Književne novine
| | |
a ———_——
} | |
· strahu, neizvesnosti, nesigurni
Nastavak sa 3 Strane ·
veku ovakvo sećanje na rat, u kom su ljudi mislili semo ha sebć, zaboravljajući i svoje najlepše doživljaje, svoje velike ljubavi, me pomažući im, no jh ostavljajući krvniku da ubije u njima mladost, lepotu, ljubav, ne osećajući pritom nikakvt grižnju savešti, ta se ljuđi bore za neki beđhi viši položaj, upinju da đospiju u više Ssfere”. itd., itd. Kolar ne slika rat kako su naši pisci sve do nedavno to činili, u oružanom sukobu, čega je kod njega malo, no ga daje kroz psihu svojih junaka, seljaka i malograđana. Jer'rat nije samo puškaranje, mrtvi ·'i ranjeni ı to je tek mjegova jedma strana, formalna, površna, koja piscu, oWwpaćajući mu pažnju na te Sspoljne efekte, ne dozvoljava da ga da i sa druge strane, u vrtlogu psiholoških doživljavanja, svakoga čo-' veka, bez obzira ko je i šta je on.
„Luđa kuća”, koju nalazimo u „izabranim pripovijetkama"', mnajbolje pokazuje Kolarov način wikanja rata. To mije rat na frontu, no haos u ljudskim dušama koji je prikriven mirnim izrazom lica. To su dezorijentisani ljuđi, u za Svaki časak svoga života, nepoyerljivi čak i prema sebi samima, koji u Svakome gledaju svoga ubiću a u svemu i svačemu svoju smrt. U loj pripovesti sve je teško i zanaušljivo, sve je mora; sem vedrine u pripovedanju i nekog ironičnog osmćha, Što se nenametljivo provlači od početka do kraja „Lude kuće”, nema tu ničega svetlog bi smcešnog.
Kolar je u svome pripoveđačkom bpusu iznco jeđam 'vwet, izvrgao ua potsmcehu, ironiji, satiri, Učenik svojih napred pomenutih prethodnika, i ne samo njih, no i Goaolja i ČCehova, te Domanovića i Sremca, naročito, Kolar je najizrazitiji hrvatski satirik u periodu između dwa rata, a ni danas mu među našim Krjiževnicima ne možemo 'naći takmaca. Možemo. sano, zažaliti što je i m, kao i veina nnših pisaca, jos uvek daleko od našeg savremenog života.
Tode ČOLAK \
9D FILOZOFIRANJA KA AK(IJE
Nastavak sa 3 strane
Ričerskim ljubavno-švalersko-sentimen talnim feljtonom.
Raspon, eto, nije nipošto neznalam — od filozo[sko-simbolične pripovetke do lakog, sladunjavog feljtona! Mislim da Ugrinova ne bi tre balo zbog toga okrivljavati: naša savremena literatura doživljavala je i slične i mnogo drastičnije promene i skokove i skretanja levo i desno, pa je potpuno razumljivo ako se to dogada i svakom njenom posleniku. Od wega je pak najznačajnije to što se Ugrinov otrgao krutom i nemuštom manira filozofiranja u pričama, i što je (ako je) pripovetkn najzad shvatio makvom kakva bi trebalo da bede: tao deo životne i psihološke ıkcije, kao tekst koji treba da odiše i ztači bodrošća ı dinamikom, a ıć da bude ledena staklena (ili kamena) vitrina nastanjena gluvim senkama i priviđenjima.
