Književne novine

nje jedne atmosfere,

Godina IX.

Bora ĆOSIĆ

EE: T. O

1 evo kako se sve opet otvara oko mene: nepotrebna postaju Ookna providnost čija me #očarava, vrata gube pravu nužnost zatvaranja, ulice se rastvaraju kao cvetovi. Ne umem tačno da. odredim radujem li se ovim otkrićima ili me ona neopozivo plaše, Jedan bauk kruži nađ ovim gradom, bauk leta,

Jer nije samo u pitanju gubljemeni toliko bliske (da se kraj tople poći preMkeea kakva zanimljiva knjiga, da se u nekoj vrsti zaborava otkriva po koja skrivena misao, tražena toliko vremena), druge stvari počele su da pokazuju svoje zube, Izlazim tako izvesnog jutra na terasu, vrata ostaju otvorena a da se pri tom ne čini ništa nažao nekom ko ostaje u sobi; lišće treperi na suncu, topli vazduh neguje ptice negde visoko u svojim pregradama, svetlost postaje opšta tako da boli. Nešto se ogromno priprema u tišini. Ostajem tako nalakćen izvesno vreme, osluškujući i pokušavajući da se prilagodim novom mesu gođine koje se puno i hranljivo kraj mene razlista= va, da bar granicama svojim Uuspostavim vezu ma kakvu sa jednim razrcedom vremena što kao nezvan gost je i u kome nezvan sam i sam.

I evo opravdanja mojih slutnji: iz jedne udaljene kuće dopire neodređeno dovikivanje dveju žena, neko dete plače na domaku moga sluha, iz jednog od obližnjih prozora, rastvorenog kao prvi put 1 koji u sebi krije bliskost tek dozrelih plodova, čuje se najneočekivanija muzika. Zvuci, koji su nekad mogli samo da se podrazumevaju, da se neprestano budnom pažnjom iskopavaju iz zidova, namah postaju poznati svima a neka opšta potreba da se snovi učine javnim, počela je da upravlja ovim krajem. Na ruševinama jedne zime ljudi su ostali boz krova nad glavom i svaka njihova reč upravljena je pravo vetrovima. Tek ove promene čine da tajne prestaju biti tajnama a nastupajuće doba godine liči na iznošenje nekog velikog, nagog tela na gradski trg.

Sađa ni ja više nisam u stanju đa se oglušim. Ono, što je toliko vremena spokojno spavalo u meni, s lažnim opravdanjem traženja pogodnog trenutka, oblika, boje, evo

kako sada samo, bez pitanja, oti- . če mi između prstiju. Obuzima me

zato osećanje ogromne odgovorno~

'sti, Kao jednog leta, pod nekim

suviše akustičnim svodovima i pod kojim si imao da paziš na svaku reč, na misao svaku.

2 |

O, luđo leto, sada, u centru tvoga uticaja, nestvaran i loman, izmožden toplotom i na tlu toliko nesigurnom (moja stopala zaboravljena su u mekom asfaltu svih grad skih ulica i ona označavaju pravo stanje mojih misli, zavitlanih u krug), kuđa da krenem, u kom pravcu da potražim mogućnost ma kakvog otrežnjenja? Sunce se cedi niz lica kuća, znoj topće duboko negde u plućima, neke nestvar= ne senke lutaju mi preko beonjača. Obneviđeo tako, nađem se ko zna na koji način u jednom zatonu opet, na mekoj osnovi Pozorišnog trga. Zastanem za trenutak opomenut činjenicom da samo znoj što cedi mi se u oči, besomučna jara 'koja se diže sa tla, jedini su izveštači nelagodnosti kojima tako predano služim. A zvuka . nema. Podižem umornu glavu, tražim na sagorelom horizontu i oko ivica kuća, mekih i lelujavih .od leta, neko opravdanje moje gluvoće, kao da bih da odjednom utvrdim kako u blizini nikoga i nema, kako se sav život nekuda nepovratno i svirepo, nekuđa rugajući se, istopio. Ali sve se uokolo nastavlja kako treba, ljudi se lenjo vuku kraj kuća, grad ska vozila pronose svoje kompliko= vane naprave ograničene žicama, neko poleva ulicu. Onda primećujem kako se i glasovi, do toga trenutka zatočeni u otečenim ustima, polako pomaljaju iz svoje pećine, kako točkovi dobijaju natrag sVOe šumove a umirujuće prskanje

