Književne novine

ON =?

N- „ap Kes

Š7.NPIŠ O PESNIC IMA

Ima u našim selma bistrifih mla-

- djića koji nisu imali prilike (iako su

mali želju) da uče školu, pa im je »stala strast da u časovima dokoice nešto pročitaju, a katkad i ne-

Sto „sastave“, Oni umeju da na-

prave đosta tečne stihove, obično ı narodnom desetercu (ali rimovanom) u kojima sročavaju ljubavna pisma (koja obično tu i ostaju) Hi »pevaju tekuće seoske događaje, a nekad i važnije stvari ličnog Života. Njima to „iđe za rukom“ i njinova najuža okolina ima za to izvesnu meri priznanja, kao i svakoj izuzetnijoj veštini koja može i druae dati zabavi i razonodi, pa autori pbično važe kao (u Jednom višem imislu) „pismeni“, ·

Ima, međutim, i jedna druga vrsta pesnika seljaka, mnogo ređa no neuporedivo zaslužnija da se o njima govori. Oni ne vode stihovnu aroniku selskih zbivanja, ne pišu „smešno“ niti „ljubavno“, ukus bližmjih uopšte ih ne interesuje, i zato, na svoju tešku nesreću, nemaju publike. Pišu sami, o sebi, za sebe, ne ustežući se od iskrenosti i ispovesti, niti od hrabre metafore koja im odjednom osvetli ono što ih je tako dugo razapinjalo. I skoro da se mi manje trude da im pesma ne liči na, ono malo pročitanog, a više

postižu to stihijno i nesvesno, ne~

objašnjivim putevima ptica selica. Oni se ne libe čak ni slobodnog neslikovamog stiha, iako to već za svu njihovu rodbinu i okolinu nikako i nije pesma... I budući da između prolećne setve i jesenje berbe, izmedu pojenja stoke i seče drva, ne= maju mnogo vFemena, oni ne pevaju na površne spoljne poticaje, već tek onda kad zaista nešto uoče. ili „osete“, kada „imaju šta da kažu“. Ali pošto to nemaju kome (jer pu blike njihove nema) onda ostaje da bar samo — zabeleže. I — da beže. Od sveta, koji je često samo sinonim potsmeha. Onako kako to u

jednoj pesmi kaže mladi seljak Sr-

ba Mitić:

„Tada otrovan bežim ka šumi, sestri rođenoj, i njezin meki šapat život mi pro-

dužuje. Tope se boli u noći mirnoj i zori svilenoj

š opet ljubav, samo ljubav me okružuje“.

Jeđam je, eto, Već pretstavljen: Srboljub Mitić, iz sela Crljenca (z. p. Hašanac) kod Požarevca, rođen 1955 god.

Drugi koji se zove Dobrica Erić, selo Donja Crnuća (Z. Pp. Vraćevšnica) kod Gornjeg Milanovca. Rođen 1956 god.

Oba imaju pa četiri razreda o-

snovne škole, po jedno drago no već

davno (i odavno uspešno preboljeno) poznanstvo sa Jesenjinom, i još sa ponekim usput, i — pune pregršti jpak svojih stihova. Ne pamtim otkad pišem pesme“, kaže mi u pismu Srba, a Dobrica mi iz= javljuje da svojim stihovima. ne zna broja, jer mnoge još nije stigao ni da zapiše. Prosto: nosi ih u glavi, doteruje i prepravlja, a za zapisivanje — eh, bože zdravlja...

Pesme su njihov drugi, njihov prvi život, njihove prave brazde i žetve. Banalno bi bilo reći da tu još, uvek ima izvesnih nevesština i neu-– glađenosti (već sa interpunkcijom počinju muke), ali očigledno je isto tako da su oni nešto već postigli (ne samo s obzirom na selo Crnuću i selo Crljenac), za šta, njihovom

_ srećom, ili nesrećom, nemaju niko~

me đa zahvale. Išli sa najtežom pu~

ELJACIMA

tanjom, tamo, ustvari, kuda i nije bilo putanje, i evo, izbijaju, stižu...

