Književne novine

w— _. ML. a. Hi —_—_•_|._ _ LG — 2

Godina X. Nova serija, br. 96

Možemo danas, bez ikakve bojazni i pseudoartističkih predrasuda, ponovo govoriti o književnoj angažovanosti i stalnoj revolucionarnosti savremenog jugoslovenskog pisca.

Sta je to zapravo angažovanost?

Odgovarajući na to pitanje, treba šasvim da zaboravimo na sartrovSsko-sovjetske smicalice, zamagljivanja i gruba obezvređivanja toga pojma. Pisac, književni ratnik i radnik u tim inostranim, zapadnoistočnim „viđenjima i određenjima je volšebna, mitska, . anarhističkorazaračka paklena mažšina koja i zna i ne zna šta želi i šta hoće; ili je, s druge strane, takođe mašina, ali umirenija i odmerenija, mašina doveđena do inženjerskog stepena vrednosti i „savršenstva“, zloguka mašina koja kroti i uspavljuje ljudske duše: pisac je tu ustvari samo birokratizovana poluga i točkić ogromnomoćnog i sveizravnavajućeg državnog mehanizma. Mračne li „tehnike“!

Ima, stoga, dovoljno razloga i mesta napomeni o izvesnoj dehumanizaciji književnog zvanja i poziva u današnjem svetu. Pisac je, kao i svaki drugi čovek, u njemu ne samo „šslamka među vihorove“, lomna igračka vetrova, „viših sila“ i „viših“ ciljeva, bezazleni, nezapaženi cvetak na bujnom drvetu Života, nego i stvar, sredstvo, zVUčČnik, aparat za razonodu i aparat za propagandu, uzalud „gordeljivo

„_ biće--koje.se.propinje na prste ne bi do srži!

li se razgovetnije čule njegove poruke, niegovi krici i vapaji, za koje, međutim, izuzev još nekolicine srodnih duša, idealista i sanjara, niko ne mari i niko ne haje; i biće koje, kao i svaki drugi isluženi ili pokvareni ili neugodni zvučnik i aparat, može jednim veličanstvenim pokretom jedne neumitne i veličanstvene ruke biti rashodovano. bačeno u staro gvožđe, na neko pusto đubrište ili — pod crnu zemlju. Pisci se zbog toga svete društvu: kako mogu i koliko smeju. Pljuju na njega, vređaju ga, štipaju, skrnave, komađaju, histerično ga muče — mučeći se i sami; razbijaju, gaze i ponižavaju ljudske i nacionalne svetinje ponižavajući se time i sami. Ili pak vrludaju, beže i (svesno ili nesvesno) sabotiraju propisane i zadate „savremene teme“, savijaju se, grče, izbacuju od jada i gorčine krv proizvođeći sive i beskrvne knjige o nekakvom izmišljenom i nepostoječem srećnom, ozarenom i nakolmovanom beskonfliktnom životu; ili se posipaju pepelom i obećavaju da će biti još „savremeniji“ — dakle još izmišljeniji, šećerastiji i beskonfliktniji...

LAZA VOZAREVIĆ: SIMONIDA,

U takvoj, eto, situaciji od pisaca i trudbenika pera traži se — da čaša bude puna do vrha! — disciplinovana angažovanost, pozitivna i optimistička društvena svest i poslušna mobilnost.

Krug kao da je beznadno zatvoren. Jer problem potcenjivanja kulture i dehumanizacije književnosti i književnog poziva u ovom industrijalizovanom i tehnokratskom svetu no rešavaju i malo je nade da će ga rešiti usamljeni dobronamerni pojedinci ili generacije iz-

Miloš I. BANDIĆ

gubljenih, gnevnih, stučenih, ili kako se još sve ne zovu, literata, a ni oni koji su neprestano gledajući u svetlu budućnost obneviđeli i zanemeli pred oporom i sumornom sadašnjošću. Jedina izvesnost izlaska, jedini lek i mogući život za danaSnjeg pisca je ponovno pribiranje hrabrosti: usretsređivanje na svoju osnovnu dužnost — na uporno traganje za čovekom uprkos svima i svemu zlom u njemu i oko njega, na oživljavanje i dinamično oživo-

tvoravanje humanističkih ideala, klasičnih i savremenih, na jednu mođernu i dosledno aktivističku

prosvetiteljsku misiju.

