Književne novine

Brako KREFT:

BRbIŠ

„ Tradicija novije slovenačke sock Jalno-revolucionarne | Kkmjiževnosti proističe iz Cankarevog „Sluge Jerneja“, o kome je dr Ivan Prijatelj s pravom zabeležio u svom eseju posvećenom „Cankaru, „Domovino eyo umetnika!“!), da je „umiverzafo-Ssnažan prepev Marksovog komanističkog manifesta", Pcrijateljeve ivrdnja je konačna i nju je nemoguće potisnuti bilo kojom drugomi ocenom, jer u toj se simbolično napisanoj ljudskoj paraboli za mas Sve iscrpljuje: kako nacionalno tako i socijalno, Slugi Jerneju se Cankarevom dramskom «delu priključuju tri lika: Ščuka u „Narod“ nom blagostanju“, Marks u „Kraiju Betajnove“ i Jerman u „Slugama“. To su tri dramske varijante umnog

Slovenačkog buntovnika, koji se po-

bunio protiv socijalnih, nacionalnih | mogralno-političkih odnosa wu druBštvu uopšte, i ne samo u Sloveniji, i U prisustvu tako svetlih primera ju domaćoj Književnosti nije bilo potrebno mladom pokolenju, koje se posle Oktobarske revolucije i Prvog svetskog rata odlučilo za revolucionarni pub svog Kknjiževnod stvaranja, da iraži ideale i uzore na drugoj strani, Potrebno je bilo nastaviti tin putem u svom vre-

. menu i u novim adnosima načinom

oblikovanja, koji nije bio samo ugađanje društvenom, kulturnom političkom razvoju, već ga je sam razvoj, Štaviše, zahtevao.

Odlučan prelom posle Prvog Svetskog rata je nastao kada smo s posnikom Srečkom Kosovelom preuzeli reviju „Omladina“, oko koje su se okupili mladi demokratski i marksistički usmereni Kknjiževnici i publicisti, među kojima je Takode bilo i nekih članova ilegalne · jugoslovenske Komunističke partije. Te se odigralo ujesen 1995 godine. Zbog Obznane i pooštrene cenzure, u reviji više nije bilo mogućno pisati tako jasno i neposredno kae što su pre toga mogli napredni hrwetski Književnici u „Plamenu“. Zato je Srečko Kosoyel iskoristio „,„Manifest slobodnim duhovima“ Romenn Rolana, kako bi dopunio svoj uvodn'k u prvom broju, te tako povezao naš pokret sa internacional

nim. Rađi'o se pre svega o revolu-

cionarnom humanizmu, kao što se kod nas, pod našim uslovima, poteđ socijalnou problema nametao i problem rešenja nacionalnog pitamja fa osnovici lenjinističkih načela, kako je to odlučno podvukao programski pisan članak komunista Pranje. Aleša „Slovenija. Slovencima“ u „Omladđini" 1926—1927.

ve yt Be y ; RO šočijalno-revolucionarnojji. liriei,

pored zbirke „Pesme života“ Frana Albrehta i „Plamenih okova“ Mila Klopčića, posvećenih Lenjinu, najveći literarno-umetnički prilog je bila zbirka „Trbovlje“ (1995) Tonefa Seliškara, a u novoj programskoj eseistici — csej Srečka Kosovela „Umetnost i proleter“ pretsmrtna ispovest preramo umrlog pesnika i čitavog literarnog kruga

