Književne novine
Iz diskusije ma Komguesuu
Na Petom kongresu Saveza knjižoynika Jugoslavije, koji je 96 novembra završio rad, „izabrana je nova uprava Saveza književnika u koju su ušli Miroslav Krleža (pretsednik), Milan Bogđanović {potpretsednik), Aleksandar Vučo (generalni sekretar), Ivo Anđrić, Ve» libor Gligorič, Marko Ristić, Dušan Kostić, Risto Tošović, Vjeko» slav Kaleb, Mirko Božić, Marijan Matković, Josip Pupačić, Josip Vidmar, Juš Kozak, Ivan Potrč, Matej Bar, Blažo Koneski, Dmitar Mitrev, Hamza Humo, Ahmet Hromadžić i Cedo Vuković (kao članovi uprave).
Kongresu su podnesena dva referata — Josipa Vidmara, ranijeg pretsednika Saveza i izveštaj generalnog sekretara Aleksandra Vuča., Naiveći deo diskutanata go vorio je na osnovu Vidmarevog re» ferata o značaju Programa Saveza komunista naše književnosti,
U ovom broju „Književme movine“ donose izvođe iz diskusija Juša Kozaka, Vijekoslava Kaleba i Izeta Sarajlića, |
Vjekoslav KALEB:
„„Mogli bi o Programu govoriti oduševljeno, zanosno, uzvišeno, ali je baš u njemu jasno izražena naša odbojnost prema patosu bliskom mistici, prema kanonima, đogmama, gotovim formulama, da se moramo pokoriti toj sugestivnoj konkretnosti. Ono što u njemu đominira jeste obuhvatnost osvetljenja, svestranost i obilje mogućnosti prave marksističko-lenjinističke širine.., „„Mislim da je isticanje stanovišta Programa prema kulturi valjalo nadopuniti onim što je predmet kulture, što utiče na orijentaciju književnika ozdo, sa baze. Ne mislim da bi tu baš bilo potrebno da se objasni na koji to način „socijalistički odnosi zavise prije svega 'od materijalne baze društva”, kako je to „na zaostaloj, nerazvijenoj ekonomskoj bazi teža stabilizacija vodeće uloge radničke klase i SOcijalističkih snaga”, ali bi svakako zanimljivo bilo istaknuti na koji način će za umjetnika značiti taj niz konkretnih detalja u našim prilikama koje se više nigdje i nikada ne mogu ponoviti.
Drug Vidmar je istakao razumnu osnovu Programa, ili, kako on kaže, njegov „um”, što znači njeqovu idejnu, naučnu fundiranost i obuhvatnost, a tako i humanu notu, Naglašavajući stavku o korisnosti potpune slobode naučnog i umjetničkog stvaralaštva, dobro bi bilo da ja potakao na pitanje koji su objektivni uslovi, u sivarnosti,
Jugoslavije za razvoj:
te potpune slobode kod nas i ka> ko se oni odnose prema kritici, Nama je lako shvatiti što naš Program ističe tu slobodu kad usvaja, možemo reći, i najbolje humanističke ideje, pa zato i teško možemo zamisliti da bi moglo doći do sukoba između težnja književnika i socijalističke uprave.
OU uvodnom referatu je plastićno ilustrirana i pobijana kampa nja iz nekih zemalja „lagera” protiv našeg Programa i stanovišta prema umjetnosti, koja se kođ nas izražavaju. Nama je, dakako, sasvim prirodno da se slobodno · vođi điskusija o tako neegzaktnom i nedovoljno danas društvenom području, kao što je umjetnost. Nama je prirodno da se tu. mišljenja razlikuju. Ali smatramo sasvim nemarksističkim kad se postavljaju dogme ad hoc.i odmah proglaMavaju hereticima oni koji od njih otstupaju.
j}*
Izet SARAJLIĆ:
Između društva koje se istimski i u kontinuitetu zalaže za više principe morala i moralnosti i pisca, istinskog pisca M ne nuđi laž već umetnost, razdaljine niti JOROIA niti ih može biti, jer pesnik, ako je zaista pesnik, uvek je na strani dobra, na strani plemenitosti, na strani života, i u tome i jeste nje-
govo angažovanje u vremenu u ko-"
me živi.
