Književne novine

Žan ŽIRODB:

•. Ma

| Premijera Žiroduove drame „Za Lukreciju“ pretstavlja važan događaj u našem pozorišnom životu jer dela ovog značajnog francuskog dramatičara nisu izvođena do danas ni u jednom. profesionalnom beogradskom teatru. Od 1928 god. kad se pojavio sa alegoriskom dramom „Sjgfrid“ do smrti 1944 god. Žitodu je napisao velik broj komada vrlo različitih po formi no jedinstvenih po bogatstvu emocija i preovlađivanju oštrog ciničnog 'ntelekta, Ostavio je i dva remek dela: „Trojanskog rata neće biti“, dramu gorkih razmišljanja, i „Elektru“, u kojoj se Uuzdigao, na gotovo genijalan način, do tragičnog tretiranja sentimenta, Na početku pozonišne karijere sreo je Luja Žuvea koji je kasnije postao idealan tumač njegovih scenskih zamisli. Govoreći o Žirođuovom uspehu Žuve je zapisao: „Njegova dramska magija zavisi, pre svega, od nastavljanja reči. Žirodu ne pripada. piscima koji upotrebljavaju opijum dđa bi omadijali publiku; on je pozorišni volšebnik koji ima naročiti dar elo, kvencije, sveti đar govora koji je~ dino pređodređuje pisca za dramsko stvaralaštvo, Glumci koji su igrali Žirođduove komađe doživljavali su otkrovenje osluškujući tajac publike zanete čarobnom inkantacijom. Njegov dramski uspeh počiva na iačnom uočavanju jedinstvenog značaja izgovorene reči za potsticanje gledaočeve imaginacije.” Tako je Živoovo mišljenje donekle . preterano (Žirođu nije pisao drame u stihovima), ipak se može reĆi da sadrži veći deo istine; pisao je gustu sočnu prozu koja je maksimalno pokretala „uobrazilju pu. blike; neprestano je sleđio sopstvenu prozodičku intuiciju i duboko verovao da je svaki upotrebljen slog presudno važan za postizanje dramskog intenziteta; nikad nije zaboravljao da reč na sceni ne služi samo zato da bi pisac ispričao neki sadržaj ili da bi glumc; razgovarali već prvenstveno kao sredstvo dramskog udara koji izaziva intelektualnu ili moramu ka'tarzu, Dramu „Za TLukreciju“ odlikuju sve ove karakteristike Žirođuovog stila kao i neke druge osobenosti dramaturške prirode, Tako je, naprimer, dramska akcija teatralizovana u najvećoj meri i nije sra· čunata da pruži publici _ iluziju. stvarnosti. Ličnosti drame dok delaju ne pokoravaju se psihološkim zakonima već postupaju u skladu

velike tradicije”

SAVREMENA PROŽ

Sumnja

Dve

beogradske premijere

, ·

KLuktueeciju“

sa potrebom da se dokaže autoroya intelektualistička konstrukcija, sta više, ličnosti komada preobracene su u apstraktna otelotvorenja' izvesnih principa ili ideja i ne pretstavljaju izrazite karaktere, Uočljive su i mnoge proizvoljnosti u dramskom razvoju što je takođe opravdano piščevom namerom da raspravlja o složenim intelektualnim ili etičkim pitanjima u obliku dijaloškog traktata.

No ova drama, krajnje teatralizovane forme, ipak krije u sebi tanano vibriranje života: u komadu odzvanja duboko i mnogostruko iskustvo snažne ličnosti manifestovano obiljem finih opažanja o psihologiji ljudskih odnosa i tačnim uočavanjem jedne suštinske čovekove dileme. Istovremeno, svaka tema sagledana je iz mnoštva različitih uglova i dođirnuta dahom prave poezije,