· eko „Omlađine“. Nije bilo slučajno

što je svoj esej on prvi put čitao na književnoj večeri koju smo ppiredili u proleterskom rudarskom Zagorju, uzimu godine 1926. Ovim esejom pokojni pesnik je sam dovoljno jasno pokazao kako bi se razvijao i kojim bi putem išao da nije umro, o čemu takođe svedoče i neke njegove pesme, kao Što su „Ekstaza smrti“, „Muzika proleća“, eiklus „Crveni atom“, itd., iako sul neke pesme iz tog ciklusa, nažalost, izyubljene, Uporedo je tekao i pokret krajnjih modernista, koje su Đredvodili Ferdo Delak i slikar AvSust Cernigoj. Godine 1928 počeli su izdavati internacionalno-avangardnu reviju „Tank“, koju su cenZura i materijalne neprilike brze oenemogućile., Uredništvo se obratilo sa molbom za saradnju i samom Lunačarskom, koji se odazvao piSsmom. Stela je Što se pismo kasnije izgubio, što je bila posledica raznih policiskih ·premetačina, a Avgusta ·Černigoja je policija kao wpasnog avangardista, štaMiše, u 'Tvust prognmala, jer nije imae jugoslovensko državljanstvo. Odraz tog kretanja bio je takođe i slovenački broj časopisa „De Sturm“, koji je u Berlinu izdavao poznati međunarodni levičarski vođa Herpward Walden, Takođe su po~

O zana

dine 1929 počeo je da izlazi u Beograđu časopis „Nova literatura“, sa. zadatkom da poveže sve napredne jugoslovenske književnike. Broj 7—5 je bio posvećen novijoj slovenačkoj književnosti i umetnosti u» opšte. U Sloveniji je časopis uzvitlao dosta prašine i izazvao Uz» buđenje, Ovom literarnom pokretu trebalo bi priključiti i osnivanje Rađničke dramske grupe t Ljublja= ı Se prvi put pojavila w Drami uoči Prvog maja 1926 gođine, pretstavom socijamog komađa Roudol!fa Goluha — „Mriza”. Na ovoj pretstavi, do koje je došlo uglavnom zaslugom „mlađih komunista, prvi put se u Slovenačkom marod>nom pozorištu pevala Iinternacionala, kao što se prvi put m epilogu •na scehi razvila crvena zastava. Šestojanuarska diktatura je, đodđuše, vešila pritisak ma naš dalji rad, ali ipak nije mogla đa ga onemogući. Jedna od prvih njenih žrtava bio je moj Poman „Čovek mrtvačkih lobanja“, koji je zaplenjen i spaljen zbog komunističke propaganđe, blasfemije i nemorala, kako je glasio tekst telegrama mariborskog pravništva, sa kojim su agenti došli u izdavačko pređuzeće „Proleterska knjižnica“ da zaplene knjigu. Ta se knjiga, ustvari, nalazila kod književnika Ivana Vuka, bivšeg sovjetskog vojneg komesara u 'aškemtu. U istoj biblioteci je, između ostalog, objavljen majstorski Klopčičev prevod Blokove poeme „12“, Prvi literarni lik komuniste ostvario je Jože Pahor u romanu „Među“ vlašće* 1925. a U decembru 1932 počeo je da izlazi marksistički, literarni i publi-

| a | a e i

cistički časopis „Književnost“, Koji se iri godine odupirao policiji i cenzuri, dok ga početkom godine 1936 ministar dr A. Korošec nije zabranio. U literarnom smislu to je bila potpuna afirmacija | napredne slovenačke književnosti, dok je u naučnom i političkom pogledu ovaj časopis značio potvrdu marksističkog gledanja na svet. Na tom području su u njemu sarađivali pod raznim pseudonimima Edvard Kardelj, Boris Kidrič, Dušan Kermavyner, Stane Krašovec, Boris Ziherl i dr., a od književnika Mile Klopčič, Juš Kozak, Bratko Kreft, Ivo Brničič, Janez Potrč, Jože Pahor i dr. i radnici-pisci (Tone Čufar, Rudoji Rojc itd. Godine 1929 bilo je snovano Cankarevo društvo, sa Zzadatkom da među slovenačkim inteJektualcima i narodom populariše naprednu socijalističko-marksističku književnost. Društvo je svake godine izdavalo kalendar bogate sadržine ilustrovan mnogim originalnim prilozima Nikolaja Pirnata, Sedeja itd. Već u prvoj godini Društvo je nameravalo da izda roman „Do berdob“ Prežihova Voranca, alj je to osujetila policija pred kojom je pisac morao da emigrira, Zato je ovaj roman štampan tek nekoliko goidna kasnije. Ponovo je počeo da iglazi mesečnik „Slobođa“, koji je nastavio tradicije „Kresa“ (1925). Sarađivali smo u listovima „Pod lipom" i „Domaći. prijatelj“. Uporedo sa ovom širokom i živom delatnošću, izlazila je u Ljubljani i antifašistička Mala biblioteka, a pri Novoj knjizi (ili Ekonomskom jedinstvu) objavljivani su klasici marksizma (Marks, Engels, Plehanov), Nismo bili manje aktivni ni na području beletristike. Objavljene su, između aogtalog, „Jednostavne pesme“ Mileta Klopčiča, „Međ prekmurskimi kolniki“ Juša Kozaka, moji „Celjski grofovi“, sa istorisko= materijalističkim uvodom, kasnije „Velika buna“, usto je Tone Seliškar objavio tih godina izvestan broj pesama, među kojima pretstavlja zaista lepu vrednost ciklus „Komisar. za ljudsko štetje“. Među pesnicima ~ radnicima pojavio se France Kozar, a nešto pre njega još Tanc — Čulkovski i Sajevic. Početkom tridesetih godina počeo je već i Miško Kranjec da objavljuje priče i romane o Prekomurju, sa kojima se uvrstio u prve redove slovenačke napredne prozne literature. Zatim. su sleđili romani Prežihova Voranca „Požganica“ i „Doberđob“, a prethodio im je romah „Ćelija“ Juša Kozaka, koji je pre” uzeo uredništvo „Ljubljansokg zvona“, u kome su pretežno sarađivali napredni pisci, kao i u „Sođobnosti“,. koja je počela da izlazi godine 1955,

