Književne novine

Nastavak sa 1 strane

se menja. Ima ona svoj tok promena koji joj najbolje odgovara, koji. je sama izabrala, Potrebna je tu priprema, milenijumi pripremanja i strpljiyosti, kao kad se larva preobraća n leptira, Baš dobra analogija, a mi mislimo da se to tako brzo i lako menjal Kao da postoji odnos identičnosti između skraćeno vremena za koje se larva preobrazi u krilatog inSekta i stvarnog vremena koje je taj preobražaj pripravilo! Larva samo skraćuje vreme svoje vrste koje je ko zna koliko trajalo! Tajanstvena

· pojava metamorfoze izgleda da po-

“«

čiva na toj tajni skraćivanja vremena. Skraćivanje putem apsorbovanja — to je tajna prelaženja vrste u jedinku. Hiljadama hiljada godina radila je vrsta za jedinku da bi je osposobila da primi w sebe njeno iskustvo. Vraga jedinka postoji samo radi vrstel To misle samo kojekakve neznalice koje ne mogu da uzdignu misao ni za dlaku iznad pukih činjenica iskustva. U tipu jedinka prevazilazi ne samo vrstu nego i samu sebe!

Kao da i ja nisam posmatrao i beležio iskustvo! Ali iskustvo nije tu da me savlada svojim mnoštvom. Ja zazirem od njega. Ono mi se pričinjava kao stostruka hidra koja hoće da me pridavi, uguši ako ne unesem sistem u njenu bezglavost. Nema šta, bezglave su sve stvari u koje ne unosimo svoju ličnost. Eto ti, opet ličnost. Nikako da je mimoiđeš. 1 osećaš koliko se tajne obvilo oko nje i znaš da ti sve zavisi od njenog rešenja, a rešenje ne možeš da nadež. To ti je život. Tajne koje ne „možeš da rešiš. Eto ti, pa sad živi ako možeš!

Najviše se istine ne kazuju, ne otkrivajul To sam u WMajmarh nau čio. Šta bi knez na to rekao! Ja sam ti, kneže, odan i pokoran, ali dozvoli da w sebi ostanem ono što sam. Sta je to, ni sam uvek ne znam. Pri današnjem stanju znanja pojam individuuma (opet volim tu reč mada mi gospoda sa katedri prebacuju da sam je uzeo od Francuza! Bože moj, pa šla mi sve ne uzimamo jedni od drugih! Uzeo sam, tačno, ali ja od svakog uzimam šlo mi je, volja. A moja je najviša volja da obuzdam svoju samovolju. Opet paradoks, reći će oni sa ušrafljenim mozgovima. Šta mogu, ne Živim ni za koga ko bi mogao ma šta da mi kaže što žadire u moju ličnost. Mali je ovaj svet za menel Skučio sam se u sebe, stesnio

sam se da bi se u kosmos vinuo. Ispuniću gal A lu nema šta da se govori. Uopšte, gde se radi tu su

malo potrebne reči. Sve reči na kraju izlaze na jedno: nišlal Svuda samo delo odlučuje... Ala sam ze ja udaljio! Baš sam brbljivac. Šta sam ono hteo reći?)

Ah, da! Treba biti pristojan i drŽati se pravila o ponašanju! To si me li naučila, meine liebe Lotte! U krv mi se to upilo, čak i kad si sam i kad pišeš nešlo što niko posle tebe neće videti, pazi! Svuda ebrati

ažnju na interpunkciju, ti znaš koiko je ona za tebe važna! Okivaš njome samovolju rečil Saznao si ti koliko su reči samovoline, brzopleie, nesigurne i izdajničke. Moraš od njih da strepiš na svakom „koraku. "Ti znaš, matora huvljo, da u tebi vreba stotinu potsvesnih nagona, I)a 'skoće, da te smute, da te podvlasia. Zato ćuti!

Gde sam ono stao? Samo da me neko ne omete.