Jeđna strofa Majakovskog iz 1918, u rušenju mraka, za mene ima vrednost jednaku đeset:ni granata ispa– ljenih iz topova Revolucije. S druge strane, vrednost jednog Jesenjina očigledno je da nećemo meriti granatama (niti to možemo!), vrednost njegovog stiha izmerićemo, recimo, suzama, ali te razlike, i baš one, i čine ih, svakog na svoj način, privlačnim i bliskim,
e Prepolovljena obzorja
"To konjanici rahlih obraza jure na neoseđlanim konjima. Na vjetrovima preskaču klance i mora .
i nadaju pred bezazleno ispruženom
grančicom breskvinom.
Da li je namjerno pružila ruku svoju u cvatu, ruku ili kandžu, lsticu ili oštricu. Hrabre, tko ih je zbacio s hrpta,
omlohavio junačke šake
Bjelina što oči zasljepljuje. Da li ona?
Ili strah od smrti.
Da li on?
Bit će nešto užasno Što ih goni
Strah nije, strah nije... Woliko mogu znati o smrti
jahači koji nisu dojahali ni blizu horizonta.
da ispuste grivu održanja.
pod kopita vremenu.
Nađa IVELJIĆ:
Na trgovima ili u. svojim lirskim sobama, artiljeriski silovito ili violinsk! jecavo i prigušeno, pesnik peva svoje Ja, svoju pripadnost životu. I tu nema nikakvih „postanovljenija". Postojimo mi sami i u nama samima naše vlastito os e odgovornosti, A „postanovljenija”, ~ čemu i zašto ako će ih sutra' već arija hi rati da opovrgne, da ott. Jer, neko je, svejedno Ko ali jasno je gđe, recimo 1956, ravnajući se prema kursu koji je tada bio na snazi, napisao nekakvu „žizujerađosnuju” himnu Staljinu. Zar mu je bilo lako u dane Dvađesetog kongresa? · Neko drugi, međutim, nije znao đa napiše tu himnu. 1956 ga je op-
tužila za japanskog (ili svejedno .
čijeg) špijuna, da bi mu 1956, naknadno i mrtvom, izdala uverenje o besmrtnosti. Izdala ne zato što se, možda, njegovo „neposlušno" pero oslobođilo „lažnog prikazivanja stvarnosti? (jer, mrtav, on nije mogao „evoluirati”), već zato što je kurs iz 1956 bio drukčiji ođ kursa iz 1956, Dok je pisao, on je pisao iznad sviju kurseva, odnosno služeći samo jednom: kursu svoje vlastite ljubavi. 1 savesti.
Ja neću da kažem da pesnici nisu ubice. Ja hoću da kažem da oni to ne mogu da buđu.
I zato, manje je važno da li ću ia, kao pesnik vikati: „Živeo Prvi maj!”
Važno je da ne vičem: „Dole život!” .
Društvo kome pripadam ne traži od mene nikakvog emfatičnog Klicanja koje je sve pre nego umetnost. Baš zato. ja se i osećam obaveznim da mu služim.
Na to me obavezuje hiljadu i jedna smrt koju su, u toku minulog rata, oplakale moje oči,
Na to me obavezuje ova krv pesnika u meni.
Privatan život Džemsa Džojsa
Ove godine izdate su na Zapadu dve knjige koje bacaju više svetlosti na intiman život velikog pisca, osvetljavajući ujedno i pozadinu stvaranja mnogih njegovih dela. Prvu knjigu je napisao Stanislav Džojs, njegov brat i ona nosi naslov „Bratov čuvar”, Iz ove knjige saznajemo mnogo O detinjstvu i mladim danima Džemsa Džojsa, njegovom razvitku i prvim patnjama mladog genija. Neposredno i živo izlaganje sa velikom dozom iskrenosti koja provejava kroz celo delo, doprinosi daljem upoznavanju piščeve ličnosti i sredine u kojoj se razvijao. Značajno je da je pisac u ovoj knjizi izneo veliki broj dosad nepoznatih podataka o Džojsu kao čoveku, koje će svaki ljubitelj njegovih dela pratiti sa interesovanjem. Ne manje interesantna je i zbir
Bogdan ČIPLIĆ
BLUDNA LAURA
enog gošpodina episkopa 'temišvarskog,
On je bio pitomac visokopreosveć lovcima, a onda bogosloviju,
u Sremskim Kayv
učio je gimnaziju
sve o ličnom trošku arhiepiskopa, kao daleki rođaci neki bili su mlađi bogoslov i njegovo preosveštenstvo U Temišvatu.