Nova serija, br. 72

Dok svet m ovim vrelim letnjim đanima strepi na pragu jedne nove krize i možđa raine opasnosti, Strađun i ceo Dubrovnik živi u znaku festivalskih igara. Zivot „uvek teče dalje,..

vode svoje toptanje po pregreja- svojim osvajanjima tako često po-

nom pločniku a čak i udaljeni VOzovi i brodovi na rekama dokaze svoga postojanja, Onđa pomišljam da sam proteklih nekoliko trenutaka (i koji nisu trajali više no što traje razmak između dva otkucaja srca), boravio na žutoj mrlji zvukova, u nekoj magičnoj tačci gde sve za trenutak prestaje da se oglašava, upravo kao u onoj klisuri o kojoj mi je pričao jedan prijatelj.

Za mene Je. leto značilo uvek više od stanja obične ravnodušnosti. Tek sada, u senovitim oblastima jedne plaže i gde reka nije još sasvim napustila moje telo, mokar \dakle i zadovoljan mlakošću ·zemlje ispod sebe, mogao. sam da sumiram svoja iskustva, Jer nije umelo da me zavara svojom jednoličnošću, nekim ritmom gotovo uspavljujućim lako .klecanje nogu na podnevnom suncu ili sanjivo padanje glave na grudi u. vremenu iza ručka, ono osećanje tupog zurenja u neku novinsku vest za ranih poslepodneva uz obilno zUjanje muva; nešto ogromno, teško i preteće nadnosilo se nad moje postojanje i ja sam osećao kako mi treba mnogo volje da ne bih počinio neku neopreznost. Stotine rđavih mogućnosti igralo je oko mene svoj obesni, kričavi tam-tam i ja sam morao ogromno da se napregnem da bi se stišao. Bilo je to vreme u kome je moglo da se desi da moja ruka sasvim besmisleno padne na nečiji obraz, da razbijanje nekog prozora prvom mogućom ciglom ne izgleda ni na koji način delom bez·.opravdanja, vreme u kome sam umeo da dopustim sebi. čitav niz sasvim neverovatnih postupaka, rđavo načinjenih veža i veza koje su rđavo bivale prekidane, u kome je na svakom koraku mogla da se očekuje poneka nela. godnost, pogrešno predviđena gesta i tako u beskraj, do jednog događaja na plaži, opšte. poznatog. Jer poslednje što je u stanju čČčovek da učini pod prismotrom leta

je da ispali nekoliko metaka u te- |

lo jednog Arapina.

Tako ovaj period bez kiša, pun tropske premorenosti, pretstavlja pravo vreme za najapsurdnija re-' šenja a oblast Sredozemlia, koja u

| BEOGRAD, 18 JUL 1958.

· Cena 30din

sl ETU:DI M, GO: DT NB

De Falja je španskoj muzici vratio njenu nacionalnu boju. On se vratio na, izvore španske narodne tradicije i tamo, na narođnom tlu, našao elemente za muzički preporod svoje zemlje. Ali De Falja nije bio folklorist, on nije uzimao, nego je, zahvaljujući svome znanju, stvarao novo i podigao jednu od najvećih muzičkih zgrada našega veka...

Preko De Falje, Španija je ponovo našla svoju univerzalnost u muzici. Muzička bogatstva Španije, a naročito Anđaluzije, dobila su u De Falji najviši umetnički izraz.

U Feedđeriku Garsiji Lorki Španija je đobila svoj najviši poetski izraz...

Po ogleđalu bunara Ijuljala se Ciganka.

Puti zelene, kose zelene, očiju hladnog srebra. Jedna santa meseca održava je ma vodi.

Noć je postala prisna kao neki mali trg. Žandarčine pijane

lupaju po vratima, Zeleno, volim te, zeleno. \ Zeleni vetre, granje zelenć Lađa plovi morem,

a konj jezdi planinom,

Smrt — taj lajtmotiv koji se provlači kroz sve ciganske pesme u Andaluziji — dobija u poeziji Garsije Lorko najraznovrsnije cblike. Ona je aktivna,

vidi, što je tu s nama, što nam preti na svakom koraku u životu. U pesmi „Malagenja“ smrt „ulazi i izlazi iz kreme“:

Smrt | ulazi i izlazi ~ krčme. HA

Prolaze crni konji

i zlokobni ljudi

po dubokim putevima gitare.