bici (Sperans—Karđeljeva knji ga „Razvoj slovenačkog nacionalnog pitanja") već nekoliko godina, pred Drugi svetski rat zauzimala je značajno i uticajno mesto u slovenačkoj kulturnoj javnosti, pripre= majući put kojim će većina demokratsitih snaga krenuti u našu Rewvoluciju | | Narodnooslobodilačku borbu. Jedna od prijateljskih i saradničkih veza između O neprednih pisaca i ostalih jugoslo-i venskih naprednih mjiževnika ostvarena je izdavanjem Mrležinih „Bajađa Petrice Kerempuha* u Ljubljani, gođine 1956, u izdanju Akađemske zaiožbe, što je, pre svega, bila zasluga Juša Kozaka. Kao lite-i rerni kurir preneo sam prvo nekoliko balada iz Zagreba u Ljubljanu, đa bi ih objavili u „Ljubljankont »vonu“, jer je trebalo najpre iskušati cenzuru. U to vreme Krleža u rebu mije imao nikakvih izgleda đa ih obelodani, jer je ređakcija pokušavala da onemogući izdavanje svakog njegovog novog dela. Veze sa Zagrebom i Beogradom bile su veoma žive, jer su nas sjedinjavale zajedničke ideje i poteškoće. Tako smo mi jz Slovenije sarađivali na knjizi socijalne lirike koju je pripremao J. Popović u beogradskom! „Stožeru“, u zagrebačkom „Arsu“, itđ. Bili smo, zatim, povezani sa Kriležinim časopisom „Danas“, „Pečatom*, Galogažinom „Literaturom“, „Savremenim pogledima“ (Bosanski Brod), „Književnikom“ i „Književnim „horizontima“, sarajevskim „Pregleđom” itd. ı EGO Yllterarni stodičar će meoći da otkrije veliku aktivnost ondašnje napredne književnosti od Ljubljane đo Skoplja i Cetinja. Sarađiyali smo