Zašto sc tako krijem? E, kad bih to 'smeo da kažem samome sebi čak i u četiri okal Šeret sam ja, umem ja i drukčije! Kako me ona gospoda zamišljaju ulickanog, uglađenog, napuderisanog, spremnog na poklon i duboku potčinjenost: dobar dan, klanjam se, molim lepo, moje najlepše željel... Ha, ha, ha! Oni zaporavljaju da su među mojim precima bili i berberi, vinari, šusteri, bačvari, kovači, zidari, seoski krčmari i krpe, sve krepke zanatlije i Hanswurst il Pa zar ovaj svet nije komedije, samo treba biti komedijant! Ja sam pre svega pajac, obično spadalo sa sto lica! Ho, ho! A onaj smetenjak, onaj ogluveli muzički čarobnik što nikako ne može da me očara, pih, šta taj samo zamišlja kad. natuče kapu i kao bure prođe pored porodice Njegovog Carskog Veličanstval Kao da se na taj način nešto postiže ili kao da ja bolje od njega ne vidini koliko su prazne sve le tikve kojima se ja duboko klanjam. Đa ja živim stalno na dvoru, a ne onl Ali potre-

ban je jedan stabilitet u odnosima,

neki red u životu mora da postoji. Ne može svako da radi šta hoće. Taman posla, onda bi se sve raspalo u haos. Elementi su i onako pogana slvar. Samo čekaju svoj čas. Bukne slihija i više je ne zaustavi. Nema otpora! Koliko je važna ta reč otpor! Kako joj se smisao menja!

Svako je stavljen da bira između sebe i otpora prema drugima. Ja sam izabrao sebe i olstranio otpore. Zato sam ostavljen na miru i izgradujem sebe iznutra kako ja hoću. A onaj nesrećnik samo misli na otpor! la ne volim njegovu muziku, Hteo bi samo nešto da prolomi, pogromi, uništi. Ništa stvaralačko. Ne može se samo negirati. Negacija osšsiroma-

šuje, (U prirodi nema' ruošilačke negacije. Priroda je stvaralac. Njoj je svako rušenje osnov za novo građenje. Lako je rušiti, to ume svako, ali cilj je delo, U početku beše deloi

isam ja uzalud ispravio Bibliju,

e volim rušioce, to nas iznulra osjromašuje. Ovaj gospodin von Betoven mora da je vrlo siromašan. Pa on kao da nema drugu temu od rušenja! Kako su mu radosti skučene! Ili samo ruši ili hoće na nebo! Kakve budalaste krajnostil Ne zna taj šla je životi Zalud sva melodiozna veština muziciranja, (ostalom, i stari su majstori umeli to još veštije, Ali su imali sistem, gradili su svoj kosmo5. Kako je Bah nešto sasvim drukčijel Tako može samo onaj ko ve· ruje u čoveka. Nema potrebe da pastirski ćurlika niti da se penje na nebo. Taj je nebo svukao na zemliu.* Šta je nebo bez čoveka? Ništa. Šta je priroda bez čoveka? Ništa. Ona ga je slvorila, ali ie bez njega orazna. Ali ovo je stvaranje kosmosa! Kosmička harmoniial Kao da se sama sa sobom: zabavlja! I onda, onaj njegov vijugavi, Woleteni melos f{uge, ona zvučna spirala bez kraja i početkal

To, to, bez kraja i početka! To sam oduvek wu sebi nosio: ritam »Stirb und \Werde«! Kad pogledam, zar ovom postajanju ima kraja i konca? Pitanje prapočetka? Smešno, trice i kučine! Kad bih mogao da nadem samo pravi izraz za te sholastičke besmislice. Ali, zaboravio sam, zaboravio. Mnogo mi je stvari prošlo kroz glavm. ko bi to sve zadržao! I našto? Zaustavljam samo ono što mi treba, ono što će da me ovekoveči.

Ovekoveči? Pa da, ja sasvim slo-

'bodno i otvoreno izjavliujem: o ne-

kom prestanku moje aktivnosti posle smrti ne može biti ni govora. Priroda mora: da mi podari drugi oblik kad ovaj dotraje da bih i dalje nastavio

svoje neumorno delo.