i tako se činiti videlo da ga je preosve Posle Marlovaca na redu je mladenac, i doktorst da donese Mama ga je njegova okupala, uljem, zejtinom debelim nepos dvadeset i dve gođine imao
Mlađenac Je
na srpski presto temišvarski.
košulju navukla, mašnu vezala,
u pohode je pošao episkopu temišvarskom poglavaru svome,
„Metanisaćeš pred njime, angelom iz Kleknućeš i ruke ćeš mu oboa celivati.
vladiko sveti, rođače mili, Vi ste gospoda” maš,
Raspolažite sa telom mojim i dušom mojom, A onda Černovica, teologija, presto temišvavski, u svojoj bedi i jađovanju toliku sreću — Mama njegova u
i velik jesi gospodi Mladenac je taj imao
oči crne, kao trnjine same, K usne putene, jagode žive, kao da je, Oh, koliko je mladosti imao mladđenac, bez raskošnih mašni i rukavica, u voz na bečejskoj stanici, bečejskoj.
klasu smestiti izvolela, te u svinjarskoj klasi drvenoj,
ko je stigao sa zakašnjenjem,
ko je žurio da ode, i zar nikađ nisi video ženetinu!” bili, njih dvoje,
oh, ona,
ćeyka MHauzera-bači torbara,
ku i tatiku i decu, braću.
mala ostavila Hauzerovima. pola angela, lih; sav beo i rumen, mlekom naliyem, trepavica i tamne puti angel,
Bez iskustva, bez novca,
u voz je ušao dok ga je mama ljubila, na stanici maloj železničkoj Mama je sina — budućeg velikog teologa ~ u drugu
jer ne može se vladiki iči u gos a u ist) vagon još se neko popeoO, neko koga niko nije pratio iz Bečeja, neko samo je mama njegova rekla: „Kud zvetaš, I voz je krenuo, i njih dvoje u vagonu druge klase su mladenac teologije budući slušatelj u najlepša Jehovina misao i delo i reč, usput došla da vidi mami ToemišvaF pošto je sve što je i To je bog angela na zemlju poslao, kakvog angela, ženskog raskošnih prsa i ramena belih ob a crnih taravih obrva i krecavih
Woji je preko maslinastih svojih nežnih pokožice pudev razaštrO, i divni svoj nos povijeni semića Oči su angela palile gde su stale, ı taj je jevrejski angel prošao kraj mladonca lepotana bogoslovskonm
ı tu je baš sve otpočelo,
na po dana je 1 vraćala se U
2 |
otac moj jedini, a ja sam vaš S gospodine episkope, bože, čime zaslužisrno
i čest, nedokučiva dela su tvoja, bolu uđovičkom srećna i ponosna, dvađeset i dve mlađe godine zelene, ose meke, svilene, hao zift garave Kose,
nek mi gospod oprosti, Semićanin.
koliko mladosti, na vasipanje. 3 sam: mladenac,
i mamine sam
Černovicama i ona,
a i angel nešto mora qleđati.
) ćeni za naslednika odredio. bila Černovica, da se u teologiji usavrši
lušnu kosu namazala njegovu mama. budući episkop mlađi,
baviteljem činovničke udove.
1I veći ćeš: Hvala za sve OVO,
celove vašoj ruci doneo.
luga i mama sluškinja.
nski blagom prašinom pudera ZaSsUO...
ka Džojsovih pisama, u stvari &VE što je značajno iz njegove obimne prepiske, koju je sredio i komentarisao Stjuart Džilbert. Zbirka počinje sa Džojsovim pismom Ibzenu, koga je veoma cenio, gde mu čestita rođendan pisano na norveškom. Zbirka sa završava poslednjim njegovim pismom iz decembra 1940, na francuskom, pred _njegov odlazak ispred Nemaca u Švajcarsku, (de je i umro u Cirihu 1941 g. od perforacije čira u stomaku. Čitajući njegova pisma jasnija po staje njegova borba za priznanje svoga dela koje je za ono vteme bilo isuviše avangardističko. Njegova iskrena radost povođom: Objavljivanja „Dablinaca“, patnja i bol zbog bolesti ćerke Lučije, i topli i nežni osećaji prema sinu Đor+ điju i njegovoj ženi prvi put še iznose pređ širu javnost. Ovaj polu
Laura ga je
rođače”,
u kojima
Njegova
i prokune ma,
nikađa više iz garderobi Temešvari varoši sinhaza, Uzalud je vladika čekao u da ga blagoslovi mama je uzalud u krilo svoje sme: jagode usta njegovih
kosu dugu i pozadi mu je
i zna da vrti tankom pa i da čarđaš igra u crvenim je Kalman nare — Laurin partner simpatični Rac, 1 peva, peva miadenac, čivutsko+peštanske operetske
On ne zna gde je, ko je, ama ima strpljenja,
Laura, Laura, vrati mladenc8, . Jer Ispuniće se reč koji je spor na gnev io „Sinovi tvoji, o, Izrailju, a oči tvoje će gledati i kopaće jedno oko za njima, u ruci tvojoj... Ja sam gogpod!"