REN NO XV

svuda i bili jedan drugome moralna i politička potpora. Po kalendarima, ligtovima raznih udruženja i radničkim novinama, razasuti su raznorodni naši prilozi. Književnost inače nije bila jedino područje naše aktivnosti. Napredni umetnici su ss takođe javijali na području muzike, zatim likovne i scenske umetnosti, Režijom stare komične opere „Maskot“ (1950) u Slovenačkom narodnom pozorištu uspeo sam da ostvarim satiru uperenu protiv diktature i fašizma (knez je nosio masku Musolinija), modernizovao sam Opemi „Karmen“ i preneo radnju u savremenu revolucionarnu Španiju, te su me stoga u jednoj kritici napali tvrđeći da sam je boljševizirao, <asnije nam se pridružio i Bojan Stupica. Mnoge nas uspomene vezuju za oma vremena u kojima nam se dešavalo kao posle pretstave „Miliomi nevolja“ Valentina Katajeva, naprimer, da budemo uhapšeni. Sličnih „iznenađenja“, koje nam je priređivala policija, bilo je, naravno, više. Bilo nam je potrebno mnogo lukaystva, strpljenja i snalažljivosti, da. bismo izrazili bar samo đeo oncga što smo hteli kao neophodno da saopštimo, jer su nas sa svih strana motrili., Ipak, tok naše delatnosti nisu mogli zaustaviti. Nije bilo teško samo biti pisac, nego i urednik, što sam iskusio u redakciji „Književno sti“. Urednik je, naime, pored svih ostalih briga i poteškoća, morao da zataji pred policijom i državnim pravnim organima imena onih koji su se krili pod pseudonimima. Bio je neophodan i znatan udeo požrtvovanja, jer niko nije primao honorar za svoju saradnju, pošto smo jeđva pokrivali i izdavačke troškove. Da nas policija ne bi odmah onemogućila, prvi broj „Književnosti“ nije imao programski uvodnik, te smo umesto toga štampali pesmu u prozi Maksima Gorkog „Covek“, u prevodu Borisa Ziherla. U njoj je još i danas sadržano sve ono Što je literarna socijalno-revolucionarna avangarđa osećala širom sveta. Posle Prvog sveiskog rata objavljena je u Nemačkoj antologija revolucionarne lirike pod simboličnim naslovom „Drugovi čovečanstva" — ime koje bi smo mogli da đamo i našim stremljenjima tog vremena, jer je obeležavalo, a još i danas obeležava, revolucionarni socijalistički humanizam, koji je očigledan i u našoj lirici, prozi i dramskom stvaranju onih dana. if Umetnička delatnost je pretstavljaha značajan doprinos celokupnom naprednom pokretu, a tekla je leqalno, kađa je to bilo mogućno. upoređo povezano sa političkim rndom ilegalne Komunističke partije.

Naša Riarija pozorišna kritika tretirala je dramu Miroslava Krleže „U agoniji“ kao psihološku dramu, u kojoj odzvanja složena kriza jednog društva na umoru. Usvajanjem takvog shvatanja prećutno se bivrđilo da delo donosi samo psiholo= šku analizu sloma određene gra đanske porodice, i posrednu kritiku Klase kojoj pripadaju nosioci dramskog zbivania. Ostavimo, za trenutak, po strani pitanje tačnosti ovog tvrđenja i pozabavimo se strukturom Krležine klase, |

Uočićemo đa je u dramskoj akciji otelotvoren jedan intensivan psihološki tok, kome su podređesni ostali elementi, a u prvom redu dijalog drame, koji nema klasičnu: simetničmu konsbruikciju ine iscrpljuje temu do kraja, već se obogaćuje u svakoj sceni novim dramskim materijalom, Taj novi dramski materijal kasnije se prihvata, razvija, iščezava i po» novo pojavljuje, slično kao što biva i u muzičkoj kompoziciji. Dijalog pomaže autoru da reši bitan problem pisca sa realističkim prosedđeom: pi> tanje upotrebe običnog govora za ocrtavanje reljefnih karaktera. Razuđeni dijalog: omogućava pisca i svođenje zapleta na osnovnu situaciju bez štete po razvoj drame: istovremeno olakšava sažimanje karaktera i situacije u jedinstvenu žiyotnu celinu, čime je izbegnut utisak đa se komad razvija prema unapred utvrđenoj socijalnoj shemi.

Primećujemo, zatim, da su mabrojane osobine, koje se obično i proglašavaju suštinom drame (dijalog retke intensivnosti, uprošćen zaplet

Janko ĐONOVIĆ:

MI NEMAMO USKRSA ~ |

Mi nemamo Uskrsa,

ta svetkovina za nas prazan je zvek. Mjesto uskrsnuća jedmoga mi hoćemo uskrsnu-

će svih, tegoban je, gorak naš vijek,

Skrhani kao balvani na slapu goropadno padamo,

mi koji smo iz zemlje nikli, mi koji život stvaramo.

