Književne novine

| između

OD FILOZOFIRANJA

KA AKCIJI

Ako su pripovetke Pavla Ugrinova nastajale onim redom kojim su svrsta« ne u knjizi »Kopno«, onda bih, kao prvi i najvažniji podatak spomenuo autorov uspešan pripovedački razvoj, značajnu preorijentaciju u pogledu

postupka i korišćenja pripovedačke

građe. Ali ako nisu.. onda se ova' njegova knjiga, njegovo dosadašnje pripovedačko nastojanje, kao skup i konglomerat talentovanih pokušaja i neodmerenih ambicija, stavlja pod sumoran i glomazan znak pitanja. Prva polovina knjige je, naime, poipuna autorova katastrola, Šta nalazimo u tim pripovetkama? Ništa izuzev hladnih formacija glatkih i rutinerski sročenih rečenica. U celinama koje bi trebalo da budu pripovetke i taj ovlašni verbalni, rečenični sjaj se gubi, hlapi, rasplinjuje, ostavljajući ponore i praznine u kojima beznadežno svetlucaju iskre i skeleli autorovih filozo[stvujušćih konstrukcija i građevina. Kao i znatan broj naših proznih pisaca, tako i Pavle Ugrinov (u jednom delu svojih pripovedaka) vrlo jasno i nedyosmisleno pokazuje da veština pisanja mije isto što i veština pripoveđanja, i da između te dve veštine, ta dva književna kvaliteta postoji jaz koji za pripovedača i romanopisca može pončkad da bude fatalan. . Mi smo se — s pravom — do nedavna žalili i vajkali kako je način pripovedanja i struktura izraza naših dobrih. starih realista i mnogih loših dlanašnjih realista primiliyna, nkalupliena, neinventivna i anliumelnička. Shvatili su to i pisci, i nastao je preokret a kome su zastavu nosile mlađe književne snage: i tako danas imamo čitav niz pripovedača i romanopisaca koji izvanredno precizno i svestrano vladaju rečenicom, pišu izvrsno, pišu superiorno (nema te prozne tehnike i tog metoda kome ne bi doskočili ı prisvojili ga!), ali pripovedaju očajno nevešto, očajno loše, bespredmetno ı dosadno. Tehnika pisanja ugušila je i satrla živost i životnost pripovedanja. Iz jedne krajnosti otišlo se, zalutalo u drugu, možda još goru! Ono što je nekad izgledalo novo i mo-

PAVLE UGRINOV,

desno, sada to više nije: Izrodilo se; to je sad već jedna vrsta okorelog konzervativizma. (Jer konzervativci nisu samo oni koji brane staro, nego i oni koji opravdavaju rđavo i lažno pod maskom novoga, unoseći zabunu i usporavajući razvitak. Birokratija u carstvu dogmatičnosti! Biros kratizam modernizma!). Zatim, pokušavalo se i pokušava sa filozofirany.m m priči i romanu (prema nedostignttim stranim uzorima), i pritom se za: boravlja da je u proznoj, pripovedačkoj umetnosti najdublja i najubedliivija ona filozofija koja proističe iz dramatskog sklopa i sudara neminovnih životnih okolnosti i situacija m kojima se kreću i deluju živi i auto rovim idejama nerobotizovani i neporobljeni ljudi, a ne filozofija i gel ili »filozofijael! — uime koje se život izvrćć, prekraja, sakati i unakažava

·da bi se ona nekako, tojest »umet-

nički« obelodanila i potvrdila. »Ideje« o životu besmisleno i apsurdno na: težu na Prokrustovoj postelji pripovedačke proze oni koji ne vide, ili neće da vide, život kao ideju, kao polazište i merilo svoje ( i svake) umetnosti. U pripoveci i romanu, kao i u pesmi, misao, filozofija, parola mora biti pažljivo i u pogodan čas rečena, neprimetno, nenametljivo, dostojanstveno; i u punom skladu sa' autorovom vizijom i slikom stvarnosti

koju je oživeo. | -

Pavle Ugrinov, međutim, bio | Te jedno vreme sklon da isključivo filozolira i psihologizira pripovedajući; smatrao je to težišnim predmetom || problemom, umesto sredstvima literature. Dohvatio se, zapravo, kompleksa usamljenosti, straha i krivice, ispunio, natovario, zauzdao njime junake svojih pripovedaka, i gPCATAČG u prvom licu, monološki, pokušao. la oživi i oživotvori nekakva izra morbidna stanja, nekakve izmiš IEne SE stvarne, kukavički i Sana __ nastrojene kreature, neka we 5 a porom smišljene' i predocenč IVE ne situacije u kojima se te