slepi genije opisuje u svojim pismima patnje koje trpi zbog bolesnih očiju i mučne operacije koje je izdržao, Stalna nemaština i novčana oskudica pratile su Džojsa i rešavanje tih problema oduzimalo niu je dragoceno vreme. Veran prema svojim prijateljima, on je odinama podržavao ljude koji možda nisu io zaslužili. To mu je smetalo da buđe i dobar kritičar, jer. se uvek uzdvžavao đa ne Uuvređi nmekoga, Tako on piše Ezri Paundu: „Ja sam takođe i užasno slab kritičar, poređ toga što, „nestećom imam i vrlo malo mašte da budem iskreno objektivan a da ne UVredim samopoštovanje ljudi.”
Ove će dve knjige doprineti daljem upoznavanju Džemsa Džojsa i njegovog književnog dela u boljem poznavanju njegove ličnosti,
Aleksondav KOSTIĆ
mogao
čekala u Bečeju,
umesto da
je otišo vratiti se može, mu mora curiti kao kađ
-
Jehovina strašna, Laura,
»Književnost«ć br. |0
Wažalost, i oktobayska sveska čav» sopisa »Hnjiševnosk« objavljena je Ba zakašnjenjem od oko mesee dans: nažalost, zato što čitalačka publika sa interesovanjem iščekuje pojavu svakog broja Ovog časopisa, Časopis u kome je, čini se, Jedini uslov đa se jedan rukopis objavi »specifična težina« tog rukopisa, U oktobarskoj svesci objavljuje jeđan od onih nama znanih i dragih eseja Ota Bihalji»Merina, ovog puta esej O čudesnom „francuskom slikaru nri Tiusou>»Cariniku«, Bihalji „Bjaino vlađa svojim talentom da život liče nosti o kojoj piše pokaže u nera” skidivoj vezi sa delom te ličnosti; Bihaljijeva interpretacija „FiUSOOVOE dela veliki je doprinos upoznavanju našeg čitaoca sa jednim slikarstvom koje je kođ nas #nato mnogo manje od onoga što služuje svojom umetničkom sađržinom.
Pored Bihaljijevog eseja O Rusou, dovoljan razlog, čak nezaobilazan razlog za susret sa oktobarskom sVeWkom časopisa „Književnosta, jeste prvi deo veće pripovetke Miodraga TBiuletovića »Crveni petao leti prema nebu« i polifonične, strasne »Bal* Kanske simfonije« Radoslava Vvojvodiča koji je u našoj sredini, nekako tiho, gotovo sasvim anonimno, počeo
da kazuje svoj pesnički »credo# koji
mam Mmeminovmo, poštaje sve dvaži; da ovde čitamo i samo Vojvodićeve »Balkanske simfonije — bio bi već to dovoljan razlog za susret Ga OKtobayskom sveskom OVO našeg časopisa. * * #*
»Savremenik« br. ||
uvodni tekst ove sveske — to je jasno pisan i informativan esej velibora Gligorića o MTiastku Petroviću. Kako danas nikako nije suvišno pisati o Rastku Pe viču, „opominjati se njegove tragične sudbine i njegovog plemenitog priloga Oošavremenjivanju naše pesničke reči, to su tekstovi, kao i ovaj Gligorićev, dobrođošli, jer će njihovom Ya6lUgom biti za Rastka Petrovića zainteresovan mnogi naš čitalac koji se do sada nije približio ovom pesniku. Pet impresivnih pesama Velimira Lukića, pet čudesno orkestriranih sazvežđa smelih i sugestivnih metafora, i rodoljubivi stihovi Blaša Šćepanovića i Branka Miljkovića, fi stihovi ovih pesnika, čine nam ovadi broj „časopisa »Savremenik« vrlo opravđanim. I najzađ, za ljubitelje i poznavaoce Šekspirovih dela, neće sc ukazati kao meinteresantan esej našeg poznatog šekspivologa đe Huga Klajna 9 »Mletačkom tYgovcU“, eseji pisen ođ znalca i iwventivmeos scenskog realizatova Šekpsirove veči.