Žiroduova 'cinična i gorka drame počinje paradoksalnom situacijom: vrlina oličena u gospođi Blanšar, mladoj i lepoj ženi carskog državnog tužioca, postala je kob malog provinciskog građa u Francuskoj. Lisil Blanšar opire se životu i njegovim gadostima, tačnije rećeno ustaje protiv privida koji joj dočarava prigušena mašta a najviše prezire ljubavne igre u koje su upleteni njeni poznanici i prijatelji. Kad ćuje da ljubav pretstavlja tajni niz želja, vijanja, predđavanja, ljubomore, blaženstva i očajavanja PUPOatstavlja tom. shvatanju svoj san o ljubavi “protkanoj čistotom: „Ja ljubavlju zovem ono što drugog imena nema”. Negde u dnu njene duše začela se ideja o čistoj neoskrmavljenoj ljubavi, ustvari potreba za nekom uzvišenom čistotom u ljudskim odnosima. Ta fikcija — više hrišćanska nego antička — potiskuje njenu · pravu prirodu, dodaje n:jansu licemerja njenom moralu no istovremeno oličava i divnu, ustreptalu čovekovu potrebu za apsolutnim moral nim vrednostima, Tokom komada Tikcija se progresivno razvija, potsticana zapletom i akcijom drugih ličnosti, i uskoro postaje druga Lisilina stvarnost koja neminovno uništava život. Na kraju drame Lisil je svesna svoje sudbine i kaže: „Ja neću umreti ne ostajučći verna svom zločinu, svom neoprosiivom zločinuy preziru prema životu. Žiroduova filozofija nije naročito nova ni originalna i komad možda sveđoči samo o au– torovoj galskoj opčinjenosti čulnošću, no ipak u nekom zaboravljenom kutu srca, uprkos ironiji i cinizmu, osetimo bolan nemir pred

izopačenošću oblika · koje uzima život, j

Karakter izvođenja | „Žinođuove drame u Jugoslovenskom dramskom pozorištu odredile su dve okolnosti koje nisu zavisile od reditelja Mate Miloševića: neprevođljivost dobrog dela dijaloga i uobičajen stil glume u našim pozorištima, Pri ćitanju drame nameće se utisak da komad moraju igrati glumci prevashodno okrenuti govomoj, interpretaciji · dramskog materijala a njkako“umetnici navikli da tekst „odglume”. Uspeh Žiroduovog komada zavisi od verbalne virtaoznosti, od nijansiranja rečeničnog obrta, od menjanja boje glasa, od promena u tempu ili visini tona. Glumčevo preživljavanje i Svi ostali elememti glume moraju biti strogo ograničeni i podvrgnuti muzici reči koja je osnovno izražajno sredstvo. Osim toga, Žirođuovi komadi zahtevaju lepršavu kapricioznu ređiteljevu koncepciju koja neprestano naglašava uslovnost zbivanja i promena raspajoženja junaka. Jeđino ako se komad pruži u obliku ne pretenciozne igre gledalac može nesmetano da uživa u piščevom humoru, elokvenćiji,. elegantnoj duhovitosti, oštroumlju, jroniji, u tihim Saagor aj melanholije ili bučnim izlivima radosti. U tom slučaju ličnosti komada su „okamenjeni kipovi tek oživljeni rečju” a sukob fikcije i života prirodno se razvija u svojoj uslovnoj realnosti, Za režiju je bilo najvažnije da stilizuje psihološka reagovanja ličnosti i tako dopusti nesmetano razvijanje, preplitanje i sukobljavanje u svetu ideja koji postoji ispod melodramske osnove komada, Režija nije postigla takvu stilizaciju i glumci su realizovali punokrvne realističke karaktere raspinjane čulnošću, požudom ~ ili smernošću. U pitanju je, naravno, kvantitatima razlika jer niko ne pomišlja da bi se protagonisti smeli lišiti svih psiholoških reagovanja; isto tako bilo je nedopustivo zanemariti autorovu želju da ličnosti budu apstraktne inkarnacije ideja ili principa, tek s vremena na vreme vezane za stvarnost pozornice nekom psihološkom nijansom, Tako se došlo do apsurdnog postupka u kome je Žiroduov stilizovan dija-

Strmom, snegom prekrivenom ulicom koračao je povijeni starčić okrećući leđa vetru, pošto bi posle svakog drugog ili trećeg koraka zastao da se odmori. Samo je jednom, kada je počeo da se penje pridržavajući sivi šešir rukom, pogledao paru koja mu je izlazila iz usta i odlazila brzo nošena vetrom. »Kao

život! Kao vreme! Ali, o tome sada ne treba misliti! Stiglo je i moje prvo proleče«. Lako se nakašijao i nastavio sa hodom i odma-–

ranjem. Velika zelena bolnička zgrađa gore na vrhu ulice sa leve strane bila je njegov cilj. Uskoro starac se našao u toploj, širokoj prostoriji i prišao malom šalteru iza koga je sedela bolni· Čarka. Držao je šešir čvrsto šakama i nekako se još više povio. Kada ga je ugleđaJa, nasmešila mu se. — O, to ste vi! Sađa već nema opasnosti, Uostalom, to se vidi i po vašem licu. · Starac se smešlkao. - y Bolničarka je pogledala u svoj ručni časovnik.“ — Nećete dugo čekati. Samo pet minuta. Sedite.