Ali treba žuriti. Ima mnogo da se uradi. Pre svega da se dobro u sebe, uvijem, da se zaštitim. Osećam se nežan kao novorođenče. Pod izgovorom da krijem meko tkivo konačne istine, Ja štitim ustvari sebe. Jer, kako da se pomirim sa saznanjem da je istina beskraina I da ne mogu do kraja da je dokučim? Gde da je nađem.,. čime da je za sebe privežem? Rečima? A CiJ

Kako je ovaj ljudski rečnik siromašan prema prirodi! Pogledaj samo kudgod hoćež, Čime se sve potrudila i na kakve raznolike i tanane načine ume da uhvati boju smisla i da ispolil svoju volju! Ali mi ne umemo da čitamo knjigu prirode. Treba se, naučiti. Šta sam ja godinama na 'to utrošio! I ooet, čas mi se čini da znam, čas da ne znam. Koliko je čovek u suštini svojoj ograničen, Ne znam, nisam siguran da li se radi o mojoj ličnoj ograničenosti ili jc to ograničenost ljudske prirode koja se kroz mene ispoljava? Svuda prepreke, svuda laž i obmane, iedino ic istina u prirodi. Ali čik, uhvati.ie i privi uz sebe kao” dojke mlade' žene!

A opet, šta bi od čoveka bilo kad bi nestale sve prepreke njegovom duhu? Ništa ne bi od njega postalo. Propao bi u komotnosti duha. Sve se svodi na aktivnost, ali nema dela bez prepreka. Sva je veština u tome, ako hoćeš da ti kažem, da owraničenost iskoristiš u svoje svrhe, Od svega negativnog što ti se isprečuje treba da stvoriš stalno potstičući materiju za razvitak svoga duha. Iskoristi svoju ograničenost da postancš

u duhn neograničen, da postaneš li- „

čnost koja će svet dovesti u zapanjenost. To jedino mogu da ti savebtuiem, čoveče.

Eto, opet sam došao na ličnost. To za mene nile tvrđava. la *aj pojam shvatam dinamički, A ličnost traži delanje. Delo je otrgnuto parče večnosti, jedino koje. možeš da staviš pod svoj skut... Treba delati, stari, matori šerete, a,ne pričati. Kako si sc samo slatko raspričaol Dosta riče, na posao!

W a Zoran GLUŠČEVIĆ

Ha sea aaa Ube onie al eni eajns nika o e i epa a n a ada a eni a aaa a eta O Maa

(ulonrizatija ostetik

Predrag: PALAVESTRA

VREDI LI RASPRAVLJATI

Izgleda da je, samom prirođom ovih i ovakvih komentara i, još

više, pritodom pojava i situacija,

koje se u njima komentarišu, neizbežno da se izvesna pažnja posvečuje ne samo onome čemu po zasluzi pažnja pripada, već i onome što po svojoj efemernosti, u drugim i drugačijim prilikama, ne bi bilo vredno ni pomena. Trenutne i prolazne okolnost, kratkotrajne tendencije, koje ostaju bez većeg odjeka, ali koje se, u datom trenutku, javljaju kao povod razno-

vrsnih, polemičkih ili ne, razmišljanja — zbog posledica, makar i trenutno bolnih, — mestimični :iz-

danc; najrazličitijih mišljenja, pojedine umetničke i književne akcije, kritičke ili pseudo-kritičke reakcije, igre, trzavice i šokovi sve se to, zbog svoje aktuelnosti, nameće svakoj hronici Kkhjiževnih strujanja i kretanja, obavezujući je da se njima bavi, bez obzira na njihov pravi značaj i bez obzira na to što će, već sutra, prestati da

buđu išta drugo do podatak o jed-'

nom stanju, praška beznačajnosti, majušni simptom koji se ne može meriti sa dubokim smislovima što ih, u svome večitom obnavljanju, sadrži lepota umetnosti.

Ako se, dakle, u ovim komemtarima tretiraju i s izvesnom ozbiljnošću razmatraju neke postavke jedne konfuzne, razvučene i kvazinaučne „estetike“, koja je, neđavno, dobila nezaslužen publicitet *), u tome ne treba viđeti samo priaavanje važnosti jednoj efemernosti, već i pokušaj da se jedna ne~

prihvatljiva i estetički · sumnjiva tendencija nazhači i nagovesti. Izvesne „postavke naše „nove“

totalističke estetike, čija je pojava, u današnjim uslovima, neočekivana pa, donekle, i zagonetna, zaslužuju da buđu osmotrene, pre svega kao povodi za jedno svestra nije preispitivanje kako „problema umetnosti u socijalizmu“, tako i problema socijalizma u umoetnost:. To zaslužuju ne po svojoj originalnosti, niti po svojoj dalekosežnosti, o čemu bi teško, jedino me= hanicistički, moglo da se govori, vec po svojoj aktuelnost:. T to delimičnoj: utoliko što su za dana-