* # *
»Rebublikac br. 9
Weđavno objavljena septembarska sveska . zagrebačkog časopisa »Republika« u znaku je proslave pedesetgodišnjice Mranjčevićeve smrti, Dragutin Tadđijanović i u OvOm časopisu, kao i u »Mogudčnostima« i »Literaturi«, objavljuje „nekoliko dosšad nepoznatih Kranjčevićevih pesama. Od niza priloga iz ove sveske izdvo-
NASULA BUNILA
i nasmejao mu se u lice ružom usana i dahom opojnosšti svoje iz usta; „O, šlehte kerl, kako je lep taj mlađi Rac, Mladenac je stajao kao ukopan i nije Jao, jao, mama, pravoslavna gospojo, mladenac nikad kod preosvećenog gospodina episkopa nije stigao, Teologije buđući stuđent černovicki,
samo oni znaju tako lepi bit," \ đa se otkravi — nikad više! činovnička penzionerko, Bečejkinjo,
štipenđist preosvećenog gospodina e Laure Hauzerove izići neće, prvakinje besne operetske prvakinje, subrete lepe skupocene. dvoru raskošnom svog ljubljenog pitomca. pred novih puteva polaske daleke, uzalud preosvećeni; uzalud, Sin se nije vratio iz Temišvara. stila, crne mu rvacke oči ljubila adiđarne, posisala kao žaba žedna u maju što ih jede s čokota, crmu mast lica gospotskoga racke fajte nikad da se naljubi divotn8a. On sad umetničko ime nosi, zgodno ime za plakate pozorišne za operetu, Laura deli po modi kako odgovara glumcu, i sam izlazi on na šsinpad Temešvari varoši sinhaza u Leharevoj opereti, licom morskovom sa srebrnom drškom i kajišem, čizmicama sa zlatnim šujtašima u operetama đao divan niz mladih knezova i adutanata publike ljubimac, koja voli subretu divnu. poji u oltaru, peva na pozornici madđarsko šansone, o bože, čivutsko»peštanske šansone, Bludna Laura nasula bunila, u uši mu je nalila otrova, u Oči mađije.
šta to čini, zašto. Jeđino zna: bogu se moli za sina svoga, a Mađ jednom muađije indiske i semićanske spadnu sa njega, kući će doči, jer samo onaj isti koji niz mlađa usta mleko Onaj Što čardaš igra Crni sotona čivutskom balegom umrljao A doile dok-se ne obrlati i ne vrati na ona kandila pali đa mu pu i kađ kraj njene po sobama obnese
Laura, Laura! Laura,. Čivute proklinje.
omađijani ne,
je pošao, bludnika ne poznaje, na pozornici operete to je bednik neki, sin nije.
