Književne novine

S AKRT

TE ' &

(Plutarh: „Helenski i rimski iunaci i niihove sudbine“, Nolit 1959 godina)

Plutarhovi Uporedni životopisi uvek su privlačili citaoce i bili Omiljena lektira „najvećih duhova čovečanstva: Šekspira i Melanhtona, Betovena i Getea, Stendala i Hajnea. Pišući o najmarkantnijim

. pojavama helenške i rimske ıisto-

rije, Plutarh ne postupa kao istoričar, već postiže da u svakom životopisu osetimo meku vrstu rOmansirane biografije. Njega inte-

resuju ljudske crte njegovih ju-

naka, on traži u herojima čoveka s njegovim vrlinama i manama, zanosima i Klonućima. I sam na jednom mestu, u biografiji Alekwandrovoj kaže kako mu nije do toga da piše istoriju, nego ŽivoOtopise; a osim toga vrlina ili nevaljalstvo ne objavljuju se uvek u najsjajnijim delima, nego je često neznatno delo i neznatna reč ili, Štaviše, kakva šala objasnila karakter bolje nego bitke u kojima su pale hiljade boraca. Zato Plutarhovo delo u svim vremenima nalazi svoje čitaoce. Ono se po svojoj lepoti i svežini može, do isto uporediti, kako kaže prevodilac dr Miloš Đurić, sa lepotom i svežinom ~ „atinskih spomemika TI građevina:, „Od vremena kad su te građevine dovršene 'prohujale su nad Periklovom Atinom već dve hiljade i nekoliko stotina godina, a nad akropoljskim ostacima svet i danas ponavlja Plutarhove re či: ta dela ne stare nego neprestano dišu „i žive. I danas kad se čovek popne na Akropolj, čini mu se kao da su umetnici i radnici otišli na kratak podnevni odmor te da će ih videti da se uz Propileje Propileje vraćaju da produže prekinuti posao. Što je naš pisac rekao za akropoljske građevine, može se primeniti na njegove spise: u njima živi raznolika ljudska priroda koja ne stari“.

Od ukupno četrđesetšest upored nih životopisa prevodilac je izdvojio svega šest, ali svakako najboijih. Prva dva uporedna životopisa pošvećena su Aristidu i Marku Katonu. Aristid je bio političar koji se odlikovao strogom čestitošću i njome stekao ugled ı ne iražeći qa. Pored čestitosti druga nje gova odlika bila je pravednost koja je postala poslovična: | Njegov Glavni takmac bio je Temistokle 'koji se oslanjao na široku narodnu masu, dok je tražio potporu u rođovske vlastele. Njihova borba neprestano je ometala političko sređivanje, i zato je Aristid gOovOrio: „Atina se neće smir:ti dok nas obojicu ne baca u baratron“, tj. ne strmoglave sa stene. Konservativan je bio i Marko Porkije Taton, poznat kao kensor, čovelc izvanredne energije i istrajnosti, ali, za razliku od Aristida, ı kao pristrasan. Mao veliki rimski rodoljub bio je nepoverljiv prema helenskom uticaju, koji je, po nje govu mišljenju, prekstavljao moralnu i nacionalnu opasnost.

' on naprosto' meteor,

· Druga dva uporedna Žživotopisa obrađuju Gaja Markija Koriolana

-i Alkibijada, Obojica su u istoj

meri pokazali ne samo kao vojnici vesiku smelost i hrabrost nego i kao vrhovni vojni rukovodioci izuzetnu umešnost i smotrenost. Njima je zajedničko i to Što su svoju otadžbinu, dok su joj bili na čelu, uvek na vidljiv način uzdizali, a još na vidljiviji način nanosili joj Štetu kad su je ostavljali. Jedina je razlika među njima u tome što se u Koriolana često ispoljavala njegova iskrenost, dok se Alkibijad odlikovao prepredenošću. Srdžba u jednog i drugog išla je dotle da su svoje sugrađane u velike nevolje uvalili, ali. čim su shvatili da su se ovi pokajali za svoje postupke, opet su se odobrovoljili.

