Književne novine

= M UL wa

MU.

POEMA ZAVICAJU

Egzistencija je neuništiva sve dok ne ispuni svoju poslednju odredbu koja je sadržana u njenom „sanovniku“, njenom intimnom proročištu, u strukturi same nje u sebe proniknute. Svako u sebi nosi svoj udes, tajnu svoje ličnosti i svoje sudbine, i ta tajna je najbolja odbrana protiv svih spoljnih _ nasrtaja, ugrožavanja. Tajna ličnoSti, tajna egzistencije za pesnike je mit svemoćne otporne snage koju ništa ne može da satre dok se tajna sama ne izluči, dok se ličnost ne izruči svetu. U znaku takvog pohoda ličnosti krenuo je ovaj pesnik na svoje putovanje kroz svet. i Putovanje pesnikovo počinje iz zavičaja ı uvire u zavičaj. To je kružna šetnja ili zatvaramje kruga patriotizma, ali i spoj filozofskometafizičke kontemplacije i zavičajne patriotske blažemosti, jedan etički kvalitet, ne samo emocionalni ili komtemplativni To je specifična voznesenost blaženog u.ljuljkivanja egzistencije lepotama koje.je sebi otkrila, znak jedne duboko konstitucionalne životne mudrusti: to je metafizička rađost egcistencije koju ništa ne može da pokoleba i porobi, amplituda njene . neuzdrmanosti na njenom tilu. Time je pojam pesnikovog zavičaja dobio dvostruku omeđenost: kontemplativnu (indiviđualnu)) i tradicionalnu (kolektivnu).

Zavičajna strana pesnikovog porekla izrasta u magistralnu freskosliku domaćeg tla. Uhvaćena je u jednom trenutku, u jednoj situaciji, ona utkiva u sebe najbitnije vidove našeg zavičajnog seoskog mitosa, ona je sagledanje i doživljaj našeg domaćeg pakla i raja, definicija zavičaja u dualizmu protivpoloženih svojstava, bez zavaravanja i preuđešavanja, sa takvom snagom da doživi i oseti rodno tle da čak i živom elementu prirođe, atkanom u definiciju tla, đaje posebnu specifičnost i uvršćuje ga u zavičajni pejzaž:

„.. Još huči duša. Lugom mrtve

' glave sađi.

njive se plode suzom, plođe krv~

lju ženu,

jezde vi-

nograđi,

i glog naježen gleda zoru po-

sečenu.

A dođu l'boljke, bolna spoticanja, trpljenja tiha i gorčina verna,

pojaće reke psalam oticanja.

dok nebom jezđe Ševe,

* * *

Nr) QLIO (DL

I jesmo bezazleni, jesmo i pitomi, .al' na stazama mrtvi. I s anđelima ćute na proplanku. K'o hleb nas Sunce deli, hleb na parčad zlatnu lomi, a pčelu — nebesa bistra u razbuktalom granju... I jesmo bezazleni, jesmo i pitomi, al' kao zorakaplje krv u Radovanju. I na međama mrtvi. I s anđelima ćute na uranku... I jesmo bezazleni, jesmo i pitomi, al' do zore smo mi na komišanju: i vilin konjic drumom hramlje u opanku“, · Ova izvanredna fresko-slika naŠeg seoskog zavičaja, ova poetska definicija našeg narodnog tla i života, građena elementima direktno materijalno uzetim iz seoskog života, iz građe selskih stanja i zbivanja, iz materijalne definicije njegove kolektivne egzistencije i reprodukcije (oranice, međe, ovce, proplanci, opanci, komišanja, uranci) kao i one vitalne strukture koja je tom materijalnom odredbom određena (glad za zemljom, smrt na međi, vernost lozi, nevestinski le| lek-milopoj), — ta slika zavičaja, ovog spoljnjeg, uvreženog u krv kao „stari greh“, samo je sigurni polazni oslonac za put u pesnikov intimni zavičaj gde „duša oblaporno gosti se dubinom“. Pejzaž seoske idile pesniku je poziv za kontemplativnu avanturu i uopštavajući Ssimboličk; zahvat u tajnu života: „U vode razlivaš se rečne, nemir te vodi sa oranice, —krajeve mešaš večne k'o među prstima brojanice:

Četir” godišnja doba

predaju jedno drugom smenu, pređ sobom gone roba

u pustoš blagoslovenu...“

Pružio se nerazmrsivi lanac ru= ku, vođa i kiše, lanac zatvoren u sebe, kao neko praiskonsko igranje, hod majke prirode, zađihane i zaklaćene u samu sebe, to kolo koje se njiše prirođom, igra večnog splitanja i rasplitanja, to je onaj svečani i nezaustavljeni tok kojim se obavlja večno kruženje elemenata, metafizičko kolo ruku, mitos plod= nosti, rada i tvoračkog prožimanja, samoobuzimanja. Ta metafizička = gra priđodnih elemenata kojima se priđružila ljudska spođoba u svom najličnijem i najđelotvornijem, naj plodotvornijem elementu, rukama, izgleda kao zanos prirođe, zanos njenih večitih strujanja u elementima, zanos elemenata samim sobom, kao tiho klaćenje, njihanje u ne-

drima blaženstva, arabeskna igra blaženstva plodnosti, rodnosti u sebi, metafizičko blaženstvo zatvoreno u ritamski đekor svog klaćenja.

Mitologija neumornih ruku voda, svemoćnih vođa tekućica i rodonosmih kiša od kojih rataru zavisi sve prerasta u granđiozni mitos zemljinog i prirodnog otkucaja, To tečenje vođa spaja i povezuje ujedno sve živo i mrtvo u prirodi, te krivudave vode — ruke bujaju i izrastaju u simboličnu potku sveg zbivanja na zemlji i u prirođi, postaju njena živa simbolična saobraćajnica. Tako mitologija vođa-ruku povezuje i združuje elemente, postaje simbol njihovog pođavanja „svom višem principu prirodmog opstanka.

Sva je zbirka u znaku simbolike putovanja, onog putovanja koje ima svoju ranu 3 dimenziju, spoljnu i unutrašnju. Spolja, to je panteistički zanos prirodom koji počinje od najsitnijih uočavanja i detalja, glorifikacijom pešačenja i svih milina koje se pružaju jednom pešaku: to je slavlje sitnih slasti, umora, lelujanja nogu, usijano ždrelo, doživljaj utoljene žeđi, slast kupina. Ima u tom putovanju prirodnog i malo ironičnog potsmeha aradskoj civilizaciji, i ođjeka nečeg fino božjačkog, onog ruskog tumaranja i lutanja po putevima života, onog sa smirenošću i bezazlenošću u srcu, sa nečuvenom lepotom u sebi i naqonom za lepotom spolja, onog putovanja kroz život koje je neprekidno lovljenje neulovljive lepote života, večita glad za blaženstvom lepote. Na početku tog spoljnjeg đekorativnog omeđivanja pesnikovog tumaranja kroz prircđu uzđiže se kao kakva geteovska himna poklik putnika:

„I ako pođeš, pođi gorom: neka u lisju trepti đuša bujna.

i ako hođaš, hodaj žalom:

Desimir Blagojević: „Vreme bezazlenih“, Nolit, 1958

nek progovori zemlja s tobom. i ako sanjaš, sanjaj spokoj:" nek se i zora sretne s mrakom. Ti hitaj moru, hitaj zori,

ti brodi noći, brođi bruju;

ti pevaj o njoj, pevaj gori,

ti ljubi spokoj i oluju;

ti nađi zemlju, hodi gaju,

— besmrtan bićeš u tom sjaju!...

đok već pri kraju to putovanje dobija, u svom spoljnjem dekoru, jedan prizvuk nadđzemaljske lepote u idiličnom pejzažu:

„Tišina ljubi grozd: pčela je još živa; toči se jutarnja zvezđa u zelen krčag njiva; tišina šalje starog diva gde i daleka lepota peva smrt i samo neljubljenu uvođi u smrt: Suncu poklanja zora đojku njenu; tišina pod pepelom tajno krenu da srmom veže popca ade mrak još noćiva, u pojati, na senu...“

Druga dimenzija tog putovanja, ono što traži podvođne đubine nadzemaljskog milja, otkriva nam pesnikov smisao za najtananije unutrašnje treptaje bića, ali qa neosetno skoro vraća spoljnjem životnom volumenu:

„Ne hitaj snu više, u tu zlatnu pustoš doma,

već Čvrsto stegni Vreme što se k'o reka razliva,

ođ jeze i paučine krokom do

groma k'o plivač tajni uzvodno kađ se sakriva“.

