Književne novine
prisustvo i učešće đečjih pisaca i bedagoga. Predloženo je đa 56 ha taj dan u Kamenici dodeli i Zmajeva nagrađa koju svake gođine dodeljuje časopis „Zmaj“, i pokrene izdavanje „Nevena“
Druže Uredniče, „pišući Vam o Zmajevim dečjim igrama mi samo ponavljamo prvu rečenicu ankete o našim mogućnostima, koju želimo da ovim pismom pokrenemo. A verujemo da će je „Književne novine“ proširiti svojim autoritativnim po-
Novi Sad Jovan DUNĐIN
Dubrovnik u spomen Isidore Sekulić
Poštovani druže uređniče,
Sve što više odmiče vrijeme od smrti Isidore Sekulić, prirodno, sve više raste interes za njenu ličnost i njeno djelo.
Uprkos činjenici'* đa je ona u predsmrtnoj „usmenoj, oporuci“ da je tako nazovemo — zaželječla đa se:njena sahrana obavi na njoj svojstven, najskromniji način, „poput plime, pojavili su se i pojavljuju se još uvijek mnogobrojni napisi po listovima i revijama o njenom Životu njenom stvaralaštvu i njenim pogledima na život i svijet.
U „Književnim novinama“ također u više navrata pisano je o toj problematici, pa i u vidu pisama uredništvu (prof. Jovan Vulević iz Wragujevca: „Za biografiju Isidore Sekulić“; dr. Vinko Vitezica iz Zagreba: „ ,Gospodska sirotinja' Isidore Sekulić“), te nam ta činjenica dade povoda da pišemo iz našeg festivalskog građa. u kome je makar i na skroman način, obilježena Isidorina smrt. Tako se Rađio-Dubrovnik o-
đužio njenoj svijetloj uspomeni e~
misijom „Književni lik Isidore Sekulić“ i drugim emisijama, vezanim za njeno ime. Lokalni tjednik „Dubrovački vjesnik“ u prvomajskom
broju objavio je nekrolog feljton.
skog razmjera „U spomen Isidori Sekulić“, đok će broj 4 (juli 19568) „Našega mora“, glasila Kluba pomoraca „Miho Pracat“ — koji se već štampa u ovđašnjoj tiskari „Ivo Gubelić“ — također donijeti oveći napis „Lik i djelo Isidore Sekulić“. Tromjesečni časopis za književnost, nauku i umjetnost „Dubrovnik“, odđužit će se sa svoje strane Isidori Sekulić — svome saradniku. Posljednja Isiđorina knjiga „Mir i nemir“, koji izbor iz svoga esejističkog djela izvršila ona sama, sadrži i iri eseja iz dubrovačkodalmatinske književnosti, i to „Marko Marulić — Splićanin“, „Ivana Gunđdulića — Suze sina razmetnoga“ i „Orsat Veliki Iva Vojnovića“. Neka i ovom prilikom bude izražena naša srdačna zahvalnost velikoj književnici Isidori Sekulić za sva njena nastojanja, naporexi:pothvate đa svojim perom, i to sjajnim sociološkim okvirima i zahvatom u pojeđine epohe dđubrovačke književnosti, doprinese svoji udio u osvjetslavne prošlosti i bujne
liavanju Wni'ževnosti starodrevnog građa pod Srđem.
Dubrovnik Vanja VICKOVIĆ
e va air i aeger a gorare Tec e a ae Voce
„Klektri;ku uvode u čobanske izbe!“ „Uvode“, osmjehivao bi se čika-Ljuba, „Pa to više nije onaj narod!“ uskliknuo bi Fran-
CUZ. „! jeste, I nije“,
života“,
„Ali, još uvijek su ponosni", 5
stajao da se iščuđava. „Imaju se čime i ponositi“, čika-Ljuba.
„To mi, još uvijek, nije jasno“, Francuz. „Mi svega više imamo . : mu čika-Ljuba.
„Imate“, odobrio bi su vam sve stvorili...“
„Ne, ne", ljutnuo bi se Francuz, prekidao mu misao, „neću đa te slušam, O tome ni riječ. Idem, odlazim. Imaju, viđim, i gvozdenih putova na
suhu...“
„Imaće i na mokru“, dodao bi, kroz smijeh,
cika-Ljuba.