Treća dva uporedna životopisa obrađuju Aleksandra Makedonskog i Gaja Julija Kesara. Aleksandar je bio skroman i umeren, nije Žživeo ni za Što drugo nego za poslove i dužnosti svoje, što mu ih je dostojanstvo nalagalo. Neobuzdanoj želji za velikim delima odgovarale su sjajne državničke i vojničke sposobnosti njegove. U životu ovog ekumanskog kosmo-~

tvorca — a to je postao zahvalju- ,

jući velikim delom i svom učitelju, čuvenom filosofu Stagiraninu Aristotelu: — naročito su interesantna tri perioda: mladost i prve godine njegova vladanja, vojni pohod na istok i godine posvećene, organizaciji države. Aleksandđar je tako postao najsjajnija pojava u helenskoj istoriji. NiJe koji sine i začas ugasne; njegovo delo ostavilo je dubok trag u daljem raz-

·vitku ljudskom, a ime su mu i pod

vizi zaokupil: | maštu pesnika i svih narođa istočnih i zapadnih; i naša stara književnost ima ta-

kođe svoj roman Aleksanđriđu, ko-'

ji je svakako prevod.

Kako Aleksanđar, tako je i Na

sar veoma rano ispoljio čvrstu i nesalomljivu volju, dalekovidost, pronjcljivost, i izvanredan državnički đar. Pa ipak, celokupna njegova delatnost ne može se objasniti samo njegovim ličnim talentima. Oni su mu pomogli više nego drugim pretstavnicima njegove klase — bio 'je pretstavnik nobiliteta, strasni ljubitelj YWskoši i elegancije — đa shvati koji stoje pređ rimskim robovlasničkim društvom i odredi puteve za njihovo rešenje. Kesarov stav nrema ljuđima bio je najčešće \slovljen oljitičkim motivima. Za vreme Galskog rata on je mnogo? pnuta pokazivao svirepost i verolomstvo, ali je u isto vreme umeo da zadivljuje svojom velikodužnošću i blagošću. Kesar je bio jeđan od najobrazovanijih ljudi “svoga vremena. O njemu se govorilo da je u isto vreme mogao da sluša, čita i diktira pisma. Tako se on proslavio kao istaknuti vojskovođa

ispod trepavica ne sadim

• ·• Glas moj još nije okopnio. Glas je moj pun šuma i riba.

Čovek koji peva proverava samoc

ružu

u kojoj se zatekao.

MVoleti se to je poslojati u tišini u vidu zvuka,

oja krila už potoka oklevanja.

oditi na bestelesni slučaj,

m vidu ptice koja rasklopivši sv irava rešena da rastera umor d Moleti se to je u Zanosu SVC 5V

kaže da negde ničc trava,

voleti se to je kao kad uspomena zanoći u 'svetiljci.

"Tada nek omče svoj ples

nek budu pobima nek budu nada

nek bude prostor il oblak

krvi još više u mene usele,

nek bude brazda tona pobeglog sa

; violine,, il živesmo skupa gde još traje” razumevanje.

Zivesmo u ruskavn noć živesmo u žudnji koja: se iluzijom osmehne,

živesmo

živesmo živesmo las je

bez popušlanja živesmo

malo više od nas samih jer nas je vazduh izjednačio sa

' sobom,

tako da su nam i dlanovi procvetali sumnjom,

usamljeni kao pustolovina.

moj prestao da me vuče iz beskrajnog ada,

iz beskrajnog pada gde me svaki sekund drži zlosobno na nišan.

Gde ja lo propadam gde se lo rušim kakyo se to nebo na mene

oburyavat

O slabo moje srce o nejaka ruko o oko koje mi vidik nudi, nižfa mi nećete reći do da uzalud čekam da negde uzrenu Žžita.'

Ko zna u čemu leži naš spas Ukrštene staze uspavljuju nas

bez reda i zakona.

Ljubav skrivena u košticu groznice odriče nas svega sem sete. Sirotinja smo mi gola kad neznamo grliti tišinu.