Samo, dozvolite ipak: ne po svaku cenu, i bilo kako, ili samo zato da se oduži đug rodu. Nipošto! Angažovanost izvire iz čoveka, pisca i humaniste, ona mu je urođena; ukoliko nije, ako se on svesno izjašnjava za nju, onda se ona mora usmeravati, vaspitavati, oplemenjivati. Angažovati se znači opredeliti se, služiti ali se ne potčinjavati: služiti čoveku i društvu Oopomenom ,„obazrivim savetom, kritikom; boriti se s njim, u njemu i za njega — za uspostavljanje humanističkog duha, istine, razumne razboritosti; ne podlegati ni slatkom laskanju društva ni njegovoj natmu-– renoj netrpeljivosti. Ni aktuelnim praktičarskim zadacima bilo koje vrste. Ahgažovanost podrazumeva odricanje, žrtvovanje, ali i staložen izbor i realnu svrhu za to. Angažovani je pisac onaj koji se nalazi uza samu žilu kucavicu života, na pravome t”mu savremenih htenja i potreba čovekovih, i koji, prilagođavajući se na svoj način živoj vatri đana i trenutka, ne ostavlja i ne zaboravlja ni za časak svoju umetnost, svoje lakokrile ili crne

MALI E

(ekolucionarnost „i angažovanosti

OLI)

BEOGRAD, 3

IHžiFA/UMVONILHLI! WH'HBBHBHOS bis

lirizme, svoj gorki i blaženi raj reči; čija energija neumornog društvenog borca i humaniste i strasnog estete i vizionara ima zajednički izvor i isto plemenito poreklo.

Angažovanost je zapravo drugo ime za produženu, trajnu, stvaralačku revolucionarnost. Za onu d ublju i smisaoniju revolucionarnost koja nije samo trenutni ili kampanjski zanos i zalet, iznenadni udar, pogrom i preokret, već koja se obnavlja, obogaćuje i nikad ne zastareva. Takva revolucionarnost je osobina i odlika našeg današnjeg društveno-političkog života. Takva revolucionarnost i angažovanost mogla bi da buđe — a delimično možda već i jeste — OSObina i odiika savremenog jugoslovenskog pisca.

Preteče i uzori mu nisu malobrojni. Koliko ih se samo žrtvovalo, koliko ih je bilo žrtava! Duboko i daleko negđe u planinama, sakriven u mirisnom šumskom lišću, izrasta nad čitavim našim duhovnim prostorom nonoshni epitaf Ivana Gorana Kovačića. Mnogo je dragocenih boraca, i književnika-boraca palo u Narodnoj revoluciji. Ali sudbina Goranova (kome su Dragutin Tadi-

janović i Jure Kaštelan posvetili potresne i nezaboravne stihove) možda „je najtragičnija i ujedno

najsvetlija: usmrćen od zločinačke kame nestao je, fizički, netragom: a među nama ostao i obesmrtio se

zanavek Beopapoyandpo ia (Gnani naša rana; naša živa zakletva. An-

gažovani. pisac: u borbi je, u Revoluciji našao svoj pravi životni smisao, i u borbi je pronašao, dostigao svoju punu poetsku i umetničku zrelost. „Krv je moje svijetlo i moja tama“. oglasio se iz ratne strave; a sloboda buduća bila mu je uteha „ko narođ silna, ko sunce visoka“. Zapažate li tu najezđu, poplavu, tu silnu plimu svetlosti sunca sred smrtnog pira krvi, mraka i pustoši? To je bio poslednji i najveći triumf Ivana Gorana Kovačića. I tako je mogla da se kaže istinita reč: Goran je postao zemlja... Tvrda i gorda zemlja I naša.

Ona je u nama i pod našim nogama: potseća nas i obavezuje. Srećom, naši spisatelji — osim retkih izuzetaka — nisu nikad bili, pa ni danas nisu od onog tanušnog i mekušnog soja “koji je bežeći u strahu od života nalazio utočište u izolovanom i posvećenom hramu umethosti. Revolucija i pisac stvorili su u našoj nedavnoj prošlosti svoj

zajednički jezik i svoju formulu Nastavak na 5 strani

-.

