i Lenjin, kao i toliki broj plemenitih duhova u istoriji i danas svedoče đa je potrebno sanjati. Da, sanjati. Ne optuživati za kosmopolitizam,
· već naprosto — sanjati. A greh je
neoprostiv bio što je Lingova SsvoOju zamisao možda oivičila Lenjinovim uverenjem! I još je za nešto mislila na Lenjina, ali ju je gruba ruka otstranila u razmišljanju o odnosu čovek prema čoveku. Ko-
smopolitizam? Bauk — šta li je? Pre če biti — ruka u ljudskoj ruci. Preventivna kampanja koja ss
vođi protivunjej(i:rie. samo protiv nje!), obesnažujć kinesku ,književnicu da može išta, da učini na planu kosmopolitskih načela. Ona „je ophrvana bestijalnim postupkom kastinske ćudi, ona je onesposobljena da pretvara život u govor. U njenim rukama umesto pera nalazi se metla, ona je postala predmet za svakodnevna poniženja u Domu pisaca. Teško je naći se u paklu u kome se ona zadesila, teško je izići čvrst, kad su se spregovi besa i potmule surovosti na nju silovito okomili. Oha će možđa biti nejaka da sve to izdrži, jer su sređstva kojima se ona „leči“ razorna i ubitačna. Od nje: će, verujem, tražiti da se od-
· \ e rekne kosmopolitskog stava, nju će podvtanuHi kroz besomučni proces „preobraženja“, koji je u Kini, masovna pojava. Čoveku ništa drugo ne preostaje nego da se zgranjava nad time, da bude pod neprestanim impulsom revolta. Lj
Slučaj Limgove je samo' jedan primer iz snopa mnogih dešavanja u Kini. Ovakvi i slični slučajevi razmnožili su se uveliko, oni obogaćuju materijal degradđiranja čovekove ličnosti; oni su uzmutili raspoloženje današnjeg kineskog čoveka do te mere da je ovaj izgubio nadu da pronađe šansu i za prividno spokojstvo. Umor je savladao sudbinu kineskog „građanina, pripremio je nož da razdđere njegovo duševno utočište, jer već sutra mo ra na ulicama Pekinga da drži čegrtaljke sa kojima će 'plašiti vrapce. U tome zamršenom lavirintu iskrsavaju nove nevolje i nove opsesije, vaga še lični uđeo u besmislenom otkrivanju i raskrinkavanju „kolebljivaca“. A. njih kako vidimo, nema malo — jedva nekih 150 miliona. I univerzitet raspuštaju da bi se postojeća nedoumica 'zamenila novom, (da bi „svesna“ ruka mogla privući „kolebljive“ da se priklone „okrepljujućoj“ snazi političkih komandosa! U tom svetu pisac se mora ako ne želi da buđe desetkovan naći u ulozi koja će potrebu ovakvog kursa podržavati. Ako se pak pisac zadubi u trenutak života, ako bude pokušao da obuhvati unutarnju kompleksnost života, on će biti bespomoćan pred naletom iskrsnutih posleđica., Mora da je kineski pisac zbunjen i izgubljen u paklu životnih peripetija, nad njim bdđi neizvesnost kao Damoklov mač! ·Lingova je, vidimo, pritisnuta krutom stegom đespotije, koja čoveka ne želi đa vidi u žiži humanih potsticaja, već u nepojmljivoj pokor nosti i poniženjima. ' Ona je žrtva onih doživljajnih „merila koja ne zapostavljaju čoveka. A to je bio povod — izgleda — đa se oko njene sudbine isplete tragika koja nije povod za razgovor nego razlog za gnev.
Jedđnoq pisca optuživati za kosmopolitizam, to je više nego svirepo, a još svirepije je — valjđa pretvarati ga u poslušnu ruku čistačice. Gde je tu bar trunmka savesti?