Rođeni u jaslima na toploj rukoveti slame,

rođeni uz goveđi muk u svitanje,

iza naših zemunica čekalo je dugo, teško oranje.

Iza širokih dubrava pošli smo u svijet

kao nečiji plijen,

Opominjali smo na kolibe u dalekim gradoyima, i bršljan nam je rastao uz rebra, .

Došli su ratovi, zemlja se rovala, mjesec je nebo pokaziyao krvavim

TRAGIČNA SVRHA U KRLEŽINOJ DRAMI

u kome je akcija prikupljena unutrašnjim „psihološkim trenucima, strast za stvaranjem karaktera i produbljena psihološka studija) Ustvari samo elementi neobično složenog dramaturškog postupka, stavljenog u službu osnovne iđeje komađa. Pođimo za tom idejom.

Čovekova mnogostruka aktivnost i društvu prikriva, ustvari, duboku skrivenu potrebu individue da se postavi u centar sveta; ta potsvesna potreba suočena je sa sličnim imperativom drugih ljudi i objektivnim zakonima društvenog razvitka. Dok težnje pojedinca (pripadnika određene klase) nisu u suprotnosti sa tokom istorije, ravnoteža se uspostavlja kompromisima, čija _sBdržina zavisi od položaja i značaja indiviđue u društvu (kao i od čitawog niza subjektivnih faktora, manje važnih u ovakvoj vrsti đrame). No kađ nastupi agonija poretka kome pripađa. ličnost, više ne postoji mogućčnest kompromisa, u kome Je 9čuvan smisao za realne dimenzije: harmonija se tada uspostavlja zatvaranjem tu narkotične krugove ihzija, pri čemu se gubi smisao 78 realne odnose i teži krajnjem a8pSDlutizovanju sopstvene slike sveta, takvom jednom času Laura je podlegla iluziji o iskupljujućem smislu Hubavi i utonula u lepljivi mrak samozaborava hranjenog nestvarnim obrisima uspomena, maštanja i snova. AN, Život se ne može trajno zasnivati na ijluzijama i Laura se kroz patnju i osećanje krivice UZđigla đo onog strašnog trenutka potpune svesti o svom položaju i siboaciji, i postigla kroz smrt tragićmo pomirenje sa stvarnošću. „Tako sagledam psihološki tok, koji za

a pretstavlja suštimi drame, a nekog opet odraz kritike društva, javlja se kao dramaturško sredstvo koje vodi ispunjenju tragične svrhe: Laurinom uzdizanju kroz pgsihičku patnju do poimanja sopstvenih postupaka i sudbine. To je način na koji se Krleža približaya svojoj formuli društvene tragedije i prevazilazi trađicionalističko slikanje običnih privatnih istorija ili društvenih

· prilika. +

Al zašto je Krleža napisao treći čin drame?

Dramaturška shema prvobitne \ersije bila je isuviše očigledna i gruba: u drugom činu gledalac je otkrivao Laurino razočaranje i znao,

pre nego što mu sagleda uzroke, di će se drama okončati samoubistvo. . Uz fo, kako je drugi čin donosi samo studioznu analizu Svršetka } ljubavne igre, Laurine optužbe de, · lovale su kao insinuacije histerične žene, a smrt, kao trenutak patolo. ške klonulosti, Treći čin ispunjava ovu shemu oporošću života i dajk delu prizvuk tragedije; u njemu sa neđvosmisleno ispoljava prava pri. roda dr Križoveca i neumoljivo za. tvara krug Laurine Sudbine: preq njom je ponoyo sumorna perspekti. | va trajanja ispunjenog sebičnošću | sujetom i nerazumevanjem: šta viša, Lenbah je osetio pred smrt n*ku ne, jasnu, gotovo humanu, potrebu za razumevanjem, a Križoveca, na vhhuncu drame, nađima tupo samo- | zadovoljstvo čoveka, koji se konačny sporazumeo sa društvom, ~ 3J