Čujem kako se sudaraju česlice naših reči zinutih nasuprot plime, čujem kako more batina noć prebijajući joj rebro po rebro. Prožet sam tamnom igrom srca — srce je odelo za žalost,

sice je žudnja uvek sučcljena s opasnošću,

sice je cveće sa uvek istom saksijom protivurečja,

srce je cveće na uvek istom prostoru udruženih sumnji.

C.de sam to noćas šta mislim šta sanjam?

Potok mi oči spira oči do korena urastaju u ruke nezadovoljstva, oči me progone oči mi surmrak na usnc navlače,

oči me proklinju oči me kinje što ispod trepavica ne sadim mir

Ko zna u čemu leži naš 5pas?

i ruže. 9

Da li to pod kestenjem veče prede tišinu ili to dokri sused zahvaćen tananim zvukom klarineta doziva i ovog puta melanholiju. .

Žarko ĐUROVIĆ

RR DD pp U ALL Au UUULLUIKUNEU"E

VŽ

„njegov ~

zađatke '·

antike, kao veoma krupan političar, diplomata, upravljač, a. Osobito kao pisac i besednik.,

U prevodiočevu jezičkom dostignuću i njegovim - izražajnim mogučnostima | osobitu pažnju zaslužuje — leksika, Traženja neobu hvatnih moći naših reči koje su još Sima Milutinović i Laza Kostić uzdigli do „magijske visine, daju prevođu izvanrednu snagu i bujnost misli. Lak rečenički obrt i uvek kristalno jasnu misao prati i ova gotovo drevna leksika. Pod ovim pojmom shvatamo leksi ku naše prošlosti, u prvom neđu narodne poezije. Takvi su izrazi: čador, kaža, dažd, Oko tabor, vojna, izba, veli ( veliki), gorovit, snahoditi, dohakati i đrugi. Njihovom upottebom prevodilac ne pada' u manir i ne opterećuje iskazanu misao. Uzima samo one stare reči koje imaju velike sadržajne moći, sadržajno bogatstvo, a često i drev nu umilnu muziku.

U prevodu nailazimo i na jednu

novinu, koja neobaveštene često zgranjava. U pitanju je, naime, klasičan izgovor rimskih imena. Tako u prevodu umesto KQezar, Ciceron, Porcije, Cina, Scipion,

Marcije, Domicije, „Lutacije, stoji — Kesar, Kikeron, Porkije, Kina, Skipion, Markije, Domitije, Lutatije.. | Ovo izdanje Plutarha, pored komentara, opremljeno je i studioznim i iscrpnim predgovorom D-r Miloša Đurića. Ono što predgovor naročito karakteriše kao značajan rad, jeste, pored ostalog, činjenica da u njemu dobijamo jednu kompleksnu domaću studiju o tako značajnom piscu kakav je Plutarh, piscu koji pripada rimskom

periodu helenske književnosti. Svejedno kom periodu pripadao, Plutarh ostaje Plutarh. Uvek je

interesantan, uvek nalazi čitaoca, uvek je aktuelan.

Miodrag V. STOJANOVIĆ

VOJO STANIČĆ: ULICA

Novi prilozi ppoučavanju istopije književnosti

· Poslednja, XXV knjiga „Priloga" (sv. 1—2), koje, pod uredništvom profesora Vida Latkovića, izdaje katedra za istoriju jugoslovenskih književnosti, uz saradnju katedara za žive jezike i književnosti Filozofskog fakulteta u Beograđu, donosi niz članaka i osvrta, pretežno iz oblasti književnosti, od kojih mnog: sadrže zanimljivu građu i nove kritičke poglede.

Kako je materijal sređen hronološki, prilozima koji se odnose na Srednji vek dato je, u svima odgovarajućim poglavljima, prvo mesto. U članku „Doment.jan ı Teodosije“ Mihsilo Dinić raspravlja O nedavno · pokrenutom. pitanju , hronološkog odnosa između Domenti-

' .janove i Teodosijeve biografije SV.

