Književne novine

SPOKOJSTVO KOJE

NAM SE OSPORAVA

Na ulici se već dosta puta Obeležavaju ćrte nemilih incidenata, I kad želimo u tren oka da primimo uzbudljivu draž ljudske spokojnosti, kad sa, nijansiranom skromno-

| Šću ulivamo sebi u pamet tu ka

rakternu suštinu našeg građanina — i pri isticanju takve osobine privikavamo sagovornika na odobravanje, mi se — bogami — na-– kon tako izgovorene izjave osećamo i nekako sramežljivi, jer naša zamišljena pretpostavka i uverenje o potpuno mirnoj ćudi „,večernjih šetača”, proslikana je više- puta u očevidnu obratnost. Nije bilo malo slučajeva kad izvesni ispađi na ulici ukrešu u nama osećanje zgra-. žavanja, a oni se pršljen po'pr= šljen sve više i više „umnožavaju

u životu Ovog našeg građa! Tek”

što Bmo Ppoyverovali da je podatak o' hekom ispadu iščileo, a već se otkrivaju nove pritoke javnih skandala. A ispad kao svaki ispad ima svoj „notni sistem”, svoj violinski ključ, koji usleđ zamućene boje i

zvuka baca na videlo mentalitet

primitivca, O tom „notnom sistemu” sazrelom da se imenuje i otstrani, sudija za prekršaje već vrši merenja i proveravanja.

No, izvesne slučajeve po težini prestupa ne treba stavljati u granični okvir od mesec dana zatvorske kazne (mislim da je to krajnja granica: koju ovaj može izreći), već im za uzvrat dati nešto srodniju i odgovarajuču kaznenu meru... Kad želimo da što lepše i

· Hteč savesti

Sud će svakako doneti odluku...

To je želja mnogih čitalaca lista „Večernje novosti” koji su u poneđeljak 7 jula pročitali o bezdušnomn postupku mačehe, preko tri stupca krupni naslov: „BATINAMA ı GLAĐU NASTAVNICA MUČILA PASTORKU”.,

Sud će sigurno izreći kaznu...

I zašto baš toga dana, baš Sedmog jula, kada amo mislima bili upućeni prema onim mnogobrojnim znanim i bezimenim junacima, koji rasuše kosti po svim kutevima ove žemlje đa obezbede svojim naslednicima čoveka dostojniji život, da za svoju decu, i za·onu budđuću koja će se rađati prekine mukotrpno življenje. I da ta deca ne budu više batinana. Možda je baš zato taj novinski izveštaj toga dana još više raspirio mržnju prema učiniocu zlodela.

A mržnja je teška reč.

Ali u ovom času zaista nema dru> ge reči od te, zaista nema lakše reči koja se može izgovoriti. Možda je ispalo sasvim slučajno da je pisac ovih redova toga istog dana proveo nekoliko sati čitajući tek pre dvadeset dana nrovousvoje» ni Opšti zakon o školstvu. Taj Zakon je rezultat jednog posla na kome su radili mnogi naši ljudi, kulturni i društveni poslanici, Taj Zakon ima i poseban odeljak u kome se nalazi niz određbi o ulozı dužnostima nastavnika, Na sreću, svi nastavniži nisu kao Jelena Petrović. Ali ona je bacila ljagu na najplemenitiji poziv poziv vaspitača. Ona je navukla na sebe mržnju i gnjev hiljada graJana. Ona zato i mora biti kažnjena, Ovo je već drugi. slučaj ,u kratkom vremenskom razdoblju koji govori o bezdušnim „postupcima dveju maćeha, Ona bezđušnica iz Pirota već je osuđena. Ovu iz Gražšanice kod Doboja tek čeka kazna, I baš zato mi se čini da bi ovu trebalo još oštrije kazniti, đa bi je Čak trebalo nemilosrdno kazniti, Zato što je postupila nečovečno, i zato — što je nastavnik.