A oseča se miris soli i žehkine Krvi

u grozmičavoj tuberozi

meraju granice i preko ovog grada, samo naoko bezbednog u utrobi jednog kontinenta, autentičnom domovinom nepromišljenosti. Sad

znam: sve Što ma kada budem po- ša OTE: činio ludo. učiniću pod svodom vre~ Smrt | lim od leta a sunce neće nikađe izlazi i ulazi, prestati da bude moj saučesnik, ulazi i izlazi Pa ipak, o bokstvu na sever i ne smrt

| iz krčme.

pomišljam. 4)

· Čovek kao predmet filozofije |

Kada je Imanuel Kant pokazao da. svi predmeti našega mišljenja mogu biti jedino proizvodi samoga mišljenja, onda se ispostavilo, da ontologija, koja bi objektivan sistem sveta opisivala u terminima stvari-po-sebi, nije moguća, Neki kantovci su iz toga zaključili da je ubuđuće svaka ontologija nemoguća. Ali je dalji razvitak filozofije, naročito u XX veku, opovrgao taj za-

Federiko | „Garsija Lorka

POVODOM DVADESETDVOGODIŠNJICE SMRTI

Rade NIKOLIĆ

ktoće :sey: deluje: kaov nešto opipljivo, ncšto što se

Hegel je postavio tri stepenice apsolutn ljudskc : umetnost, religiju i filozofiju. Pa je BDhOKb Ro Sara | nikovog) duha opšte je priznato. Da su religiozne pretstave tvorevine duha (religiozna čoveka) u novije doba prvi je objasnio . Ludvig Fojerbah. Ali da su ontološko-filozofske tvorevine poje=' dinih mislilaca takođe izraz njihove ljuđske suštine — ne samo da -

Yyređderiko

Garsija Lorka

Garsija Lorka je uspeq da svoje lične emocije poveže sa sadržajem narodnih pesama, ali tako da je i svojim jezikom izrazio osećanja narođa. U nje» govoj poeziji teško je odrediti granicu između narodnog i pesnikovog. ali ipak se oseća snažna pesnikova ličnost koja je motive iz narodnih balada uvela u mođernu poeziju.

Mnoge pesme Garsije Lorke govore o životu Cigana, prognanih, ·ugnjetenih, bačenih van zakona. U tim pesmama Garsija Lorka iđentifikuje sebe sa Ciganima, sa narodom poniženim i okrvavljenim, Ali on ne plače, on se ne miri sa stanjem koje je, uime monarhije i katoličke crkve, stvorila zloglasna španska žanđarmerija. Pesnik Garsija Lorka zove i u boj. U pesmi „Hapšenje Antonjita el Kamborija“

"on kaže:

Antonio Tores Eredđija sin i uhuk Kamborija

O.- sa vrbovim prutom u ruci iđe u Sevilju na koriđu. Puti kao mesec zeleni ide lagano i vedro. Njegove crme kovrdže svetle mu međ” očima. FI ma pola puta seckao je žute limune X bocao ıh u vođu dok ne posta zlatna. I na pola puta

\ pod granjem jednog bresta žoandarmi ga ođveđoše vezanog za ruke.

Nema više onih Cigana koji planinom idu samu, Nastavak na 6 strahi

ključak, Ontologija je postojaia, postoji i postojače, zato što izražava jednu neprolaznu potrebu ljudskog duha. To je uostalom znao i sam Kant. Suština preokreta, koji je on inicirao, nije u ukidanju ontologije, nego u pretvaranju naivne ontološke spekulacije u kritičku refleksiju o biću. Dok je stara ontologija XVII i XVIII veka bila esencijalistička, moderna ontologija postala je fenomenalistička. Stvari postoje, to je van svake sumnje, i filozofija nema s tim nikakva posla. Ali šta stvari jesu očigledno nije pitanje samih stvari, to je naše, ljudsko pitanje. A odgovor na ovo poslednje pitanje pokušava da nam pruži ontologija odnosno filozofija, a