— Hvala vam, mnogo vam hvala — reče starac,”

priđe prema klupi i obrisa injem ovlažene brkove. Prvo je raskopčao kaput, a zatim je seo kao da će ga neko svakog sekunda pozvati.

· Mlada, vitka lekarka sa vezanom i podvijenom gazom preko lica pojavi se iz bočnog hodnika. Kada opazi starog, priđe, i spusti mu ruku na rame,

„— Više se ne plašite? — upita.

Starac ijskrivi glavu i pogleda je krupnim 'slidljivim očima Ipresvučenim staklasto-vodenom masom. — Ne plašim se. Mnogo sam vam zahvalan.

'Hodnikom prelete ženski prigušeni Krik. Neka

vrata se otvoriše. Ču se poziv s kraja hodnika. Le- |

karka spusti gazu preko usana i još jednom potapša starea po ramenu pre nego što krenu. Nešto je promrmijala, ali je on nije razumeo.

»Šta ste kazali?« Mislio je da je stigne i upita, ali nje više nije bilo. Rađ su se vrata zatvorila sve je opet utonulo u tišinu. Ostao je, sedeći, bacajući nesvesne pogleđe na uliču kroz ogromna staklena vrata.

Istog trenutka na ulici se pred Kkapijom zaustavi uz škripu kočnica četvrtasti rasklimani taksi i iz njega izađe krupan mladić, crven u licu i kose u neredđdu. Rebrasti kaput bio je otkopčan, a jedan kraj šala poigra više njegovih leđa nošen vetrom, Mladić ga nesvesno dohvati i stavi na rever kapufa: Nešto je rekao šoferu i brzo se uputi bolničkim vratima.

Dok je mladić prilazio šalteru i nešto glasno razgovarao sa bolničarkom, šofer vešto okrete uz. buku kola i ukoči, spreman da se otisne nizbrdicom kojom je došao, . ı

Kad je završio sa razgovorom, mladić poče nerMozno da šeta prostorijom gore-dole. Lupao je snaPno swojim cipelama, ostavliajnA/

W———

etici

korno uglačanomn podu. Kađa primeti starca na klupi

priđe mu i upita ga: — Koga čekate? — Zna se — reče starac nasmešeno i uzvrpolji se, — Ćerku? — povisi glas mladić. — Ženu i ćerku! — reče starac razdragan. — Ne razumem! — promrmlja mladić i sede pored njega.

— E, možda i ja nisam razumevao, ali sad mi je sve jasno. Da, posle trideset godina braka dobio sam ćerku.

ı — Pa koliko vam je godina? — upita nestrpljivo mladić.

Stavčeve usne zadrhtaše, nilo sreće. + Zagledan negde preko mladićeve glave i kao da

ne govori čoveku pored sebe, reče:

— Šezdeset i četiri! e

»Kako ga nije sramota?« — pomisli 'mladić.

Starac je okretao šešir u rukama. Pogledao je mladića i upita ga: -

— Cini vam se čudno, zar ne? Nekada sam i ja . mislio kao sada vi, ali kad biste dočekali ove godine u ovakvom položaju, videli bi da se ne biste ništa drukčije osećali nego neki mlad čovek. Vi čekate isto ženu i dete? ” .

— Da, sina i ženu! — otseče mladić.

— Kažem vam da vi niste nimalo srećniji nego ja. Čak sam ja možda i srećniji, baš zato što sam u ovim godinama, a nikada nisam imao dece. -

— A koliko je godina vašoj ženi? — upita naglo · mladić. . i

Starac se zamisli i kao kroz san reče:

— Četrdeset i šest. Imala je šesnaest godina kad mi je postala žena.

A zatim dodade svesnije:

— Pomislite, trideset godina čekanja.

Mladić zamisli njegovu ženu još držeću, zgodnu. ·

»Nije valjda toliko luda da stvara dete sa ovim grobom«, pomisli, gledajuči starca odozgo pa ni sam ne znajući zašto reče:

— Da sam na vašem mestu, ne bih baš bio siguran da je dete moje! *

— He, to sve zavisi od loga kako biste se OSsećali — odgovori odmah starac.

— Zar se vi još osećate... da biste mogli postati otac? } — Svakako! T to još kako! ·

— Izvinite, na kom kraju građa stanujete? — upita mladić i pogleda starea u koren nosa. ji

a lice mu obli rume-

lepu i

— Na Slaviji! — veče starac. —AA ulica? j V —_N...