U svakodnevnom životu io su obični, pomalo stidljivi seljački momci, priviknuti plugu i motici, i jedino im gusta neuredna kosa i bleđunjava lica opominju đa su oba iz istog poetskog zavičaja. Za razliku odđ mnogih gradskih pesnika oni su sušte i čiste skromnosti i, ako iko, oni, zajedno sa našim slikarima i vajarima — „primitivcima“, poseđuju .onu danas već „izgubljenu nevinost stvaralaštva“ o kojoj govori na jednom mestu u svojoj knjizi eseja Peđa Milosavljević, I kad se jednom pojave njhove' zbirke (nađajmo se da će to biti uskoro) dobro bi bilo đa. budu ilustrovane od nekog njihovog „naivnog" sabrata iz škole ili pokreta Ivana Generalića...

Neka ovo bude skroman prilog njihovom ne više ncizvesnom dolaženju. Dragiša VITOŠEVIO

MISAO

Ako uzletim nikad kraja. | Mako ga pronaći | U wijetu ovom visma svaka bez svoga dna.

ja?

što visina,

DĐram: Bore Draškovića

u izvođenju Akademskog pozorišta iz. Beograda

Na prodđramu piše — vreme sadašnje. Dešava se — ovđe: u sobi studenata, na igranci, Ovde: negde u FNRJ. 'Uzbudljivo. Očekivanje. Priželjkivanje. Mladi čovek, naš, današnji, Boro. Drašković, ispevao je dramu o mlađom. čoveku, našem, današnjem.

„Rašnirane cipele“ su monotragedija., Dvadđesetčetvorogođišnji stu dent Nenad — čita novine, Novine pišu o uspešnim momcima: ovaj postavio svetski rekord, onaj surovo ubio deđu i babu, onaj napisao roman — bestseller. Dvađeset četiri godine a ništa nije učinio za besmrinost. Nenad pati ubeđen da ga to jedino rodni provinciski grad sputava, mašta o odlasku u prestonicu. Kod Čehova: „U Moskvu, u Moskvu!” Nenad: „Na Beograd, na Beograd!”, ali ne kao nekada Švejk — da ga zauzme, nego po svome — da mu se pokloni, da ga iskoristi, Niko prorok u svome selu, jedino u glavnom građu, koji je bajagi i Meka i Medina i Sv. Caba provincije, mogućnosti rastu unaokolo — beri, nadobudni Nenade! Žudnja — prostim odlaskom u glavni građ postati uopšte „veliki čovek”, veliki čovek „kao takav”, (prirodno) destimuliše akTiwnost i mlađi junak — mezadowoljna sanjalica, ne nailazi na ra= zumevanje svojih bližnjih, Umesto da stvara, putuje, ljubav vodi na livadi, on kroz prozor gleda vozove koji prolaze — Hamlet palanke.

Osećajući da mladost čezne za velikom avanturom rušenja, gradnje, raskiđa, prevazilaž»nja posto=

. jećeg (Podvig naš nasušni đaj nam

Petar VUKOSAVLJEVIĆ

SCENA IZ DRAŠKOVIĆHNVE DRAME

»RAŠNIRANE; CIPELIE«

IZ LITERARNIH DRUŽINA

Radovi

U školi su zaista velike mogućnosti za literamo ogledanje Kknjiževnih početnika. Eto srednjoškolskih konkursa, raspisivanja raznih nagradnih temata, eto savremenih zbivanja u književnosti, A kađa se želi nošto više znati, a to treba da bude osnovna želja, onda je lepo izaći iz okvita škole . pismen'h zadataka i radovati qe zajerno sa tim mladim svetcm kada se počnu puniti nastavnikovi džepovi i fijoke originalnim literarnim radovima njegovih učenika, literarnim radovima koji su izraz želje, iskrene, i za nastavnika simpatične voć i po tome što mlađi žele da buđu bolji od njega. 1I nastavnik će ih svesrdno u tome pomoći, Prepisivaće radove zajedno sa njima na mašini, upoznače ih sa književnicima i novinarima, potrudiće se

da iskreno uđe u svet želja svojih

mlađih prijatelja i da im pomogne u njihovom styaralačkom zanosu i radu. 7

Nemam pretenzija da iznosim

rezultate, i to samo ove godine, naše škole +— Šeste beogradske gimnazije. I ove godine smo pri-

mili oktobarske nagrade u iznosu od 85.000 dinara od Sekretarijata. za prosvetu i kulturu za građ Beograd. Za Dan Republike, na konkursu koji je raspisan u okviru Srbije, takođe smo nagrađeni prvom nagradom, drugom nagradom i sa dve treće nagrade, A što nam je naročito drago i od Društva 7a srpskohrvatski jezik povođom raspisanog konkursa povođom godiŠnjice smrti naših velikih realista: Domanovića, Glišića, Matavulja, od moguće četiri _prve nagrađe dobili smo dve i još su nam dva rađa pohvaljena. Ovo nam je naročito drago baš stoga što ove nagrade dolaze od za nas najvišeg foruma,