KNJIŽEVNE NOVINE

: pripovetku sa određenom i odredio i vodio tok radnje i akcije,

j u jednom čoveku koga

| dovoljno upe i obavezan da

alure, ti »junaci« kreću, sapliću i ne-

staju. Kopno je varka — glasi plitka

filozofija ove proze na njenim prividno i providno dubokim i dubokoumnim mestima. Ne osporavam tu autorovu tezn zbog toga što kopno, eventualno, ne bi moglo biti varka, opsena, obmana, zla iluzija, već zato što je Pavle Ugrmov w pripoveci »Kopno« (koja, avaj, treba da simboliše celu knjigu) tu svoju zamisao pripovedački objektivirao vrlo mlako i bezvoljno, šturo, traljavo. Nije nikakva naročita odvažnost i smelost reči da je kopno (ili život, ljudska stvarnost) varka, praznina i pustoš; to može da kaže i napiše ko god hoće, a da ne bude proglašen ni za

pripovedača, ni za osobito origina!-

nog i hrabrog čoveka; taj venac slave pripašće piscu samo onda kad do tog saznanja bude došao samostalno, pronalazeći u svome pripovedačkom materijalu odgovarajuća, bitna, neizostavna zbivanja; ona koja su se morala tako i jedno na taj način dogoditi, i otkrivajući u njima guste, stravično istinite i tragične spletove ljudske sudbine.

Umesto toga, u većini svojih pripovedaka Pavle Ugrinov nudi nam nadomestke, »erzac-literaturu«, svoju tmurnu, nedorečenu polufilozofiju i svoje knjiške maglovite simbole. Nje-

govi junaci ostaju uvek sami, ogor- ·

Čeni su na sebe i ogorčeni, gorki sami u sebi, celim svojim bićem, oni su stranci, oni su ćutljivi, oni su svi izgnanici, pitaju se da li je moguće biti svoj, da li je moguće saznati sve o sebi, i te sokratovsko-hamletovske dileme i sav taj zaplašeni, somnambulni, patetični i psihološki dar-mar i košmar insceniran u apstraktnom, literarizovanom prostoru i dekoru sa veštačkim mrakom i veštačkim svetlostima negacija je svake ozbiljne filozolije i svake ozbiljne pripovedačke proze: & Osuda ipak (još) nije pala! U pripoveci »Most« Pavle Ugrinov kao da je i sam predosetio izlišnost i jalovost svoga · dotadašnjeg načina pripovedanja: okušao se na novom terenu, za njega, naravno, a ustvari vrlo starom i oprobanom: dao je fabulom,

skicirao likove, i u tim okvirima —

| ratna almosl[era u nekom vojvođan-

) 3470 S pi : 3, skom naselju i osećanje nesigurnosti

pleks samoće, straha, izdaje i krivice — imao je zgodnu i povoljnu priliku da sprovede svoj omiljeni metod psihološke analize i da na životnim činjenicama proveri svoje egzistencijalno-filozofske preokupacije. Što u tome nije sasvim uspeo razlog je u necdovoljnoj vičnosti i umešnosti pripovedanja: zašto je i zbog čega je junak pripovetke »MMost« baš onakav kakav jeste — ostalo je neobrazloženo; u svekom slučaju, nije kazano č vo. Pripovedač nije a ie rešenja i odgone!ke ljudskih i moralnih problema kojih se dotiče ili o kojima uzgred raspravlja, ai Se dužan da sled događaja i odnose likova uspostavi bez pukotina nejasnos}h i sa svom neophodnom logikom. A izvesnog reda i logike mora biti čak i tamo gde je sve ono o čemu se pripoveda okremuto natraške i naglavce.

