Književne novine

U novelama zbirke Reda mora da bude koja je izišla u vreme uređivanja „Stožera, Jovan Popović je dao doživljaje iz svoga detinjstva. Veliko Žitište, mesto ispripovedanih događaja je njegovo rodno meslo — Velika Kikinda. Veći broj novela nosi autobiografsko obeležje. U knjizi je delom hronika male vojvođanske varoši, slično prozi o Ravangradu Veljka Petrovića i prozi Isidore Sekulić; delom su pripovelke sa temom o pubertetu dečaka i buđenju svesti koja se sukobljava sa nepravdom i emancipuje se od roditeljskog uticaja.

Prva pripovetka pod naslovom Reda mora da bude posebna je u motivu i stilu. Jovan Popović ironizira u njoj malograđanski poredak u vojvođanskoj palanci, Ne živi čovek u tom poretku već automat koji mehanički predostrožno, obzirmno i pedantno meri svoj korak u životu, čuvajući se velikih uzbuđenja i gestova. Šteta što laj ironizatorski ton Jovan Popović nije sačuvao i u drugim pripovetkama, u onima u kojima je slikao malograđansku sredinu i malograđanske ljude, kao što su pripovetke Šimon Goldfiš je dobar kao olac, Stub društva, Kuća Budimirovićevih.

Pripovetka Simon Goldfiš ie dobar kao otac, radena je najviše pod uticajem leve nemačke literature u kojoj su mesto zauzimale i teme o bolnicama i javnim kućama. Šimon Goldfiš je vlasnik javne kuće u vreme rata i u danima posle rata. Ocrtava se u njemu lik gazde koji se tovi na tuđoj zaradi. Devojke koje su u kući propadaju. Jedna od njih vrši samoubistvo. Slika je sumorna u loj socijalnoj reportaži, no nedostaje jdj veće inspiracije, krupnijeg literarnog poteza da bi se od nje stvorila tragedija unesrećene ljudske sudbine. Jedna je od slabijih ostvarenja u toj zbirci. U grubim, prilično drastičnim potezima, sa naklonošću prema grosovskoj saliričnoj karikaturi, otvoren je inlimni interijer imućnog građanina koji važi u svome mestn kao »stub društva« u pripoveci koja nosi takav

naslov. U pripoveci Kuća Budimirovićevih ie tenden-'

cija za jarkom, naturalističkom socijalnom bojom de[ormacije čovcka u buržoaskom društvu najviše došla do izraza.

Lepšć su, neposrednije i senzibilnije, imaju „više života Popovićeve pripovetke: Deca, Jedno dečaštvo, Bracika, Janči, Direktor Sovuljaga, U kukuruzištu, u kojima je Popović davao ispovesti svoga „detinjstva. Vrlo intimnog, vrlo ličnog, sa lrskim treptajima duha, sadrže te pripovetke. r

U crtici Deca dečak i devojčica uživaju u prirodi, u naivnoj igri, ali njihov veseli, bezazleni i bezbrižni san detinjstva rastura gruba ruka intervencije socijalne podeljenosti, U pripoveci Jedno dečaštvo kao da započinju Popovićevi pravi autobiografski zapisi. Javlja se u njoj dečak Svetozar koji mnogo liči na pisca, bar nama se tako čini da bi Jovan Popović izgledao u svome detinjstvu. Nemiri su u srcu dečaka, no olac ne ume da ih shvati, prilazi im grubo, neoseilljivo. A dečak je stidljiv, nespretan, za roditeljeve oči nekako osobenjak, nije kao druga deca, ne druži se mnogo 5 njima, već više živi s knjigama. Pubertet još više pojačava njegovu osetljivost: dečak boluje u sebi od prvih buđenja čulnih želja, od prvih nemira u krvi, od nerazumevanja roditelja.