Tu bi, za mene, bio kraj njihovog razgovora. Imali bi, naravno, još mnogo da
namjerno, tu prekidam. Tu, kod suhu. Jer, za mene, i u
pomirljivo bi čika-Ljuba. „O kolnosti su se izmijenile, promijenili su samo način
ranac ne bi pre-
tvrđio bi i dalje
tih gvozđenih putova na
meni, tu počinje da se odmotava neko zamršeno klupko sjete i sjenčenja. ...San je to, koji me, ponekad, u noćima obr-
Izgleđa da hikad nije suvišno ponoviti poznatu činjenicu da vrednost umetničkog dela ne čini nje~
stilu ili pravcu, nego njegov kvalitet, odnosno da je delo vredna ako je zaista umetničko ma kome ono pravcu pripadalo. Kao ni jedan dosad, ovogodišnji venecijanski Bienale napadan je oštro preko italijanske, a delimično i strane štampe zbog svoje fizionomije koja ovog puta znači ođu apstrakt noj umetnosti, Svakako đa je ovakav napad u principu pogrešan, jer je nestručno i neistoriski di Skutovati o pravu egzistencije jednog pravca koji živi i govori o našoj epohi već pola veka. Međutim, razlog za napad zaista postoji i opravđan je — ne zbog toga što je dat prioritet apstraktnoj umetnosti nad figurativnom, nego prvenstveno i svakako samo zato što je izloženo toliko slabih, praznih i bezvrednih „„apstraktnih” rađova iza kojih nema ni misli ni osećanja. Otuda se dobija „utisak da je pri izboru eksponata davan prioritet uvek delima koja pripadaju apstraktnoj umetnosti, baš zato Što su apstraktna, a bez obzira na njihov kvalitet često daleko ispod vrednosti dela figurativnih majstora dotične zemlje. I zato, sve i ako je bila želja da se ovom najvećom svetskom izložbom alirmiše apstraktna umetnost . kao dominantni likovni izraz današnjice — što je svakako tema za diskusiju, ali je kao hipoteza održiVo — pogodak je otišao vrlo daleko od cilja. Isuviše je ova izlcžba pokazala, maniriranog, pretencioznog i neinspirisanog da bi služila kao propaganda ideji o dominantnoj ulozi apstrakciie, koju recimo da zastupa, ·
Žiri koji dodeljuje velike nagrade kao da je naročito vodio računa o ovoj činjenici. Velikim priznanjem on je, istina, istakao samo apstraktne majstore, ali ih je tako ođabrao, đa ma kako imena nagrađenih pretstavljala iznenađenja za sve koji su pravili prognoze u tom smislu
Žiri Bienala „dodeljuje za &slikarstvo i skulpturu I nagradu od po 2,000.000 lira i 11 nagrađu ođ po 1,500.000 lira. To su velike nagrade uz koje idu i dve nagrade za grafiku od 500.000 i 250.000 lira i jedna nagrada za delo religiozne umetnosti od 500.000 lira. Osim ovih velikih zvaničnih nagrada međunarodnog karaktera postoji i čitav niz manjih (od 500.000 do 50.000 lira) koje đođeljuju pojedine umetničke ustanove ili privatnici.
gova pripadnost ovome ili onome'
Mark Tobi:
Među ovima najznačajnija je nagrada UNESCO.
Ove je godine I nagrađa Bienala dodeljena italijanskim umetnicima: slikaru Ličiniju i vajaru Mastrojaniju, a II nagrađa američkom slikaru Mark Tobiju i mladom španskom skulptoru Čilidi.