_ Činjenice su mrtve, tek im naše objašnjenje daje život, smisao, vrednos: i humanost, Činjenice dođuše postoje nezavisno od nas, ali one egzistiraju, ili ako hoćete, prosto jesu tek našom (ovom ili onom) svesnošću o njima. Kađa je primitivac, mnoge prirodne pojave objašnjavao demonima — xĐtim eksterioriziranim psihičkim kompleksima, onđa su ti demoni stvarno (ili „stvarno“) i postojali, jer su određivali sklop svega što postoji. Razume se, demoni nisu bili čulno opažljivi, primitivac im je pripisivao samo suštastvenu, „ontološku“ egzistenciju, a mi danas znamo da je način njihove egzistencije bio, ontološko-fenomenološki,

_ Neosporno je da je svet jedinstven u svojoj materijalnosti; ali je neosporno i to đa je to jedinstvo proizvod jednog svesnog, humanog jedinstva. Sređena celina sveta uobličava se u iskustvu subjekta, u aktivnom mislilačkom naporu. Ontologija, ona što je bila i ona što će biti, izražava ljudski svet» humani profil stvari. Ontologija je uvek na izvestan način nauka o duhu, ona je uvek jedan humanistički program. Za nas danas nema više ontologije bića, postoji samo ontologija ljudskog bića, Apsolutisti i racionalisti uobražavaju da' se zanimaju samosvojnim predmetima: ustvari, čovek je predmet ne samo današnje ontologije, nego je

to: bio i u svim ranijim ontološkim shvatanjima. Poslednja reč filozofije je antropologija, Ontološko-filozofski sistemi, makoliko”

se inače trudili da operišu objektivnim kategorijama materije i energije, nalaze svoje objašnjenje na terenu ljuđskog duha.

nije opšte priznato, nego nailazi na jak otpor. Ali to i šte priznato, ; ak ne umanjuje činjenicu da su putevi filozofije samo Došen jačih

da se objekti rastvore u kategorije subjekta, da se dakle priprave

subjektivnoj asimilaciji i da se tako savladaju.

Savremena ontologija je prožeta shvatanjem da istin univerzalna, nego parcijalna. U celini O Na može - ta istina, jer je koherencija istinitih stavova isto tako mogućna kao 1 koherencija lažnih stavova, Istina mora biti fragmentarna ukoliko hoće da ima posla sa stvarima ovozemaljskim, sa čovekom i njegovim problemima. Napuštanjem „univerzalnog i večnog nova ontologija se zagnjurila u vremeno. Dvadeseti vek je opsednut traženjem vremena. Ajnštajn je pokazao da je za objektivnu deskripciju vasione neophođan elemenat vremena. jer je vreme konstitutivna odredba vasione. Prust je nizanjem pretstavnih sadržaja svoje svesti pokušao da nađe #đizgubljeno ' (psihičko: vreme. Gurvič je analizom shvatanja i savlađivania vremena strane raznih društvenih grupacija tražio suštinu socijalnog vre= mena. Bergson i Hajđeger uveli su vreme u ontologiju: vreme je

· postalo konstitutivna odredba ontološke refleksije. Biće je stvarno

i istinito samđ ukoliko se referira

ti - || prema vremenu, a živi j i PIE pretendđovati na smisao samo u vrememu. DapaiBiwla Bio. logija odbacila platonsku i hegelovsku ideju, da bi se angažovala

u tumačenju fenomena.

„ Začetke fenomenološke ontologije nalazimo već kod ŠopenLara koji je slepu volju proglasio za stvar=po=sebi, Za Eduarda | ana volja i pretstava su ontološka suštastva. Jaspers tvrd?

a. se odredbe bića „mogu naći samo u „graničnim situacijama“ straha i smrti, a Hajdeger završava ceo ovaj niz.time što je brigu , a i prestravljenost učinio pravim suštinama (ljudskog). bića.

tramputice savremene ontologije izražavaju se u njenom jnsistiranju samo na afektivnim kategorijama. Izgradnja jedne onto-

logije konkretnih pojava zadatak je filozofije našeg vremena,

i Miodrag CEKIC

-- | &

er neae war i UO ORE