Književne novine

| dovoljno iskustva i

'Erih KOŠ

NADATI SE

| IVEROVATI.

Sećanje na susrete

33 sa

Moša Pijade ležao je na robiji od 1924 do 1959. Punih četrmaest godina. Od svoje trideset i četvrte do četrdeset i devete, od onog „doba kad čovek postaje zreo, sa snage da bi ao pumu meru svojih sposobnosti, pa do godina koje opravdano naZivamo pragom starosti. Za nas, koji smo i sami dobrim delom već zreli ili stariji ljudi, sa drugačijim, ubrzanijim osećanjem za vreme koje pred nama promiče, tih Ččetrneest godina jedya da pretstavljaju i pola onog vremena koje su one značile za čoveka koji je tek ulazio u život, koji tek što je Ostavio iza sebe dva teška rata i uza svoje revolucionarne dužnosti imao jednu veliku umetničku strast koja traži celog čoveka, „mnogo slobode, mnogo radosti, mnogo sumca i boja kojih nema i ne moŽe biti u zatvoru. Kad je Moša Pijade pošao na robiju još se kod nas nije znalo za „mradio i zvučni film. Kad je izišao sa robije već su po radnjama prođavani prijemmici kojim se još i danas služimo, a u bioskopima igrali zvučni fil. movi koje bismo i sad sa interesovanjem gledali. Za to vreme jedna relativno mlada država dospela je do svog raspada: bila je država Stba, Hrvata i Slovenaca, desilo se ubistvo poslanika u skupštini, proglašena jc diktatura, proklamovama integralna Jugoslavija, „promenilo se ma vlasti niz vlađa i partija, nestalo je i kralja Aleksandra, pripremano je pristupanje Jugoslavije fašističkoj osovini, Ukratko, za tih četrnaest godina protekao je pretežni deo onog što nazivamo na-– šim političkim i javmim životom između dva rata, Zato i bih četrnaest godina robije znače više od četrnaest godina provedenih iza zatvorenih zidova, više od 'tvrđih ležaja, od plesnive hrane, od reŠetkama ispresecanog vidika, stražarskih kundaka, samica i mračnih celija. Ceo jedan život ležao je između tih Cetrnaest godina. Da, ceo Šivot, čak i za jednog revolucio= nera.

Ima jedma fraza da su revolucienari mrtvaci na otsustvu. Kap i sve "fraze. u izvesnoj meri netačna. Ona govori o odricanju od ži-

iwotay;lb wwoljnom mirenju sa „mu-

kams i nevoljama, — neka odštave svaku nadu. oni što odlaze u revolucionare — kao što se mire oni koji dobrovoljno odlaze. u smrt. Ali kad bi tako bilo onda bismo revolucionare teško mogli nazivati borcima za novi život, onda bi ih ljudi koji vole život teško mogli da slede i, najzad, mnogo bi lakše bilo biti revoluecionar mo što je to ustvari. Jer, da rane me bole me bi se ranama zvale, da su žrtve lake ne bi se žrtvama zvale i da je lako biti junak ne bismo jumake junacima zvali Mi svi dobro znamo da se iza svakog mepokolebivog, ponosnog, borbenog stava i gesfta revolucjionara, na mukama u policiji, u pnrnkosnom stavu ma sudenju, pred sudom klasnog neprijatelja uvek krila i jedna tuga za izgubljenim godinama života i jedam bol duboko skriven u srcu. Osuđenika na dugogodišnju robiju ispraćala je rodbina, ispraćali su ga drugovi, prijatelji, svi dragi i bliski kao što se ispraća neko ko odlazi iz života, a „osuđenik je, uspravan i ponosit tešio one što ga ispraćaju, kao što i priliči junaku koji se oprašta i odlazi,