Zmo po zrno — pogača. Pisac, naime, kao da se postepeno ali sa sve većom sigurnošću oslobađa ranije more, pritiska i okova programatskog pripovedanja. U priči »Niski beli zid« ruka piščeva slobodnija je, čvršća, odlučnija; fabula pripovetke zaokruženija, zaobljenija, bez onih čudnih zglobovitih iskoka i digresija (kao u »Mostu«) koji nisu sasvim neshvatljivi i proizvoljni, ali na koje se reaguje nelagodnim i sumnjičavim sleganjem ramenima; idejni i psihološki podtekst priče razgovelan je, čitak i nenasilno ispisan. Kroz pripovetku je okrznuta jedna mala — a možda i ne baš tako mala — ljudska drama: za vreme rata Nemac, lekar, spasava jednog mladića prilikom racije da ne bude odveden na streljanje; tek što se rat završio, na gubi-

'lištu je taj nemački lekar koji treba

da bude streljan. za odmazdu posle jedne akcije u kojoj je i mladić učestvovao sa puškom u ruci, iako je od puške zazirao i strepeo. Taj mladić, kao i sve ličnosti u pripovetkama Pavla Ugrinova, pun je svoje unutrašnje vrtoglavice, nesređenosli, straha, neodlučnosti i bede; takav je

· bio i u času kad je pred uperenim

puščanim cevima pokušao da spase lekara. »Uvideo sam u trenutku da tog čoveka nisam branio onako kako je on to zaslužio, kako je on menc štitio, mirno i suvereno, odmereno i uporno, već da sam branio ustvari sebe, da sam ustvari hteo sebe da spasem od pucanja I gotovo mi je izgledalo kao da sam čitav naš raniji slučaj, onaj kada me je spasao, sada

zgodno iskoristio da bih sebe izvu- .

kao...ć Pavle Ugrinov se rado upušta u izlaganje „moralnog jada, niskosti i kukavičluka svojih »junaka«, i navedeni odlomak iz pripovetke »Niski beli zid« vrhunac je toga njihovog srozavanja, te, njihove in{eriornosti, toga njihovog bojažljivog,

razara kom-.

PAVLE UGRINOV: »KOPNO«, BEOGRAD, 1959

NOLIT,

gmizavskog, prašinarskog životnog nagona. Mučna je i krvava ironija ona blaga pomirenost Nemčeva sa smrćm; nešto daleko i potmulo ljudsko triumfuje u času kad se on sažaljivo saginje nad mladićem oncmoćalim i zanemelim u očekivanju izvršenja osude, smrtonosnog puščanog plotuna. Čudna, teška, svirepa i gorka pobeda ljudskog u čovekul

Jedna, folklorizovana, varijanta teme o nevoljnom ali neumitnom ubistvu — krvna osveta — predmet je pripovetke »Udes«. »Boravak na selu« je fragmentarna rustikalna rapsodija o gradskim ljudima u dodiru sa seoskim ambijentom, sa dubokom i svečanom lišinom ranog jutra, poljskom svežinom i mirisima, beskrajem ravnice, sa čarolijom reke i bujnom, raskošnom bistrinom · sunca i kiše. Modernizovana seoska idila kojom gradski čovek ipak nije u stanju da se dugo oduševljava. Malo je nedostajalo pa da ova zanimljiva proza postane skoro izvrsna. Ulgrinov je počeo knjigu pripovetkom »Voz«, sa ratnom temom, i ratne i mirnodopske teme se kroz ovih jedanaest pripovedaka naizmenično smenjuju. Knjiga se završava pričom »Ogorčeni prizvuke — jednim iskonstruisanim i

Nastavak na 4 strani Miloš I. BANDIČ

| PUT SLAVKA KOLARA

»IZABRANE PRIPOVIJETKE«, SELJAČKA SLOGA, ZAGREB, |958

SLAVKO KOLAR

„Izabrane pripovijetke” Slavka Kolara obuhvataju jedno dugo vremensko razdoblje,. period od punih četrdeset, godina, od 1917 do 1957, naime, od pripovetke „Mladić bez fizionomije” do „Lude kuće”, mada je Kolar pokazao zrelost SVOje proze i nešto ranije, 1912, pripovetkom „Kako je Feliks Pijevčević tražio slobodu”.

