Književne novine

“

Fočeci srpske ' mođerne umetlnoSti vezani su za ime jedne žeme, a značaj njene izvanredne ličnosti. prelazi okvire njene uže domovine. Već 1907 godine Ivan Meštrović naziva je u svojim pismima „JUgOSlovenska Nada“,

Rođila se, Nadežda Petrović, 19 oktobra 1875 g. u Čačku, u, za umetnost, izuzetno nadarenoj porođici. Dve sestre postaće slikari, jedna muzičar, a najmladi brat, Rastko, književnik. Otac Nadeždin, Mita Petrović, bavio se i sam slikarstvom, a bio je po prelasku u Beograd istaknuti finansiski stručnjak i narodni poslanik uz to i naučni radnik sa naročitom naklonosti za obrađu i kolekcioniranje dokumenata iz srpske istorije.

Nadežda je još kao učenica Više ženske škole započela svoje prvo · Slikarsko obrazovanje u ateljeu majstora srpskog realizma, Đorđa

Krstića, i kao redovna učenica prve srpske slikarske škole, kod Ceha Rila Kutlika, Studije je nastavila na privatnoj akademiji Slovenca Aniona Ažbea u Minhenu. Njegov je atelje bio prepun učenika raznih narodnosti. Nadeždu će kroz ceo „Život #ezivati prijateljstvo sklopljeno ovđe sa irojicom Slovenaca: Jakopičem, Groharom i Jamom. Svojim insistiranjem na slobodi umetničkog izražavanja, a protiv epigonstva svake vrste, uticali su oni na početku Nadđeždinog likovnog obrazovanja i na formiranje njenih prvih pogleda na modernu umetnost, Od Ažbea odlazi Nade2da u atelje poznatog slikara minhenskog, Juliusa Ekstera. Njemu u mnogo čemu duguje za tehnička znanja kojima je ostvarila svoje prve, u boji intenzivne, bavarske pejzaže. – U domovini, za Nađežđinu umetnost nije bilo razumevanja. Kada je 1900 priređila u Beograđu svoju prvu izložbu, kritika je dočekala sa potsmehom i neshvatanjem, „Zar posle rađa na akademiji, zar posle dugog kretanja među rađovima i starih i movih, majstera, Go&po„đića. ne nađe. boljih i lepših uzora sebi i svojoj aduševljenoj mlađosti no impresionističke radove, to bolesno i trulo shvatanje bolesnih i trulih mozgova” — 7 pisao je kriitičar „Iskre“. „Merođavni“ nisu izmenili do Nađeždine smrti ovakvo

svoje gledanje na njenu umetnost,

„o&poravajući Joj jednom znanje, “drugi put talenat, Trebalo je imati. "upornost fanatika i snagu pravog 'Stvaraoca, pa istrajati, jer makako bila cenjena i poštovana na ostalim područjima svoje mnogostrane delatnosti, njenu umetnost razumela je samo šačica naprednih jugoslovenskih umetnika. Duboko prijateljstvo ovih mladih ljudi kaliće se u zajedničkoj borbi i zalaganju za stvaranje jugoslovenske umetnosti koju odlikuju savremena shvatanja i moderne koncepcije. Bili su to revolucionarni poduhvati, obzirom na vreme u kome su se odv:jali. Jugoslavija kao politička celina nije još postojala, a publika vaspitavana u. provinciskim odblesecima a– kademizma odbijala je s'nepovere~

njem svaku novinu. Po svom tem-

poeramentu i umetničkim stremljenjima usmerena budućncsti, Nadežda je sa izvanrednim razumeva–

Prvoj deceniji našeg

NADEŽDA PETROVIĆ: ČOBAN:

njem pisala u to vreme: „Novatori SU Svojim Wavremenicima vazda, glupi i smešni“ | „Za sve še traži vremena, a za vaspitanje publike malo više vremena“. Bilo je to, u _ veka!