šnja shvatanja o karakteru i funk-

cijama umetnosti, neprihvatljiva i, u načelu, prevaziđena, kao. razbiažena. i..nešto liberalnija formulisana varijanta jednog dobro poznatog „estetičkog“ i „kritičkog“ sistema (imeni Ždanova), i utoliko što svojom šematičnošću, pragmatizmom i neodgovornošću potsedaju i opominju đa, kođ nas, ko zna kako i zašto, mnoga živa i krupna pitanja iz oblasti estetike i teorije književnosti nisu rešavana ni rešena, čime je indirektno i omogućeno da svaka umišljena i nam:išljena, vulgarizatorska „este~

1) Risto Tošović: »U iskrivljenom ogledalu«, »Politika« od 2 jula i 2» avgusta 199 godine, _:

'dikaonice.

: IOstavljam,;=gatorss bar" Ve

KOMENTARI

tika" uzima, i dobija, prava vrhovne arbitraže, koja se, kao 1 vaka tobož poslednja reč i slovo salomonovo, izriče OgBikičit kao 5 pre nih teza, kojim operiše totalistička „estetika“, izdvaja Se, sudeći između ostalog ; po čestom ponav ljanju, konstatacija da je za literaturu najbitniji elemenat da li će „obuhvatiti celovitost života sa onom potrebnom dubinom koja umetnički ostvarenim likovima obezbeđuje razvojnu kompleksnost — sud bina i karaktera“. Ta „estetika . znači, pledira „za dela koja bi nam pružila totalnost (...) života , Jel, navodno, „kada je reč o saznavanju ist:ne na jedan osoben — umet nički način, dakle uvek celovite i-

'Da su ta teoriska pitanja rešena, nikome ne bi palo na pamet da iole ozbiljnije prilazi postavkama iIznetim u jednoj „teoriji“ koja, zalažući se za totalitet i SVeObuhvatnost književnog dela u odra žavanju života, stoji na pozicijama onog istog ostetičkog uverenja koje se deklarativno, Što znači savršeno verbalno, tom istom „teorijom“ negira! Dok estetički pogledi Černiševskog afirmišu život kao estetsku vredhost, smatrajuči ga kategorijom lepog, i insistiraju u ubeđenju da njegova neprekidna svežina pretstavlja najnepresušniji i, ujedno najidealn.je predmet svakog umetničkog interesovanja, dotle naša „nova“ totalistička „estetika“ zahteva od književnosti dela „koja bi pružila totalitet toga života, i njegovo lice i njegovo naličje, ali u jednoj uzročnoj povezanosti, kroz takve kompleksne likove čiji životi odražavaju stvarno istoriske tendencije“ — što dovoljno jasno i nedvosmisleno govori o dubokoj unutraSnjoj povezanosti tih dvaju shvatanja. Totalistička „estetika“, međutim, gubi iz vida tu okolnost i, brkajući orig:nalnu postavku Cer-

stine, onda je manje značajno da li nešto zaista postoji stvarnosti

niševsko» „Lepo — to je život“, SS 00 e

j i sko- * Odtogadalije to cćla istina, dali ša njeno JeEraiDayaN0 NIgOTPi9V je to cela stvarost“: Takva dela, skom parafrazom „Lepo — to je Dbrema totalističkoj „estetici“ i, ra-

naš život“, obara se svom snagom na estetičku formulaciju Černiševskog, misleći da time negira „poslovič ii aksiom socijalističkog realizma“. U našim tužnim književnim prilikama, zbog obilja svakojakih, najčešće protivrečnih „estetičkih" i „teori:skih“ koncepcija, koje se ođ nevolje i iz neznanja prihvataju kao tobož značajni prilozi rešavanju „problema umetnosti u socijalizmu“, neizbežno mora

zume se, ne samo prema njoj, već i prema onim teorijama na koje se ona oslanja, „nastaju iz jednog prisnog prožimanja njihovih stvaralaca i društva čija objektivna realnost (...) vrši katalizatorsku „kontrolu“, stvaralačko |pročišćavahje i nivelisanje“.