Osvaldo Ličini (Licini rođen 1894 god.) živi tiho i gotovo izolovano u svom malom mestu Monte Vidon Korađo, a njegova su dela bila poznata samo najužem broju stručnjaka. Pine i nenametljive, njegove slike ne osvajaju na prvi pogled, zato treba pažljivo ·„čitati” ovog autentičnog pesnika čije su vizije srodne Kleu i Kandinskom. Njegove po formatu male slike deluju kao stihovi jedne intimne ispovesti. Delo mu je zanatski čisto i precizno, a kao likovna ideja ja-
uuu Gun VNRunRuianannnuiui— zu eee ena uuu i aan una e
Nema tamo Gqvozdenih putova na suhu. Ima, istina, dva kraka ođ njih, ali se oni ne spajaju: jedan se, poranije, uvalio do Zelenike, i nije ni pokušao da se od obale probije kroz vrlet, a drugi je, uz napor kakav se ne pamti, prodro do Titograđa. Ona dva okrajka, od Bara do Vira, i od Plavnice do Titograđa, igračka su, smijurija neka, kao zetska dvokolica, „šarabaj“. Brzina na tim „li-
njjama“ basnoslovna je: malo ide, pa stane, pa
primjećivao bi opet krene, pa
stane, pa nikad kraja! Čuli ste već
za onu šalu: kondukter, svejedno na kojoj od ovih
„Robovi
kažu, ali ih,
dveju „strada“, poziva putnika đa uđe, a ovaj odbija: „Hvala, neću, žuri mi se!“
A sad, tuda, niz Zetu, i preko Blata, pa kroz mrku Sozinu do Mora, opruža se žiroka trasa, i naskoro treba ubrzan voz da krene, Da za časak proleti do Bara... >
Posmatrao sam mine kako raznose bregove Vranjine, slušao tupe detonacije koje su rovale i bušile utrobu Sozine, vrzmao se po nasipu oko Lesendra i Tankoga Rta, i čuo sam priče, najpotresnije koje se mogu čuti, kako se podiže most preko jezera: betonske noge su tonule u mulj, gubile se: ljudi su riljali po muljnom dnu, i ljeti.
MeLHe noproćcič ri PO ĐIČnaJlU -
Brodvej
sno i jednostavno. Uvek' nosioci osećanja intenzivni hromatski odnosi ispunjavaju često jednostavan crtež geometriskog porekla. Njegova mala platna čuvaju čistu radost stvaranja jedne tihe ali prave umetničke · prirode. Retrospektiva njegovog opusa donosi svu istinu iskrenih traženja i rezultata izraslih iz duboke potrebe saopštavanja jedne svoje, poetski shvaćene istine. Dodeljujući mu najveću nagradu, žiri je svakako želeo da is= takne ovu osobinu, tako retko o-
setnu ma bezbrojnim delima ove ogromne likovne smotre. Ako je Ličini pesnik, Umberto
Mastrojani (Mastroianni, rođen 1910 god.) je borac. Snažan i ponekad. surov, on gradi svoje vulkanske forme kao da ih je sama zemlja izbacila, pa nose pečat dubokih geoloških slojeva u svojim poliedričnim oblicima. Otuda njegove 'metalne gromade čuvaju bučan ali uporan ritam jedne prirodne arhitekture. Unutarnji dinamizam njegovih kompozicija, koje ne izazivaju nikakvu poznatu vizuelnu a– nalogiju, sugerišu ipak vrlo ubedljivo jedan moderan doživljaj realnog sveta, koji je u svojoj biti praiskonski star. Biće da je neposredna snaga i autentičnost skulptorovog instinkta ono što je Mastrojaniju u prvom ređu pribavilo veliku nagradu, za koju su gotovo Svi smatrali da je Pevznerova.
Mark Tobi (Tobey, rođen 1890 god.), poznati američki slikar prezentovan je impozantnim brojem od 36 radova..Vrlo originalno, Tobije=vo slikarstvo ima strukturu istkanu od bezbrojnih, lakih poteza četkica, sličnih nekom „neobičnom neprekinutom pismu u kome je osetan trag orijentalne 'ilozofije i umetnosti. Naročito se taj njegov
tzv. „beli rukopis” vezuje za kinesku kaligrafiju i donosi nefigurativne, apstraktne vizije koje nagoveštavaju neprekinuti niz formi što osvetljene traju u jednom imaginarnom proštoru. Nagrada Tobiju svakako je i priznanje originalnosti, i
Eduardo Čilida (rođ. 1924 g., je mlađi španski skulptor, duhovit i
spontan. Njegove su skulpture gra
đene kao markantan metalan crtež u prostoru i često, više po čulnoj nego vizuelnoj sličnosti asociraju pojeđine prirodne oblike. iIzvesna skicoznost koju uvek zadržavaju njegova dela daje im naročitu sve-
· žinu i utisak kao da se ovog tre-
nutka projektuju na beskrajnoj pozadini visokog horizonta. Verovatno da je nagrađa dodeljena Čiliđi imala i tenđenciju đa afirmiše mlađe talente.