'Nasmejana, ako tako može da se kaže, proza Slavka Kolara nije jedina i sa njim se prvi put nije pojavila u hrvatskoi književnosti. Janko Jurković, Vilim „Korajac i naročito Ante Kovačić, te Iso Velikanović i Franjo Horvat-Kišs nose takvu vrstu proze kod Hrvata

rf

do pojave Kolarovih pripovedaka; međutim, ni jedan od. njegovih prethodnika nije u svojim delima takav · način pripovedanja primenjivao uvek i dosledno, no ga kod njih susrećemo uglavnom fragmen-

tarno. Kolar je prvi hrvatski knji-

ževnik — možemo to sasvim mirno tvrditi — koji tako i jedino tako piše.. No tu njegovu nasmejanost i vedrinu ne treba krivo shvatiti niti tumačiti; ima,, ponekad, u njegovim pripovetkama „smeha radi smeha' što možemo naći u njegovim prvim i smijane pripovijesti”), no docnije taj smeh više je sve drugo no ono što ta reč bukvalno znači. To je plač, trzaj i grč, bol.i neki samrtni hropac.

Kolar jednako poznaje i građ i selo. Pa ipak, moramo reći da je slika njegova sela, sela Hrvatskog Zagorja, potpunija od slike grada, koja je više fragmentarna. Dok su mu pripovetke sa terena grada Oporije i suvlje, sa većom oštricom satire i} iron;je, dotle one sa tematikom seoskoga života otskaču svojom širinom i dubinom prikazivanja, u njima je satira blaža, a kroz svaku („Breza”, „Svoga tijela gospodar”, „Ženidba Imbre Futača” i „Jesu li kravama potrebni repovi") struji jedna toplota i piščevo iskreno saosećanje sa ekploatisanim seljakom, patnikom i \mučenikom, što ne zna ni za san ni za odmor. „Breza” je posebno

ROMAN DRAGOSLAVA GRBIĆA

„_SPOBĐJE:ACJĆ

MLADO POKOLENJE, BEOGRAD, 1959

Ovim delom, kao i svojim prvim romanom „Vodo odazovi se“, Dragoslav Grbić se još jednom afirmisao kao jedan od retkih mlađih savremenih stvaralaca koji nalazi dovoljno moralne kuraži da se uhvati: u koštac sa problemima od najdublje etičke i psihološke važnosti. Ma koliko fragmentaran, karakterološki nepostojan, pa čak” mcestimično i psihološki proizvoljan, njegov Gavra nosi u sebi jedan svet koji sigurno označava naličje naše savremenosti; njegova funkcionalnost proteže se do polja iedne krupne etičke deformacije koja so začela ,u jednom društvenom poretku, a završila: svoje postoimnie (bar u. romanu) danas, u socijalističkom društvu.

Grbić ie umnogome ublažio karaktero!oške odlike „svoga junaka, pokušavao, ne uvek uverljivo, da nađe istoriske korene jedne ljudske deformacije, da pobudi razumevanje koje je, bar delimično, upućeno na saosećanje i, donekle, deplasirao preširok pojam koji u sebi nosi naslov romana. Dok naslov sadrži u sebi univerzalno značenje. visoku apstrakciju, Gavra po nač;-

FERDINAND KULMER:

nu i obliku svoga delovanja pretstavlja u romanu i nošto isuviše specifično, isuviše pojedinačno, pa i bezazleno — da bi mogao da bude tip koji nosi u sebi sve nuz-proizvode, sve otpatke jednog vremena u kretanju. S druge strane, ako se podlost označava kao podvojenost između javnog ponaša:fjJa i skrivenih želja, između postupaka i intimnih misli, između društyene i političke maske i skrivenih egoističk;h interesa, onda je autor monwao naći daleko više prostora za jedno takvo ispoljavanje, daleko vise oblika za saopštavanje svih nakaznosti koje u sebi nos: jedna iskrivljena priroda. Grbić ga je Ostavio na jednoj lestvici qde je on, taroreći, bez pravog delovanja, smanjio prostor njegovog kuženja i na kraju ga, po klasičnom princiDu da zlo mora biti kažnjeno, eliminisao iz društva, ti. porekao kao životnu i umetničku prisutnost.