Cini mi se od suda treba s pravom zahtevati da izrekne najoštriju kaznu. Treba to zahtevati, pogotovu što je jedanaestogod4išnjoj

Mirjani Petrović prema nalazima lekara „poremećen normalan fizički i psihički razvoj”,

Sud ne sme da buđe blag.

Sud ne sme dozvoliti đa pravda ne bude zadovoljena, A ponekad naši sudovi, baš kada su u pitanju dečji životi, bili su suviše blagi. Neđavno je tako održano suđenje grupi lekara u Skoplju koji su odgovarali za smrt dvadesetpetoro dece Što su pomrla zbog nepažnje prilikom „davanja injekcija. Nastranu to kolika je čija krivica, ali činjenica je da je ipak neko morao biti kriv. Međutim, sud je oslobodio Sve lekare. Verovatno je sud u čitav tok događaja imao bolji uvid od javnosti, ali i javnost je očekivala drugačiju odluku. 1 zato nije nimalo slučajno što se onoga dana kada je presuda objavljena često čulo pitanje: a da li bi sudije oslobodile lekare đa je slučajno u grupi pomrle dece bilo i neko njihovo đete? Ne znam, zaista ne znam šta bi onda dosudile sudije. Možđa isto što su i dosuđile, ali sumnja je ipak ostala...

Nenad TOMIČ

Osvalđo Ličini:

bolje izrezbarimo svoje slobodne časove, mi „lek” za večernju razonodu tražimo u svežoj bašti „Izvidnika”, slušajući žive akorđe plesne muzike, ali to lepo osećanje ne traje dugo (ako smo sa ženom), jer smo posle napuštanja igranke izloženi navici nekih koji nam — sjaćeni u grupe — bacaju u lice najpogrdnije reči i psovke, Mi se — zacelo — ne možemo i ne smemo braniti, štaviše želimo da se to zlo na tome svrši, jer u protivnom mogu nam vrlo znalački istetovirati leđa! I tako pokunjimo glavu, a psovke okolo lete, lome se u parčiće, pađaju sa lica na asfalt, a sa asfalta na obraze. Ti mladići sa Tarzan-frizurama, nabreklim mišićima i isturenim

grudnim košem — huligane skoro'

po svim. izletištima, sačekuju građane na ulici i tako udruženi eksponiraju svoje siledžijstvo.

Pre nekoliko dana dva naša bokserska reprezentativca napala su mirne građane i naneli im teške fizičke ozlede. I meni biva posve mrsko nazvati te ljude sportistima, pa ushićenje koje smo imali prema njima dok su nam otkrivali tajnu bokserske veštine u hevelikom kvadratu ringa, — preobra= ćamo sada u odvratnost. Mirni građani odlaze posle rađa kući, neko biva gost ovog grada, a udar nenadane pesnice raseca mu jabučicu! Nemio je to događaj da dva istaknuta boksera svoju sportsku strast primenjuju na mirnim građanima, đa ih podvrgavaju masakri. A zbilja — ako su oni hteli da ispra=žnjuju svoj Žžučni elektricitet na nekoga (tu su toliki mečevi!), onda se on nije niukom slučaju smeo ispražnjavati u ovoj i ovakvoj varijanti, nije smeo nositi ovako zabludeli teg. Zar kvalifikativ tražiti u ovako shvaćenom kovanju prestupa i svireposti, zar stepen SsvOje sportske struke vezati za tako prljave stvari? Dva boksera Terzić i Đorđević, koje status njihove bokserske organizacije upućuje. ha posve drukčije navike, prenebregli su. osećanje takvog stava

i vrline — pa tako svome pozivu dali jednu nimalo razumljivu oznaku. To što su oni akcentovali svoju jako naglašenu energiju i vešti-

Kompogicija

„šrafcigera”,

nu, svoju sujetnu i unapred netrezvenu sportsku etiku, stvar je koja ističe sasvim pogrešan stav u tretiranju BvOga poziva,