Pavle Ugrinov pripađa intelektuakatičkoj grupi pripovedača mlađe eneracije čiji su izraziti ı najvtšniji
'etstavnici Momčilo Milankov, Mioia Bulatović, Antun Šoljan. Ali tod ljgrinova još nema one široke
Tivoine izvesnosti i lajne koju je Momčilo Milankov istovremeno, m-
Moredno {iksirao m svojoj čarobnoj i wez4boravnoj »Meznanki«; ni tempeRrmenine, brutalhnc otvorćnosti i neposrednosti kao u ponekoj (boljoj) wripoveci Bulatovićevoj; ni eksperimentalnog duha Šoljanovog, njegove eskrivene podrugljivosti i gorkog ciizma. Ugrinov je znatno drukčiji: mzdržan je, raćionalan, jednosmćran, pa i doktrinaran u primenjivanju izvesnih ideja na koje kalemi životnu građu. Zbog toga čak i njegove pripovetke koje ostavljaju relativno po čoljniji utisak (Niski beli zid«, delimično »Mošt« i »Boravak na selu«) sadrže w sebi nešto neprirodno, alhemijsko, nedovršeno i nedovoljno odhegovano, neoplemenjeno; neka aroma tu još nedostaje, izvesna so koja će lim rečenicama dati više svežine i "Kikak6ati tome spolja ugladenom i ohladenom stilu više žustrinc, rima, vibracije.1 topline. Čar dobre pripovetke nije isključivo u izrazu i stilu, a ni mw atraktivnoj psihološkoj temi, lisskoj ljubavnoj romansi, nćobičnoj i napetoj pustolovini; ali dobra priPovetka ne može se zamisliti bcz fiivlačne psihološke teme, pustolo\ine i romansć, suptilno raspoređenih » sjedinjenih u živom i magičnom štilskom skladu. .
. S vremena na vreme naši uvaženi pripovedači mogli bi o tome malo da porazmisle...
4
Miloš I BANDIĆ
BDOW:TONRSKA TEIZA BLE KNJEGA ESEJA
Boško Novaković: „Stevan Sremac i Niš“, Veselin Masleša, Sarajevo, 1958
Stuđija Boška Novakovića „Stevan Sremac i Niš“ ustvari je kKhjga eseja o Sremcu u kojoj nam je Novaković obrađio na popularan i pristupačan način Sremčevo bavljenje u Nišu i njegova dela vezana za ovo mesto. No, kako je ova knjiga rađena kao doktorska teza, moramo je posmatrati i tretirati kao naučno delo. Moramo oceniti prvenstveno to koliko nam je oha, na osnovu nepoznate građe i objavljenih rađova, donela jedan savremeniji pogled i nov. prilog proučavanju pisca „Ivkove slave“ i „Zone Zamfirove“.,
Siabosti Novakovićeve knjige naročito su se ispoljile u prvom delu (odeljak: „U Nišu“), u kome govor: o Sremčevom životu, a koji je i po obimu mnogo manji od drugog dela knjige. Tu je Novaković učinio krupne propuste, čak je i preskakao neke značajne momente i događaje iz ovog perioda Sremčevog života. Tako, naprimer, Novaković nije obradio prvi dodir Steyana Sremca s Nišem u Srpsko-turskom ratu, kada se, najverovatnije, i rodđila kod Sremca želja da živi i službuje u ovom gradu Južne Srbije. Novaković je uopšte veoma malo govorio o Sremčevom dobrovoljnom učešću u ratovima protiv Turaka i Bugara. Po Skerliću (istorija nove srpske književnosti, Beograd, 1955, str. 579) Sremac je učestvovao i u prvom i u drugom „Srpsko-turskom ratu 1876 i: 1877–78 godine, a po Matošu (Eseji i feljtoni o srpskim piscima, Beograd,. 1952, str. 2950), i u Srpsko-bugarskom ratu zajedno sa Dragutinom Ilićem. Novaković, što je za čuđenje, Sremčevo
OTON GLIHA: GROMACE
učešće i u prvom Srpsko-turskom ratu i u bratoubilačkom krvoproliću protiv Bugara (koje pada za vreme Sremčevog službovanja u Nišu) uopšte ne spominje?! Isto tako Novaković nam nije ništa ili vrlo malo govorio o veoma intenzivhoj nacionalnoj i političkoj delatnosti Sremca, zatim o Sremčevom dvogodišnjem boravku u Pirotu, o Sremcu kao riastavniku (on je čak vršio i inspekciju Bškola!), o njegovoj delat nosti i učešću u organizaciji slobodnih zidara. Itd. Itd.-