Žarko:;ĐUROVIĆ,
.' a —
~ eo 99 000 —
- a: 9? 9000
aaa
NKazar Vozarević: Vinjeta
"7 >
Tkico PFukusava: Covek Koji svira na fruli (ovaj i drugi prilozi stranih umetnika su sa Bienala u Veneciji) 7)
Parod
Cvoruga
Svako bane u svoju nozdrvu Svako vrti svojom glavom Više tuđom nego svojom Svako se useli noću
U krezubu rupicu za dugme Prekoputa staklenog oka
No kad mu na pamet padne kit Rascveta se čvoruga na pameti Kom obojci kom opanci
Nikom mokasinke Vasko POPA
x POPINE SEOBE
„U jednoj ranijoj prilici pisac
ovih.ređova nastojao je da Upozori Vaska Popu na eklatantnu dubioznost njegovog navodnog stanovanja u jednoj skroz fantasmagoričnoj kutiji šibica. Jer, nezavisno od svih dosadašnjih tretmana stanbene emo» cije u njenom prevashodno lirskome otelovljienju, takva i slič na useljenja jednoga „pesnika nipošto ne bi smela da budu shvaćena kao ozbiljniji selidbeno-pesnički čin,
MALI ZAPIS NA RUBU JEDNOG TJEDNA
Tađa: kraj svibnja i početak lipnja 1958. godine. Drugi festival poezije. Kvarner. I terasa „Kvar= nera“ i luke pune velikog mora i toplih noći i svijetala; i sedamdđesetak samoća na okupu: plemenito pijanstvo, kad se čini da je izlaz
'nađen, i da ponora između poezije,
poruke o čovjeku, i onog što se zove život ljuđi: život štur, sputan, dđegrađiran, civilizacijom, mehaniziran, upisan u serije kao slučajni zgodici na nekoj lutriji — da tog ponora nema. Ali ne, kao da se, ipak, ne čini: plemenito pijanstvo da, no na dnu Pokušaja — talog, osjećaj straha pred nekim neizbježnim movratkom u stari labirint, u 'kojem je moguće živjeti samo zato, jer se iz njega hoće napolje. U jedan - dimenzionalniji wmutarnji i vanjski Svijet, što je načinjen po mjeri onih velikih među ljudima.
(Taj povratak. To vraćanje. Dokle ćemo se vraćati?).
Sađa: „Književne novine“, jedan dan u drugoj polovini lipnja 1958. godine. „Mi brođimo raznoliki moji prijatelji“. — Govorim. sebi, tiho i
u samoći: kako je dobar, kao grki
melem dobar, ovaj postfestivalski
. napis Dušana Matića. Došao iz nije-
me „suštine bola. I ponosa i zađo-
- voljstva u isti čas, a ;
Vani pada kiša, svakodnevna, siva, uporna, a tamo negdje ostalo je gušto sunce, tihi fokus nečega što zovemo život poezije, život 28
"poeziju, poezija za :život, poezija življenja. Tako sretno prisuina, usađena, skrhwena u nama, zbog nekog nerazumnog stanja stvari zapretana, potiskivana, a tako razvedena i duboka te smo nesreini. Tako jaka i tako ludo nemoćna, U ovim vremenima kad je potrebno, prije svega, glasati za očovječenje ljudi da bi se zakoračilo u veliko vrijeme čovječanstva; da bi bilo nadmudreno civilizirano barbarstvo u nama, Jer jedino očovječeni, ugleđani Čovjek u ljudima na ovoj staroj planeti može đa razriješi i raskine i nadvlada sve ove tužne međe, suprotnosti, svađe i prestiže. Podvale, nebrige i uskoće. Da bi nam
Svijet postao đomovinom, a mj na-
prosto građani Svijeta. · ; Nemoćni i osuđeni. To je osjeća nje koje nas mrvi i osposobljava, primorava na najmuklije, najtrajnije naše riječi. O patnjo! — kako bismo te podnijeli, ne oslobađajući se, ne zaustavljajući te, svojim napregnutim tišinama? | (Nemoćni i Osuđeni. Do kojeg će nas dana taj osjećaj da prati?).
Postoji osnovni paradoks vremena: smanjili smo Zemlju brzinom i spremamo se na planete, a povukli smo, ovom našom 'Zvijezđom, više granica nego ikada, i usrdno se grizemo, tako, doista, daleki meprekidnom, mnečujnom ljudskom Kriku u nama; i mašti. (Na tihoj unutarnjoj traci — koliko se milimetara udaljismo od Asiraca?).