čekivanom vattom uđaraca, biti bačen na tvrdu koru asfalta, — događaj je koji govori o tome da nam 86 spokojstvo osporava i taj slučaj baca senku na miran oblik življenja-i on naš ovako ili onako havodi na zbunjenošt i nedoumice. Niko ne Želi da se nađ njim vrši tira– nija, niko ne želi da mu izvesne siledžije oblepljuju dušu strahom i neizvesnostima, A primećujete li ova dva boksera komponovala su jedan . ovako tužah ispad, da jeđan od njihovih „Kklijenata” morao biti podvrgnut i hirurškoj intervenciji. Za poreklo ovakvog gesta ne treba pitati, ono je — čini nam se — odveć jasno, ali u njegovoj fakturi mora nešto biti iz temelja izmenjeno. Možda je korisno u tu svrhu primeniti kazne ne samo suspenzije iz sportskog kolektiva, već to staviti u opravdani razmer strogog sudskog kažnjavanja. Pa to je — zaboga — pokušaj ubistva, pokušaj prema kome se ne možemo poneti pasivno jer će se — ako ta navika ne bude otstranjena — sličan slučaj ponovo odigrati.

Da bi ovaj slučaj dobio još ružniju stranu, izvesni autoritativni ljudi iz sportskih foruma pokušali su stvar da „smire”, da zataškaju mučan događaj koji su bokseri proizveli. Oni su — kako saznajemo — hteli boksere da otrgnu od mera koje zakon prema njima mora primeniti. Uložen je bezuspešan napor da se to prećuti, ne vodeći računa Ha su vinovnici javnog izgreda doveli u pitanje život nekoliko građana. 1! sada postaje obnovljena još jedha vrsta, nemile navike, koja se izjednačava sa ovom prvom. Zar tako teške izgrednike uzimati u za·Štitu, zar ne videti tu potpuno Otsustvo smisla za humanost? Dosta sa tim pustošenjima, dosta sa tim obračunima na prepad i bez razloga. Siledžjjstvo — zar prihvatiti ideju o paklu, zar pustiti da ona' niče na tlu koje ne želi njen trag, koje ne želi takvo lice tiranije?

Ove slike koje nas susreću, da kle ova pomama da se istaknu misteriozne skele fizičkih napađa na mirne ljude, uz zvukove fatalnih dejstava pomračene duše, htele bi kako-tako da se održe! Da bi ceo ovaj slučaj Terzića i Đorđevića bio sa što većim začinom inspirisane ništavnosti, da bi iz njega potekao Što urođeniji užas i Bvirepost, jedan mladi učitelj kome je, uzgred budi rečeno, dodeljeno da vaspitava decu, našao se u ulozi čoveka koji uz pretnju prinuđava sestru povređenog građanina da lažno svedoči pred sudom, da ne tereti Terzića i Đorđevića! „Kako se. zabayno i živopisno prostire simetričan purpur'· plemenitosti! Mladi učitelj, pripremajući kvasac za testo, upravo vršeći presiju na očevice događaja kod škole „Vojislav Ilić”, pokazao je neumornu ruku da razvijajući snažan izraz srdžbe i ludosti, iskaže i svoju dekorativnu profanost, taj zasenjujući sjaj njegove „prosvetne” misije. Čovek koji je preuzeo na sebe da sa nastavničkog pulta govori o ljudskim tonovima, da tome d& liniju pune ljudskosti, taj isti čovek predaje svoj poziv mutnom oblaku prestupa i nečovečnosti. On je dozvolio sebi i načinom i sredstvima da se rutinira u igri koja se ne može spojiti sa pojmom čovek, i

Teško je prisećati se ovoga slučaja, teško je naći makar i mali primer, duše, jer u ispađu koji su učinili bokseri Terzić i leži primetni ·izvor tuge i nespokoj-

—

slični donose u ulicu ne privikavamo ma rast i na širenje. Žarko ĐUROVIČ

· BELEŠKA O SPOMENICIMA

Mnogi spomenici pođizani u ovom veku ne razlikuju se od spomenika nasleđenih iz pro šlog stoleća. Rađeći po porudžbini, umetnici se moraju ravnati prema željama naručioca koji skoro nikada nisu umetnici — te su primorani da se povinuju konvenciohalnom, tojest da ponove ono što već postoji.