Ne zanemarujući svoju umetničku alttivnost, Nađežda je po povratku sa stuđija „vrlo mnogo vremena posvećivala radu na mnogim područjima, društvene delatnosti. Postala je politički i kulturni radnik u najširem smislu reči. Upravo je neverovatno šta je Sve sa uspehom obavljala i čime je sve stizala da se bavi! Organizuje prve umetničke izložbe | udruženja, piše prve moderne kritike i prikaze evrop=ske umetnosti, izlaže u zemlji i inostranstvu. Uz to je i aktivan Član svih tada nastajućih rođoljubivih društava a održava i bogatu koresponđenciju sa političarima: Masarikom, Kautskim, Koralbljovom,

Amfiteatrovom, Za vreme aneksione krize govorila je po zborovima i slala brzojave ruskim i američkim ženama tražeći moralnu podršku i solidarnost, Obavljajući ovako mnogobrojne poslove, Nađežda je mnogo putovala i viđana, je svagde i u svako doba sa svojim slikarskim nogarima postavljenim u slobodnoj prirođi, Iz sačuvane prepiske znamo da je za sve što je postizala morala istrajno da se zalaže i bori, a izgleda da njenom revolucionarnom temperamentu nije nikada ponestalo snage i Upornosti. Ceo joj je život protekao u borbi, bilo da je valjalo boriti se četkicom ili perom u ruci, bilo pc vojničkim previjalištima u prvim bojnim redovima, gde je 1915 na dužnosti dobrovoljne bolničarke i sama podlegla epidemiji tifusa. Nadeždino slikarsko delo po svojoj objektivnoj umetničkoj vrednosti, kao i po svom značaju za razvoj našeg slikarstva, dragocen je doprinos revolucionarnog i avangardnog karaktera. Znatno pre nego Što je upoznala Pariz i oduševila se Matisom, vođena naklonoŠću i karakterom svog slikarskog temperamenta, a po intuiciji koja je data samo najtalentovanijima, osetila je Nađežda kKklimu „svoga vremena. Na njenom su štafelaju nicala dela realizovana u smelim i snažnim workestracijama '“·istih ı sočnih boja, načinom bliskim onom kakvim su se izražavali za to vreme najnapredniji francuski slikari” lovisti. Bili su to najčešće bojom

bogate srpske pokrajine i seoski.

vočnjaci s beličastim krivim ogradama, stara groblja. po proplancima, modri Šljivici i zlatna. polja u vreme Žžetve, šumska stabla i potoci, pa izraziti likovi seljaka u polju, pređ kućom, ili u kolu, kao. i portreti Nadeždi dragih osoba: oca, majke i sestara, Njena životna tema bio je pejzaž i to prvenstveno srbijanski. Nikada do tađa Srbija nije videla tako slikana bojena sa zvučja, takvu snažnu istinu zapisamu slikarskim sredstvima, tako izvoran doživljaj viđenoga, takvu smelost poteza i spontamost transponovanja. Bilo je to prvi put srpsko mođerno slikarstvo, Sar ovim crvenim srbijanskim platnima, takmiče se kasnije plavo-zelena pariska, koja pretstavljaju ! vreme Nadeždine pune umetničke zrelosti,

Na njima je duboka slikarska kujtura potisnula izvesnu sirovost Nadeždine palete iz ranijih faza a da pri tom boja nije ništa izgubila od Svoje neposređnosti, od snaje i svežine. Naprotiv, da bi joj pojačala sjaj i intenzitet, Nadežda često pod mazuje platno nekim toplim verniom, otuda kroz naslage bogatih tonova zelenoga prodire iznutra, kroz samu materiju, irag cinobeme podloge, što slikanoj povrŠini daje punoću i bljesak emajla Na svojim najboljim slikama pokazuje Nadežda i specifičan tehnički postupak. Pre svega su jako fakturirane i to po sistemu koji ona organizuje na taj način što stvari ukoliko su joj bliže fakturira jače, otuda joj je pozadina uvek manje pastozna, a masa bliskog predmeta deluje gotovo reljefno. Pariske slike ratne epohe rađene su debelom četkom, a one najbolje uskom špahtlom kojom u debelim nanosima stavlja boju idući ne više za predmetom koji opservira, nego za njegovim kretanjem. U načinu kako tankom mistrijom brzo „parketira“ površinu slike, poštujući ređ koji joj nalaže osećanje ritma — Nadežda u logičnoj organizaciji površine — koja se ne sukobljava sa povišenom temperaturom pod kojom je slika rađena — postiže ritmičku senzaciju. Njene slike postaju kolorističke vizije kretanja bojenih masa koje uslovljava forma opserviranog predmeta. Pigment stavljan u debelim „naslagama osigurava

boji snagu ekspanzije, Ovo inten-

PETEOVIĆ:

zivno | čisto slikarstvo po kvalitetu je najviše i najzrelije ne samo u Nadeždinom opusu nego i u ce lokupnom slikarstvo ove epohe početaka naše mođerne.