'Save i zaključuje da je Teodos.je

Savinu biografiju mogao napisati tek posle pada ,Latinskog carstva i obnove Vizantije (1261 g.), a da je Domentijanovo delo dovršeno u svakom slučaju ranije (verovatno

· još. 124266 g.). — U člančiću „Da-

niiov učenik i Danilo Mlađi“ Đorđe Radojičić dovođi u vezu ova dva malo poznata naša stara pisca. U „Istorisko-geografskim i istoriskim crticama“ Relja Novaković iše o nekim lutanilma u proučavanju našeg Srednjeg veka usled pogrešno izdatih izvora.

U pođužem prilogu „O godini rođenja Nikole Nalješkovića“ (koji je mogao biti uvršten među članke) Milorad Simonović, na osnovu nove arhivske građe, zaključuje da je Nalješković mogao biti rođen najdocnije 1500 godine, a ne 1510 kako se dosada smatralo. — Među sudskim aktima mletačkog providura u Kotoru 5 početka XVIII veka našao je Miloš Milošević satiru „Slava arada Kotora“, u kojoj je prva polovina svakoga stiha napisana ma latinskom a druga na našem jeziku. Za njenog moguceg

autora on smatra dominikanca Ivana Pavlovića. Milošević je isto tako pronašao i jednu paskvilu na lat:nskom jeziku upoerenu protiv nekog dominikanskog ispovednika, za čijeg autora ili naručioca smatra kotorskog plemića Jeronima Bizantia. — U „Beleškama i osvrtima“ zaslužuje pažnju člančić Petra Kolendića „Kada je ppoštala Barakovićeva Draga“.

Mao prilog dosadanjoj literaturi o baroku objavljen je članak' „Nekoliko pitanja slovenskog baroka“ mađarskog Književnog istoričara Andrije Anđela, koji razgraničava slovensk,, a naročito. jugoslovenski barok u odnosu prema / drugim pravcima, ostavljajući drugim istraživačima doetalinije proučavanje ovoga problema. U jednoj napomeni uredništvo sec ogradilo od nekih piščćevih postavki o maniri-, zmu i baroku, ne označivš; o kojim se postavkama rađi. Međutim, i bez toga je jasno da pisac i suviše smelo dovodi u vezu manirizam sa nadrealističkim stihovima Đorđa Kostića:

Sunce-kopile istekla kovina... stado ovaca ı Knjiga,

pustinja Gobi puna irvasa, trava popločana i puna talasa.

U ovoj se knjizi nalazi izuzetno veliki broj priloga o Njegošu. U članku „Njegoševa pesma Sturu i njen prevod na slovački jezik“, Nada Đorđević donosi otkriće pet novih strofa uz Njegoševu pesmu „Ljudevitu Sturu"“. Ona ubedljivo dokazuje da ova pesma nije napisana 1847 godine, kako se dosada držalo, već krajem 1846, a da je,

zajedno sa slovačkim prepevom, objavljena još početkom 1847 u Sturovom časopisu „Orol, tatran-

ski“. — U priloqu „Njegoševa ili Dal Ongarova priča“ Nikola Bana-

Noć je, spavajte anđeli, 1 Mutvi su daleko, izvan vaše · Iinema Više i Zato spavajte lepotani, mo

daleke pokrajine opasno leto vlada Nego O Ofjokji e u celoj zemlji iznenađuje. foslorna ruka, ali vi spavajte ljubičast

I molitva voljenih krava Ovde dole truli moja Kao da je u celom svetu

Dok otvaram pejza Eno izlazi mesec Ali vi spavajte mili Koga budem izmislio

Mada je cvet otkinut, poverujte un : U mirise hlebova i kupljenih banana U mirise ljubavnika koji se ne

{ tako ćete lepo zaspati. Poverujte dužini ulice Laži deteta nagnutog na Senci humke ili spavace ,s ] tako ćete lepo zaspati.

Svetlost koja će Y Svetlost mesšeca !

1 tako'ćete lepo zaspati.

Uhvatite se u kolo, al I zapevajte pesmu raln

Da proslave dan pobede nakon ve

1 tako ćete lepo zaspati.

. ı Ima jedno sumnjivo eto, Kada sc zaboravlja na r

I tako ćete lepo zaspati.