U pripoveci Bracika je prvi potresniji Svetozarev doživljaj ljudske tragike. Bracika je kočijaš kod Svetozarevog dede, ostareo, poguren i izbrazdan od mračnog Života, dospeo u inventar domaćinstva. poravnat sa isluženim koniem. Jednom se i on pobunio na svog neumoljivog poslodavca, podigao je na njega gvozdene vile pred Svetozarom i pogodila ga je srčana kap. Prvi put pred očima· zgranutog Svetozara dižu se u rukama sluge gvozdene vile na gospodara, prvi put,se reže u njegovo srce i njegovu svest taj narodski gest protesla i pobune.

Ličnije, intimnije, osećajnije je ispripovedan doživljaj dečaka Svetozara — ljudske nepravde i stradanja eksploatisanih u pripoveci Janči. Dečak srcem žudi za dobrotom, za plemenitim čovekom, za čestitim prijateljem. »Svetozar, biljka odrasla u staklenoj bašti građanske porodice. kljukana znanjima koja su za to da se ne fraže razlozi mnogim činjenicama u životu, bio je ganut od svoje dobrote što je voleo Jančia ı što mu je ostao veran prijatelj«.

U pripoveci Direktor Sovuljaga impresivni su neki {ragmenti kao onaj prilaz osetljivog Svetozara boikotovanom direktoru, rađanje altyyizma u srcu dečka koji ie plemenito naklonjen da razume ljudski bol i poraz, Najlepša m ovoj knjizi je, po mom mišlienju, pripovetka U kukuruzišti. U njoj je topao lirski poetski inspirisan doživljaj prirode, kukuruznih polja, spontanog kontakta Svetozara sa poljskim radnicima, njegove unutrašnje velike emocije zbog svog prirodnog stapanja sa kolektivom radnih liudi u punoj prirodi; u njoi je bolni, intimno ljudski, duševni potres dečaka kada ugleda kako vlast hapsi gladne siromašne seljake i to zbog njegovog poseda, njegove svojine

'Poslednžih godina pred rat nastavio je ciklus oripovetki zbirke Reda mora da bude. Nostavak ie želeo da objavi w novoj zbirci kojoi ie dao naslov Lica u prolazu. Ona je otštampana u Novom Sadu s proleća 1941 i ostala je nepovezana, sakrivena za vreme rata, da bude objavljena posle rata. Pripovetke, sakupljene u zbirci Lica u orolazu, imaju još izrazitije autobiografsko obeležje. Svetozar, drugo ja iz detmjstva Jovana Popovića, javlja se ponovo u pripoveci »Mariendor{ska čarolija«. On raste, iako“ ga Jovan Đopović više tako ne imenuje u drugim pripovetkama kao što. su Leda i Šuka, Drug iz detinjstva, Tri čoveka, a odrastao je u pripovetkama Sreća i Dečji leš ispod Ostroga, primajući drugo ime.

Jovan Popović je i u ličnom životu imao veliku potrebu da govori o sebi, da se ispoveda. da poverava intimnom prijatelju i drugu svoje misli i svoja osećanja. Njegove pripovetke stvarane u toi potrebi liče na lični, intimni dnevnik. U njima je detinjstvo, dečaštvo i mladićsko doba Jovana Popovića, i takođe, u glavnom, njegov rodni kraj, njegov zavičaj. U pripoveci Sreća na primer njena radnja je u apoteci- u kojoj je Jovan Popović kao apotekarski pomoćnik bio zaposlen. ;

Na pripovetkama, sakupljenim u zbirci Lica u prolazu, vidi se stvaralačka zrelost Jovana Popovića. To nisu više skice, crteži, reportaže. U njima je trud da se pripovetka šire razvije, da dobije puniju kompo-

zicionu strukturu. Ovoga puta Popovićeve pripovetke

imale su očiglednije pretenzije da mnogo više literamo daju iznad izveštaja o stvarnosli i da im socijalna tendencioznost mkoliko ih budu imale, bude i sadržajnije. .