Ako se danas osvrnemo na vreme kada je Nađežda stvarala, na godine od oko 1900 do 1915, jedva možemo da obuhvatimo dugi put stvaranja od plenerizma, preko impresionizma do zrelog fovizma, koji je u jedva petnaestak godina, ova stpska slikarka prešla sasvim sama. Svojim je slikarstvom stvorila sigurmu sponu kojom se naša novija umetnost — do tada iz objektivnih razloga uvek u retarđaciji konačno povezala sa savremenim stvaranjem u svetu, Ali, mada duboko ceneći strane tekovine, Nadežda je oštro kritikovala svako podražavanje i tim povođom pisala da „Umetnost prava i istinska mora biti naciomalna umetnost i pored svih internacionalnih osnova koje Joj se postavljaju pri njenom stvaranju“. Po svemu, bila je Nađežđa Petrović jedna izuzetna osoba bez žije se ličnosti ne može verno pretstaviti ne samo umetnost, nego ni društveni život Beograđa, za prvih petnaest godina našeg veka, i ne samo Beograda nego delom i celog slovenskog juga.)

Dr. Katarina AMBROZIĆ

!) Sadašnja izložba u Narodnom muzeju ima poseban značaj, ona je posle dvadeset godina, prva izložba Nadeždinih slika u Beogradu.

·'MALI 9 EJ . OKU

POB/IJA | PESMIŠTV

tumači ontologija, kako poezija, poetsko saznanje, ostvarenje, Pogrešno se napominje da pesma ostaje pesma —/ tek kad

| iščeznu stvari, kađa se SADA sećamo i prošlosti i budućnosti, rečeno , e ee a Č je sasvim pogrešno a možda i namerno tako (zar tako mnogi ne

brane sebe) da u poeziji nikad nema sadašnjosti,

da sadašnjost

j ij vari, obratno je: sve je u poeziji sadašnjost, sada, Pale pravat ubt koji se percepira danas,. jer šadašnjot sadrži u sebi i prošlost i buđućnost, Sve ono što se desilo i što bi sa moglo desiti: sve je to sadašnjost, danas. Pesnik se ne i Već, pređoseća. I ono što je iščezlo a ponovo preokupira pesnik+ — to nije sećanje — već predosećanje nekih svojih stanja, SOENOV ideja — osmišljavanje nečega što se već desilo ali nije iščezlo već je još uvek prisutno, naselilo se u pesnikov san, u saznanje, sadržaj ~. i postalo u tom pesničkom ciklusu osobita PO ai SVOJevrsna materija koje pesnik koristi za jednu višu umetničku viziju, za

nadgradnju, za osmišljenje i osmišljavanje. (nasleđe, prošlost) i ono što će se desiti

I ono Što se desi, (budućnost — Ustvari,

i a i, nj izij j — to postaja esnikova odredba budućnosti, njegova vizija, SJAJ postaje (DONSEBIG je i jeste) predosećanje i — pesma, tema pesme, ideja,

smisao. I to je uvek prisutno, sadržano u pesnikovom trajanju, u trajanju pesme. Pesnik se oslobađa toga onda kad sve to bude

potpuno ostvareno, završeno. I onđa to nije sećanje već neminoyvni sadržaj pesnikovih godina i života, jedinstvena odredba njegove

poruke,

binacije i imitacije,

NE OSKUDEVAMO.