Mošom Pijade

Ni Moši Pijađe nije bšlo lako otići, Još je suviše sveža 'uspomena na mjega kao državnika da bi se i o tome govorilo i mi, čija je profesija da istražujemo po skrivenim kutovima ljudskih duša i sudbina, mi možemo samo da na slućujemo šta je Moža Pijade, odlazeći na robiju, ostavljao iza se be i koga je sve ostavio. Kad se jedamput o njegovom životu bude pisala knjiga verujemo da će io tome biti reči, i da će i ta ljudska strana njegovog života biti isto toliko živa i svetla koliko je to bio i njegov život revolucionara, da ništa neće oduzeti uzvišenosti njegovog junačkog, herojskog hika, već mu dodati topline i još jednu ljudsku, plastičniju dimenziju,

Međutim, valja priznati, na Moši Pijade, kao na retko kome, njšta ili gotovo ništa se od te tuge ili sete nije moglo primetiti. Kad sam ga prvi put video, negde baš na Novu gođinu 1957 godine, u ta kozvanoj mladićskoj zgrađi kaznionice u Sremskoj Mitrovici, željan da Što pre sretnem tog heroja mojih prvih mlađićskih revolucionarnih oduševljenja, ja sam u uzanom hodniku zatvorske zgrade naišao na već pogrbljenog, oronulog, osedelog čoveka koji tada nije napu nio još ni četrdeset i sedmu godinu. Mladom čoveku ljuđi u zrelim ili odmaklim godinama izgledaju znamo stariji mo što ustvari jesu, pa ipak sam i sada sigtran da moj utisak nije bio pogreŠšam: Moša Pijade, meni je izgledao kao starac, kao izmučeni i oronuli šezđesetogodišnjak kome život još malo šta može da pruži i koji još malo čemu može da se nađa. Bila je zima — verovatno, meprijatna, zimska stuđen sremske ravnice do koje dopjru poslednji izdanci košave. U zatvotu se mjje ložilo; „robijašima, osuđenim ma slabu zatvorsku hranu i ma mepokretnost bilo je još studenije i na Moši Pijade bilo je nekoliko spratova odela i sremski, jagnjećim krznom postavljeni kožuh, koji ga je činio još manjim i pogurenjijim. Ali onde gde sam očekivao đa ću naići na tugu ili bar na setu, nisam je našao ma koliko da sam je tražio. Dobro se sećam tog prvog susreta i. utiska: oči su mu bile blistavo svetle, glas živ, pokret brz i bodar, a izraz ljca, naročito ono nešto oko napu ćenih usana đobroćudno, malo šaljivo, ali ne ironično već prisno i toplo.

Ubrzo sam i ja naučio da svako na robiji na svoj način ubija zatvorsku čamotinju i razaznao sam načine na koje to krije. A treba reći da je baš ta dugogodišnja čamotinja ono najgore, najteže imaj opasnije, ono što lomi i ubija na robiji. Nisu toliko teške ni šikane zatvorskih stražara, ni skučeni vidici, ispresecani zatvorskim rešetkama, ni zatvorska memla i čorba od natrule repe, ni sve ostale zatvorske nevolje i lišavanja. Ne, pakao na robiju nisu ni zavorski režim, niti su to drugi, kako bi to rekao Sartr. Pakao i najveće mu ke priređuje nam baš život, Život koji napolju bez nas teče, koji i nama nepovrainmo prolazi, život od koga smo nasilno odvojeni, živi sahranjeni u mrtvačkome lesu zatvorskih zidova, Od nas samih, od toga kako ćemo uskladiti naše trajanje na robiji sa žiyotom koji na-

