Književne novine

NAŠI PESNICI O ŠPANIJI

· Poezija, krv i sloboda

„Neka te ne traži po ogledalu

niti u ugaslom dijalogu koga ti ne

čuješ.

Si, siđi laqaao i sebe kod dru-

gih potraži,

Svi su tamo, a i li si među njima.

(V. Aleisandre: NA TRGU, iz „Istorije srca“)

Poezija može da živi samo onda kada je ljudi usvoje, kađa je otkriju ikkao ireptaj vlastitog srca, kada u njoj nađu poruku uma srca, poruku stca umu, i ruku pruženu za slobodom.., Možđa si u pravu oni koji "tvrde da je „poezija instrumenat ko '%im se menja svet“, da je oružje napanjeno budućnošću U pohodu“, Možda. Poezija, kao i junaci, ne oseća. straha- pred oružjem neprijatelja. Ona je oružje istine,

Naša poezija treba danas da bude

pomoshna, jer su kroz nju mnogi ljudi ove zemlje pre dvadesetak i nekoliko godina čuli tešku grmljavinu, fašističkih bombi bačenih nad otvorenim španskim gradovima, čuli su jauk nevine dece i pokliče hrabrih boraca. Pesnik Dušan Matić govorio nam je tada o Aniti „prostom broju u spisku žrtava bombardo-

nja Madrida“: add BOG u plahoj krvi je 2#dmočena jubismi a i majke svoje sam Ljubimica Oc je j PR Tađa sa došli Kapromi i Junkersi Donacs sam samo mriav broj 3 4-21-35 Kosa 'je moja i crna i bujna i tdlasasta kao reč i zemlja Andaluzija“ Naši fjudi su tada čuli od naših pesnika da su zločinci iz Falange braća po kryi onim zločincima koji su i po ovoj, zemlji sejali smrt, mr žnju i porok: ) . „Ej, stašajte! Ubijali nevtne u Une Oca, Duha i Sina Crmer Vojska u kapuljačama peva juči pslame Daviđa Kralja pobožno gledajući u mrtvu daljinu nebeskih visina padala je u ekstazu videći dete gde se u očevoj krvi valja?“ (A. R. Boglić, 1957) Naš; pesnici nisu bili posmatrači povorki „gospodara, diplomata, generala i magnata“. Oni su Španiju videli u svom svetlu i sjaju borbe sirotinje: „I pošle su gomile u ritama, go| mile za hlebom... Žurnim hodom da preskoče vekove, ustrašene, goloruke... Pošle su u ruđokope i fabrike, na Ulastelinske njive i u prljave : [uke,... Uzdrhta zemlja, zadivila se prošlost u pakosnom smehu: „Ko nam to buhi robove? Kopajte note grobove!“ i (A. R. Boglić) Pesnik Ante Boglić je na „bregovima Asturije i na padinama Gvađalkivira" video „svanuće dana pobeđe” i „palme velilog Mira”. Pesnika Janka Đonovića borba španskog naroda je inspirisala za ovakve stihove: „Mi pronosimo plamenu zaslavu mržnje i ljubavi krvavu, isparanu od života. Vjetar tuče u njene nemirne steg096, dok i sa poslednje kozje staze, ođasvudđa : mase vrue, nadolaze,.. (Iz pesme „Čovjeku i drugu Ratku Pavloviću“, 1957) Pesnjku Čeđomiru „Mindđetrowiću

borba španskog naroda je donosila „plemene zastave borbe u daljini“, Pesnik „osluškuje“ sa milionima đrugih ljudi „disanje istorije“, On vidi borbu španskog naroda kao „neslomivu kičmu novog sveta“, On je kod asturskih rudara, on čuje da reka Mansanares sve jače šumi, on vidi da krvave reke Španije postaju krvotok pobede.

Naši pesnici su tada neposredno ponirali u samu sudbinu sveta:

„Čujete li kako odasvad nešto

prodirno, jezivo jeca? U jedmoj zemlji se rešava sudbina marođa i čovečanasčva!

Čujete li?