Goranova.

TON

JULI 1959

\

LAZA VOZAREVIĆ: IGRA.

Cena 30 din

Čedomir MINDEROVIĆ

»ANTIREVIZIDMISTIČKE« LAMEMTACIJE NA KONGRESU SOVJETSKIH PISAC“

Program našeg Saveza komunista, otkako je usvojen i objavljem na Ljubljanskom kongresu prošle godine, tema je kojoj se, u mnogim zemljama, na „svim kontinentima, neprekidno posvećuje velika pažnja. U celini, ili u većim ili manjim delovima, Program SKJ objavljen je već na* mnogim jezicima sveta. Na taj način, kao što je rekao jedan od govornika na nedavnom Četvrtom kongresu Saveza komunista Srbije, taj značajan dokumenat „prešao je ceo globus”, |

Ustvari, on ga još uvek „prelazi” — još uvek se, u celini ili u delovima, publikuje u mnogim zemljama. I dok se ove godine širom naše zemlje, u najrazličitijim oblicima proslavlja 40-godišnjica osnivanja Komunističke partije Jugoslavije —' Program našeg Saveza komunista, kao jedna od najznačajnijih tekovina naše revolucionarne borbe u sudbonosnom periodu od 1919—1959, postaje sve više snažan „faktor našeg unutrašnjeg društvenog razvitka i, isto-

NAŠI POETSKI FESTIVALI

I tako, malo pomalo, neopazice, i'oni su se ustalili, ti naši poetski festivali. U ovim brzim, nemirnim danima oni su nas pretekli: dolazili sm najednom, kao svježina, kao glas iz šume, kao riječ valova, vodopada, nada, kao tutnjava dalekih gradova, zov luka, put budućnosti.

Počelo je to jednog augusta, već sasvim na domaku jeseni, iznenada. Kiše su već padale, deni su bili čas vrući, čas prohladni, rosa se hvatala na stolce na terasi: najednom smo se našli, spremni da prvo sami sebi rečemo, da se nađemo, da se povjerimo, da se pobrojimo. a

Bilo je to na Plitvičkim jezerima. Nije nas bilo mnogo, nas poklonika jedne vjere, zbratimljenih u kakav rumeni suton, kad tako veliko sunce života odlazi za daleke planine, i raste potreba da se čovjek udruži s nečim što je tako neodoljivo ljudski tužno i bolno. "Tridesetak pjesnika i tri stotine posjetilaca jedne terase, pred jednom lovačkom kućom, koja je prije ličila na pionirske nastambe negdje u Kanadi, visoko gore, među oblacima, s tako tvrdim putevima do ljudi.

Nije dobro biti osamljen: mi smo se tražili u jezeru, Jutali smo proplancima, sanjajući vilu s izvora, u sasvim prozirnoj haljini prve jutarnje magle što putuje wu naše srce. U tome zamku, tako samom, ipak se skovalo jedno jedinstvo volje — da se krene.

Onda je došao rastanak i predah, dug, predug. Prijateljske riječi, već upućene nadama drugoga [estivala, morale su čekati jednu godinu, dvije pune godine: i dotle, dok su već sumnje obvijale nade, rasla je i probijala opne svoje ljuske jedna nova misao, pod pritiskom potrebe da se nastavi.

I tada su došle one zastavice na brodovima, one trube na Riječkom kazalištu, koje navještuju da je poezija došla i da je opet tu, brojnija, šira, proširena — radost da postoji jedan grad koji nas je primio m svoje plavo krilo. Negdje od Raše i Trsata do Senja, niz čitavi kvarnerski lngo mare, na području gdje je glagoljica ostavila svoj pečat m kamenoj pitomosti vinograda i zelenih terasa nad rumenom

zemljom — sišla. je poezija sedamdesetlorice pjesnika, ušla wu tisuće ljudi. Trideset tisuća posjetilaca velik je broj za jednu tako intimnu umjetnost kao što je poezija, koja je sama dah i duh. I ipak, na kraju, prvi duhovni kruh.