A u središiu tih blaženih pesnikovih hodočašća prirodi lelujavo se uzdiže simbolična vizija utopljenika, fina panteistička metamorfoza građena na vođenom ·'elementu:

„Potonu krik, sklopiše se oči, ruka se diže pa se smiri. Jesu li vode naselili mrtvi? Sasudi, gle! gle, kondiri!

Sad ruku nema! I oči pod vodom, stamnjene, kruže pod zelenim svođom... Idem li na dno mirnim hodom da drevne sretnem te goniče? Ti što si čuo kako počnu priče, Čuješ li, traže u jazu vođiče?

I taj što strahom tako pleni,

nije li i sam" prstenom tamnim post'o tečan?

Taj biće blizak meni, i

i biću srodan vođi, primerom njenim večćan,

o nepobediva ptico, zelena seni!...

Ako časove brojim u tom novom kraju,

a oči naviknem na vernost takvom sJaju, 'oni što žure, mom žure u zagrljaju...

Zbirka se završava ciklusom za-

vičaju, povratkom u zavičaj. Ali za

razliku od početnog ciklusa, umesto zgusnute poetske sinteze, ovde dolazi ravničarski polegla naracija, veristika sitnog detalja, sa malim izuzetkom čista, đeskriptivna epika nabrajanja, mađa ima tu i tamo i dubljih transponovanja. Ta epska fizionomija nabrajanja obuhvata i definiše materijalni, donekle i emocionalni život, istoriska perspektiva samo je dodirnuta, ali magistralno, početnom odnosno zavr-

Ššnom pesmom Topoli, „prvencu svake bune i groma“. Međutim, ovaj ciklus u celini nije “uspeo:

njegova epska deskripcija ne može da zadovolji savremenu potrebu. Ovde gde bi u izvesnom smislu trebalo da kulminira, pesnik ije sputan jednom deskriptivnom smirenošću koja ne može da izdrži savremenu kritiku niti težinu sopstvenih stihova iz ove zbirke. i

Zoran GLUŠČEVIĆ

Znamo, znamo SVe

našem časopisu), pa čak i od deteta” om Minu Drue; su se obilato da nam pruže Št izloga. I jer ne li sve od reda. Postalo nam je to k. mi koji živimo i se

pustili smo izgleda kritičarim čita sve one dosa

etiketa romana. Neka Predrag gy dinih pesničkih generacija, Ne Fransoaze i piše tomove

se opredelili za njega. Mi pišemo

šemo drame i isplati li nam se

trošimo u traganju za vičem ili... i

Pa da li se dovoljno po hrvatskog područja o Slovenc đonci o Crnogorcima? Itd.

Nedavo je jedan ~ mlađi voli da pročita jedan članak škom Expressu Tekst svog jugoslovenskog | ide u korak s vremenom (nis čitanjem gospodina Morijaka!). svesti izbacimo one svetske pis postali pojmovi. Ali zar podjed

znamo i sami među sobom? Ta Ž

ne samo slične, već kojip istim govornicama

DA IU SE POZNAJEMO?