Cvite pred sttrt mola, fevima deca?!“ (Jovan Popović, 1957)

dve decenije od onih tragičnih događaja u Španiji (ni danas nisu ma-– nje žalosni) ~— pesme naših ljuđi, naših komunista, ponovo se budi plamen teške optužbe, a gorčina u ustima ne dopušta rečima da se liju u forme estetske, niti da se toče u stihove, već iraži glavu dželata da je lupi mrtvom lobanjom i živom rečju pesnika ucveljene Španije: Fedđerika Garsije Lorke, Migela Ernandesa, Antonija Maćađa.. _ d _ ı Pesnici narodne Španije sudarili su se sa slepim i gluvim silama evropske reakcije, sa čeličnim ma-

šinama vojne mašine fašizma, sa teškim olovom izđaje „domaćih“

generala, sa zločinačkim orgijama raspojasane mržnje, sa smrću, hlad nom i svirepom. Sudar je taj blesmao svetlošću sunca, slobode i sr~

Otan ŽUPANČIČ Veš, bpoet, svoj dolg?

Veš, poet svoj dolg?

Nimaš nič besed?

Kaj zagrinjaš se v molk) Vrzi pesem Yy svet,

poesem za današnjo rabo: vsi jo bomo povzeli za tlabo.

Vem, o vem svoj dolg,

v prsih tu me Žge;

maj se mi grlo odpre,.

bom zavijal ko volk,

na vseh štirih bom slaj vrh škripal im hlipal med pečine.

Vrh Možaklje bom stal, pesem svojo rjul,

Blegaš jo bo čul,

Krim odgovor bo dal;

v vse vetrove jo bom irescl, eden jo bo na Pohorje nesel.

Gozd in gora poj,

silen ženimo hrup;

boga gmajna, le vkup,

le vkup, le vkup z menoj, staro praydo v mrak tulimo,

da se pretulimo skozi to zimo.

Se bo kdaj pomlad,

še bo mapočil zor;

iakrat volćji zbor

pojde lovce klat:

plani čez Savo, plavaj čez D

zob za zob im glavo za glavol

/ /| Taa q PD&-Z;N / al] | NR, AJEPN |

a ==) ZC LZ_i

MTI

Listajući danas — posle više od.

ela rice ok w. / ||

4 Dmesi a; iN

i 4 05,

ca. O bom suđaru pesnici su odneli pobedu, veliku, lepu, večnu pobedu. Istina, tela su se njihova raspala u plamenu vlastitog srca i na ognju lomače koju crkva i banka pale uz pomoć crnokošuljnih fakina i mangupa... Ubice su ih ubile. Ali reči njihove, iskovane u tuzi, u željama, u grču i herojstvu naroda, te reči svetle danas prkosnom. crvenom bojom bliske voljene slobode. Reči njihove, životi njihovi, neizbrisiva su „granica između čovečnosti i varvarstva“.

Naši pesnici su tada i mogli da

govore o „Španiji u nama i o nama u Španiji“, kao što je i naša Partija svima nama govorila da je „borba španskog naroda, naša borba“. ŠOOO. Koliko je duboka istina u toj pesničkoj i političkoj identifikaciji borbe i borbi naroda za svoju slobodu! Komunistička partija JjJugoslovije izdigla je u svojim redovima pesnika-internacionahistu, pesnikaborca, pesnika-humanistu. Ona je to mogla učiniti jer je na svojoj zastavi ispisala plamene reči bratstva i solidarnosti, plamene reči slobode svojih naroda, pa je zato i tako duboko osećala, i tako duboko oseća, kao svoju, borbu svakog navoda.

U ovoj jubilarnoj godini, četrđesetoj godini postojanja i borbi naše Komunističke partije, pesme o Španiji naših pesnika-komunista oživljuju u nama one iste emocije koje je nekađa zatreperila u srcu našem reč Partije i stih njenih pesnika.

»» MART 1941 GODINE

ecozuadi je rekao svoju uPeč

Prošla je još jedna beogradska zima. Istopile su se na ranom suncu poslednje krpice snega sa ulica: osećalo se u vazduhu proleće koje je dolazilo, ni drveće nije Vviše bilo sasvim golb.

Ima u Beogradu proleća koja porane, takvo jedno bilo je ono martovsko 1941, kada sm zbacili kapute i pošli razgolićenih rukava njegovim ulicama. i zajedno sa radošću dolaska proleća uvlačila se u nas sumnja da nismo izbegli opasnost, a vazduhu se osećala neizvesnost svakidašnjice. Tih dana vlada je izdala želje svoga naroda: potpisala je Trojni pakt omenmapadanju s fišističkom Nemačkom i Italijom. Bio je 26 mart, i kao talas vetra koji začas preleti ovim našim belim gradom, pročula se vest o sramoti koja je legla na sve mas.