U našem veku je najveći var„varin svih vremena, Hitler, bio možda najveći poručilac spomenika. Krajem 1942 godine, nekoliko nedelja pre pada Staljingrada, objavljeni su u svečanom

” broju jednog nemačkog časopisa makete i projekti Sighajlspomenika koji su trebali da obeleže njegovo carstvo Ogromni spomenici — zamisao naručioca koji u svojoj maniji veličine ipak ne razlikuje veliko od voeličanstvenog — bili su namenjeni Evropi od Urala do Pariza, od Osloa do Kaira, od Gibraltata do Odese, ođ Atine do

Londona. U glavnim gradovima .

zemalja u kojima je imao da vlada Treći Rajh, trebalo je podići džinovske spomenike ratničkim soldđateskama, tenkovima, topovima, avionima, mitra-

ljezima. Trebalo je da stoje kao memento, ali ne kao u stvarnosti — iscereni i svirepi kako otvoreno prete, već ovenčani romantikom i patetikom, „,veličanstveno lepi”. Ti granitni i bronzani kolosi uobličavali su valhalsko-ničeovske nadljude, O. kružene oružjem, evocirali istoriju germanskih zavojevača od krojcritera do esesovaca. Ovi ogromni bastioni trebalo je da obeleže dominaciju „vlađajućeg” narođa nađ ostalim „nižim” rasama, ·

Prolazeći pored čuvenih Sspomenika, zgrađa i trgova, bilo to Palata Venecija — sa svojim balkonom -— Trg Konkord koji je postao tako prostran da narod ne bi mogao podizati barikađe — ili Ponte dei Sospiri sa 'kojeg su slobodoumni ljudi poslednji put videli svetlost, sećanja i asocijacije na prošlost izazivaju strah. Kao da će se

' odjednom povampiriti tirani, da će se 'ponovo podizati gijotine,. da će se rušiti barikade... Sva igra ljudskih neđela i nepravdi pomalja se iza tih spomenika.

(Kad bi se izbrojali spomenici

· že {li od crnog pamuka i gvO-

koji sveđoče o pravoj veličini čoveka, o njegovom umu i humanosti i oni koji ovekovečuju “tirane, nasilje, kojih bi

'bilo više? Ali po svojoj zamisli

oni nisu izdiferencirani). Mnogi spomenici koji uobličavaju rat i nedela izgledaju kao da veličaju grozote, kao da pozivaju na razaranje i osvajanje. „Nisu li i omi poslednji tirani, koje smo mi videli na tribinama i balkonima, bili imitatori Neronovih i Bordžijevih spomenika ? U programu tih imitatora bjla su sadržana sva nedela prošlih vekova: seobe naroda, podjarmljivanje, .strebljenje, unakažavanje, sve što je već bilo Ooprobano. Samo su ovi poslednji bili „najveći”, služeći se svim mođernim tekovinama tehnike. Prolazeći pored spomenika koji Nerona i Bordžiju pretstavljaju istim sredstvima kao Mark Aurela i Galileja, čini so da bi mlađi neiskusni ljudi mogli, da zažele košulje od srebrne mre-

zdđene šlemove koji ih čine višim, kako bi i njihov tik jeđ-

· noga dana stajao na pjedestalu

treba da postanu

gvozđenim i kamemim cvećem optočen. (I u genciklopedijama sa njihovim zvaničnim sličicama ne vidi se ona ogromna razlika između Heredije, Hitlera, Holbajna i Homera!).