o Pransoazi Sagan, sve o gnevnim aj čij ž da se informišemo u svakom 'dim ljudi čijem gnevu možemo de dim ljudima (o čij Ola 10 pla ea · izdavači i urednici listova pobrinuli o bogatiji asortiman robe iz stranih i i da zaos remeno | | a ao pasija. A naši pIiSCl, a mi sami,

tu, da li se poznajemo dovoljno? 'Brigu o sebi prea a. Neka CB dne i nesavremene kupusare (od kojih jedan deo,

i žuj ji izraz . : stvarno, i ne zaslužuje boli Palavestra određuje đomete poje-

a Petar Džadžić otkriva domaće o Andriću. To je njihov posao ı sami su

da svoje ionako oskudno vreme recimo, Acom Šopovom ili Kajetanom Ko„re znajemo? Šta znamo mi sa srpskoima? Šta oni o nama? Sta Make-

kritičar iz Sarajeva rekao da više „starog Morijaka objavljen u parinego neki tekst štampan ovđe, kođ nas”. kolege. . ne am samo siguran đa ćemo io postići Niko ne pledira za to da iz svoje ce koji su u ovom ili onom smislu nako nismo obavezni da se Upoivimo pođ jednim nebom, imamo ut i iste probleme, nastupamo često na i pred licem sveta možemo

dlično plasiranom „čudu tajemo za vremenom, uzimamo

Miloš Bandić (ko mu je kriv?)

! pod čijim se naslovima našla

pesme, mi pišemo prozu, mi pi-

Niko ne pledira za to đa se ne

dh stojimo samo

kao Jugosloveni? Pa da li se dovoljno poznajemo?

Zamislimo' sebe u ul mene jugoslo a stvu. Recimo Francuskoj možda se ne bi setili nije

ozi sastavljača jedne antologije savre-

oezije koja treba da nas pretstavi inosžranRCR O icoda bidmno u nju uneli? Pupačić i Lalić dnog pesnika iz Sarajeva; XY bi možda sa-

svim zaboravio Slavka Vukosavljevića; Slavko bi, recimo, jedno-

stavno izgubio iz viđa Cirila Z što ozbiljnije, naravno, napisali

lobeca... a đa bi sve to delovalo bismo i

jedan predgovor (kao

što je to, konačno i običaj) i naravno pozvali se na pravo ličnog

e 300 SCaca še tskog Kkriteriuma, ali šta ako bi posredi bilo: nešto drugo, 5hB d Svoju ne bismo uneli jeđan krug pesnika

ako u svoju antologiju

prostog razloga jer ih ne poznajemo, događa se, događalo se i to! a -- A e da li se poznajemo dovoljno (ja ne govorim [n.]

Pa da_li „ge,

iz jer ih nismo nikad čitali? A'

toleranciji) i otkud nam to pravo da (u slučaju, recimo, antologija) bez ikakve rezerve izdajemo nekom uverenje O besmrtnosti, a nekog, bez ikakva parđona, svodimo na uske koloseke regio-

nalnosti?...

Zato mislim da bi jeđna anketa, koja bi nosila naslov ovog

teksta, mogla da nam pruži nekoliko vanrednih podataka.

Jedna

anketa u kojoj bi pisci iz Srbije rekli sve Što znaju o svojim drugovima iz Slovenije, Slovenci o Bosancima, Bosanci o Hrva-

tima itđ.