Prva pripovetka Mariendorfska čarolija je lirska. osećajna revolucija sna detinjstva. Osetljivi, stidljivi dečak Svetozar, plamti i u toj pripoveci od snoviđenja zapaljenih wu pubertetu, Velika polata Nemca posednika priviđa mu se kao vilinski dvorac, a devojke, m onom bogatstvu raskošnog ambijenta, kao čarobne vizije. Dečak je naivnim, egzaltranim srcem zanet lepotom Mlariendorfa, njegovom čarolijom. Devojka Neli ličila mu je kao čarobna pojava iz bajke,

ENJIŽEV.NE NOVINE

iz intimnog kruga pesnika Jovana

ukleta princeza koja treba da sačuva netaknutu svoju

otmenu lepotu. No čarolije će nestati kada se objavi .

Prvi svetski rat. Svetozarev zavičaj je vojvođanska sredina, izmešana u nacionalnosti. Pokrenuće se represalije protiv Srba i Svetozar će doživeti da posednik čarobne palate brutalno uvredi njegovog oca.

·Srušen je čarobni mali svet Svetozarev. Razočarenje i

tuga useliće se u njegovo osetljivo srce. Ostaće mu za utehu sveska poezije koju mu je poklonio bolesni sin posednikov, misao da u poeziji postoji svet lepote koji obasjava ličnu tugu.

Dok je pripovetka »Mariendorfska čarolija« više Popovića, iz njegove lirike, njegovog poetskog senzibiliteta, dotle je sledeća pripovetka »Renta« više iz, njegovog društvenog interesovanja, iz njegove brige za Munesrećenim i nezaštićenim čovekom. Siromašnog dečaka pregazio je voz i otsekao mu nogu. Bogalj, bio bi veliki teret za porodicu da nije rente. Nesrećni slučaj donosi veće materijalno blagostanje porodici, ona je čak u položaju da joj okolina zavidi. Međutim, dolazi rat, renta izostaje, a posle rata potouno se i ukida, jer se menja i državni posed nad željeznicom. Bogalj postaje suvišan u porodici, prestaie da bude tretiran kao živi ljudski stvor. Potresen nehatom prema njegovim osećanjima, on na štakama uzrujano napušta kuću i kreće u daljinu u noć. Najimpresivnija slika u pripoveci je ona kada ga nalaze srušenog na putu, a okruženog psima koji su režali oko njega. Ta slika i podiže vrednost ovoj pripoveci koja je inače razvučena i oplerećena grubljim, bližim naturalizmu, postavljanjem socijalne problematike, bolećivošću nad socijalnom bedom. i

U pripoveci Leda i Šuka hteo je dati sliku izjednačenja sudbine psa Lede i Ciganina Šuke koji je vršio službu šintera. Prvi deo pripovetke, u kome je ispripovedana sudbina Lede, ima više literarnih kvaliteta, nego drugi koji govori o sudbini Šuke. Prvi deo je bliži intimnom svetu detinjstva Jovana Popovića, njegovom mekom i blagom senzibilitetu, proživljavanju onoga što mu se u detinjstvu urezalo dublje w srcu. Drugi deo ie bliži onom niegovom plemenitom saučešću prema ljudskoj patnji. No taj drugi deo je i pripovedački mnogo kraći, sažet u jednu dramatičnu situaciju kojoj je bio, međutim, potreban snažniji umetnički potez u jeziku, u dijalogu, u izrazu.

Pripovetka Sreća sadržala ie opet društvenu temu, ali je iz nje iskazalo se i jedno interesantno, dublje psihološko opažanje. Stara služavka Makra, nezapaŽeno ljudsko biće, prvi put dolazi do nekog značaja kada joj se ruka dala na zlo, kada je oostala bolesnik o kome treba i drugi da brinu. Želela je da bolest što duže potraie, da bi zadržala pažnju na svojoj ličnosti. »Nosila je svoju povređenu ruku«, pripoveda Popović, »kao neknm dragocenu stvar. kao neko živo biće sa zasebnim životom, sa ootrebnom negom i pažnjom«. Eoizoda s rukem »ostala joj je. zacelo, svetla, značajni period u Žživotu..« Popović je voleo ovakve antiteze koje sw iskrsavale iz ubogog življenja. jer su one sadržavale slike wbijenosti do ropstva uniženog sveta u najamnoi službi, lišenog pravih svetlih doživljaja u životu, ljudskog značenja i dostojanstva. (U ovu pripovetku wlazio je i život neposrednije i intenzivnije nego što je to bilo u pripoveci Renta. ,