U Novakovićevoj knjizi nema pođataka o Sremčevoj praktikantskoj službi koja je neposredno pretho-' dila Sremčevom službovanju u- Nišu. Kada Novaković kaže da je Sremac bio postavljen za predavača „posle tromesečnog praktikantskog rada“, lako je zaključiti da mu nije poznato kad je Sremac postavljen za praktikanta. Zatim ne odgovara istini tvrđenje Boška Novakovića (baziraho na pisanju Pavla Popovića) da je Sremac prilikom. prvog postavljenja imao širi izbor mesta. Nažalost, Sremac je morao da čeka makar na kakvo mesto više od jedne godine, a 25 avgusta 1879 (Državni arhiv NR Srbije — Ministarstvo prosvete P br. 4442 od 925 avgusta 1879) bio je postavljen najpre za pređavača Leskovačke niže gimnazije (što Novaković uopšte ne spominje!) i tek na velike intervencčije i urgencije na mesec dana' posle toga za predavača Niške gimnazije. s
Isto tako moralo bi đa otpadne Novakovićevo trđenje da Sremać „ponosan, kao liberal, nije hteo da
moli radikalne vlađe za premeštaj“. (On je — kaže Novaković — čekao da dođe liberalska vlada, a i onda da njegov premeštaj ne bude shvaćen kao lična želja, kao lični račun, no potteba škole i društva“). Međutim, Sremac, ne osećajući se dobro sa zdravljem već od 1890 godine (što Novaković takođe ne spominje!) moli za premeštaj i septembra 180i i jula 1892 „godđine (Sremčeve molbe se halaze u DetŽž. arhivu NR Srbije Ministarstvo prosvete P br, 14284. od 20 septembra 1891 i P br. 8007 ođ 25 jula 1892), đakle pre pada radikalskog kabineta Nikole Pašića. :
Novakoviću treba poMsebno zameriti što ,kao poznat kritičar i dugogodišnji proučavalac Sremca (o Sremcu kao pesniku Niša Novaković je pisao još 1955 gođine) hije dovoljno dao ni intiman život mi životnu liniju Stevana Sremca. N9vakoviću to nije bilo teško zato Što Je o tome imao dovoljho podataka i zato Što su se u periodu Sremčevog života, koje on obrađuje, bile ispoljile sve crte Sremčevog karaktera i sve protivurečnosti njegovog stava. Istina, Novaković je zapazio te protivurečnosti i u karakteru i u stavu, ali nije pokušao da taj životni (uključujući i politički i književni) stav osvetli sa gledišta savremene psihologije. .
Sremac je, može se slobodno reći, gazda-mladenovski živeo „ranjav i željan“ i njegova životna linija mnogo je slična liniji života Laze K. Lazarevića i Ivana Cankara, samo sa tom osobenošću što je mesto majke najglavniju ulogu u njego-
eeoenuiparugnemuesey reni ir JB IRI Ra E ia, KAZCGOLICENI PORAŽ:.
Hans Habe: „Off limits“, OtoMar Keršovani, Rijeha, 1959
Kakva razlika između' Malaparteove odbrane poraza i Habeovog razgolićavanja poraza; Malaparte je, nesumnjivo, veći umetnik od Habea, ali đok je Malaparte „Kožom“ opravdao poraz Italije u ime onih beloputih napolitanskih plemića „kojima je i sam pripadao, dotle je Hans Habe, nemački građanim, smogao dovoljno snage da poraz svoga narođa razgoliti u punoj njegovoj drastičnosti. I ovim svojim kvalitetima, pre svega njima, Habeova · knjiga imponuje čitaocu, naročito našem čitaocu, koji će se vrlo lako uveriti da se bahatost Nemaca kao pobednika, u porazu vrlo lako, ali ne i iznenađujući, pretvara u filistarski konformizam najnižeg ređa, u konformizam svake vrste i boje, u disciplinovani antiotpor ili naivni neki sasvim konfuzno romantični, otpor koji se guši još u začetku.