Ne znam, — možda znaju dovoljno, a možđa i ništa. Ali to

neka nam otkrije sama anketa.s«

LIRIKA BEZ DAHA PESNIKA

Đuro Šnajder: „Ljubavnici u tuđim očima“. Naprijed 1958

Susret sa zbirkom pesama Đure Šnajdera nameće asocijaciju na elfemernost koja je prekrila, uprkos svemu, nemilosrdno, i uvek sa puno razloga, mnoge zbirke pesama, romane, pripovetke, eseje i kritike. I makoliko ne želeo da uskratim punu predusretljivost jednom umetničkom nastojanju, moram da iz pročitanih stihova izvučem zaključak, wu slučaju svake lirike, zaključak o pesniku, o tome da je baš on i niko drugi autor pročitanih stihova. Lirika Đure Šnaidera ne svedoči i ne može da svedoči ličnost svoga autora. Preciznije dokazivanje moglo bi nas uveriti da stihove Ivana V. Lalića, Branka Miljkovića, Vesne Parun, Milovana Danojlića, Jura Kaštelana, Irene Vrkljan, Zvonimira. Goloba, ,Zlatka Tomičića, Vesne Krmpotić — nije teško prepoznati čak i kada bi ostali nepotpisani. To nije slučaj sa liriom Đure Šnajdera. Ova lirika nekako je depersonalizovana u smislu toga što je dah pesnika otsutan iz nje, a to se dokazuje, između ostalog i pomanjkanjem pesnikove inventivnosti, koju čak i fragmenti njegove poezije rečito mogu da pokažu kao Šnajderovm obezvređenost, ožštećenost za Ssvežu, novu, unutrašnjim sadržajem bremenitu metaforu. I u stanju jedne nesumnjive stvaralačke krize, a kada ovo pišem ja se sećam Šnajderove pesme »Korektori« i drugih impresivnijih stihova, Đuro Šnajder je, uglavnom protiv sebe, · požurio da objavi zbirku stihova koji nisu mošni da nas uvere da ovo objavljivanje ima svoj dovoljan razlog w makar jednoj poru ci pesnika našem vremenu, Eto, sada znamo razlog: Šnajder je morao da pribegne konstrukcijama koje deluju kao isečeni komadići jednog filmskog žurnala našeg svakidašnjeg. Da, to pesnika tako ne izgleda, ali to je tako, a njegovi stihovi, makar i u jednoj kritici. dakle, a posteriori dati, mogu da ga u to uvere: .

»A ruže bi trebalo oteti podmukloj ı ljepotici

Što krafjuje za volanom wu večernjoj ulici«.

Ovaj brodwayski štimung zameniće Šnajder, dalje, stihovima iz pesme »Prva pjevačicae (»...ova | mala žena iz Brazilije«): i

da urla iznad glava, urla u sjajne oči što je razapinju golu na križ njene profesije,«

Najzad, došli smo bar na jednu određenu tačku na kojoj je moguće stvoriti jedan zaključak: Šnajder se bavi »popravljanjem sveta« i ne libi se deklarativne izjave o razapinjanju pevačice »na križ njene profesije«. Il, uopšte. »velike geste«, kako bi rekao Krleža, nikako nisu izuzete iz

Šnajderove poezije koja je posvećena ljubavi; konstrukcije a ne prava poetska snoviđenja sveta, dokazuju da je Šnajder ostao lišen jednog šireg, ornamentisanog, bogatog kruga asocijacija. Navodim prva dva stiha ove zbirke pesama: »Obline ženske: obilje mesa bijela raskoši

Valovita u crnom irouglu noći.«

A isto može da dokaže i kalambvr: »Nitko ne može sasvim uspješno . napipati svoje bilo što urliču izbezumljeno na asfalinim pašnjacima.«

U stadima

ili: » Tijelo je i: »Luda sam od ovog zelenila, ? od tamnih šetnji Što prevrću asfaltne bjeline u uslima šuma.«

moje klupko prokletstva«.

Ako kritički tekst ima zadatak da iznese nedostatke jedne poezije, a ja verujem da ima taj zadatak, — onda su glavni nedostaci Šnajderove lirike u tome što pesnik nije destilisao svoj doživljaj do jednog emocionalnog koncentrata, do sugestivne pesničke reči, što pesnik nije svoj doživljaj spoljnjeg sveta propustio kroz »svoju prizmu«, što nije olišao dalje od faktograliju i da se vine u one poetšto nije sačekao trenutke onoga što se označava kao trenutak nadahnutosti već je ishitrio konstrukcije samo

nalik na spontani, apsolutno savremen doživljaj sveta, što pesnik nije osetio opšti ton savremenog pevanja, što nije mogao da prevlada »sitnodetaljističku«, lirsku Tfaktografiju i da se vine u one poetske regione koji su iznad misli sit-

deskriptivnu

nih, želja sitnih, strasti malih i jalovih oblikovanja iza kojih je, upravo zato što su nesugeslivna, veoma jalovo tragati za ličnošću pesnika, za ličnošću Đure Šnajdera. I kada se odloži ova divno opremljena (Opremio: Edo Murtić) i po svojoj ceni ne mnogo pristupačna knjiga, ostaje nam da verujemo da je zbirka »Ljjubavnici u tuđim očima«, ne samo zato što je zbirka pesama, — i jedan promašen izdavački pothvat izdavačkog preduzeća »Naprijed« iz Zagreba. Ostaje: stihovi preporučuju ili ne preporučujn jednu knjigu pesama, u ovom slučaju: ne preporučuju, nažalost. Branko PEIC