LP VJ

Zeliezman s(r'smaz živoća

Uz novo izdanje Bezimenih Ivana Dončevića

Govoreći kroz svoje kratke priče o herojskim trenucima čovjeka, Dončoević je sebi kao pripovjedaču namektnuo tešku obavezu, da stvori dru-– štveno pozitivne likove lišene malih ljudskih sebičnosti, a da ujedno sačuva, njihovu inđiviđualnost. Izdvojiti pojeđince, obične ljuđe svakiđašnjice, odstraniti sve one elemente koji su ih mw, prijašnjem · životu određivali i

oblikovali kao dJičnosti, i staviti ih u” „situacije što. zahtijevaju podvrgavanje

ličnih želja interesima jednog đruŠtva u stvaranju, da tom u sebi pohekad Ronfuzno naslućenom idenlu prinose i najveće žrtve, značilo je za pripovjeđača pronaći određeni trenutak, koji je uvjetovao, đa ti iikovi baš tako postupe i da taj njihov poStupak izraste pred nama umjetnički i životno istinit.

U našoj posleratnoj prozi imali smo niz neuspjelih pozitivnih i herojskih likova prošlog rata, i to neuspjelih vjerojatno zato, Šio su se zaboravljali ti odlučni šrenuci, koji su uvjetovali takav preobražaj ličnosti. Likovi su izrastali ne iz Životne nužnosti svog karaktera i Svog trajanja, već voljom autora i njegovom literarno-iđejnom tendencijom. Stvarati takve ličnosti nesumnjivo je kompliciranije od oblikovanja procizvoljno i slobođno određenog lika, jer takav postupak predstavlja nemalo sužavanje istine o čovjeku i usmjeravanje njegovog reagiranja samo u jednom pravcu. Lik na taj način gubi svoju životnu cjelovitost i poprima obrazac isforsiranog simbola. Đončević je m svojim najboljim Kratkim pričama uspio pronaći onaj određeni tremutak, koji je njegove ljude, bezimene i malene, u vrilogu podmukle ratne mašinerije za irenufak izdvojio i izđigao Kkao simbole narodnog otpora, a da su oni ponajviše pritom sačuvali svoj Životni lik. IT zato, koliko gođ u njima nalazimo autorova svjesnog usmjeravanja u pravcu jednog Kretanja i žrtvovanja zahtjevima, koji nisu iSsključivo literarni (jer jeđan dio te proze, kao i ranije Ljuđi š#» Šušnjare, jest političko-beletristička proza, gdje je za autora taj idejni politički akcent bio isto tako važam kao i umjetničko sagledanje života), oni ne djeluju kao papirnati obrasci. I kad nam Dončević ne predstavlja odmah na početku svoje ljude wu njihovom svijesnom otporu i pregnuću, već kađ taj otpor nastaje kao nužnost, kad autor prikazuje čak i njihova zastranjenja ili svoje antipatije prema njima, imamo pbređ SsObom pravm Kreaciju. TI tađa njegov čovjek-junak ne postaje više literarno bezimen i za umjefnost kao lik nevažan. Tako se pred namaz odvija portret starog Miška Brđara, koji se u ledenom mrakw bori sa svojim zamišljenim đavlom (»drugi zađatak« već je očito slabiji, jer je manje nužan), Ađama iz Priče o ocu (tu bi mogli pronaći jednu zanimljivu komparaciju s Babeljom), a takve žive likove nazrijevamo u babi Bari, Brki i ženi iz priče Ramjenikhk. U tom smislu Ranienik, a na Dpose novela Događaiji' u autobusu pokazuje se kao najvrijednija

Dončevićeva ostvarenja u žanru njegove kratke priče o neznanim herojima, jer svojim nužnim (ustvari za

čitaoca neočekivanim) reagiranjem djeluju Životno listinitije od jonih njegovih „inače poznatijih „novela,

gdje je pisac od početka, upravo inSsistirao na oblikovanju herojske stra ne života. Priče kao što su Nikol a Ž |\ezni te Rralka poviv Tiije Stanivuka svojom. šimbolikom dobivaju' vriiednost, no ona priječi da se naznačene ličnosti otvore pred nama i literarno, kao jedna. viša životna istina o borbi i herojstvu — kako su nam se neočekivano otvarali Brko, s mapose Tonček. Umjetnička slika tih ieobičnih trajanja pojavila se Književno majuvjerljivije n onim trenucima, što su u Dončevićevu pri-