Branko SABOV,

profesor

Zaboravljena deca

Ali ako, tvoja krpica mi se sviđa.

učeni

danas!), Boro Drašković drži da je, za razliku od qeneracija kojima je afirmacija bila „obezbeđena” kroz SKOJ, Revoluciju i pruge, naše pokolenje nepravedno siromašno povoljnim. prilikama: za poslednjih nekoliko godina imali smo samo jednu jedinu pravu, mobilizatorsku gužvu.(!) „Plemenitu i doživljenu isbinu da mladost ne sme biti zadovoljna, pomirena sa onim što jeste, da mora da buntari, autor je kompromitovao deklarativnom konkretizacijom: u preterano crmom

slikanju sveta sitnih, vicinalnih strasti — tu mladost prolazi u trouglu: kuća — fakultet — i-

granka — odlazak u glavni grad kao jedini izlaz za Nenađa — da je i smogao snage da ga ostvari — bio bi pre kukavičko bekstvo nego dokaz vitalnosti. Mnogo zanimljivih ljudskih osobina — iner= tnost, čamotinja, umetnost nadanja — objašnjeno je uprošćeno i proizvoljmo naduvanim „kompleksom građanina iz unutrašnjosti“. Sem toga, prvi i treći čin opterećeni su neđostatkom zbivanja i

zamarajućim jadikovkama — deklamacijama glavnog junaka, Za njega se, „mnesimpatičnog, „Boro

Drašković talentovano založio, ali uzalud: osnovna ide}ža drame samo

ka :

VI BEOGRADSKE GIMNAZIJE

Hajde, da se igramo, bato, % daću ti komadđić hleba, 10et0 a ti meni tu šarenu krpicu.

Zašto se stidiš?

Pa mi smo oboje zaboravljena deca. Moj tata i mama rade, ·

a ja brojim kocke u ovoj ulici.

Znaš, znam da brojim samo do deset.

Videla sam ja i tvoju mamu

kad je otišla sa onim čikom.

Hajde da brojimo kocke,

tata kaže da ne brojim dobro,

a ja znam da čitam i da gledam slik Ne ljuti se kad te onaj čika bije,

I ja dobijam batine,

pa mi: mama opet da mast i hleba. Što me tako gleđaš?

Evo ti parče hleba,

ja nikad ne pojedem sama.

Ja brojim kocke,

sve kocke znam da izbrojim

i -— sad ću da ti brojim.

Sedi kod mene i pusti da ie zaglini. Nos ti je prljav, al ako!

laziti, Neka ga, neka buđe

· Ti i ja smo zaboravljena deca.

Veroslava IVKOVIĆ

U RAVNICI

MIRGILIJHE NEVJESTIC: SELO

LIUBOMORA

i celim putem mislim na njega. Da ii će biti tako grub kao juće? Stoji nepomično, ne prilazi mi nikako i — muči me. Priđem mu, stanem poređ njega, želim da ga prigrlim, da ga privučem sebi, a on, mađa zagrejan, samo stoji. Kao da sam za njega nešto sasma obično.

Kada je zvono zazvohilo, A još uvek mislim na njega. Profesor objašnjava simetrale ugla, čas je počeo. Podilazi me jeza.

Završeno je predavanje. Rešila sam.

ljubomorno sam ga napustila.

.. Neću mu više prisam kao i do sada, a ja ću sutra

obući džemper i neću mu prilaziti, jer tako ume đa bude grub —·- taj rađiator, naročito kada je hladan.

Danica MOJSIN

Moje broleće

Zbog tebe sam pevao najlepše pesme

koje još ni jeđan pastir ne ispeva stadu

i pio sa' sunčanih izvora u dolinama cveće. Zbog tebe sam mirisao jortgovan i mirtu proleća koje je vejalo %

lipovih grana, Miroslap TRAILOVIĆ

Bez naslova

Ne ljuti se

ako te ponekad slažem

kada te pogledam u oči

i pođem u neisanjane snove na kraju svoga dana.