Habe opisuje, međutim, ne toliko kako se jedan potpuni poraz odrazio u svetovima poraženih Nemaca, već, više od toga, on opisuje moralno raslojavanje nemačkih ljudi koji su gladni, poraženi, pocepan:i i bosi, pristali na sve što se od njih tražilo, još više, i na ono što se od njih nije tražilo, da bi na neki način, svejedno koji popravili uslove svoje egzistencije i da bi dokazali kako sa omraženim režimom. Hitlera nisu imali baš nikakve veze; a oni koji nisu mogli đokazati svoje neslaganje sa režimom Trećea Rajha, latili su se, bržebolje, dokazivanja toga da mogu, pre svega zbog svoga „antiboljševizma“, da budu korisni partneri i novim gazdama, zapadnim savez-' nicima, što su, haravnmo, Englezi i Trancuzi negde oko 1945 i 1946, primili mnogo više rezervisano nego najimućniji partner, Amerikanci.
I, tako. na sceni Hnheovod romana defiluje udvorištvo, duhovno
i fiz:čko prostituisanje, Špijunaža, za čiji račun (pa, naravno, za račun onoga koji najbolje plaća) prolaze prkosni i apstraktni moralisti, drski i bolesni tipovi: bludnice kao sinteze čednosti iđealne nemačke Grethen i žene koja leže pođ krup= nog Crnca, vojnika armije USA, za paklo cigareta i par konzervi, defiluju oficiri bivšeg Vermahta koji meditiraju o svojim pobeđama i porazima i o obnovi Vermahta; SSvođe jurišnih odreda sa lepom serijom bestijalnih zločina u .svojoj
policisko ~ militarističkoj karijeri: lopovi, crnoberzijanci, šićardžije, hohštapleri, razvlašćen; aristokrati
dđecoubice, malograđani sa obaveznim von ispređ prezimena, laskavci i najobičnijem GI američkom strelcu, laktaši i „Oobnovitelji“ neke fiktivne „moćne Nemačke“, sadisti i sađo-masohisti, „drogisti patetično uvereni da još nije umrla „stara slava“, suluđi i poslušnići, seksualno opterećeni i deklasirani svih boja i vrsta.
Na drugoj strani su pobednici, Amerikanci (scena zbivanja je razrušeni, čađavi Minhen), siti, opeglani, pobednici, koji uopšte ne znaju đa budu pobednici, naivni, poverljivi ili perverzni, svitepi i priglupi, pred Evropom začuđeni i onda kada mrze, vole, i onda čak kada rađe svoj posao ili se zabavljaju... Tu pred nama defiluju naivčine koje veruju da se rat morao shvatiti isključivo kao krstaški pohođ protiv nacizma i da je on to
zaista | bio, pređ nama se nalize
'sithi američki malograđani puni nekih tobož moralnih predrasuđa i nepokolebljivih „uverenja, suočavamo se sa dobričinama koje su dobričine zato Što su siti i zadovolini, vidimo traovce sopstvenom pobedom i šp” ; | .
kulante koji su, svojim labilnim u- ·
verenjima, i ovđe, naravno, sadomasohisti (policiski major O'Hara), zaštitnici ražalovani;h nacista, mu-– škarci koji su ratovali zapravo ne znajući protiv koga su se borili, tu su uzurpatori u američkim Uuniformama, konfuznjaci i „herv“čiki“, puni apstraktnih fraza 6 slobodi, demokratiji, udobnosti, tu su site i dđoterane žene američkih oficira koje svojom nameštenom gordošću leče nepreboljene oblike kompleksa niže vrednosti, tu, SM razvratnici I humanisti, bogobojažljivi protestanti i svi oni koji su se, kao pobednici, pretvorili a poražene i psihički dekomponovane, darodđavci vojničkih konzervi i cigareta i daroprimci svega što prime ili opljačkaju kao komađić Evrope, prigodno, po njihovom potpuno izvitoperenom i pogrešnom kKriteriju.