Prošlih Bienala, 1956 g. i Jugo= slavija je dobila jednu nagradu UNESCO-ovu, dodeljenu Miodragu Protiću. Kvalitet naše ovogodišnje izložbe na Bienalu nije bio slabiji od prošlog, čak je ovog puta, bar dosad, sa više pažnje i komplime= nata strana kritika pisala o našem
< TFIILMZ
___ __
bd
nikađa nismo uspeli
|
paviljonu. Ali o nama se u već,ni
· slučajeva govori kao o celini, o pavijonu koji pokazuje bogatstvo 1
slobodu umetničkog stvaranja, 8
qotovo nikada se ne ističe pojeđi~
ni umetnik i to zato što mi još da dovoljne istaknemo ni jednog svog umetnika, a zaista ih ima koji to zaslu- · žuju. Ne radi se tu o nekoj našoj skromnosti, nego često o nespretnosti, Mi nemamo zašto da svetu đoka zujemo da smo zemlja sa znatnim. brojem slikara i skulptora, u to niko i ne sumhja obzirom na naše bogate likovne tradicije, ali mi treba da pokažemo ono što nam je najbolje, jer je samo Kvalitet merilo vređnosti u ovom slučaju, A kođ nas se redovno vrši isti propusti; pretrpava se paviljon. Umesto pet umetnika, jedah slikar i jeđan skulptor bili bi zaista maj“ uspelija i najubedljivija prezentacija, i bili bi shvaćeni, uočeni i pamćeni (a obzirom da se Bienale održava svake dve godine, to nema
„opasnosti” da neće svi koji zato imaju uslove „doći na ređ”!). I zatim loš jeđan #eliki i fatalmi propust: apsolutno nedovoljna pro-
„paganda. U ovakvim slučajevimd
ona je neophodno potrebna, jer se „isplaćuje” stostruko, odnosno, kroz priznanje koje je dato pojedincu, afirmiše se i đotična zemlja, A ovo velike izložbe sem svog istoriskoc značaja koje imaju kao smotra likovnog „stanja” u datom trenutku, znače i jednu pozitimu utakmicu nacija u njihovom prilogu svetskom likovnom stvaranju ma šeg vremena. i · Dr Katarina AMBROZIĆ
A STA SAD?...
Jesmo li u čorsokaku?
Neugodno je reći, ali: jesmo!
Pa, šta ćemo sad? .... .
Zaista, šta đa se rađi?
Ali, prethodno da objasnim o čČemu je reč. —
Prođucentske kase, đodđuše, nisu prepune, ali ni jedna jedina nije prazna. PFinansisko stanje skoro svake domaće filmske kuće bolje je nego ikad ranije. Svi kažu i svi se slažu: sad imamo dosta para, ali... ne znamo šta ćemo s njima!
Otkud to?
Banalno je već reći, kađ se poveđe razgovot o našem filmu, da je scenario problem br. 1. Banalno i otužno, ali istinito. 1 đosadno je već ubeđivati javnost da jugoslovenski film neče dalje ni makac ako se taj aktuelni 1 akutni problem ne reši. Pardon, tačnije: ako se permanentno ne rešava. Jer, borba je to neprestana, baš kako je to red u svakoj umetnosti. Borba za temu, za iđeju, za izraz... Nema mira ispred kamere!
Pa, đobro, ometa li neko tu borbu koja filmu život đaje, borbu stvaralačku ?
Niko! Baš niko mir neće, baš svi kavgu traže!
Šta je to, možđa — parađoks?
Boraca nema! Onih pravih. Glađijatora. Profesionalaca. Onih kojima je borba hleb, onih koji svojom borbom i druaima hleb đaju.