— Kako vam se zove žena? .

log ilustrovan doslovnom realističkom akcijom, Gleđalac je doživljavao najteže trenutke kad je dopuštao da bude prevaren artizmom glumaca. Tada se neminovno pitao šta izaziva nesreću junaka: da li besmisleni zaplet? ili struktura nekog očigledno imaginarnog društva? ili najzad, samovolja glumaca? Istovremeno, ličnosti i zaplet drame delovali su besmisleno, najviše zato Što su nasilno iščupani iz sveta duhovnih «„apstrakcija i vezani za svet svakodnevne stvarnosti. Vremenom publika je postala zbunjena i sumnjala da je trivijama građanska komedija pogrešno intonirana kao tragedija.

Dodajmo da je rediteljeva koncepcija sputavala izražavanje osnovne ideje komađa, Tako je, u tehnički savršenom tumačenju Marije Crnobori, Lisii Blanšar bila bledi cvet nevinosti uhvaćen u zamku ovog sveta, ali se nije ose-

tilo da iza realnih obrisa ove žene,”

u mraku njen» krvi, cveta drukčija izmišljena realmost koja jeđino prouzrokuje trageđiju i privodi katastrofi gospođu Blanšar.

Braslav BOROZAN:

„Purekimućo putovanje“

Stavljanje Borozanove drame „Prekinuto putovanje“ na repertoar Narodnog pozorišta može se tumačiti jedino željom da se tokom sezone izvede što više savremenih nacionalnih komađa. „Prekinuto putovanje“ priča 'o presudnim ćasovima života nekoliko ljudi koji su se našli, u trenutku krize, na istoj putanji sudbine; kako su protagonisti drame zamišljeni „kao pretstavnici „određenih društvenih ili političkih tendencija, delo bi trebalo, prema zamisli autora, da doprinesć afirmaciji naprednih pogleda i konačnom obračunu sa pojavama zaostalim iz starog vremenom pregaženog društva. Ustvari ta osnovna didaktičko - mogradjzatorska namera određuje prirodu Borozanove drame: u njenom središtu rasplamsava se borba ambasadora Luke Dobrovića za povratak u normalan stvaralački „život glumice Svetlane Crnković, ćerke bivšeg bana koju, u času otpočinjanja drame, muči osećanje kriviće pred druŠtvom. Osnovna dramska. dilema jednostavna ie i svodi se na pitanje da li će Svetlana ostaviti ljubavnika i otići mužu — .emigrantu u Kanadu. No s druge strane pisac pokušava, opažajući opasnost od

·pojednostavljivanja, “da "delo, učini

kompleksnijim i bližim životu, time Što uvođi u dramu, pored neophodnog Svetlaninog ljubavnika iz vremena okupacije i još tri druge ličnosti, kao i time što dopušta junacima da evociraju svoje životne i-

Starac mu reče ime.

Mladić klimnu glavom, pogleđa ga ironično i poče da se šetka ispred starca, dajući mu do znanja kao

JLUSTRACIJA SLAVOLIUBA BOGOJEVIĆA

OLGA JA

storije izgubljene u magli godina. Takav postupak bitno narušava struk turu komada i baca u zasenak aktivnu, sađašnju dramu sa njenim konfliktima i motivima koji pokreću junake. Uz to, narativne retrospekcije često n:sa dovoljno funkcionalne i psihološki opravđane tako da ubrzo posumnjamo u opravdanost Borozanovog dramaturškog postupka u komo ličnosti tako lako zaboravljaju svoju stvarnu, sadašnju životnu dramu. Glavni junaci „Pre= kinutog putovanja“ povremeno Uopšte ne učestvuju u zbivanju čime se prekida kontinuitet njihovih dramskih linija što bitno narušava ritam komađa i izaziva utisak razvučenosti. Dodajmo da piščeva op= servacija ne prodire dublje ispod površine života, pri čemu uočene pojedinosti nisu umetnički transponovane i uzdignute do prave umetnosti; da su ličnosti krajnje shematizovane i svedene na dve-tri karakteristike; da je uočljiv nedostatak ozbiljnih misli ili istinskih osećanja kao i da pisac pokušava da veže pažnju publike publicističkim slikanjem nekih antagonizama koji su pripadali proteklom, prevaziđenom vremenu.

Reditelj Braslav, Borozam , pomo-

da zna nešto više od njega.