Tek majnovija umetnost nemilosrdno otkriva istinu i raskrinkava zlo. Pikaso je svojom Gernikom ovekovečio zverstva, razgolitio ih kao nedela. To je kraj formalizma, jer takva umetnost postaje pravi pomoćnik čovečanstva. Moderan :metnik neće uobličiti Nerona i Mark Aurela istim sredstvima. Veliko otkriće svetlosti koje su pleneristi i impresionisti iz atmosfere preneli ha svoja platna, prevazišli su Pikaso, Šagal, Mur, Zadkin i mnogi drugi. Oni iznose na svetlost dana „jo Što je u ljudima i zbivanjima sadržano. Sve više i sve razaovet~ ; nije će se videti kakva je čija slava, ko je čovečanstvo podizao, a ko je ovu našu planetu razarao. Moderni spomenici istiniti momento za naš i za buduća po-~

kolenja,

)

Jatija NAJMAN

Mirni građanin biti, zasut neo ~»

stva. Neka nam običaji ne dozvole , da boju koju nam «oni ili njima ·

Nemi sarkazam

Kad frivolni vetar iznad Strehe sive Burleskno zašumi 5 dobaci „ave“, . Mad na tamne čaše i blede pilave

_ Padnu neki dusi, puni invečktive, \

Oseti se tađa mikstum sna jađa, Zatresu se suzni, rasuti pejzaži

!. ko šljunak oštri na pospaloj plaži, Ubode. bez pompe misli kavalkada,

Jer se jave uvek, čim prerana jesea Sablasno dotakne i ogol: breze, Da im lišće padne od jedne sintezž

I u mutnoj tuzi prozbori: „fergessen...

Tako jure misli, i drhte ko plazma, Cvileći kroz kišni jesenji dekorum,

A kapi romore, čitav mokri forum,

Dok ih the upija s osmehom sarkazma.

Problemi seoske broblematike.

Svojim romanom „Koreni“ Do-

brica Čosić je dokazao da je u

stanju da pokaže sve Što je hteo da prikaže. Iz Čosićevog pripovedanja jasno se vidi da on ume da pripoveda.

Krajem đevetnaestog veka srpsko selo je imalo svoju problematiku koja, razume se, nije bila gradska, već nešto drugo, i Dobrica Ćosić se prihvatio da u to 28, hvati, i to tako da ta problematika u njegovom delu bude drukčije uobličena. Svoj zahvat Kroz presek porodične tragedije Aćima Katića pisac nije zasnovao ha jednoj utvrđenoj liniji, već na više neutvrđenih linija. U „njegovom romanu izlažu svi po ređu, a često i preko reda, bacajući raznobojne svetlosti iz svojih psiholoških reflektora na „monologe, dijaloge, pejzaže i sve što je sa tim u vezi.

Po svojoj unutrašnjoj i spolinoj sadržini, po. svome zahvatu u likove i iz likova, roman „Koreni“ daje uviđ u mnoge viđove problema bivše seoske problematike.

Milivoje RISTIČ

Zub čeka

Volim paviljone,

ne mrzim balkone,

ni ormare gdje sako tone,

a he volim zubarske čekaone, O, ne!

Čekaš tamo, nalik na faraone, i zuriš u vrata korđone, a zub th od čekanja klone, fskočio bi iz vilične zone... O, ne!

Boro PAVLOVIĆ

| Predak u nedoumici

Potbomalk kreće na put

1 drži u levoj cvet,

U desnoj — kartu za let

I kofer, velik i žut,

A pređak, sa zida, mrk:

— Zar tako ideš u svet?

O, čudnih zabluda splet!...