, · ... ––ZPUT PC—–”—CTT<-.oTo —.T|os

Andrić i jedna recenzija ·

Nastavak sa ·| strane

fizički održala, teško da je iz toga umjesno izvoditi kako se to u naš dežava uz jednostrano osiromašenje senzitivnosti. Još Je manje umjesno uvoditi ovakvu sumnjivu sugestiju u recenziju Andrićevih djela. Pogotovo kad je ona popraćena, nesolidnim argumentiranjem, kao što je ono o>»pobiranju svih nagrada«. No možemo se od srca „složiti 5 recenzentom TLS-a kad on pledira protiv »intrlga i propagandističkih bitaka« a la Pasternak. Upravo u tom smislu šteta je što su U OVU, diskusiju o Andriću dodani nepotrebni prirepci.

Možda bi bilo poučno uporediti s recenzijom TLS-a osvrt G. Pearsona u isto tako istakautom New Statesmamu. Priznavši otvoreno da je krilično zanimanje za jugoslavensku književnost u Britaniji pretežno poliıičke prirode, on je uslvrdio da Andrićev vodeći položaj u našoj književnosti. daje ključ za spoznavanje stanja stvaraoca u savremenom jugoslavenskom društvu, da je »stVarni impuls i kontrolna emocija iza ovih romana jedan humani palriotizam... Andrić je težio rekreiranju i poimanju tamne i zakučaste nacionalne Orošlostić. Kao takvu, on drži Na Drini ćuprija »impresivnim dostignućem«, ma da i on smalra da je 'Travnička 'kronika bolja jer je bliža

romanu nego kronici. Tema je ovog

šević pobija tvrđenje Ljubomira Durkovića-Jakšića o verodostojnosti izjave italijanskog pisca Dal Ongaro da mu je Njegoš dao građu za „Priču o vjerenoj Crnogorki". Banašević navodi neka mesta iz priče koja pokazuju da se radi o mistifikaciji, i pretpostavlja da je ona mogla nastati prema Fortisovu „Putu u Dalmaciju“ i jednoj sličnoj priči dalmatinskog pisca Marka Kažotića. Zanimljiv je prilog Bogdana Lj. Popovića „Njegoševa poseta američkom brodu u Napolju“. Radeći u Nacionalnoj arhivi u Vašingtonu, Popović nije uspeo da pronađe potvrđu o Njegoševoj poseti američkom brodu „Nezavisnost“, koju je Ljuba Nenadović podrobno opisao u „Pismima iz Italije“. ali je našao zanimljive „podatke o brodu i njegovu komandantu. Na kraju knjige objavljena je dopuna bibliografiji Njegošu od Andrije-Ljubomira Lisca. :

U prilogu „Da li se Zmaj poslužio još nekim pesmama Pjera Lašambodija“ Mihailo Pavlović, potstaknut jednim člankom Jevta Milovića, upoređuje neke Zmajove pesme sa pesmama francuskog pesnika, naročito „Svetle“ grobove“, sa pesmom „Iz ruke u ruku predajmo jedan drugome buhktinje“, i zaključuje da je Zmaj, ako se i ugledao na Lašambodia, daleko nadmašio svoj francuski uzor. U članku „Laza Kostić u Crnoj Gori" Nikola Milutinović, na osnovu Kostićeve prepiske sa Mišom Dimitrijevićem, baca novu svetlost na ovaj period pesnikova života. Radmilo Dimitrijević objavljuje tri pisma Svetislava Vulovića Stojanu Novakoviću, koja ogsvetljavaju ne samo odnos Vulovića 'prema Nova-' koviću nego i prilike u ondašnioj Srbiji. — Zanimljiv je prilog Dragoljuba Vlatkovića „Kočić kao ma-

E. A || i e - . Ćiaskapt - opoeflaoft čuvari lepih vrtova. moći gnjiju

straha. Zvezde čuvaju svet. 7 je visoke kose.