Ponekad isuviše dugo

tražim kraj svetionika

svoju izvađenu stenu

pa me zaboli samoća.

Onđa potražim bubnjeve i zvona i naselim svoja zaleđa raspuklim svanućima.

Dušica VASIĆ

je zamaglila možđa jednostranu, ali duhovitu smotru. malograđansko-šrafcigerske omladine naše Unutrašnjosti, izvršenu tokom di· namičnog drugog čina. „Ljutiti mladi čovek“ socijalizma ispao je: mađe in Vugoslavia „ljišnij čelovek” prelaznog periođa,

Ređitelj, Miroslav Belović, uspeo je da veliki ansamb}-od oko četrdeset lica deluje homogeno i ispolji svoje najbolje vrednosti.

Zoran Stojiljković i Zoram Ratković lako su i ubedljivo dočarali dva pola iste provinciske dosade. Prvi, Željko, futbaler, uzima događaje sportski: Šta je — tu je.

Zdrav! Zdrav! Zdrav! „Drugi Mile, poglavica jednog martijevskog muškog kvarteta — svesno

natiče tamne naočari potpune Oozlojeđenosti. Zoran Ratković je koorđinacijom spoljnih i unutarnjih izražajnih · „sredstava svoju, ne mnogo eksponiranu ulogu nenametljivo pretvorio u bogat gorkoopor uzbudljivi lik.

Branislav Radović u ulozi Oca dolazio je đo uverljivosti balansirajući između dobroćudnosti starog čike i okorele „netrpeljivosti svojstvene „starosti, „Nenadovog druga — Slavka Stevan Štukelja doneo je „u jednom komadu” ak= centujući bezazlenu · „bezbrižnost

jednog junoše od uspeha. I pojavom i glumačkim tempe-

—

MILIJA GLIŠIĆ: PETAO

ramentom pređođređen za uloge delujućih, poletnih heroja, Mihajlo Kostić nije se snašao u ulozi Nenada. Prinuđen da igra tog inteligenta, slabića i patnika, on je delovao izveštačeno. Radi Đuričin, kao Maji, devojci iz glavnog grada, nedostajalo je više životne rađosti, lake, privlačne superiornosti u ODhottebiW, a naročito ele= gancije u držanju, sigurnosti ti kretanju,

Pretstava „Rašnirtane cipele“, a= -

gitujući za jednu bunu radi bune, izgubila je u poučnosti, ali, na ma= hove vrlo, vrlo sveža i zanimljiva, još je jedan u nizu uspeha kolek= tiva Akađemskog pozorišta kultur= noumetničkog društva beogradskih stuđenata „Branko Krsmanović“,

Dejan ĐURKOVIČ

Pastamek

— IT, a ja sada idem — rekla je, i prvi put odjutros pogle~

dala ga čvrsto, pravo u oči.

On se zbunjeno osmehnu i he prihvati taj pogled. Skliznu

preko njsnog ramena i zanog kofera.

zaustavi se na ivici velikog, kanapima uve=

Kao da govori sam sa sobom, procedi: — Ne bi trebalo đa odeš

ozlojeđena,' Lela.

Nije odgovorila odmah. Kolebala se između suza i hladne gor=

čine, Ipak se opredeli za drugo:

— Naravno, nema potrebe da budem ozlojeđena.

— Nije potrebno — ođazva se on kao eho, nesigurno.

— Mi smo kulturni ljudi — prođuži ona mrtvim glasom. Ne svađamo se, ne bijemo. Svi oni ljudi koji su nas jutros viđeli kako prolazimo, mislili su baš to kako smo mi kulturni ljudi...

— Mislim da je to najviše što možemo učiniti — reče om ubedljivo i opet je okrznu pogledom.

Ona skide maramu i rastrese. kosu kao da pokušava da strese neki teret koji je pritiska. Kađ mu je okrenula lice, oko usana Je imala jedan mali, drhtav osmeh koji nikada ranije nije zapazio.

Preterano nemarno zapevuši:

— Najviše i najmanje... Sve to nije važno... se, najzad, i udarati, ako i to spada u sve OVO... I nije se desilo...

da to ne bi trebalo da se desi...