Nema profesionalnih filmskih pisaca! Ima samo amatera. Onih neukih i samoukih. Više prvih nego drugih. Ima slučajnih pisaca i pisaca Koji slučajno za film pišu.
_ A film, famozni, jeste i industrija. Ne može živeti od slučajnosti. Ni od improvizacija. Ni ođ sreće.
T tako... nema dovoljno sirovina. Kapaciteti su samo pedesetak otsto iskorišćeni. Recesija! }
Stoga, mnogi se prođućent ozbiljno zamislio. Nova sezona (ako film uopšte zna za sezone?) je već pred vratima. Šta rađiti posle Pule?
Vidovit nikog ne bitam
Dok u potpmulom tutnju vatre duboka noć moja bježi, izgara,
Scenarija, dajte nam scenarija!
Ali, ko đa ih napiše u dovoljnom broju? .
Kažu, da je Jugoslavija u mogućnosti đa wodđišnje proizveđe 25 igranih filmova. ”
U ćorsokaku smo, zar ne?
Pa, šta čemo sad? ...
Razmislimo još malo.
Da li je posredi kriza ideja?
Ako zavirimo u producentske fi;joke otkrićemo mnoge valjane zamisli. |
Možda fabula nije doba?
Nađe se i sasvim korektna.
Onda, valjda, nema lepo izvaja nih likova?
Ponegđe ima. O Jesu li problematični obrti? dimi, jalozi? Često je baš obrt najbolja kom ponenta, a desi se da je to i di-
jalog.
Znači, ipak, situacija nije tra gična? ir.k — jeste!
00 . '
Nema, nažalost, đovoljho scenari= ja u kojima su sve komponente bar na standardnom zanatskom hivoOu. U tome ie tragičnost situacije. Niko ne ume da zanatski uobliči sve delove scenarija. Ako je dobra ideja — ne valia obrađa, to je najčešći slučaj. .
A zašto niko ne zna zanat?
(Jer, poznato je, prvo zanat psa onda umetnost — zakon je ne samo na filmu).
Zato što to niko nije učio, niko nije izučio dramaturški zanat.
Onai koi je to hteo nije imao gđe i kođ koga, nije imao pođršku, čak ni pažnju. |! sađ nam se to, svima, sveti — itekako! 1
Imamo ređiteli= snimatelje, sćenorafe...' ali nemamo filmske profesionalce u dramaturgiji. Nemamo! {
Pa, dajte đa ih stvorimo! Još nije kasno!
Zaista. nije, Prođucenti su od vapaja prešli u akćiju, u ofanzivu.
Da. ali šta sad?'... Jer, dok se nekoliki pisci ošvedoče kao profesionalci — gođine će proći.
Šta, dakle, dahas? | /|
Neću postati Kolumbo ako Kkažem đa je ieđini izlaz iz Ćortsokaka, jeđini i zaista izlaz. đuboko sam u to uveren, samo ovaj: okupiti u
i zimi, kupali se i mrzli se; cementne sante su klizile od nasrtaja vođene stihije, a ljudske ruke su ukroćavale i bujicću, i cement, i gvožđe. Bilo je tu i slomljenih ruku i polomljenih glava, jer se ništa u ovoj zemlji kamenoj, i u toj vodi kamenoj, ne može bezbolno i beskrvno ni stvoriti ni podići. Hladne, tako sleđene, svesvodljive i svepremjerljive brojke na izgužvanim hartijama eviden-
stvaralački kolektiv pisce koji imaju međusobni afinitet. pisce kolikotoliko specijaliste za dđramsku konstrukciju, dijalog, karaktere, komične efekte... i angažovati, ih da pajedničkim silama ostvare jeđam . scenario.
Tako već ođavno radć u svakoj
veseo sam...