Izvršujući nalog SKOJ-a, u svim školama, skupili su se te večeri Omiadđinci i omladinke da podu · na demonstracije i da se priključe radnicima i studentima, izražavajući mišijenje svih stanovnika našeg grada, Predvyeče, svi smo kremuli iz šlcole, pred čijim smo se zgradama i u dvorištu bili skupili, da bi stigli vw. dogovoreno vreme ma Cvetni trg.

Nekoliko desetina devojaka, samo iz moje škole, razbilo se u gru= pe da policija ne primeti ništa sumnjivo. Idući ulicama sretali smo takve mebrojene grupe mladića i devojaka koje su tekle u istom pravcu, ka glavnoj ulici. Iz svih uglova, saučesnički, priticale su nove skupine, i sigurno je da ovaj pokret ne bi ostao neprimećen od policije da nije bilo veče kada omlađina obično izlazi u šetnju. Ulica kralja Milana (danas Maršala Tita) bila je bučna kao nikada. GOrelo je- nad nama nebo, Goreli su pod nama trotoari. Šetali su se mladići i devojke, naizgled bezazleni, podruku, u oba prayca.

Tačno u određeni čas bezazleni šetači su se pretvorili u demonstrante, Prvo se čulo samo jedno glasno: Dole pakt! a onda su se sklopili redovi, uhvatile se ruke i glasovi su bivali sve jači i bučniji. Bolje rat — neko pakt! Bolje grob — nego rob!... ...spajali su se u jedinstveni povik, gusti rukavci pretapali su se u još gušću reku. Sa drveta tek “ozelenelog u parku kod „Manježa” jedan od drugova slikao je demonstracije. Na Cvetnom trgu neko je goyorio: Hoćemo nezavisnost i slobodu! Na okup, rodoljubi! Bujica je pošla ka Slaviji,

Bukti prolećno veče. Doleteli kamioni s policijom i žandarmima na konjima. Policije mnogo, ali je demonstranata toliko da se policija u početku nije ni primećiyala. Ulica se samo zatalasala. Bio je ic znak da je neko preprečio put povorci. Sa obe sirane i od Slavije i iza leđa, reka ljudi bila je zaustavijena, za trenutak, da bi se probijajući redove policije otisnula dalje Njegoševom i kralja Milutina. Rasipa se u više rukavaca: ka Mostaru, Kalenićevoj pjjaci, na sve strane.

Kamioni trpaju demonstrantie. Odvode ih. Neki od uhapšenih dru-

Rađe NIKOLIĆ gova pričali su mi da u zatwori

i iii ya 0

\\i Vi \}

NASM

planine,

tavo ~

više nije bilo mesta, sve prepuio, pa su ih istovarivali na periferiji građa i vraćali se po nove doemonsirante da bar na taj način što pre rasture demonastracije.

Pala je noć topla i puna iščekivanja. Ujutru grad je osvanmto vedat pod prolećnim suncem, BĐomaćice su se začuđeno pitale gde su mle= kadžije i prodavci novina. Zašto &u zakasnili? Pošle su same na ulice. Ti prvi stanovnici Beograda na ulicama, 27 marta, bili su iznenađeni: po ulicama su bili topovi, tenkovi i vojska. Začas kao munja prošla je gradom vest, svakih pet minuta emitovao je radio Beograd: Paja je izdajnička vlada i oboren je pakt. U međuvremenu Ssvirane su i reoitoyane patriotske pesme.

Kako se to dogodilo da su se ulice napumile tako brzo ljudama, ni danas sebi ne mogu u potpuno= sti da objasnim, iako znam da je u ljudima dugo i Mrižljivo pripreman od strane Komunističke partije šiknuo odjednom taj dam i razlio se kao vodoskok po ulicama. Ljudi su ialazili semi iz kuća, ljudi nisu hteli da se svoje rupe, Beograd je osećao da se nešto veliko događa, da je na njegovam ulicama osvanug jedam od najvećih i najlepših „njegovih dana. A. nije lako biti najlepši dan grada koji ima tako slobodarsku istoriju kao šio je ima Beogcad.