ĆIRO ČULIĆ:

< „Žeđ (»Matica Hrvatska«, Solit, 1958)

U biblioteci ·suvremenih pisaca Pododbor Matice Hrvatske u Splitu objavio je kao iedanaestu svesku zbirku pesama »Žeđ«, Ćiro Čulić, iako do sada nepoznat široj čitalačkoj publici, ovom knjigom se u potlpunosti afirmisao i preistavio kao tih i suptilan lirik. j

Sigumom rukom i bistrim zapažamjima pesnik nas uvodi u svoj svel pun sunca i jarkih boja, mirisa mora i srebrnaste mesečine. Nenametljivo i mirno, Čulić otkriva sve lepote i tragiku rodnoga kraja; . bez mnogo. reči, ali zato diymim slikama on daje pejsaže i kolorite predela uz more, crla neposredno i impresivno mrtvu česmu ispred kuće, punoću slatkih, zrna u čokotima, hvarski trg na mesečini, mlake škrge riba. Ništa u ovoj poeziji nije suvišno. Sve je odmereno dugotrajnim promatranjem i uočava“ njem bimoga. Otuda ona briljanina kondenzovanost izraza, osećanje za pravu, neizveštačenu sliku i sposobnost slyaranja almosfere onakve kakvu pruža medjiteranska klima.

Strpljivo, ali sa zanosom senzibilnoga pesnika Ćizo Čulić ie gradio svoju poeziju. Gotovo ni Jedma oesma ne deluje hladno, ·odbijajuće. Desnikov svet iskrsmvo Je wW punom sjaju i toplini, ček i omdJa koda is opevao probne i crme Iremthke svaga života (»Utopljenik«,

»Ništa nisam

iznio«), jer i m tim pesmama se Ogledala veličanstvena veličina mora. Međutim, ako se u nekim stihovima i očiluje prisustvo prvenstveno španske moderne lirike (a Čulić je prevodio na srpskohrvatski jezik Himeneza i Maćada), pesnik je nastojao

da taj utlicaj svede ma najmanju meru i da ostane svoj, originalan, nepravljen. i na našem primorskom tlu. U tome je sasvim uspeo.

Stjepan GODIĆ

* * *

Još Jedan „poetski glas

(S. Quasimođo: A veče je već fu, Zora, Zagreb, 1958)

Tialija, koja je nekađa bila Kkolijevka evropske kulture i u vremenu od XIV, do XVI. stoljeća đavala ton drugim Književnostima, osobito 0onim, koje,su inklinirale Sređozemlju, kasnije je izgubila taj prestiž i nikada ga više nije stekla. Pa ni XX. stoljeće,, koje je posebno u poeziji donijelo sjajnu obnovu mnogim 2Zemljama, prema Ttaliji nije bilo OSO” bito đarežljivo. To se može reći Uprkos činjenici, što je val te obnove dotakao i Italiju i što se u njoi javilo bez sumnje dobrih i zanimljivih pjesnika. Mi u ovom slučaju ne zaboravljamo činjenicu, da su 'Talijani. točno prije pedeset godina, bacili nw svijet prvi modđernistički (futuristički) manifest XX, stoljeća, iz

kojeg su u biti proizašli drugi Dokreti. Ne zaboravljamo ni avangar= dističke zasluge jeđnog Ungarettija, ni uspjehe jeđnog Montalea, Gatta i drugih pjesnika, ali tu ipak nema nijeđnog imena, koje bi značilo ono Što znači na pr. jeđan Rilke ili Apollinaire ili Lorca ili Kliot ili Blok, da spomenemo eto samo imena, zamišljajući za „svakim od njih jeđnwu posebnu Klimu, jaku i samoniklu, s nizom drugih pjesnika, možđa i boljih ođ ovih, koje smo nasumce nabrojili.