je pravoslavnog htišćanstva sjaj, puteve osvetljene mlađenac,
teve osvetli mirom ognja i svetinje,
kuće Čivut prođa U Bečeju ona kuću okađi od ugla do ugla, tamnjan i izmirnu i oko kuće na ulici, i pljune u neđra, jdino mleko svakom Čivutu, makar to bilo đete na sisi. | teška je kletva na nama, Jevrejima u Bečeju. gospođa milostiva, žalostiva, bilan milospđem i istinom, ispuniće se:
i kćeri tvoje daće se drugome narodu,
i neće biti snage
awmuzuneety:aimyupenaznap iyraz unese grin: aurea ena zun Cura viari unar ia raunara ace Na ere
IZLOG ČASOPISA |
jićemo dva: to je wmalački pisam tekst „Minjon Mihaliević wLiutiti mlađi Englezi Woji 6e, Daravno, odnosi na stvaranje ne samo Dilona Osborna već i čitavog nisa mladih engleskih pismca Moji še me mire sa vidovima društvenog honformizma., · Minjon Mihaljević je u pravu kada pretpostavlja: »Moguće je čak, da će pripadnici ove generacije »ljutitihe, poslije opipljivih društvenomaterijalnih uspjeha (Wilson, Osbarn i Brain stekli su veliku popularnost i ogromne finansiske dobiti) i sami postati konformisti...s U prilogu BVOme jinformativnom članku — Minjon Mihaljević je objavila i svoj prevođ Osbornove Kratke drame »Osvrni se u gsmjevu«, I kada članak i prevod Minjon Mihaljević poređimo sa njenom prozom koju takođe čitamo u ovom časopisu pod naslovom Glasovi, moramo zaključiti da je, korisnija hao komentator Osborna i njegovih drugova, i prevodilac, ne go kao pripovedač. Ovaj broj časopisa »Republikas treba uzeti u ruke i zbog šest pesama Draga Ivaniše» vića, pesnika koji u našoj sredini tiho, nensmetljivo, stvara jednu liYiku, Roja, nesumnjivo, svojim kvalitetima nije u realnoj razmeri sa takozvanim: javnim „uspehom pec-
snika. * * *
»izraz« br. 12
wo iednog časopisa čija se svaka sveska redovno objavljuje, Svakog prvog u mesecu. U decembayrskora broju čitamo, pored ostalih priloga, i gnalačku studiju Ivana Yohta »Hegel o umjetničkoj spoznmaji« zatim, esej Vladete Mošutića »Pesničko delo Garsije Lorke«, i esejističke varija« cije o Lai Kostiću od Dragiše Vid toševića. Teško je istaći prednost“, jednog od ovih radova mađ ostalima, i nad drugim rađovima koje u ovom broju donosi Izraz, Dok Vladata Košutić ostvaruje jeđan od najpre glednijih uvida u Lorkino delo, kođ nas uopšte napisanih, dotle Dragiša vitošević svojim dcsejom v»Izmeđi tkontrasta i harmonije« pruža briljantan dokaz svoga dubokog Yrazus mevanja za dramu Laze Kostića, ss guštinu wesporazuma Što je, u mod gočemu pomutio odnoše između ličs nosti pesnika i relacije: njegovo delo — vreme; tai nesporazum može da se objasni i ovom Vitoševičevom skeptičnom izjavom: »Ima ljudi čija je majveća »greška«, što su Bec Pre” vano pojavili, I ima pokolenja člji je meoprostiv greh što io prekasno uvide.«
Tu decembarskoj svesci »Iprazad“ možemo pročitati i esej Oskara Daviča »Povodom Yomana Radomira MKonstantinovića«. Davičo pihBe: »Ipak uveren sam da če o trečem njegovom romanu, »Čisti i prljavia, i naša Writika nešto veći. Imaju, pre SVĆBA, dve ranije njegove MWnjige. Ova ih poslednja mastavlja, pričajući opet jednu unutrašnju grozu.« Možđa će majsta mača Kritika, čak { ona koja se u doenošenju sudova iakl}učivo rukovodi vrednoštima dela koje oce* njuje, možda će moći da prihvati i ovaj uopšteni Davičov aspekt o movalnoj osnovi onoga što je, Dyema Daviču, »odlučnost i otvorenost kojima se Monstantinović opredelio za traženja. . .«
LIL. AJ
»Mogućnosti« br. 0
1 oktoebarska sveska splitskog čar sopisa »Mogućnostis, u znaku je bro stave Silvija Strahimira Wranjčevića. U ovom broju Dragutin Tadijanović otkriva dve pesme iz pesnikove 0Ostavštine, a Ivo Frangeš daje šaopštenje »Dva. mnspognata rukopisa Silvija BStrahimira „Mranjčevićas. Od eseja — zato čto ova problomatika dosada nije obrađivana — „ističe 5Ć vađd Marina Yroničevića »O Myanjčevičevom ritmu,
Ovaj broj časopisa »Mogućnostis + vwbog drugih priloga iz Kulturne i književna istorije značajan je i od interega, No wekim čudom + ovde možemo, ako imamo iole štrpljenja. i dobre volje i ako posedujemo neče to masohističkih osećanja, pročitati dva čina drame »Veliki vale sa podr naslovom „»Pcetizirana drama U če” tivi čina — sedam amlikas« od Mirjanč Matić-Halle. Cela stvar nije nimalo tužna ako sc Uzme u obzir Dpyetpor stavka da ova »poetizirana drama neće ugledati svetlost rampe. Ali, EO
zna... 7 Branko Peić
fi} ececrpuzpuperiRai aan aEeb
· KNJIŽEVNE NOVINB