U pripovetkama Drug iz detinjstva i Tri čoveka je i najviše od onoga što je bilo lično, intimno u detinjstvu i sasvim mladim godinama Jovana Popovića, Govorio je wu pripoveci IOrug iz detinjstva o dečaku po prirodi stidljivom, sklonom usamljenosti i sanjarenju. Tome dečaku je prvi put dao i svoje prezime Popović. Dečak je intimno žudeo za srdačnim drugarstvom i prijateljstvom. Izabrao je za druga, najmanje zapaženog đaka koji je slabo učio, još uz to je mucao i koji je žudeo za nepoznatim daljinama, da se otseli u Ameriku. Pronašao je kasnije svoga školskog druga kao radnika u fabrici. Nazivao je sebe ironično melanholičnim mladićem koji je voleo usamljeno da obilazi jutarnja ili večernja polja. U tom poetskom raspoloženju sretao je druga. I drug je kao i on bio tih i usamljen. Verovatno je i zbog toga osećao prisnost prema njemu. Ponovo ga je pronašao posle nekoliko godina, ali ovoga puta drugojačijeg. Nekadašnji apatični mucavac izrastao je u aklivnog, preduzimljivog svesnog radnika, proleterskog borca. Jovan Popović je ovu intimnu ispovest predao sa mnogo srca, sa mnogo iskreno doživljenog osećanja pravog, toplog drugarskog odnosa, bez prelenzija na bilo u kom pravcu sociolo giziranja.

U pripoveci Tri čoveka pripovedao je o mladom čoveku koji kao da je nosio boljku nalik na kompleks inferiornosti. Mladi čovek je osetljiv, stidljiv, povu-

čen u se i poseduje plemenito poetsko srce, žudno pravog nešebičnog prijateljstva. Požrtvovan je prema drugu. Imponuje mu drug koji je njemu sušta suprotnost, jer je lep (a mladi čovek je ružan), drzak je, otresit, bezobrazno prodoran životno već zreo i iskusan. Dok tihi, skromni, poetični mladić „bojažljivo nagoveštava svoja intimna osećanja prema devojci, onaj drski već je tu de vojku zgrabio u svoj posed i zbog njenog abortusa izvršio proneveru školskog novca. Popović se vrlo osećajno uživljavao u duševne nemire poeličnog mladića, njegovu požrtvovanu brigu da spase svoga druga od sramote. Suptilno je

radio i portret lepotana koji je nosio protivrečnosti u sebi, grubosti i nežnosti, kao što je suptilno tkao niti odnosa između dva druga koji se približavaju jedan drugome i odbijaju. A nalaze se docnije u životu u neobičnim i neočekivanim okolnostima. | Nekad poetični mladić oženio se napuštenom devojkom i postao činovnik osiguravajućeg društva. A nekad drski i pustolovni njegov drug sprema se za pilota da krene u Španiju, na front protiv Franka. I ova pripovetka je ispripovedana sa intimnim, neposrednim lirskim osećanjima, sa jednim dubljim psihološkim senčenjem unutrašnjeg sveta mladih ljudskih bića. Opet bez tendencioznosti, čak i odviše neočekivano kada je u pitanju pisac Popović, jer su ostali neosvetljeni motivi odlaska mladića u Španiju: da li odlazi kao svestan borac ili kao neukrotiva priroda koja ne može da smiri svoju želju za avanturama. \