Pa... mogli smo Samo ti smatraš

— Nemoj tako, Lela — reče on prigušeno. — Mi smo već sve

mislim, prečistili.

Ti ćeš ostati u mojoj najlepšoj uspomen....

— Svakako, svakako. I ti u mojoj. Sasyim te razumem. Ti

si normalan čovek, a normalan čovek ima pravo na normalnu ljudsku sreću u koju spadaju i deca. Ja nisam mogla da ispunim taj zahtev tvoje normalnosti i sasvim je jasno da ti nisi prinuđen da se zbog toga, i odrekneš svojih prava... Vidiš kako sam sve lepo shvatila, kako te potpuno razumem.

ČĆutao je. Ona nije imala razloga da ćuti. Kađa se čovek više ničemu ne nada, nema razloga da ćuti, Kađa sve izgubi, ima još samo jedno Kklackavo zadovoljstvo: da govori o tome, da kopka; uvek ponovo kopka po onome što boli, što ne može da prestane da bol:.„. '

— 1 tako, malo po malo, sve prestaje da bude važno. Jođino razumevanje... To ostaje kao stožer ličnosti... Ni četiri godine za nama nisu važne, zar ne? Uzgred, ti si uvek tako pouzdano tvrdio kako je naš brak jedan od retko srećnih... Hvalio si se pred drugovima...

— Dosta, zaboga, zar ima smisla u ovakvom trenutku sve počinjati ispočetka, Misliš da ja sve to ne znam i da mi nije teško...

Pružio je ruku i đohvatio njenu za zalavak. Ona je istrže.

— Mani to. Hoću da govorim. Pusti me... Još samo nekoliko minuta pa ću otići... I zato moram da ti kažem: 'sve nije više važno, Jasno je da ja ni ubuduće neću moći ništa da zasnivam na spremnosti za materinstvo. Ali ti ćeš moći. Oženićeš se i bićeš bolje sreće nego sa mnom, nadam se. Tvoje vaspitanje... Tvoji stari roditelji kojima si jedina uzdanica,.. eh... kako je sve to... prosto smešno...

Zabacila je glavu i nasmejala se piskavo i razdražljivo.

'— Lela... zar moraš da mi zagorčaš ove.poslednje trenutike. Pristala si da se rastanemo otmeno i... dostojanstveno... a ovamo...

Sada ju je gledao. Videla je u njegovim ' očima -ono nemoćno molećivo što ju je uvek razoružavalo. Prestala je da se smeje. Približila mu se malo, kao da se naklonila, i rekla tupo, kao da se ta nikada nije odnosilo na nju:

— Sa tobom mi se to desilo: I ja sam želela da imam decu s iobom. Desilo se... i eto...

— Znam — reče on samo usnama i obori pogled.

Čutali su. Oboje su gledali u vrhove svojih cipela i njihove nervozne pokrete. Najzad ona podiže glavu i pogleda u mračni otvor ulaza za vagon.

— Već je vreme...

On se trže:

— Možda bi bolje bilo da nisi išla. Mogla si ostati ovde. Voled bih da te vidim s vremena na vreme. e

~— Bolje je što odlazim. Lakše ću sve ovo podneti poređ majke, nego da ostanem ovđe sama... |

— Pa da, svakako...

Sagla se i podigla veliku, uvezanu bošču.

— Čekaj, ubaciću ti sve kroz prozor. Uđi i zauzmi 'kupe. | Ona se obazre kao da traži nešto, zatim odlučno skoči na stepenik. Primila je stvari kroz prozor, sredila ih brzo, pa se vratilš

| i nalaktila na ivicu. Iznenađa se naže preko, setila se da još mota nešto reći:

— Slušaj, nemoj mi pisati... lako sam te još sinoć molila, sada vidim da će biti bolje da mi ne pišeš.., Prosto me više ne interesuje šta će biti s tobom.

On podiže lice prema njoj. Bila je sasvim bleda i smeškala se' neodređenim, tuđim osmehom.

Hteo je nešto da kaže ali nije uspeo. ,

Kada se iza poslednje Kkrivine izgubila mala, žuta stanmična zgrađad, činilo joj se da još uvek vidi OON sićušnu priliku kaka joj uporno maše.., ;

X Danica PEROVIĆ