* *

Književnost br. II—||2

Oto Bibalji-Merin piše o freskama i ikonama u Srbiji i Makedoniji pod. naslovom »Neprolazno i savršeno«, koji je istovremeno i sud o našoj srednjevekovnoj umetnosti. Bihalji postavlja pitanje »zašto današnji gledalac te slike i likove mobličene srednjevekovnim „freskama i ikonama snažnije doživljava nego mnoga đela klasične antike i renesanse?« i odgovara: »Zato što nam je tehnička savršenost u reprođukovanju stvarnosti zamorila oko i srce« SNaše srednjevekovne freske »ne teže da Droizvedu konkretnu pretstavu Života, već da proniknu u beskonačno«., U tome je njihova đubina i čar.

Miodrag Bulatović objavljuje odiomak iz svoga romana »Crveni petao leti prema nebu« Sudeći po ovom odlomku i odlomku objavljenom u prethodnom „broju''ovaj roman će biti jedan od naših najboljih posleratnih romana, i

U ovom broju »Književnosti« Vuk Vučo i Jovan Hristić, dosad poznat kao pesnik i esejist, pretstavljaju se kao vrlo plodni prozni pisci.

Tri pesme Velimira Lukića još jednom potvrđuju ustanovljene i priznate Kvalitete njegove poezije

Poezijom je zastupljen i Oto Šolc. To su reči, reči, reči. Reči, i jeđan

Sani mazerogin nes)

više “društvenu ·

čanju slijedili iza događaja koji »potresaju, lome i unakazuju« čovjeka.

Pisac je napisao: »Zgrožio sam se: na kakav strašan način pobjeđuje ljudsko u čovjeku...«

Na stranicama, gdje je Đončević prišao „otkrivanju · takve pobjede ljudskog, nalazimo i njegove prave pripovjedalačke i iđejne vrijednosti,

0 Krsto ŠPOLJAR

stih od objavijena: »Ne frneba iskustvo ovoj krilatoj nepravdi sna«. A to svakako nije dovoljno, ?

Zoran Gluščević vrlo i studiozno piše o racionalnom i iracionalnom kod Klajsta.

jeđini valjani ukupno 104

pripremljeno

* Delo br. 2

U svome napisu »Trule kobile« O. Davičo, u viđu propratnih. beležaka uz svoj roman »Radni naslov beskraja«, osetljivo, ali nažalost nejasno i konfuzno, raspravlja problem slobođe i nužnosti na hegelovski način. Slobođa, ako je stvarna antiteza tiraniji, mora biti borba. Ali onda pobeda (ono što jeste, što je postignuto) negira slobodu, ako nije sama nastavak borbe. Zato pobeda samo niže oblike nužnosti i slobođe (o je i Topstvo u izvesnom smislu) zamenjuje višim, unutar kojih 1 dalje traje borba za novo oslobađanje snaga. Taj viši oblik nužnosti, i u njoj nađene slobode, pretstavlja diktatura proletarijata. Ta sloboda zahteva potčinjavanje celini, društvu i kroz njega sebi samom, oslobađanje od jednoćelijske svesti (termin je antropomorTiziran i kao takav sasvim uslovan). Tako se tendencija slobode da se ispolji kao apsolutna sadašnjost »neobavezna prema prošlosti ako ne i budućnosti, prevladava stapanjem vremena i osećanjem istoričnosti, kada jedinka kao jedinica društva sebe celishodno doživljava kao celinu društva u sveukupnosti vremena. Na ovom mestu Oskar Davičo zapada u metaf' u, a sloboda svršava eksplozijom u vanvremenosti. Kadđa govori »o sitoj formi« i njenom slobodnom padu u »gladnu formu« koja se ne može uzđići svojom nedovoljnošću u višu, Oskar Davičo, zapada u mistiku empedoklovsko-lajbnicovskog tipa. Ili su to možda samo antropomorfizirane filozofske metafore.