Ostali likovi u romanu manjeviše su beznačajni, oni su više označeni kao atmosfera nego kao žive individualnosti, zato se i ne može govoriti o tipovima antagonistički postavljenim prema ispoljavanjima

KOMPOZICIJA 1

A WIN DRAGOSLAV GRBIĆ

glavnog junaka. To se najmanis može reći za prvog nosioca SUproOtnog, t.j. ljudskog, etičkog načela Marka, koji je neprestano u senci autorove intuicije, negde na „per:feriji zbivanja u romanu i otuda psihološki i umetnički neizražen. Ono što čini vrednost ove knjige, to je istinski romansijerski postupak i karakter doživljavanja materije. Otuda je u čitaocu neprestano prisutna jedna vrednost koja je slučajno usmerena na nešto što objektivno prevazilazi njene moći. Ima nečeg nedostignutog u logičnosti, doslednosti i značajnosti . njegovih zapažanja; nečega potpuno završenog u pojedinačno uzetoj psihološkoj i vizuelnoj slici, nečeg zdravog i zrelog u kretanju njegove stvaralačke intuicije. Otuđa se Grbić, bez obzira na krajnji ishod njegovih traženja, neprestano nalazi u biti materije, u srži osnovnog i krupnog problema, u centru osnovnog junakovog doživljaja i oslobađa „se svih nefunkcionalnih digresija koje bi

išle na štetu osnovne autorove kon-

cepcije, svega onog što inače čini balast našeg savremenog „lirskog romana. Duhovitim metodom trazdvajanja junakove svesti, jedinstvene u svome postojanju i raznorodne u svojim ispoljavanjima, Grbić je koristio jeđan. novi vid. psihološke retrospekcije koliko originalne, toliko i umetnički prođuktivne.

Otuđa ja poslednja Grbićeva knjić ga, koliko prosečna prema onome Što se očekuje posle njenog samouverenog naslova, toliko značajna po onome što objektivno donosi svojim sadržajem. Oslobođen krupnih i vrhunskih očekivanja čitalac može 'da nađe u njoj, mada fragmentarne, mađa razbacane, izvesne lepote i vrednosti koje izazivaju respekt prema jednom «poduhvatu ovakve Vrste. Već sama činjenica da je smelo načeto jedno, u našoj literaturi nezapaženo, područje duhovne bizarnosti značajna je sama za sebe . S te strane posmatrano, „Podlac“ n;je lišen i izvesnih draži za kojima savremeni, domaći čitalac već đugo i bezuspešno traga po našoj najnovijoj literaturi. '

Sava PENČIĆ

· radnjama („Na-

· đa data zgusnuto, zbijeno,

“nisu,

poglavlje u Kolarovu stvaralaštvw. To je naprosto lirska proza & je kod Kolara jako malo, i koj možemo susresti još jedino na par stranica pripovetke „Svoga tijela, gospodar”. 1 tematski te dve pripovetke veže ista potka: tragičan udes dveju seoskih mladica. Hreza je sva nežnost i lepota, koju ubi, ja teški život i nerazumevanje o, koline. „Tanka je ona i slabašna kaže za nju pisac. — Ali visoka i strojna. Pa dok druge cure i snaš teško koračaju kao medvjedi, u njenom hodu ıma nešto ritma, mo, žda čak ı elegancije. Oči su joj p:ave, plavlje od jasnoga neba, a za kosu rekoše neki, da je crven. kasta, a neki, da je zlatna ili po. zlaćena. Svakako izvrsno je prista„ jala onom okruglom „bijelom liš ı onim nasmijanim, malim usnica, ma.” Po tome kako je data i svome karakteru Breza uz Rudicy iz istoimene pripovetke Dinka š;j, munovića pretstavlja jedinstven, jednostavno građen i fin lik žem u našoj književnosti Dvadeset veka. No u svim tim pripovetka, ma, a naročito u „Zenidbi Imbre Futača”, osnovno ' je ekonomski položaj sela, prosvetna zaostalosi i tome slično.