Starac je ćutao i gledao ispred sebe.

Bolničarka je nešto beležila iza šaltera, osluškujući njihov razgovor. a

— Čudno je, vrlo čudno, — reče mladić i unese

mu se u lice.

— Šta je čudno? — upita starac ispravljajući leđa,

NĆIĆ: GLAVA

gao je drami pre svega ubrzavanj Š ı tempa razvijanja događaja; komad je tako dobio potrebnu dramsku Ko- | beziju i ublažena je proizvoljnost nekih psiholoških preloma, no isto- vremeno atmosfera, situacija I'lis kovi izgubili su i ono nešto malo dramaturške reljefnosti. Ustvari re~ i ditelj nije mogao više da postigne, · jer je bio trajno ograničen umetnič- | kim kvalitetima dela. Glumcima se. | mora odati priznanje za napor koji su uložili. Marija Danira, kao Svet-, · lana Crnković, i Milar Puzić, kao | Vladan Carević, postigli su znatno ee više'od Vase Pantelića, koji je igrao ambasadora Luku Dobrovića. Njihovo uspešnije nastupanje lako se može objasniti većom životnošću ličnosti koje su tumačili. Tako je Marija Danira igrala ženu koja je u konfliktu sa društvom, sa ljubavnikom i samom sobom; Milan Puzić ostvario je lik čovexa koji je u sukobu sa društvenim poretkom dok je Vasa Pantelić realizovao lič nost čiji je dramski konflikt naj-. slabije izražen. Posledice su bile utoliko teže jer s- rađilo o konvencionalnoj drami čija struktura zahteva čiste i jasne linije dramskih sudara.

Vladimir STAMENKOVIĆ

Ma 0

M _

— To, da verujete da je dete vaše! — odgovori mladić. .

— Nije ništa čudno! — kažem vam da biste se i vi isto tako osećali.

— Tvrdim da ne bih! — reče mladić. ,

Starac opruži noge. i

— A da Ji ste vi sigurni da je dete vaše? upita starac ne gledajući ga. Nalrivi glavu, licem mu zatitra mali smešak, a jedno uho bilo je naročito spremno da' čuje odgovor.

— Svakako da sam siguran. Nećete valjda da se uporedite sa mnom. -

— O,, pa svakako, svakako da se upoređujem. Kažem vam.đa je to sasvim isto. Slušajte, — starac lagano ustade, — slušajte me, imao sam dobrog prijatelja koji je u vašim godinama dobio isto sina sa ženom za koju je mislio da ga nikada nije prevarila. I, zamislite, kad je došao u bolnicu da je sačeka i odvede kući s detetom, nije je zatekao. Otišla je sat ranije i ostavila mu pismo kod portira. Da, otišla je kođ pravog oca SVOE deteta. Mislila je da će moći da ga slaže, ali kad se dete rodilo — osećanja su joj se sasvim izmenila. Šta kažete na to, mladi prijatelju?

— Silaze liftom! — doviknu im bolničarka.

— Odgovorife mi sad na tod — bio je uporan starac,

Mlađić je stajao prema stareu opuštenih ruku i gledao ga.

— Otvorite lift! — viknu bolničarka,

Starac pritrča liftu i otvori vrata. Poljubi ženu i prihvati dete. Pošli'su prema bolničarki,

Iz lifta izađe još jedna žena s povijenim detetom,

nasmeši se kad ugleda mladića i odm ah i Prišla mu Je, se uozbilji

— Uzmi ga! — Hajdemo! — odvrati mladić. — Isti otac! — re

če bolničarka, starčevom naručju. . Bledajući dete u

— Zar nećeš mi da ga pogledaš? Ž i | ? Želeo reče žena Kkoračajući za mlađićem. Ni — U kolima ću! otvori vrata. i

— Pljunuti otac... — Ponavljala je bolničarka.

Mladić pogleda u Starea koji se Smešio na njega.

— Šalio sam se! dovi : / E iknu m Mladić stade. i PSG.

— Ozbiljno? — upita. — Na časnu reč! — reče starac, 4 iStav to?” — upita žena mladića.

— Ništa, — reče mladić L > i prvi put ga pogleda. dić, uze dete iz njenih ruku

II 5e i doviknu starcu: — Hajdemo z. i zli co ajedno kolima! Klizavo je da

reče tiho čovek u stranu i

, , se ide

Nikola KOLAKOVIĆ

' KNILŽEVNE LL } NOMENLE :