Jovan Hristić piše o »Upotrebi i zloupotrebi mita«. Konkretnu pojavu ili situaciju staviti u mit znači pribivati joj opštost, sudbinsko značenje i istoričnost. »Džojsov Ulis — piše Hristić — 'Đokazuje nam «kako se swet uklapa u mit, kako svetom vlJa-

1 TO JE PESMA, pesma kao nerazdvojivi atom materije, ka, jedan glas, jedan zvuk, jedno osvetljenje — sve to sa ostalim glasovima, pesmama, čini poeziju — monumentalnu· je i sistem i saznanje, filozofija i ideologija, život i raznovrsna lirska igranja i mudrovanja, seksualne prepotencije i impotencije, raznorazna sentimentalna plakanja i metaforske komsve ono Što liči na poeziju a ustvari je neodređeno naklapanje o svemu i svačemu, o zvezdama i besmislu, o Svo jim (poetskim) buncanjima — nije poezija; takvi nazovi: znaju šta hoće, nemaju sebe, prepisuju tekstove koje ne shvataju ili prepisuju svoja efemerna nesnalaženja i nenalaženja nja — sve to daleko je od poezije, TO JE PESNIŠTVO. uvek (i đanas!) sasvim malo bilo poezije, ALI ZATO U

građevinu koja mit. Međutim,

pesnici ne i bivstova-

Kod nas je PESNIŠTVU

; Rade VOJVODIĆ

da drevna i uvek prisutna ODŠtosia,

Međutim, Jovan Hristić »Ulisac pretpostavija kao pravi modđerni roman Grevsovo »Zlatno runo«, Sasvim. proizvoljno on »Ulisa«e proglašava poslednjim simbolističkim romsnom, To je isto toliko netačno kao i ivrđenje da je »Zlatno runo« prvi modđerni roman. . B. Radičević u svojim pesmama, objavljenim u ovom broju, sav je u traganju. Šta traži još se me bi moBlo reči, jer još nije ništa našao. Međutim, izgleda da je ipak na pravom putu. Kad bi se oslobodio nestašluka, oslobodio bi se i ptrivremenih stranputica. Često zaboravi šta hoće, igrajući se. U njegovu poetsku vitalnost se ne može sumnjati. Stihovi Mirjane Vukmirović šu pDravo osveženje, neposredne razu i emociji. te

Or of,

Pregled br. |

Najzanimljiviji prilog u ovom broju »Pregleda« jeste napis dr. Ivana Supeka »Jaspersova kapitulacija pred atomskom bombome, Mistik Jaspern koji je uvek tražio suštinu ljudske egzistencije u iracionalnom i nad• stvarnom, u strahu pređ atomskom bombom apeluje na razum, koji inače njegova gBneseologija prezire, Po Jaspersu nemoguće je dijalektičko jedinstvo subjekta i objekta u saznanju. Saznanje nužno pretpostavlja cepanje na subjekat i objekat. »Što nam predmeti bivaju jasniji, piše Supek, objašnjavajući Jaspersovo učenje, to je cepanje jače to je privid veći«. Dakle, ukupnost bića i egzistencije je nepristupačna razumu i saznanju. Biće se može samo naslutiti, a ne i saznati. Ali za Jaspersa nije ni važno saznati. Važno je mistički zaroniti u Sveobuhvatno i me-

iznćcivo, jer »govoriti se može samo o onome što poprima formu predmeta« dakle, o omome što se izdvaja iz sveukupnog. Jaspersovo mišljenje da smrt ne negira našu transceđeninu egzistenciju, pred atomskom bombom je sasvim zatajio. Uništenje sveta ukinulo bi sve naše nade, pa i one ftranscedentalne. Ali, iako apeluje na razum za „mistika Jaspersa nema mnogo nade, jer za njega je komunizam isto tolika opasnost, ako ne i veća, kao i atomska bomba. Njegova dilema glasi: »Upotreba atomske bombe ili predaja totalitarizmu•. Na kraju Jaspers je ipak za atomsku bombu. Ivan Supek kaže: »Tu filozof mistik potpuno prelazi na pozicije Rkancelara Adenauera«, i završava: »Ono što gura čovečanstvo ma ivicu bezdana inercija je u starim ideološkim i političkim formama, a mistika i dogmatika mogu biti upravo onaj crn oblak, koji će u poslednjim {frenucima zastrti pogled u. nepovratni pbađa«. :

B. M.

KNJIŽEVNE NOVINE

i Čiste u iz-