(Ovu hroničatsku panoramu poraza satkanu iz kratkih, lapidarnih crtica, koje se, u kontinuitetu, dopunjavaju kao žarkim bojama ostvarena široka slika ljudske beđe i ljudske veličine — Habe je dao, pre svega, kao poruku protiv svih eventualija jeđnog podivljalog nacionalizma i malograđanskog sna o „velikoj roli“ koju Nemačka treba u buđućnošti đa ođigra. Ne sumnjam, s druge strane, u to da je Habeov roman, čak i pod uslovom da znamo da su mhogi pasaži samo u domenu dobro pisane reportaže, kao moralni čin ispunio zadatak umetničke pouke Nemaca, pre svega njih, da se nasilja nad narodima svirepo osvećuju u časovima poraza i da je svaka ogveta, đosledđno izveđena po liniji, ieđne ne naivne i konstruisane str0qosti, samo opomena da dugo bpamćenie poraza jeste i garaneiia profiv svakog nasilja
| Branko PEIĆ
.govorio:
vom životu ođigrao ujak Jovah Đorđević. Sremac je bio, verovali ili ne, neka vrsta „Vvečitog mlađoženje“ koji je kao Alija Đerđelez pružao celog veka ruku za ženom. Ko bi đanas mogao povercvati da je tvorac onog shalažljivog i životnor Maha kujundžije (koji je uspeo da
đoskoči čaršiji i nadmudri čorbadži-Zamfira — i tako dobije voljenu devojku) — u životu ustupao
svoje đevojke drugima i pokušao da se ubije kađ mu se izmakla poslednja šahsa. Osnovna karakteristika životne linije Stevana Sremca bila je svakako „povući se, ustupiti mesto“ i „odlučno odustati“ u odlučujućem momentu. kako to tačno primećujje. u svojim sećanjima Dragutin Ilić. Sremac je, dakle, patio ođ kompleksa inferiornosti koji je bio izražen ne samo u njegovoj stidljivosti i spletenosti (Sam je „Čim je više od trojice, ja se zbunim, ne' mogu da podnesem besmislene ispade u razgovoru, pa se sklanjam“), već i u njegovom bezgraničnom poverenju i verovanju pojeđincima — Jovanu Đorđeviću i Ljuboml!ru Nediću.
Možđa preterujem, ali ja bih stavio primedbe i na Novakovićevo proučavanje i osvetljavanje Sremčevih istoriskih pripovedaka. Strogo uzevši Novaković nije ni morao da se zadržava na njima (jer one sem što su nastale u Nišu nemaju nikakve druge veze s temom), ali kađ ih je obrađio, onđa ih je morao posmatrati u sklopu sa sličnim ili istim počecima i postupcima drugih naših realista.
" Mi smo već navikli na šablonmsk, i netačne podele naše literature na epohe i pravce, Tako je u svim jstorijama naše književnosti ozako* njeno već pravilo da u Srbiji ro“ mantizam traje do 70-tih godina, a da od pojave Svetozara Markovića počinje epoha realizma. Međutim, gotovo svi naši realisti, Što ma prvi pogled izgleda neverovat.no, imali su romantiča”sku fazu i katarzu. Štaviše, u vreme realizma! javljaju se ı prvi koraci modetne književnosti (poezija Vojislava Ilića haprimer). Romantičarska lite~ ' ratura, Omlađinski pokret i narodna književnost imali su velikog
uticaja i na naše realiste. | Zato
su gotovo svi naši pisci — realisti počinjali svoj književni rad roman~
tičarskim i rodoljubivim pesmama
i pričama (Skerlić, Nušić, Stanko-
vić, Kočić i dr.), ili podražavali i
prepričavali » narodne prpovetke
(Veselinović, Glišić i dr.) ili hudoj
savremenosti suprotstavljali „drev-~
nu ı slavnu prošlost” (Domanov.ć,
Sremac). Prema tome, Novaković – je trebalo da posmatra Sremčeve knjige starostavne i carostavne u duhu ondašnjeg opšteg romantičarskog patosa i patriotskog zanosa ı kod realista, a time D: Ukazao još na jedan problem naše literature koji nije dovoljno ni uočen ni proučen.