polju buja i čije tek daleke i žibe

manifestacije prodiru i kroz zidove zatvora, od toga zavisi da li čemo se održati u pravoj relaciji prema životu, ne zaostajući za njime i ne zaošijavajući ustranu. Nije to ni tako lako, ni tako jednostavno bilo biti slušalac i prolaznik mitrovačkog marksističkog univerziteta kako se to ponekad govori u prigodnim mnapisima i člancima, Naročito ne za one sa dugom robijom, Bilo ih je koji su, ubijajući u sebi svaku želju za spoljnim životom, gušili u sebi poput indiskih joga i sva ljudska osećanja, zapadajući postepemo u apatiju i duboku i već nezdravu, dementnu melanholiju. Bilo ih je koji su se sasvim ukrutili u jednom mazohističkom i „egzibicionističkom grču hrišćanskih velikomučenika, spremnih da bez roptanja i jauka podnose sve nevolje, ponosni gotovo što je tako i što to mogu da čine, Bilo je dugih koji su se držali pod „kontrolom, propisuijući sebj Stroga pravila rada i života kojih su se grčevito držali da ne bi pali u ponore iskušenja koja su oda svuda vrebala. A taj strogi dnevni red sadržavao je: rano ustajanje, obaveznu gimnastiku, odricanje od šetnje, od razgovora i svake zabave, određen broj časova rađa iz nekoliko oblasti, u strogo određenim razmerama i nikako manje od četrnaest sati dnevno. Bilo Je takvih koji su se, predavali blažemstvu telesnog i duševnog nerada, zapuštali se fizički, predavali Se besomučnom igramju šaha, čitamju bilo čega, beskrajnim maštanjima i razgovorima po tipu: šta bi bilo kad bi bilo itd,

Moši Pijade mije bilo „potrebno ni jedno ni drugo. Izgledalo je kao da je taj nekad mali i kržljavi dečak sa Dorćola ili Zereka u svoje krupne, na sitnom, mršavom licu istaknute oči, upio toliko sunca i životne radosti, radosti što može da živi, da posmatra i da otkriva to zemaljsko čudo oko sebe, da ga je taj akumulirani životni elan mogao održati i u najtežim časovima na robiji, da je zračio i svetlio iz njega kao mala baterija života, koja ga je stalno napajala i koju je jednako nosio uza se. Bilo je u njemu uvek neke svetlosti života kao u onom dragom kamenju što i u mraku za dugo godina zrači svetlošću koju je nekad dobilo od sunca. I on se rano đizao i među prvima seđeo za stolom sa knjigom u ruci, sa hartijom i mastilom pred sobom. Čitao je, učio, pisao, prevodio, držao predavanja, a nažalost retko, sasvim retko i slikao, ali je u svemu tome bilo nekog sklada i mere nonmmalnog, ozbiljnog, radinog čoveka. Nije prezirao igrače šaha, pa bi i sam odigrao pomekad neku partiju, Nisu mu smetali tuđi razgovori, pa bi i sam

ponekad prekinuo svoj rad da bi'

im se pridružio, Nije, koliko se sećam, radio gimmastiku, ali se nije zapuštao. On je bio jedam od najvrednijih i stizao majviše da tradi, a ipak je, kad mu je to bilo

tište na šetnju i lamo, poluzalvorenih očiju sedeo na suncu. Vređno je prevodio Marksa, ali je imao vremena ji volje dđa se pozabavi i lakšom lektirom i da učestvuje u svakoj dobroj šali. U njemu je negde bio život samo u takvom koncentratu da ga je duševno svežeg i netaknutog izneo kroz svih Četrnaest godina robije, kroz docnije zatvore i logore, kroz napore oslobodilačkog rata i posleratne izgradnje sve do naših dama. Otuda je on za sve vreme robije mo gao sačuvati i meru zdravoga suda, humora i dobroga raspoloženja, ne padajući nikad u one toliko opa sne zamke međusobnih zatvorskih Sukoba i svađa ni u avanturistički avangardizam revolucionara sektaša., Samo tako je, među ostalim, moguće objasniti kako je baš om, sa jednom od najdužih kazni, bio na robiji onaj koji je uvek sačuvao najbolje nerve, najbolje ocemjivao situaciju i mogućnosti koje je ona pružala i u određenom “renutku 1957 „godine spasavao jedinstvo partiske organizacije od avamturista, sektaša i preterano ambicioznih ljudi, koji su mu izvesno vreme i na robiji zagorčavali život. Imao je, međutim, i on „jednu slabost koja ga je približavala nama, ostalim ljudima, koji svi u određenim trenucima volimo da maštamo i pribegavamo snovima. I to je bilo njegovo, jer, i to je ljudski: nadati se i verovati i u me mogućno. Istaknuti revolucionat, jedma od majsvetlijih zastava partije i njene revolucionarne borbe, prevodilac „Kapitala” i „Bedđe fi losofije”, jedno od najboljih partiskih pera, politički mislilac visokon ranga, teoretičar š organizator porti« ske borbe, naljradije je sebe video t ullozi — slikara. Nesumnjivo izuzetno danrovit, sa smislom za igru i harmomiı je boja i svetlosti, sa vazda Živim i i li čiagB koje su u sebe mo gle da prime i w-