Kostreš) se pretku brk: — Potomče, teraš inat, Jer kamo ti štit i hat, TI oklopa zvek ć zvom, I mača opaki rez, I zlatni na haši vez? No, brže na avion! Desanka MAKSIMOVIĆ

| * Smrt žuljevima

Sad su pili pivo, belu i crnu kafu, žilavku, sok od parađajza, grog, limunađu, „prepečenicu, kiselu, izvorsku i kolonisku vođu. Ova poslednja zvala se „Crna mačka“ Jedna mačka, žućkastosivkastobeli-

Đorđević '

"'časta, siktala je na krovu kuće Imala je grdne ·

broj peđesetdvn. | zelene oči. (Ne kuča nego mačka).

'U njegovim rukama bile su peđe-

setdve. Umašćene, ne bi ih oprao ni Albus sapun koji ne traži društvo nego pere sam,

— Seci, šta je dole? Opet dama-tref? (Video sam je sinoć u

Sima PANDUROVIČ

trolišu, Perfektna ženska, Aerodinamična). Je li, dramo»tref, šta ćemo nas dvoje, rekao sam, Poznajem te ja i u starom i u novom najlonu. Ništa ti ne vtedi da ždrakaš onog tamo Što se Smeje ko lud na brašno ili ko pametah na bečku sa salatom ođ Krastavaca. IMa zavrnem slavinu? Jok, iđem ja da se šišam,

Berberin je unapređ bio siguran da će on doči, I to „Sitroenom“. Izgleda da je znao i broj kola. (To mu je rekao zidni kalenđar iz 1922 gođine). Spremio je makaze dugačke kao roman. (Svi dobri romani su dugački, jer pisac ima mnogo da kaže). Šišaće sitroenca najmanje deset gođina, nikome se ne žuri ma voz, koji je, uostalom, krenuo još preklame. I žulj će skinuti sitroencu sa nožnog palea. Imao ga je. A znao je đa ima žulj. (I žulj je znao da ima njega, Lično su se poznavali).

Ali prethodno treba pročitati reklamu paste „Smrt “#uljevima“, tako reče berberin. Jer će kroz žulj, takva mu je marav, sevati

reumatizmi. Čim ostari, oni-će Se

vati, oni nemiaju druga posla. Žulj mora da umre neprirodnom smrću, smrt i zaborav Žžuljevima bez ikakvih posmrtnih počasti, „dođa berberin i škljocnu makazama, A žulj se šćućurio u cipeli. (Slutio je da će mu berberin smrsiti konce).

Berberin je sad sinhronizovano škljocao: makazama i Čđ“vilicamh. Sjajno. Dabome, sahrana žulja 0baviće se u strogoj diskreciji Neće mu se dozvoliti ni đa pisne.' (Žuli je imao tanak, piskav, mišiji glasić). „Dosta sa njegovim zulumom. Igra će se nastaviti bez žulja. Neka se ponovo promešaju peđesetdve. Šta je dole? Opet dama-tref... — Video sam je sinoć u trolišu i „Metropolišu“, „(Pluskvamper-

fektna, hidđrogenska ženska), Svejedno. Iđem da spavam.

Rađomir KONSTANTINOVIĆ

Slađe od baklave

Na reč časnu, to da znate, Godina je školska prošla,

I sezona letovamja

Za nas, đake, već je došla.

Stoga jeđam drugom viče U (Pričuvajte bubnu opnu): „Ustovanje nam pretstoji Pokraj mora a na kopnu!“

„More ima vođu vlažnu

I talase svakojake,

Pa je skok sa tramboline Krasna radost za nas, đake.“,

„Ko god skoči, padne dole, U valove morske, ·plave... To je, zna se, mnogo slađe Nego tamjir pun baklave." · „Pecaćemo ribe razne, Iste ćemo peći divno, - A sve će to pesnik jedam Da opeva invehtivno.”

Nikola DRENOVAC (Parođirao LL. Z.)

v \ ca : KNJIŽEVNE NOVINE

a, FH

| | |

dr E