Naravno da knjiga, Boška Nova= kovića ima i pozitivnih strana, samo su njehc dobre strane više književne no naučne prirode. 1 premđa Novakovićeva knjiga daje jedan površan i površinski pogled na Sremčev život i književni rad, on nam je, naročito u drugom deju, dao nekoliko interesantnih. opservacija. On je ušao u Sremčevu „radionicu” i metod rada, a i ukazao na Sremca kao liričara, ·BtO, bar kako se meni čini, dosad nije isticano. Na poslednjim stranicama, svoje knjige Novaković je napisa& i jednu „poemu“, jednu apoteozu mw „sjaju ljudske topline...” i veličinž ljudskoty srca Ibiš-age. No | bored toga, ovom knjigom Boško Nova ković je pokazao i dokazao dan je više kritičae nego iutotičar, bolj književnik nege naučnik,
Dragoljub VLATKOVIĆ
S holelskog prozora u predgrađu |
Niz osvetljenih prozora u tami, oko njih sve mračno i puste: kao da je čitav sprat ulice otsečen | podignut u visinu, kao da su mutni vetrovi i veštice zaustavili voz
uw bezžljudnoj, gluvoj ravnini.
Pes Zašto „me sad ta parčad svetlosti, : Ze OON izdv |
ojena i poređana u mraku,
zabole kao rane nenadno otvorene? I zašto da mislim na te- kvadrate života
u tami izgubljene» Zašto da mislim na voz koji ne može da krene?
Možda zato što i u meni ima takvih kvadrata svetlosti koji sa ni sa čim nć vezuju | i osvetljenih vozova
koji nikada nikuda ne putaju,
NE GASITE
'Kako je zračno ovo praskozorje što tiho pada sa huma:
čini mi se da ono nc dolazi s meba,
nego da zrači iz mekog dobrog, čestitog lyadskog sma.
Ne gasite još le svetiljke
što gore po Wvalama,
po hevidelicama,
po tamnim hodnicima ljudskih bića.
Uvek se nađe neko koji tabana i od straha ne može upomoć da
Po mraku dovikne.
Čovek se tad cepa w dvoje, u troje,
oseća se sam, izgubljen i mali,
Pustite ra ovo praskozorje hjihove oči hrabrošću zapali.
Covek s pravog mesla
Vidim po boji vaših očiju da znate kako pauk plete svoje
Đuza RADOVIĆ
kaže
mreže
po svim kutovima gde se bivše vreme zbilo
među zidovima
i prodajete se sončlno nad sto mora a:
u kojima ste se okupali
još m pelenama
i trotoarom gazite zamišljeno kao da se čitav teret sveta svalio O, živote od žućkastog papira
ha vaša fleća
nikada nećemo drugovati tu istom danu
gde su i ptice pozajmljene ko zna otkuda
gde su i ruže bez trnja i miriša .
gde su i ljudi nestvarni i ne gaze ovom zemljom
i niko ne zna svoje pravo. mesto
A Čovek s pravog mesta kaže:
„naše je meslo od reke do reke
od šume do šume od polja do polja od staze do staze
de cvelaju našc godine
„od čoveka do čoveka što putuje
od usta do hleba
i nikada nije video ni belog boga
ni crnog đavola samo sunce s kojim ustaje
samo zvezde s kojima zaspi i sanja
i toliko drugih zvezda koje nije
stigao da vidi
i toliko drugih zvezda koje nije stigao da broji x od stalnog brojanja nemogućnosti na zemlji
I nije stigao da vidi kako se plete paučina
jer je sadio šume i ruže
jer ie postjao nade i hleb
i toliko drugih nemogućnosti što za jedan dan.
meće dati plod
Florika ŠTEFAN
· KNJIŽEVNE NOVINE
i ite ao ir aa +