Moram priznat; da mi je, u ovome trenutku, upravo nemoguće da zamislim neko književno delo

bit: posvećena sasvim nezaslužena Boja. bi a . ž pažnja onim „postavkama Koje, MO obuhvatalo „celovitost žiizmeđu ostalog, ne razlikuju, ori- VOta · : a. ginal ođ parafraze i kopije i koje i izražavalo acelovite. istine 6 grešnog Černiševskog proglašuju , _ Sadržavalo „celu stvarnost“, tvorcem „noslovičnog aksioma so- KOje je ~

— nastalo „iz jednog prisnog prožimanja“, i koje je i — bilo „katalizatorski (?!) „kon trolisano“, „stvaralački · „pročišćeno“ ji mivelisano“, „objektivnom

cijalistččkog realizma“ — a pišu se i izriču s pretenzijama esteti-

čarskim! O tempora! O mores!

O TOTALITETU de

„x kongenijalnost.i pisaca i pojedinih dela besprimerna je ne samo u iStor:ji svetske književnosti, već i u najapstraktnijoj teoriji — sem u „haučnoj“ teoriji totalističke „estetike“, razume se.

Traženje da književno delo integralno zadovolji sve oblike i sve vidove Životne stvarnost:, čitavo ono bogatstvo odnosa i pojava ko-

trenutku, nastranu mnoge ovakve ! slične elementarne zablude totalističke „estetike“. „Zadržavam se samo na nekim njenim postavkama i tumačenjima, „delimično i zbog toga što se, u današnjoj situaciji, ta nabrzinu sklepana „teorija“ jav lja kao „prinmcipijelno“ obrazloženje nedavnih monstruoznih i avetinjskih paskvila, „publikovanih tu jednom delu štampe povodom dodeljivanja nekih književnih nagrada delima koja, navodno, „nemaju ni estetske ni moralne ,vređnosti u Uumetničko-idejnom smislu“, a, kako rekoh, delimično i zbog toga

nju i previranju, sačinjava život, ne ni jednog doba, ni jedne epohe, već jednog jedinog trenutka, insistiranje · na izražavanju · „cele Stvarnost: života“, nespojivo je s prirodom i osnovnim principima umetnosti, a, samim tim, i sa nače-

„. realnošću“ jednog društva. Takva'

je, u svome neprekidnom menja-·

što, iako na jeđan praqmatički i vulgarizatorski način, zađiru u ona pitania kniiževne teorije o kojima

konačno doista treba progovoriti s punom naučnom odgovornošću, da se. i ubuduće ne bi iavljale slične veštačke i mehaničke, nenaučne i kampanjske „estetike“.

Iz gomile raznovrsnih, na si utrpanih, nepovezanih i protivreč-

a oi ri A ———~|

lima logike. Čak ni istorija, ni hro nika određenog vremena, i zbivanja što, se u njemu dešavaju, ne mogu imati takve i tolike pretenZzije za sveobuhvatnošću, da i ne govorimo o dijalektičkoj nemogućnosti spoznavanja „celovite istine“. Kao što se od jednog muzičkog il: likovnog umetničkog dela ne može očekivati da izrazi celovitost života, „celu stvarnost“, tako se ni od literature ne može tražiti da „pruži totalitet“ toga

· Života, pošto su, pred čovekom i

pred stvarnošću,

TOB GUAVNA

Osmosga dana, u ponedeljak, prviput zapeva ptica od pepela i zid progo-

JABUČILO

pre koju taj čovek čini onakvom kakva ona u određenom trenutku jeste, sve umet-

nosti ravnopravne. Ne mogu se po-

vori.

Prazninom omogućena reč traje u zidu

Lobanja koje mutna svetlost probi Vatre progledale vodom i tuđe vidu Ruže umesto svesti za doček kobi. Svetlost čiju vrlinu ne zanima | Nijedna boja ognju tom je bliska. Drskih li šuma lamnim zanosima

Niz mrak opevan u žaru feniksa.

Svuda su zvezde, i gde smo„ prognani. i

Grožđe opeva noć po prisojima. Dubinu bez oka ne brine u tami Vreme vreteno valre u ušima. Oiućdli zvezdanost ždralovito plamen; Ko zid progovori slepilo i nebiće. Između sna i nade otrežnjen odabra Providnost i sjaj koji prazno sviće.