Sami, puni želja, a vrijeme prolazi. Tjeskobe.
A taj krik i ta mašta, ta srž, neistjerivo se nastanila u poeziji.
I prvo: stoga, ovdje ili ondje, toliki zazor od poetske riječi i toliko nerazumijevanje za io najčistije Slovo Čovjekovo. Stoga toliko administriranja, nedopustivog, nedostojnog, uvredljivog.
A zatim, ili prvije od prvoga: mnogo je ljuđi presiromašnih, da bi primili bogatstvo. Reknimo tu činjenicu. Ona je evidđentna. Uspostavimo ovo kao drugu stranu jeđne iste Međalje za ograničenost. (Ograničenost, čak „solidno“ „teoretski“ fundiranu). ji
Shvatiti možemo, ali ne možemo odobriti.
Jer, nemojmo se varati: nerazvedena masa života jednoplošno se kreće i traje. I iđe za efemernim i ubogim domenima i navikama, prolazeći — natopljena, ipak, nejasnom boli, — kraj svega što bi doista moglo „da je podigne i stvarno opravda. – ii, La
T zaista, bili su tih dana uz,nas svi patnici svoga Vida i svoje Težnje; oni ponikli iz ove naše zemlje — njeni romari i velika njena djeca — prije svih. Nismo li i sami neprestano bili na rubu nekog suma-
mutog, tihog plača — ponosni, ra-
zapeti i samotni? ., Or, PUTEM
'Da bi se ovo prisustvo podvukio, nije li već na ovom Festivalu svaka od naših literatura mogla đa dade veče jednog od svojih velikih,
|B, SRS kv”
Ujka i vetar o Ljut | je - vetar manjeviše,
neće on. da duva tiše, cd je takva vetru tom!
Da je znao ujka Rile kolike su vetra sile, izbego bi teži slom.
To mu znano bilo nije, zato se po vetru vije ujkin' šekie, kakav jad!
x j* “ f pa ato, on je. ujki vraćen, a zgužvan i ublaćen, pa ga čisti još: sad, ' Gvido TARTALJA '
Nainoćniie varijacije
Noć nije Smilja, ni Mmezilja,
ona je tkalja i Za nočnu noć noći u kojoj ponoć prenoći dok se otka
u crnome precrna, od gavrana vranija, potka
za pevanija,
Noćnim u noćnome kroz noćno starije noć najnoćnija
tka tkanje.
Tamu kraj noći, tminu kraj crne, saplete pređa,
te sva prettmme pade na leđa!
Desimir BLAGOJEVIĆ
A fiktivna „rupica za dugme kao stanbeni objekt, Sa najboljim
Mu \
vezilja,
i
Sađa, u pesmi „Čvoruga“, vrše se samo, rekao bih, suštinski
neznatna, nipošto primorđijalna, nikakvim sočnijim „psihološkim prelivima neprelivena, pomeranja na skali Popine „stanbene fatamorgane., Pod pretpostavkom ščak da je stakleno oko, apostrofirano kod Pope, izvestan podatak koji može da bu-
motivima lično za Popu, ja mi« slim da su ovakve apstraktno iskonstruisane seobe emocionalno irelevantne, i one će O». stati takve i u slučaju ako Popin lirski prtljag buđe tranm= sportovao njegov specifično udvostručeni i proizvoljnim' Ba»
socijacijama hranjeni koni' sa osam nogu.
đe uočen — me staklenim već običnim okom — bez neke posebne neugodnosti, ipak zapanjujuče antimpresionira ona -
Zabis o zabisu
U _ 0 Na zemlji pločnik, a odozgo sunce. 23 MIP V Papir u ruci. Na papiru stnofa. Va
U plave zapisipenje se vrhunce. . ti O, što će njemu stolica il' sofa. Me treba mu ni runo ili runce, A kišobran nek nosi stari profa, Jer može pljusak. — svaka kap dve unce —
Milan BOGDANOVIĆ ·
Da se izvrme kao puna kofa. • |) Pročitaj ovaj zapis posle jela, | · IO Sagledaj silu misli što se Kreće, i Dok bruje stiha raspevana vrela! 4 Zapis je ovaj — Kkrasna kruška zrela, | Ima li zuba što tu krušku neće? Slatka je kruška, nije to sardela...