I sada, kao treća etapa te naše čudne i jednako nužne razvojne laze na putu približavanja umjetnosti životu i života umjetnosti, koga nije obradovala vijest da će na put gradilišta autostrade, među humke i livade, među tvornice i školske zgrade, zaći radost i duša poezije, vraćajući se niz humke i vijadukte budućnosti svojoj prvobitnosti na ravnom ogledalu Ohrida, gdje se prvi put ogledala slavenska pismenost. a Doeziju sigurno ne treba uvoditi: njen tok ne treba navrtati, niti joj treba pulove utirati — poezija je ono što će sami od sebe dati. To je sigurno: ali je sigurno i to da je ovo vrijeme odviše burno i nemirno, odviše olujno, da bi vrline rasle 'same od sebe, i podjednako bujno. Žaokupljen svojim brigama, prignut nad svojom svakidašnjicom, suprotno od Hegela, čovjek ovoga našeg vijeka poeziju ne samo da stvara, nego je i treba. Da je tako dokazuju nam, na primjer, likovi Lorke i jednog Prevera u ovo doba, kad je dobra šansona praktično jedna mala svačija opera. — Pa ipak, premda je poezija ta unutarnja frenezija, koja nastaje zbog neobjašnjivog dodira naše nutrinje i vanjštine, jedan naročiti oblik istine — ona je i nešto drugo, u isto vrijeme, ili bi/to trebalo da bude — zajednički put, zajednički mit u koji streme sve naše razdvojene niti. (

Evo, da bi se ti brzaci i potoci mogli lakše: da udruže u jednu

opću rijeku plemenite čežnje, pjesniku je dano da krene i da nade sva svoja uporišta života, kojemu pripada sva snaga, sva pravda i ljepota. — Stoipedeset učesnika našega festivala na stotinu mjesta otvara

sada svoj zvučni orkestar. i Budućnosti se otvara Još jedna široka cesta. Boro PAVLOVIĆ

·

Los em ian ap e a a a UC n A CO ca 5.c ==" 55 ia. UUUC

vremeno, sve značajniji međuna– rodni socijalistički dokumenat, čija je zaključna rečenica — „ništa Što je stvoreno ne sme za nas biti toliko sveto da ne bi moglo biti prevaziđeno i da ne bi ustupilo mesto onome što je još naprednije, jOŠ slobodnije, još ljudskije”. A · tom rečenicom se ne samo osuđuje postojanje makoje vrste dogmatizma (prikrivenog ili otvorenog), nego se naučno formulišu neiscrpne stvara lačke mogućnosti u razvitku društva i ljudske misli,

Notorna je stvar đa je Program SKJ, od prvoga dana, izazvao .uznemirenje, različito po intenzitetu, u . izvesnim krugovima svih .zemalja Istočnog bloka. Jugoslovensku javnost nije ni malo ni iznenadila ni začudila „antirevizionistička“ (ustvari antijugoslovenska) kampanja, Da li je Program, odnosno u kakvim su oblicima u tim zemljama publikovani stavovi Programa SKJ takođe nije nedvosmislena „stvar, Kampanja, što je uslovan termin, traje. Ali makoliko trajala, ona nas ne može navesti na pomisao da počnemo da dokazujemo da smo „pravovefni”, odnosno da pobožno potpišemo dogme koje su, bar kod nas, preživele i mogu da budu sa mo štetne po naš društveni razvoja Ako te dđogme još konveniraju neg~= de i nekome, ili bar om nalazi da su mu umesne i neophodne, heka u njih veruje dok ih ne iživi. Ako je na primer reč-.o jugoslovenskim piscima oni će u našoj zemlji. biti među prvima koji će se uzdržati od. toga da sovjetskim” piscima, i ma kome drugom, dokazuju opravdanost svojih gledišta na način kako se to čini u patetičnoj (često nakaznoj) „antirevizionističkoj” (uStvari antijugoslovenskoj) kampa= nji. To ne. znači da se jugosloven= ski pisci za svoja gledišta, i' dru Štvena i estetska, neće zalagati, i u zemlji i van nje. Nalazeći u Pro: gramu SKJ izraz „svojih osnovmniH

koncepcija o društvenom razvitku, Nastavak na 6 strani

*) Iz „Međunarodne politike” bmk... 221, od 16 juna 1959. god, a

i

aaa eu