ključe ceo jedam svet, on je, odličan opservato”,

fini. intelektualac sa smislom za tla i sklad, rano posvedočio svoje slikarske sposobnosti. Ali je u boj stvati sve drugo bilo protiv njega. Dva ra~

ta, „revolucionarn: rad koji me mije ostavljeo vremena za slikarstvo, duga ro-

bija na kojoj je bio bez boja, bez kistova, bez platna i slikarske hartije, bez pejzaža, sveden i skučen samo na sivi, jednolični enterijer robijašnice, na štimung 'tuge i sive boje koja je njegovoj 'prirodi u osnovi bila tuđa. I kad god je sam sebi hteo da priredi meki poklon, da upriliči neki praznik, ti zimao je kist u ruke i slikao ono Što je viđeo: likove svojih drugova robijaša i samo retko jedmolični pejsaž lepoglavske kaznioničke okoline sa prozora svoje ćelije, Ni posle robije nije bilo drugačije, Opet politički rad, zatvori i logori, teški partizanski rat i velike dr-. žavničke dužnosti i odgovornosti. Sem toga imao je i izuzetnu nesreću da njegova najbolja slikarska deca pommu nasilnom smrću još za njegovog života. Deleći sa njime sudbinu revolucionara i njegova platna bila su žrtva njegovih neprijatelja i izuzetnih, mesrećnih revolucionarmih okolnosti. Veliki deo njegovih radova propao je u Parizu, niz drugih nestao u zemlji ili bio uništen za vreme rata. Sve je on to znao, kao što je znao i to da za pravi slikarski rad treba stalne vežbe, stalnog, predanmog rada, i stalme koncentracije, za šta om nije imao ni mogućnosti ni vremena. Pa ipak, odlažući u budućnost taj dem, om se pouzdamo

Jovan Popović

MLADIĆI NA

U mraku noći, u samoći, mlađić otvorivši u prostor prozore duše

Dah njegov je to sa njim je pošlo sve kao poneto

jegov je disanje mnogih „mlad O ta \to će tek biti, i što su ali i PCI rka s plamenim jezicima, mačevima i maslinovim

što nastupaju, beskrajna povo:

ZVONICIMA

je govorio, širom.

plo, široko kroz svet žubor!o,

prolećnim virom.

ića na raznim stramama, nestali sred mraka —

granan

hladnih mislilaca, prkosnih bundžija, sanjara i zanesenjaka.

Tako su već mnogi govorili i mnogi će JOB govoriti. I đa l' će se reči njihove ikađa ostvariti? ida Svet čiste čovečnosti stvoriti, ma postojeći Tazorit ? Da 1' će sanjano sunce sjajem svet. zaista ozariti?

Bunca tople reči kao iskre u prostor hlađni, pruža ruke na stvaranje, veruje i sluti. · 3e Da ]' će se jednom zorejati smrzli, zasititi glađni? Nagnuto čeka znak, A bešćutni prostor ćuti,

Ma bledom licu je pečat tamničkih ćelija, u srcu nosi teret bezbroj tuđih suđbina;

od strave đana je ' mesečarska

noć veselija,

sa snovima, idejama i poljupcem svetlih ·tišina ?

„Ja sam rođen zato da plaćam i

ravnam račune!

Ako nemam ničeg, svojom krvlju i delom.” I da li đa uđara u sva paničma zvongs bune

ili od očajanja u bešćutni kamen

čelom?