Po svome opsegu „Ženidba Im+< bre Futača” je najopsežnije Kola. tovo delo; po svojoj fakturi om. prevazilazi okvire pripovetke i bli, že je romanu. Tu je ogromna gra. puna radnje i dinamike. Ta pripovetka je otvoreni protest i „vikanje u tminu” u ime malih i sitnih ljus d:, traženje njihovih prava na do. stojniji život u kom se drugi nes će. mešati u čovekove intime, itd, No nije samo to ovde dato: beda i eksploatacija seljaka “ našla je ovde svoj širok prikaz! U toj priq povesti, kao i u onoj „Jesu li kras

. vama potrebni repovi” (samo ma-

nje!), prisutni su, na momente, Cehov i Sremac. Kolika, naprimer, · postoji sličnost između nepoznatog i nepozvanog gosta iz „Ivkove slave” sa Hamplom na Imbrovoj svad= benoj večeri. To je samo sličnost i to sličnost u situaciji, Što. ne znači da ovaj lik nije posve oris ginalan ı Kolarovski dat. . Kolarov seljak nije dat bledo, Jasno ı upecatijivo. To su ljudi, kao i građani, sa „neostvarenmim snovima, puni! nada i vere u nešto lepše, ali nisu redak slučaj ni oni koji su pomireni sa 'bedom svakidašnjice, njenom učmalošću i mrakom. Po tome, Kolarovi likovi r kako nam se može učiniti, jednostrani i bez kompleksnosti, Naprotiv! „Kod seljaka me Je in= teresovala — veli Kolar nedavno „u Jednom · intervjuu — ne samo njegova beda nego i njegova upor= nost i tvrdoglavost, Kod inteligen= cije i malograđana zanimale su me razne vrste laži: hipokrizije". A to ı jeste ono najbitnije u razvojnom putu pripovedača S. Kolara. Međutim, sa pripovetkom „Jesu li kravama potrebni repovi” (1936) u ovoj knjizi je prekinut razvojni put Slavka Kolara, pa će poneki čitalac, sasvim opravdano, posta= viti pitanje: zar je mogućno da ovaj uvek smioni i Otvorenog Srca pripovedač nije od 193536 do 1957 godine napisao ni jednu pripovet-= ku? Zar taj period njegova stva= ralaštva pretstavlja samo „Luda kuća” (1957)? Na ovo potpuno umesšno pitanje mi moramo dati odgovor i njime ispuniti prazninu knjige. Iz tog perioda pomenuće< mo par zbirki: „Perom i drljačom”" (1938), „Natrag u naftalin” (1946) i „Glavno da je kapa na, glavi” (1956). Čini nam se da se iz ovih knjiga mogao izvršiti jedan lep izbor od par odličnih. pripovedaka. U našoj. savremenoj književnosti nes ma ni jedne pripovetke koja, bi prošli rat prikazivala onako kako ga je dao Kolar u zbirci „Glavno da je kapa na glavi”. Žalosno je konstatovati da se naša književna kritika oglušila o ovu knjigu; 0 njoj se više pričalo no pisalo, kako to kod nas najčešće i biva. A” to je knjiga koja, uz svu vedrinu kazivanja, nosi u sebi jednu veliku tugu, jedan prekor upućen ıntelek= tualcima, prvenstveno umetnicima, Zagreba u toku nemilih ratnih događaja. „Glavno da je kapa na glavi”, veli Kolar, „to su više ili manje humoristično-satirične stu“ dije o strahu, o hrabrosti koja ima „prolaznu vrednost” i o kukavi“ čluku koja ima „stalnu vrednost” Ako se ko prepoznao, rije krivo ogledalo.” Ne treba ići tako dale= ko, pa u ovoj ili onoj "pripoveci tražiti i prepoznavati ovoga ili ono“ ga književnika, jer to, obično, za literaturu, za umetnost nije toliko ni važno, ali je i te kako od značaja da su sve pripovetke ove zbirke inspirisane krvavom stvar“ nosti jednoga nevremena, da Su pune života i da su ubedljive; „Glavno đa je kapa na glavi”, „U višim sferama”, „Dva srca”, „Po“ buna viteza Joze”, kao i „Migu-“ dac”, pripovetke su od nesumnjiva vrednosti, ispunjene nečim gorkim i teškim. Teško pada svakome ČO4 Nestanak na 4 strani Tode ČOLAK

S

—

.

m