Ljudi su izleteli na ulice da kažu Beogradu da sw njegovi i da se s njim raduju Što je wkinuia jedna sramota. I staro i mlađe je začas bilo na nogama, i mađa niko nije doneo dekret o prestanku rada „ljudi su napustili svoje obaveze, i žene su „izletele ma Ulicu s decom na rukama.

Za trenutak su bile odbačene sve sumorne i zlosutne misli, svi su hteli da kliknu radosti što će osta-– ti čisti, Što sramota onih koji vladaju neće ostati na njihovim plećima. Mnogi su hteli da na neki način nadoknade dugi niz ćutanja i straha pa da u jednom danu prožive čitave godine, jer to je dam koji još u ovoj zemlji nije bio, i nije se znalo da li će uskoro biti,

Teče reka ljudi Njegoševom, kralja Milutina, zastaje pred sovjetskom ambasadom.. Usput, s prOzora kuće u Njegoševoj, na zavyijutku, stara Beogradanka kida cveće iz saksije i baca, na povorku. Ko

zna koliko mege zahteva cveće u

hladu beogradskih prozora možea da pročita ljubav ove stapice, Na drvetu pred sovjetskom ambasadom smenjuju se mgovornici, komumisti. Jednog drže na rukama drugovi. Za jednog. koji je lepo gevorio i kome su mnogo pljeskali reki su da je Tempo.

Povorka se ljulja, pljeska i uskhiici! Bilo je još rano jutro a komunisti sa već pozivali narod da pođe ulicama građa i zatraži od nove vlade puštanje političkih osuđenika iz logora i savez s HikwiJom. Tu, nad glavama ljudi vijoPile su se zastave irobojne i crvene, pomešane. „Jedma kraljeva slika, jedina, začas oborena, izgažena. Prvi put slobodne crvene zastave na ulicama Beograda, Sanjam Hi?

Zastave se ljuljaju, reka naroda polkeeće. Ide, vijuga ulicama, Parole, igansparenti Tu je W bivšoj Kemnskoj zastala, zaljuljala se pred meyqačkim konzulatom, Neki su hteli da ruše. Prasak razbijenih prozora. Ta su komunisti da kažu ne, sve je to naše, zašto da rušime. Uzvici protiy fašizma— 1odđDole Hitler! Savez s Rusijom! Reka teče dalje, kulja ulicama, nadolazi, Frankopanovom izbija na Aleksandvova (ulicom Prvog maja na Bulevar revolucije), širokim bulevaTom — reka široka kolike tvlica, Wiaju se U nju rukavyci s desna

5 leva, čuje se pesma, pevaju ljudi, poneki kanon npiOVaKOA aa mfladinom, poneki vojni kamdom prepun vojnika sa zastavama. Vojska s narodom! -— čuje se sa ulica, i vojnici nađosno podižu zastave i pozdravljaju reke ljudi, Poneki smrknuti pogled oficipa. ZaStaje iza Studentskog parka, sa neke višespratnice leva neko goyoTH Cuju samo omi koj &u bliže, Opet se kreće mapred.

Negde visoko s kraja „bulevara povorka okreće nairag, veaća se, obilazi Vukov spomenik, i zaokreće Ulicom 97 marta (bivšom ulicom kraljice Marije). Opet zastaje pred Domom studentkinja. Sa prozora doma poletele su jmhaeebije i cveće. Neko kaže — leci! ja sam daleko. Nijedan nisem uhvatila, Idemo dalje Ulicom Džordža Vašingtona, Već je prošlo podne, Povorka sve organizovanija. Sa jedme višespratnice levo rasprskavaju s mnogobrojne glavama. Uhvatila sam i j& jedan, Potpis: Komunistička partija Jugoslavije... Prvi put slobodno ljudi kupe letke na ulicama i ne misle ma policiju,

zavlače U,

rakete leteka nad

Beka teče dalje prema Kalemeg” danu, da bi se vraćala natrag Ulicom kralja Milana (danas h) Tita). Dovodi me do Beogradske, kući,

Bilo je već uveliko popodne. Njisam ni osetila da sam dugo jutros išla kcaj nepoznatih ljudi i svi sU mi biki poznati. Usput smo se pre pomnavali i nalazili, malo - malo ulazio je poneki drug i neka drugarica, i pravo je čudo u onolikoj bujkei kako si mogao sresti toliko poznanika. Dogovorili smo se predveče ponovo pođemo beogradskim ulicama. i

Popodne kod Vukovog spomenika mudting. Covore opet komunjsti.. Cana Babovic, Rifat Burdžević, i drugi... Reka otiče prema Ka lenićevoj pijaci.