NEMUSŠSTI JEZIK

Slušaj labulude, budne slavozuje, ZŽabitljivo velebilje, lek potaji.

Jasnost bez dodira smisla strelom snuje .

Kulu strme teže u obmanutoj graji. Zaspali sunčar sa glavom u zidu Ne kaže: noć, kaže: gorčina I od te sorčine saopštene vidu

Na lažnom drvetu istinit plod muca.

Omorike šume: o more, O morčć, Zdralovi prazno preletaju mora. Bunika bunca: o ludo predvorje;

'KKomonika peva: čemerna je gora.

"Tvoja je snaga izvan tebe. Reči

Nadživljuju tvoju mudrost. Kad izgori

Papagaj koji te od uma izleči, Nastaće pometnja, požar i pomori.

-_—_—___— ____ ___________________ __________________ | —L | | __—–—— —- __—

> '

U sličnosti nadživi varljivost i žalost U debu sa koga ne mogu da slete Pauni.već lažni čija posustalost Završi požarom, lovinom sujete.

U čežnji zaostala za onim što čezžic Izjave sunca uprkos prevari

Proveri krilatost ružama ško rezne Žarom dopadljivim izmišljenih stvari. Pusti vrhovi dok okajavaju

Našu slabost, viti' nedosjaj i zmiju, Bitnost koja peva da 1 sluti izdaju, U vlastitom biću crnu nedoćiju. Pustinjo verna napušlenim- dražima, Nereč-grad u polju Jadovniku gori. Stvari se valrom dokazuju i lažima

kamen Otkriva istina radoznaloj zori. DODOLE Ko sat bez kazaljke —- oganj. Otkucava

Pronadena praznina slična suncu belom, Što posvađa budno sa onim što spava

I let zaustavljen s laži odletelom.

Pa pevaju: daj nam budućnost k'o sećanje, Svet više iza nas nego li u nama.

Da bi čeznuli i pevali daj manje

Nego što nam treba, Đadaj kišo tamna!

Ružu nutrine nude bezazleno

Promuklom dodiru dana da ga svlada. Između njih i sveta strmog, eno,

· Kao u jamu teška kiša pada. x Žuboriku biljno pesmom dozivaju · e I dan za temenom k'o potonji cvet.

Bela im vrana na jeziku. Znaju

v ; da pomire svet. Sa lažnom slikom p Branko MILJKOVIĆ

sunca.

. lovite“, totalistička

sebne „estetike“ praviti za svaku umetnost, a. upravo je apsurdno kakva bi se monstruozna dela muzičke i likovne umetnosti morala „ostvarivati po, „principima“ totalističke „estetike“. Odbacivanje svega pojedinačnog, kao, za ume-

tnost, zbog površnosti i jednostranosti, neprihvatljivog, štetnog i nazadnog — jer dovodi „do nepoštenih rezultata“ — čini čitavu

totalističku „estetiku“ apsurđnom, pošlo pretstavlja negaciju književnosti i umetnosti uopšte, oduzima~– jući im osnovne, najsuštastvenije osobine i svođeći ih na golu šematsku konstrukciju i besmislenu apstrakciju.

Na kakvim pozicijama i kakvim

princip:ma počiva onda ta „estetika“ čiji su zahtevi tako neodrživi i apstraktni, tako veštački? Polazeći; od cele društvene stvarnosti, kao neprikosnovene estetske realnosti iz koje književnost treba da crpe sve svoje „vrednosti i lepote, sve svoje umetničke istine, koje, usto, treba da su „uvek cei „estetika“ u načelu negira i odbacuje humani i humanistički smisao literature, svodeći čoveka, sa svom njegovom mnogostrukošću, i moralnom, i psi hološkom, i emotivnom, i s0ocijalnom, na nivo savršene beznačajno-

________ ______. Sti, koja se, kao izraz pojedinačnog

—— –utapa, i gubi pred vidovima | ogo„ binama opšteg. Covek je, za tu „estetiku“, nevažan kao estetska

realnost, ukoliko ne nosi i ne a. ražava pozitivne istoriske tenden„

cije u razvitku društva. Ogromna

i neslućena bogatstva njegovog u. nutarnjeg (individualnog, intimn

svesnog i potsvesnog) aktiviteta, nezanimijiva su i nepri

života |

kladna za umetničku obradu, ak,

se uporede sa čovekovom društve. – nom ~ orijentacijom i alttivnošću, jer, za totalističku „estetiku“, u., opšte 'nije važno da li „nešto za. ista postoji u stvarnosti“, koliko je presudno „da li je to cela stvar, nost“, u kojoj su najvažnije „stvarmo istoriske tendencije“, "im stavom mnrema čoveku potvr. đuje se pravi smisao ttotalistička „estetike“, koja stoji na pozicijama klimavih uverenja da Kknjižev. nost treba da daje zamišljeni i to= · bož iđealni privid života (jet je