ž mirisom vaših sabranih _usta da posmatra igru skupih čula. li, igru će dovršiti slepi leptir da ne bih ostao sam.

koja vodi preko vaših ramena. d vatrom da vidi svoje lice. obe iz koje su izneli mrtvaca

as milovati u Vašoj izmišljenoj samoći li onih konja na njivama, Zavolite kao lepo i ukusno meso pastrmke

i ovo samo U Vašoj mašti ika koji su se skupili

navika vezanih pasa, Vreme uže uprkos gladnim lisicama

Iskoristite usamljenost plemen

cvet zavlado.

jegov budući miris, za ručak, usuđuju rastati

svejedno

likog krštenja

itog bilja, ženske nežnosti

Dragan KOLUNDŽIJA

drugog djela po njemu »sukob pro svijetljenc ali ratom razdrte kršćanske Evrope, i divlje konzervaliynosti orijentalne Evyrope«. On primje ćuje da Andrić »nije provincijalac, On razumije Zapadnu yvropu, nje nu politiku i ideologiju... No Andrić pokazuje da je Travnik u Evro-. pi, uprkos razdaljini, odijeljenoši i potpunoj tami. Ovo je. impresivno učinjeno. Andrić je' svakako veliki pisac, ma da nc upravo veliki romanopisac. · On je neka .vrst slavenskog sir \Valtera Scotta, veliki pisac beletrizirane povijesti, 5 Me | žim od snage Gorkoga. Dobro je da nam je prislupačan«, završava Dear son. E

lako bismo u njegovom OSVII na šli stavova 5 kojima se ne slažemo, kao onaj o »prosvijetljenom kišćan-

slvu«, oni su izneseni uz korektni odnos prema maleriji O kojoj se go

U iom slučaju" nisu dakako

vori. potrebna ni ona — književnoj krici tuđa — nasilna uvlačenja | dnevno.

političkih predrasuda kritičarevih u recenziju. Nema sumnje da je njihovo odsustvo i takav korektan od, nos, što se kulturnih veza među macijama liče, osnovna pretpostavka za

međusobno ~ otkrivanje -»nepoznatih

teritorija“. Darko SUVIN

turant“, napisan na Osnovi novog arhivskog materijaia.

Hajrudin Đurić u prilogu „Vrčevićev. Plač Hercegovca“ skreće pažnju na Vrčevićav rukopis Ove pe sme koji se nalazi u Bogišićev0J biblioteci u Cavtatu, citira iz njega izvesne stihove koji su protkani folklornim elementima i zaključuje da spis „ne spada u red boljih pjesničkih djela“. Na jednom me stu on pominje da je Vrčević OVU pesmu 1868 godine ponudio SIPskom učenom društvu kao SvOjP | delo a na drugom — da ju je „24“ bilježio u Trebinju 1875 godine, · al: ga ova protivurečnost nije PO” budila da uđe u bliže ispitivanje dd li je ona narodna ili Vrčević?V sa slav, Što je važno i za druge PpP" sme koje je Vrćević slao Vuku, izdavao ili ostavio u rukopisu. U prilogu „Oko autorstva jedme pesme iz građanske · lirike" Laza , Čurčić raspravlja o autorstvu BP“ sme „Ljuta nevolja“, koja je PrYh put objavliena 1850 qodine u PO" znatom Zabaonom Kalendaru Vihmka Lozića. Oslaniajući se na Arnota, on za verovatno aUtOFI uve varijmbte, inaže ; kod Srba i kod Mađsra ·ropu'sne pesmice, smatra „Avrama Brankovći1. Gligor Stanojević objavliuio Je interesantno pismo iz 1665 modi? iz koga se vidi odnos nekjh nPB' hajduka prema m!letačkim vlastim3,

| |

dno

Dubrovčanima i Turcima. U odeljku „Prikazi i kritike ističe se ocena knjige Ljubom”&

Durkovića-Jakšića „Srbijans

nogorska saradnja (1330—1851) 9 N. Banašev'ća i posmrtno Oobiav!j” nog enqleskoq prevoda Anice S3ViĆ"

Rebac Njegoševe „Luče Mi0%Oizma" od D. Puhala. Pored 01 ova Mnjiugja „Priloga* donosi DriHd"

ze nekih naših i stranih časopisa i žbornika. Živomir. MLADENOVIĆ

KNJIŽEVNE NOVINE