Najlepša prioovetka u ovoj zbirci je Dečji leš ispod Ostroga. Ona bi po svojim kvalitetima mogla da pretenduje na mesto u antologiji proze. Njena radnja događa se u Crnoj Gori. Pisac je putnik i polazi u posetu svome prijatelju, koji je otpušteni nastavnik. Snažan je w toj pripoveci susret sa kamenitim podnebljem i elementarnom prirodom Crne Gore. sa njenim muževnim liudima, sa svetom neposrednih, jakih, vrelih emocija. Putnik je naišao na smrt deteta u surom. stenju i na epske izražaje tuge rodbine deteta, suseda i meštana. Spoj prirode, zapevke tužbalica., krša i prostranstva prirode, toplo je, duševnom dramatikom dat u toj pripoveci u kojoj žive ljudi jednostavno, neposredno, stihijno u izlivima osećanja, u prisnoj čovečnosti. Ima ljudske veličine u tom Popovićevom doživljaju crnogorskog podneblja i njegovog vrlo spontanog lirskog nadahnuća u pripovćdaniu. Sa septembarskim brojem 1932 godine prestaje uređivanje časopisa Stožer od strane Jovana Popovića. Stožer je produžio izlaženje sve do 1934 godine pod uredništvom Dragutina Milića, objavljujući članke iz Marksovih i Leniinovih dela, Dimitrija Tucovića, Gorkog, Karla Radeka, Buharina, Erenburga, Tagore, mnogo više iz stfane nauke i literature, nego domaće. Od naših naorednih družtvenih radnika u njemu su sarađivali Vilko MVinterhalter i dr M. Pantić.

Aktivnost Jovana Popovića nije prestala sa izlaskom iz časopisa Stožer. Još dok je uređivao Stožer sarađivao je i u drugim naprednim časopisima i listovima koji su izlazili u Jugoslaviji. Uz to, njegova aktivnost kao i drugih naprednih pisaca, pogotovu pisaca sa socijalnom tendencijom, nije se ispoljavala samo u književnim radovima. nije se iscrpliiala u književnim časopisima i publikacijama. Pisci iz Beograda držali su predavanja, književne večeri na beogradskom Univerzitetu, u unutrašnjosti Srbije, izvan Srbije, u drugim krajevima. Jugoslavije.

· Koristile su se sve tribine na kojima se mogla kazati slobodoumna reč, izraziti protest protiv kapitalističke eksploatacije, nasilja vlasti i priprema fašizma.

Vršen je cikličan prodor da se sruše brane koje je”

šestojanuarski režim postavio slobodnoj naprednoj reči i misli. Predavanja i književne večeri dobijali su vid javnih pobuna protiv terora, protiv mraka reakcije. Događalo se da priređivači u Beogradu, unutrašnjosti Srbije i Bosne, gde su napredni pisci iz Beograda odlazili, viša puta nisu bili načisto da li će moći predavanje ili književno veče držati bez policiskog prepada i da li neće predavač i učesnici na književnoj večeri zajedno sa njima biti pohapšeni.

U prvo vreme, istupanje u predavanjima i književnim priredbama bila su pojedinačna, zatim sve više grupna, da w vreme borbi univerzitetska *omladina sa policijom i ljotićevcima, u vreme petokolonaškog organizovanja reakcije u pripremama fašizma, budu sve razvijenija, kao jedan od efikasnih vidova orodora revolucionarne misli i reči. Predavanja i knji Ževne priredbe često sw bile odjek međunarodne situacije u svetu, putem njih osvetljavan je građanski rat u Španiji i pružana je moralna podrška našim dobrovolicima koji sw odlazili da se bore protiv Frankovih trupa. Pomoću njih izobličavana je imperijalistička invazija u ZAbisiniji od strane italijanskih faši-

Žak PREVER

Slušajući novu muziku koja se dotle nikad nije čula neku bednu romansu ariju pretučenog psa a pevala ju je neka pijana žena nasred ulice Zaboravko se setio neke udovice koju nikad nije poznavao pa je u snu zatim dodavao žalopojki nove strofe dok ona strofa u kojoj muž umire nije izazvala u njemu smeh i ohrabrila ga Pevajući tako on je otišao dalje da potraži tu ženu Ide on pravo za put ne pitajući nikog I eto ga gde stupa bez kucanja u jedmu kuću zatvorenih kapaka a-ta je kuća pravi Dvor I tako on postaje Knez koga su tamo očekivali Penje se uz stepenice razmetljivo ne brojeći ih -

zatim otvara velika vrata Jedna žena je tu nasmejana i naga ispred novog novcatog uvoštanjenog platna po kome su rastureni komadi njenog muža raskomadani njenom rukom , Ona se. smeši videći Zaboravka Zbog tebe sam učinila to ooljubi me poljubi me Fransoa TI ona mu pade u naručja