Međutim, Quasimođo je jeđan od rijetkih talijanskih pjesnika novijeg vremena, koji je prešao granice svoOje zemlje i stehao svjetski glas. Ali on to nije postigao Do tome, što bi bio neki novator posebnog tipa m poetskom izrazu, nego po nečem, Što je možđa vređnije od ovoga: po jedđ-

nostavnoj, čistoj i đirektnoj priječi čovieka našega vremena, po onoj đuboko humanoj zabrinutosti pređ

vrtoglavim i tamnim tokom ovih naših dana. Jer Quasimođo nije zatvoreni artist, nego prije svega čovjek, koji je sa svim svojim čulima u MWontaktu s vanjskim svijetom i koji duboko osjeća njegove zvukove i boje, mir i olujiu, patnje i nepravđe. On je često sumoran i ogorčen, ali svoj portest nikađa ne Kkazuje estvađnim patosom.. Kao bol svoje ljubavi, ftako i svoju pobunu

on sagpćava wsporenim, isprekiđawim i fino intoniranim glasom i njepove piesme uvijek odzvanjaniv to-

nom bolne kamtilene, koja je kolo-

nekoliko -

Izet SARAJLIČ

'ratuma i onđa kađa je frpka i negđje u dnu sazdana od žuči. Jer on je uvijek u nekom toplom fluiđu podneblja, u boji, u slici, u pejsažu. Zabrinut je za mir cvijeća, za veđrinu neba, za sklađ među stvarima i

nmađasve za spokoj čovjeka u tom sklađu, za onaj jeđan mirni đan, bez oružja, u travi, I tai topliyynmeposređe» ni, ljudski glas Quasimeđoyv, morao, je đoći đo čovjeka našega vremena, kome je bio upućen, do čovjeka, koji stoji na srcu zemlje sam i bespomoćan. Tai glas je evo đopro i do nas u đobrim i Kkorektnim prijevodima doje Ricova. Ova mala, ukusno opremljena Knjiga, pruža nam pogled na cjeilokupno (Quasimodovo stvaranje, pređratno i poslijeratno. Među fim razđobljima talijanska je kritika vidjela stanovite pa čak i bitne razlike, a Quasimođo se na to znao ljutiti, čini nam se, s pravom, iako ne potpunim. „Mađ pogledamo njegovo djelo u cjelini, u njemu ipak ne vidimo nikakav nagao zaokret, nego jeđan logičan razvoj od zatvorenih, hermetističkih oblika (koji mostalom nikađa nisu bili liŠšeni ljudske topline i neposređnosti) do otvorenog, komunikativnog kazivanja. Ali pođrobnija razrađa ovog i nekih drugih problema ne spađaju u okvire jedne recenzije.

Nikola: MILIĆEVIĆ

* * *

DRAGAN KULIDŽAN: „Stanica bez sata“

(»Narodpna prosvjeta«, Sarajevo, 8)

. Prva zbirka poezije Dragana Kulidžana ne govori mnogo i ne otkriva nišla novo. PDovodeći se za nekim modernijim strujanjima u mašoj sa” vrememoj lirici mladi sarajevski pesnik je nastojao da svojim stihovima da približno isto ozvučenje i šlo o” štrije slike. potrazi za originalnim i nesvakidašnjim figurama, Kulidžan je zaboravljao ma primarnost misli i osećanja, svodeći sve omo Što je pokušavao da otkrije i protumači sebi i čitaocima ma čistu dekorativnost.

aoor, da izrazi svoje patnje i tugu zbog proticanja vremena i OsuČenosti na samoću, u nekim pesmama dao je zrnca prave lirike. Ali, nemoćan da dublie razjasni | wzaludnost Svoga firajanja i meizvesnost od budenja, Dragan Kulidžan obavija veČipu svojih pesama nerazumljivim slikama i metaforama i tako ostvaruje vlastito shvatanje modernosti, da bi što više istakao to vlastito shvatanje modlernosti pesnik konstruiše, a Šlo je majtragičnije, zapostav“ lja i sputava silinu emocija.

esme su tako wu ovoj njizi ostale ogoljene, bez topline i bez poezije.

Stjepan GODIĆ

AAA AZ OAZA Aaaa

KNJIŽEVNE NOVINE