Reditelj. Bojan Slupica (e Čijoj je koncepciji detaljno pisamo mp desetak godina) kao da nije imao dovoljno vere u scensku izrazitost Krležinih ličnosti ı situacija, Umesto da prvenstveno odredi forme unutrašnje drame, reditelj je pp begao spoljnom naturalističkom karakterisanju psiholoških zbivanja, · "o naročito važi za prvi čin, u kome je Ljubiša „Jovanović oOcr{ao Lenbaha pomoću bogate skale vuldđapnih manira, bitno uprošćavajući

pri tom njegovu prirodu „raspetu između rafinirane civilizovanosti i siromašnog „duševnog života, Za · žaljenje je šte je scena Lembahovog samoubistva, pune životne po. tresnosti, data kao groteskanm est pijanog čoveka, Važnu ulogu imao je i dinami= · čan mizansem, Stupica je želeo da mizamsenom vizuelno izrazi razvoj odnosa među ličnostima drame.

S druge strane, ređitelj ima zasluga Što je Laurin lik koncipiran u duhu stremljenja onom sekundu · jasnog gledanja, o kome gove. autor. Sava Severova je shvatila da Laura, priviđno koncentrisana na sukob s mužem i ljubavnikom, knj je u sebi konflikt dublji i složeniji. a koji je u intimnom obračunu Ladj ure sa sobom. Međutim, u slože“ nom ritmu ovog lika otkrili 8#ma · neke proizvoljne pađove i intemsi tete, što je umanjilo naše uživanje · u igri velike umetnice, )

| Vladimir STAMENKOVIĆ

Bez krova, bez pokrivača, bez hleba,

bez najobičnijih čovjekovih vadosti, mi pod suncem tražimo svoje u nama se krvavo rascvjetava glad.

Mi nemamo Uskrsa, ta svetkovina za nas je prazan zvek.

Mjesto uskrsnuća smućče Svih, tegobanm je, gorak

jednoga mi hoćemo uskr-

naš vijek.

Neš živote — stabla lomljena u svježini teški kolovrati neće samljeti. Mi ćemo iz zemlje kao lavina gomilama, gomilama provreti.

i u njemu oblike koji su značili planelu.,

Majke su govorile iz dvorišta kužnih

da je strašni sud došao svijetu,

Mutne rijeke su ftekle w sliva zabpežja

dok su lopovi bušili vidik i otkriyali golo mebo u samoga jubra crveni cik.

O, mi osamljeni, ostavljeni pogažemi koji to kamenje duga vijeka vazarame,

mi koji smo iz zemlje nikti, mi koji život stvaramo.

Mile KLOPČIČ

Antun Branko ŠIMIĆ RUČAK SIROMAHA

Jedno pred drugim stide se da sjedmu za takav ručak

i dokle jedu. boje se

da ne bi jedmo drugom. život pojeli.

Kod ustanu od stola,

fišna i težina Gađsnje pred samim sobom unakazi obadvoma lica

hrv drugog

i suako misli da je drugomu ubicu i da je krv što teče kroz njegovo tijelo

(Kao da je jedno drugo jelo)

DEŽEVNA POMLAD 1933

Temna je noč in vsako noč lemnćjša in siv je dan mn z vsakim dnem bolj siv.

dež na dež,

Divja vihar in lije nočoj ubil,

ko da se je nekdo

V teh

v obdup sre hči, cbćtje v smrt, od matere v verige in zapore Sin.

Ljudjć so psi, ljudjć so plen, so rablji, žrtve in so še vlačuge.

Poti poplavljene, livade so mlakdže,

in zrak je poln morćče kuge.

eee

sivih dneh in temnih teh nočćh sre v cvetje zlo, v navado gre zločin,

Zdaj marsikomu in

pogoOsto se zgodi,

da išče, kje bi čelo si hladil,

kom bi se dal, da bi ubćžal in da bi svoj obdap in žalost skril.

ko smeh je jok, in ko spreminja

i: nc pomagajo ne, kićtve ne molitve. ostavljeni smo v take dni in čas,

in glasen jok zatrt, zemlja syoj obraz.

[ ” · “ · Temna je noč in vsako noč temnćjša,

ip siv je dan in z vsakim dnem bolj siv. In lije dež, da jarek stežga golta,

preveč je blata in presilen je naliv.

KNJIŽEVNE NOMME

) | |