IN MEMORIAM

a Fransoa koji se zove Pol

ne stavlja nikakav prigovor

On je prosto naprosto srećan

i dok se sprema da je položi na divan da bi je obljubio

ona se otima i veli

pokazujući ostatke muža

Avaj

poslednji komad još nije rasparčan jer svako dalje parče

još uvek je ceo komad

Oh bojim se da se iz toga haosa nikad izvući neću

To ti je k'o igra s kockama za sklapanje reče Zaboravko Imala si uzornog muža

ali ne treba da očajavaš

mogu ti ga ponovo sastaviti

I strpljivo :

parče po parče

Zaboravko vraća sve ma svoje mesto · arterije i srce

boju pogleda

ruke i njihovu toplinu

izgled lica i njegovo bledilo Najzad mužu se vraća volja za životom, i on priređuje svojoj ženi

ljubornu scenu

Loša muzika

veli Zaboravko

i odlazi

kao što je i došao

Tznenadno.

"

Preveo Nikola TRAJKOVIĆ

NASM

MILO DIMITRIJEVIĆ: LOVRJENAC

stičkih trupa, pomoću njih davali sm se izrazi grom» kog protesta protiv nasilja koja su vršena u svetu ı našoj zemlji. Za gradove u unutrašnjosti književne priredbe bile su prave svečanosti.

Od svih takvih priredbi najviše mi je ostalo u sećanju književno veče u Kragujevcu, na kome je učestvovao i Jovan Popović, održano akcijom kragujevačkih omladinaca u čijoj uskoj blizini nalazili su se iskusni partiski radnici, komunisti. U gradu be policisku vlast držao zloglasni Bećarović. lako je s tuaciia bila mračna i teška, iako se u njoj ogledalo brutalno lice terora, literarno veče koje je otvorila direktor gimnazije, i sama književni radnik, Katarina Bogdanović. održalo se u srcu Šumadije i imalo je značaja javne manifestacije borbe protiv profažističke diktature. Ostale su mi vw najlepšoj uspomeni i pri“ redbe koje su se držale u Banjaluci, publika toplih. spontano srdačnih, krepko slobodoumnih ljudi.

Na mnogim takvim priredbama učestvovao je Jovan Popović. Priređivači su se rado obraćali njemu, jer je on bio i najpristupačniji. Bio je vrlo komunikativan, neposredan, otvoren, prisan u razgovorima, vrlo koristan vw savetima. Protivan kompromisnim oportunističkim rešenjima, bio je odlučan u zastupaniu onog stava koji je smatrao da je ispravan za celishodnost revolucionarne borbe. Ono što je ispoljavao u pisanoj kritici zadržavao je konsekventno i u usmenom delovanju. i

Godine 1935 Popović Te vrlo agilan saradnik u tada listi novoga tipa, koji je nosio naziv Nedeljne informativne novine, skraćeno Nin. List je izlazio od {11 marta 1935 godine do 7 septembra 1935 godme kada je od strane vlasti ugušen. Uređivali sa ga Sveta Popović i dr Vojislav Vučković, Sveta Đopović poginuo je wu Narodnooslobodilačkoj borbi. Proglašen je za narodnog heroja. Vojislava Vučkovića ubile su okupatorske vlasti u Beogradu tv vreme rata. Nin je kritički, sa pozicija borbe proletariiata, koliko je u tome momentu oštre cenzure i represalija mogao. razmatrao međunarodne odnose i događaje u svetu, kritički pretresao prilike grada i sela, komunalna pitanja, donosio društveni i umetnički pregled, pratio sport.