„manje značajno da li nešto zaj- ~

sta postoji“) i životnih' odnosa; te

odnose, međutim, u totalitetu, m

že da obrađuje jedino istorija, dok književnost i umetnost uopšte polaze upravo od pojedinačnog, od onoga što'u velikim „društvenim kretanjima i opštim istoriskim situacijama doživljava čovek. Za mršeni i zagonetni splet doživljaja, . nemara, šokova, raspinjanja, iskušenja, saznanja, poraza i savladavanja, splet velikih i malih drama koje ispunjavaju život svakog pojedinca, bez obzira na društvo ko-. me on pripađa, pa, samim tim, i na tendencije koje u svome razvitku to društvo ima i manifestuje, zapostavljaju se, po principima te veštačke „estetike“, kao ne samo sporedni, već i opasni, pošto se može dogoditi da neko umetničko 'delo, na taj način, „isečak iđentilikuje sa celinom", da ga osamostali do te mere da on izgubi „Svoje prirodne veze sa opštim razvitkom prisvajajući (...) bespravno za sebe tu opštost“. i Zahtev za celovitošću — da knji. ževno delo odrazi totalitet života, — afirmacija opšteg i njegova apso.

lutizacija na račun pojedinačnog, ~—

pretstavljaju, u osnovi, bez obzira · na mestimična formalna i verbal-,

na ograđivanja, negaciju, \knjižeydin |

nosti kao humanog. stava. TotaM-,., stička „estetika“ čoveka .(pojedim„.

načno) podređuje ne samo druš-

tvenoj stvarnosti (opštem), već i. tendencijama koje tu opštost ide-

ološki i istoriski određuju. „Estetika“ koja počiva na tim i takvim

pozicijama, ne može, međutim, u-

prkos svoj svojoj prividnoj pro-

gresivnosti, biti ocenjena drukčije

do kao mehanicistički i pragma-

tistički pokušaj vulgarizacije es-

tetike, i to pokušaj iz roda onih

oji su kao recidivi već razobliče-

mi i skinuti s dnevnog ređa.

PI O POZITIVNOM ı NEGATIVNOM ·

Teza o totalitetu književnog dela proistekla je, u trenutku stvaranja ove „estetike“, iz jednog mehaničkog upoređenja kojim se ta „estetika“ poslužila tražeći sličnosti između većine đela sovjetske i nekih dela savremene naše književnosti. „Čitajući ta dela u kojima smo nalazili samo pozitivnu stranu života, spontano je iskrsavalo pitanje: da li je to cela istina, da li je to cela stvarnost. Ako se (...) takva dela — u ko-' jima se jednostrano insistira na

pozitivnom, upoređe s nekim deli-

ma naše novije prozne književnosti — u kojima se insistira na negativ mom u životu, zar nam se, — bez obzira na obrnutost pobuđa i postupka — ne nameće simbolična sličnost metođa“, jeF navodno „neki naši pisci (...) umesto da dijalektički savladaju | pomenutu jednostranost socijalističkog realizma, tojest da umetnički obuhva taju život u organskoj povezanosti njegovih nužnih protivrečnosti, oni su u oblikovanju negativnih pojava i karaktera našli protivtežu 24 sve ono što im je „nedostajalo U delima ostvarenim metodom socCijalističkog realizma“. |

Najjednostavnije i, ujedno, najbanalnije rešenje, koje se, iz OVakvog upoređivanja moglo izvući, bila je teza da «književna dela, „bez obzira koqja područja života 0 brađuju“, treba da obuhvate „celo vitost života“ 7 da „ističu (...) 0” snovne društveno-istoriske tenden

Nastavak na 4 strani

i Pb} 47 Voi

e |: Pa fe M a 0 A

KNJIŽEVNE NOVINE