·
već otišlih, pjesnika? Time bismo dublje označili svoj hod i istakli svoju radost što možemo da i hjihovu imenu i sebi pružimo tu divnu satisfakciju da ih, izudarane i izgorene unutarnjim vatrama diljem prašnih i krvavih cesta, i ovako simbolički —' uzđignemo i pred sobom i pred nama svima, u prvi red događanja Svijeta: i tako, prešut:0, fiksiramo poeziju kao sjenovitu, bremenitu os, bit, toga događanja..
Treći bi festival ovo trebalo da urađi. Ja ovdje predlažem.
Vratili smo se s onim jezovitim, stravičnim vjetrom usuđa što puše ~— opet jednom — oko nekih tihih jezgara u nama.
Vratili smo se, ali ponijesmo sa sobom, u naš korak, sve što se nagomilalo u nama tog sunčanog tjedna. Zajednicu ljuđi. Veličinu Pjesme. Naslutili smo, osjetili, uprkos. neizbježnim povratcima, još jeđamput, Izlaz. Spoznali ga po ne znam koji put. Izlaz iz vremena u kojem ljudi misle starom glavom a našli su se oči u oči s fantastičnim otkrićima i dosezima. Izlaz iz sebe samih: svatko je ođ nas oklopljen oklopom jadne „normalnosti“ koja je nehormalnost. |-
Pa me ponovo savlađavaju (ali možda pomalo i tješe) moji stihovi:
„Ja znadem. da smo mi u ovom
| +) svijetu uvike,
i avionskih. linija
gusta i prapočetna šaputanja, pinija:
lutalački, probodeni pokušaj izlaska“. Suđeno nam je da se vratimo u ostavljene sobe. Još jednom. Još jednom.... : | Ali mašli smo, — isto tako: još jednom — prijateljstva, koja će nas spasiti. Održati nas. e
· Milivo} SLAVIČEK
Gustav KRKLEC
x
Serbe i lonci
Dočekala je Karokanovića sa crno opervaženim nastrešnica“ ma obrva & usne su joj bile slične. nabubrelim, ali trulimi višnjama koje su još na utovarnoi stanici izazivale neodoljivu. 1 sialno preteću pomisao'o kvar noj robi, a Šta li će tek biti na istovarnoj.. Karokanovićč, koji je hteo da otpaše sablju, ali se odmah setio da već tri» deset i osam godina nosi ci“ vilno ođelo na štrafte, reče Sa mom sebi „tako ti i treba kad ulećeš u roman kao ona baba što je prvo dala groš...“ Zvec“ nuvši nepostojećim mamuzami, ođ čega su mu dva ezoterična žulja naglo promenila boju, Karokanović poljubi „domaćici ruku što se negđe gore Zav” šavala prelazom u rame pokri veno deskom tanušnošću lepra šave tkanine, :
Kroz ekscentrično dozivanje iz susednog „dvorišta „Šerpč lonce krpim...“ Karokanović o” seti đa ruka piano treperi od želje đa bude poljubljena još“ još-još-još, Ali odgovori opa“ skom kako je omrznug protge stante jer mu mehnice štalmo idu na protest. Oborivši pošu” vraćenu kulu podbratka ug 8” sadu biste, ona ,je slutila pre“ lomnost nečijeg dolaska sve da onog magnovenja u kome zvonce ciknulo kao probodem0 mačem u dvoboju, a na vratima se pojavi neznanac koji = jeđijivo izusti, đa Krpi šerpe SJ lonce.. | Aleksanđar VUČO j
(Parodiroo L„7J 1 i
KNJIŽEVNE NOMENS
bi;
„va i)
- “uu lisa ii
i.
..—-8!--_ _
| "SE LL
aka O O aka Ac
udi So. —
+
Šee__I L_-ZSAJ