Jovan Popović je u listu redovno iz broja u broj, sa retkim: izuzetkom, davao članke, najviše iz oblasti pozorišne kritike, a i po neku književnu kritika, ili osvrt na društvene i kulturne orilike. Dao ie i jedan oštar polemički osvrt na dr Svetislava | Stefanovića

koji se prvo skriveno, pa zatim otvorenije opredelji-" vao za [ašizam (već u lista Ideje pokazao je jasno

lice fašiste).

U članku Magloviti i skučeni horizontt Jovan Oopović je polemisao w, Ninu sa nekim mladim piscima, okupljenim oko zagrebačkog časopisa Književni horizonti. Dopović nije podilazio piscima samo zato što bi bili mladi. Uputio im je sa svoga principijelnog idejnog stava ovu oštru reč:

»U broju 4 ove godine »Knjževni horizonii« obiavili su, a beogradske Ideje opreštampale sa simpatijom jedan manifest zagrebačkih mladih knjižewvwnika. U tom manilestu meki mladi književnici koji sebe, razume se, smatraju reprezentantima naše mlađe literatvre, wdlarajm wu sva zvona, i u kuknjavu zbog teškog položaja mladoga književnika kod nas. Šta ie vwzrok fom teškom položaju, tome da »nemaju ni kakvu mogućnost da zaštite sebe, socijalno, da bran= svoje kniževno Ime i zvanje, da manifestuiw svoje nove misli i ideje i izdaju knige i revije«? Uzrok je vrlo dnbokoumno pronađen. A to 5e, da su kod naš starci Wwzurpirali sva ona mesta koja bi trebalo da zauzimaju mladi. Mladi sm, kaže se, prepušteni ma milost i nemilost neknjiževnim urednicima revija, nesavesnim izdavačima i preduzećima, direktorima drama koji su vrlo daleko od toga da razumeju težnje mlađe generacije... Žar ne postoji društveni mehanizam (pita se Ponović), zar w njemv ne zauzimaju određena mesta i književnici, bez obzira na godine starosli. nego s obzirom na svoja mbeđenja i na osećanje mripadnosti jednim ili dregim društvenim snagama«. Za Dopovića wu fome momentu ne postoji dilema stari—mladi, već reakcionarni—napredni.

O pozorišnom fTistu, s kojim Popović polemiše u članku Glumačka reč i pozorišna kritika, pokušalo se ca se neke stvari intrigantski podmetnu Popoviću, da se m pwnoj meri malograđanski, prliavo ogovarački, interpretiraju neke njegove iskrene i poštene pobude. Jovan Dopović se pozvao na svoj dosledan stav u kritici koji je zaista uvek išao za pravdom 'misli i reči i koji je uvek bio iznad trivijalno i sujetno ličnoga. Dopović se uvek, do kraja života klonio ličnih obračuna, nije podnosio intrige, nije ulazio u takve

književne sukobe koji su izazvati povređenim suje-

tama, povređenim ambicijama i ličnim interesima. |J pomenutom članku, „on je istakao da.su za njega glavno: principi, ideje, stav u kritici.

Veliki deo svoga rada posvetio je pozorišnoj kritici, prvenstveno uv Xasopisu Život i rad i u nedelinom listu Nin. Časopis Žavo? ~ rad koji je jedno vreme

od osnivanja mw vlasništvu omladine Davidovićevske

stranke i pod uredništvom Milana Rajića, bio smatran

reakcionarnim, ·poslednjih godina kada se vodila na- ,

rodno-frontovska borba protiv fašizma. promenio je kurs i pod uredništvom Mihajla Arsiča i Bude Grašića otvorio stupce i naprednim . piscima. Aktivno su u tom periodu radili u časopisu Život i rad pisci Veselin Masleša, Đorđe Jovanović i Jovan Popović. Jovan Popović je poglavito pisac wu njemu pozorišne kritike. i /

Nastavak Gligorićeve analize književnog dela i aktivnosti Jovana Popovića, „Književne novine" će objaviti u sledećim

· brojevima.

—

“