Veče, 27 mart. Mnogi su glasovi već bili promukli. Na uglu, Kraj Kalenićeve pijace dizali 5U se govornici. Govorili su u ime KOMmUu nističke partije, Beograd je gOreo od pljeska i poklika. Bio je to zagrljaj Partije s narodom, jedan od onžh koji su mogli da se vide onih nevidljivih bilo je i pre i posle toga Tmnogo. . L

Bio je jeđan 27 mart na ulica=ma našeg grada. Jedan i nezaboravan. Izgledalo je đa je čitav grad ispražnjen. Kuće su ostale bez ijudi, ljudi su bili na ulicama. To je bio prvi i poslednji dan velike radosti do početka rata. :

Ko zna da nije bilo dvadese sedmog marta kako bi se razvijali događaji, Ovaj dam rešio je na odlučanm otpor fašizmu, Njime je Bee-

grad počeo svoju četvorogodišnju borbu. Beograd je rekao svoju reč. » Mira ALEČKOVIČ

SECANJE NA RAD „ABRAŠEVIĆA«

Nastavak na 10 strani pryi put da se ova činjenica javno kaže — poetski nimalo superiorna ni prefinjena a antifašistički eklatantno jasna i nedvosmislena pesma „Druže, budi spreman! iz tobožnjeg peta nepoštojećegq Huga Albrehta Tisa i pred radničkom publikom često izvođena {hopski recitovana) tobož RHasalova pesma „Mi slavimo mir” bile su idejno – propagandna, moetrički oformljena i stihovana delca upravo tog „Slručnog” horovođe, pa se zato nadam da je ovom prilikom dopušteno potsptiti, da je pomemuta pesma „Mi slavimo mir” štampana pod Halasovim imenom u 11—192%-om dvobroju časopisa „SavPemeni po gledi” (S!, Brod, 1956), posvećenom savremenom književnom stvaranju u tadašnjoj Čehoslovačkoj, dok je na 551 str. istog broja istog tog časopisa data beleška o „izvanrednom uspehu” izvođenja te „pesme od strane govorno) hora „Abraševića", Konačno, ovo pominjanje slučaja autorskog kamufliranja za klanjanjem iza imena priznatog stranag pisca — postupak suprota Magijatu O OotJO je karaktee primer dovijanja rod luijegalnim uslovima OJ jo nog delovanja onih „građanskih intelekiualaca” koji su tada radili u DOME radničke klase. y "Mi smo tada gladni zv ih,

gromkih, afektivno MR U

hova. Ošinuti i jednom emotivna

već zapaljeni sonornim intenzite= tom, kadifenim polušapatnim pia~ nisimom, kompleksnim tembrom, u poređenju sa individualnom recitacijom znatno proširenim „dijapa-

aršala

zonom kolektivne recitacije, stre=

mili smo onda sve većim izražaj= ~

nim mogućnostima ritmjziranog, grupnog deklamovanja. Želeli smo

jarko da svojoj idejnoj klimi pro-

nađemo odgovarajuće govorne forme, U nekolikim pesmama ja sam u govormo-horskoj obradi (recita—ı cionoj kompoziciji) posegao za go-_ vornom polifonijom, za „imitacio= nim postupkom, za nekom vrstom deklamacionog fugata. Drugovi radnici primali su te formalne novine sa razumevanjem i uvek nevinom · stvaralačkom vazdraganošću. No od njih osamdeset i nekoliko iz tog. borbenog i srčanog govornog hora sedamđeset je poginulo u narodno- oslobodilačkoj bovbi ili ostavilo khosti na Bahnjici i po drugim logo= rima, okupatorovim | rasadnicima

Sećanje na njihovu neotstupn revolucionarnost, kojom su mešte dimice napajali svoju amatersku govorno-hopsku umetničku delatnost, najmanje je što jedan vrlo malobrojnih preživelih iz gru-

j 1

že da učini u znak · zahvalnog pri klanjanja pred svetlim tragom samopregopa i nezaboravnih žrtaya. svojih palih drugova. eid Pavle STEFANOVIČ

'KNJIŽEVNE NOVINE