Tako rasuti u noći mladići na zvonicima

bacaju u noć varnice budućeg svetla: |

iz daljina i đoba đodđiruju se rukama — Kricima, i slute sve jači pred zoru pozdrav petla,

„Nemam ništa da čekam ni od boga ni od Hudi, aP neću se nikad odreći poniženoga čovečanstva. Ako nigđe, u mom duhu jedma večna zora rudđi

i sejaću krepko seme budućeg deugarskog pijanstva.”

O, progutaće ih, progutaće ih stihija goloruke! AP umirući baciće ipak u život svoje poruke.

Svejedno da li ih čeka pobeda ili pakeoc. Pre polaska svaki je uzbuđeno srce takao, i čekao odgovor, I nije zastao, iako je plakao.

A odgovor, da li se čuo, ili sve okolo ćuti? Odgovor nije čujan, al' on se u sebi sluti, i neće biti pusti, o, neće biti pusti puti.

nadao da će jedmom uspeti đa se oslobodi svih drugih obaveza da bi se posvetio samo svojoj wmetnosti, mađa je u isto vreme znao i morao znati da taj nikada neće doći a i kad bi došao da bi za nmjega kao slikara došao kasno. Pa ipak on nije prestajao da veruje i da se nada, da godinama mašta o velikoj slici, remek delu svoga života: Onore Balzak leži na odru, a oko njega su aveti likova njegovih romana. Ima neke krupne poetske lepote i snage u toj veri, u njegovoj koliko skrommoj, toliko detinjski lepoj, čistoj i naivnoj veni da je sve ono što ga čini velikim i značajnim samo ono Sporedno, što je on kao dobar vojnik revolucije mogao i morao da uradi; da je sve to, ustvari, samo neka njegova „Engrova violina”, a slikarstvo njegov istinski životni poŽiV. Kad sam odlazio iz Moša Pijade poklonio mi je mali autoportre, rađen u „svetlim, jaSnim bojama i u suđbimi te slike

Mitrovice

7 II IZ 77

| N ww | N | Š a Š a

ogleda se, u malome, i sva vehčina i tegoba njegovog revolućionar nog života. Sliku su u Sarajevu fotografisali, fotografiju ummožili

neke primerke sa skromnim daro- ~

vima koje su mu uputili sarajevski radnici (ocigaraluk, kutija za c* garete u bosanskom radu i prive: sak za sat koji ko zna da li imao) tajnim kanalima poslali ı Mitrovicu. Pred rat, u vreme km se olvarami logori w Palanci i Bi. leći, prešao sam ti Beograd da bih se sačuvao od „hapšenja, a sliku sam ostavio na čuvanje jednom partiskom drugu, U prvim danima okupacije, plašeći se i sam hapšenja, taj drug je preneo sliku u stan trećeg druga, takođe parbiskog radnika, ali manje izloženog. A taj drug, po zanimamju sto” lar, ugradio je sliku između dveju panel ploča svoga kauča, Uhapšen je uskoro, proveo duže vreme po logorima, a kad se majzad vratio kući utvrdio je da su mu u me đuvremenu ustaše ili Nemci raz“ meli sav nameštaj iz stana, Svoj kauč, obični, siromaški kauč serjske izrade nije više uspeo da pronađe. I tako se i sad ta SMošina slika nalazi negde, zazidana u nćkom kauču, između dveju panel ploča, očekujući da je neko slučajno pronađe i iznese je opet ha svetlost dana.

No meni se, međutim, često dešava đa mislim na nju. Lepo je vidim i čini mi se đa i ona svojim svetlim očima iz svog drvenog lesa posmatra mene. Čudno je ne“ kako: nje nema, a opet ona posto“ ji i tu je možda negde oko ?nas, Ima i u tome, čimi mi se, neke Sličnosti sa njenim tvorcem, drugom Mošom Pijade: i njega više nema. a opet sa svojim delom, sa svime što je učinio i dao, i sada mi izgleda kao đa je ovđe, tu neg” de među nama i oko nas.

.KNJIŽEVNE NOMNMJMNE

"___?”