Veseo, sve dok mi niz lice suza toplo bistri,
i srce kali,
bol odmara.
vhnim brigom, trgne, uznemiri, rasani:
U vozu sam, putnika nema mnogo, vraćam se kući, tamo, brdima, prolazim kroz neke tunele, lokomotiva se jedva ispinje, treba joj se stalno peti, a ja sa prozora vagona Uporno upirem pogled, kađ li ću ugledati kučicu na brdu. nekog od mojih, da mu mahnem rukom, da mi doleti... i taman ih izazove pisak lokomotive, i oni pojure na vrata, — a snu kraj, | se i noću okrene, kao i ja, u snu. Ina
Ne kapljem pjesmu, stiha rađi; u oku mome bilo je dosta, predosšta gladi: dugo trajala noć je moja, preteška i posna;
pa zar je čudo što sađa suzom prosim; rađe isključivo tako več i indiviđu~ · ,
!
!
i
7
velikoj kinematografiji: naravno, ne
Zemija io olrotkidh By16d,) ba "Ba" i u tičara pokušaće, da utvrde koliko je tu utrošeno : ; X ı njoj, obavezno, poslije y , i i · čeli i u dlane svoje jutra vedra, jutr , bli 9 alno. Ali, neiviše sirovin BI onda raspletu konci snoviđenja, iskida ih OON betona i RO 43 S: Se Ra svoje j ra, jutra vedra, blistava i TOO MONO db: Bbasbe duža 'koloktivaiki java. | qpgayr ali .Če izyan GOJB, fil DOLJE TOT": 998 Korakom svojim zato svakim, kađ kročim metodom. pisanja scenarija. Kažu, Preci su mi se noću prekrivali suknenim poja- toga, ostati um i srce čovjeka, uzidani u toj trasi u novo svijetlo jutro, \} a praksa ih ne demantuje, đa je . e i pritiskala mora, a potomci nji- |aodvaljenih brda, utemeljni u tom mostu koji će pjesmu ja svoju, suzom ; tako ne samo najsigurnije nego som, da ih ne bi pric . 8. povom e 5 j ev EC eg hovi to ne čine, iako ih ponekad davi mora, ili šinama spojiti dvije obale, skadđarsku sa jadran- do vrha blistave kupe, do samog njenog vrha natočim. ; OVa , + ' mi:
nešto njoj slično, zaturene u crnom pol
i nešto brže joj se približavao
rže, „ptičjim“, ali mi je svaki o varošice, na „prugu“, ili. da još dugo pješačim, i brđima,
još čekam na prevoz đo tako šta, pa, iza svega, da se, slično kozi, verem po
KNJIŽEVNE NOV}ME
što im ne da mirna sna.
Odavno me neugasla želja nosi da jednom 0opruženim gvozdenim šinama stignem do svoje kuće, dlovćenskom kamenjaru. Sve dosad sam joj svakojako stizao: lomatao sam 56, po dva-tri dana i noći, i „ćirom“ | „pilićarom“, | „motornim“ i, najad preostajalo da
ili
vrišti „vtanac“
skom, i dva grada, Titograd sa Barom, i dvije vođe, Moraču sa Morem...
1 kad mi onaj mučan san dođe u pohode, kad me ragsani, — odmah iskrsne, preda me, još mutan lik onog mosta kod Lesendra, na koji se još čeka da ustane na noge pa da preko njega za, i kažem, za utjehu, sebi: Stići ću, moram stići do Svoje kuće, gvozdenim putovima na suhu, i gvozdenim putem na mokru, ,
i sve što sam dotadđa u
hitam i nikog za put, i nikog,
O TO | — ____=-—
;
1 kupu tada do dna — naiskap do dna ispijem,
skiđam: odijelo, plašt i masku s lica; na put u zelene šume, duboke, što se gubi,
vidovit, nikog ne pitam.
laži dobio
noću što svijetli, kroz modru šumu,
Mihaho DELIBAŠIĆ |
iogall
Pokušavali smo. nmli stidljivo. Čat su prođucenti bili voljni đa finan siraju grupe pisaca — neki su to 3 činili — ali sami autori nisu izdrZašto? Iz sujete! Svaki je apotekarski vaqaog svoje učešće i precenjivao svoj deo posla. Pošledi ca: svaki je hteo da bude isključiv} autor, tt 73 PISMA TEMPO · Za{sta, Štn. ćemo gad?... ~ POM
~ Ljubomir RADIČRVME | |
9
Op)