Književne novine

_ i stoga što mi se čini

KRITIKA

| IZABR/ VLADAN

A DESNICE

(„Fratar sa zelenom bradom“, Mladost, Zagreb, 1959) ·

. Nema ni deset godina kako je objavljeno prvo delo Vladana Desnice, a on je već zauzeo jedno od najviših mesta. u savremenoj jugoslovenskoj književnosti, Duge godine pribiranja iskustava, razmišljanja i zapisivanja urodile su bogato i!u periodu od deset godina | upoznali smo jedno veoma razgranato i vredno književno delo. Dosada je ovaj pisac objavio rodovno vrlo razno vrsna dela, pripovetke, romane, filmski scenario i pesme, a sve je to bilo na vrlo visokom nivou, koji svedoči o tome da Desnica ima šta da kaže novoga u našoj literaturi i da to uvek govori na jedan nesumnjivo umetnički način. I ne samo u celini, njegova dela, koja su odnela nekoliko književnih nagrada, imaju taj nivo i u svom najmanjem odeljku.

· Knjiga »EFratar sa zelenom bradom« je izbor iz MĐesničinog pripovedačkog opusa, koji je sam pisac izvršio. Dvadeset. i četiri pripovetke su zaista izabrane po jednom kriterijumu koji je objektivan. i neoporeciv. Sve ono što je bilo najbolje u njegovim ranijim knjigama pripovedaka. u »Olupinama na suncu«, »Proljeću u Badrovcu« i »Tu, odmah kraj nas«, našlo se ovde zajedno. Najviše je izostalo od onih dugih, laganih, sporih pripovedaka iz prve njegove zbirke koje govore O ljudima i naravima u jednom gradu na Primorju i u kojima ja vidim niz pripremnih radova za jedan roman o životu u dalmatinskoj palanci pre rata. A u ovu knjigu je ušlo sve ono što je konzistentno, sažeto i što ·ima više karakter novele nego pripovetke.

Na taj način, čitalac u ovoj knjizi nalazi doista ono što je najbolje u Desničinim kraćim stvarima na jednom mestu i može da se upozna sa karakterističnim stilom i duhom Desničina pisanja uopšte. To kažem ne samo stoga što se ovde među pripovetkama nalaze i neki odlomci iz njegova romana »Proljeća Ivana Galeba«, koji su, sva je prilika, nastali ranije kao pripovesti koje su, doc nije, lepo uklopljene u roman, nego da je Desnijca pre svega jedan veliki pripovc-

dač. Za one za koje je roman, po

rečima Dušana Matića, matura literature, to može da zvući i ,pomalo

pežorativno 1 omalovažavajuće. M

đutim, to znači nešto više nego samo

biti dobar romanopisac. Romanopisac je pisac koji pre svega piše u celini dobro, a pripovedač je ona} koji ume

ı u detaljima lepo da piše.

Nije nimalo slučajno što se izvanredni rođeni pripovedači u modernoj literaturi nogu skoro na prste izbroiati — Čehov, Mopasan, Pirandelo, Čapek. Ima dobrih romanopisaca koji nikada ne mogu biti dobri pripovedači, jer su im pojedini otseci prozč razvučeni, teški, usporeni, stilski slabi. Kada to kažem,.pada mi najpre ma. pamet jedno određeno ime: Teo'dor Drajzer. Ali, po pravilu, pripovedači mogu biti dobri romanopisc!, pa čak i oni koje ovde pominjem kao najizrazitije pripovedače. Sve zavisi od optike: oni koji ne vide dobro detalje ne mogu da rade minuciozno, ali oni koji vide detalje mogu postepenim proširivanjem razmaći granice

_ svoga vidokruga,

Desničin veliki roman »Proljeća Ivana Caleba« je ustvari komponovan po tom metodu širenja VI okruga i mozaičkog slaganja raznih vidova i manifećstacija Života, koji se stapaju u jednu imtegralnu viziju života. Iz niza malih proznih oblika, koji imaju zaokrugljenost pripovetke ili esejističke novele, složio je Desnica jednu veliku celinu simfoniski usklađenu. Njegov roman je simfonija ka-

ko u sadržinskom tako i u formalnom

pogledu. U sadržinskom pogledu stoga što je I)esnica pisac kori ne interesuju peripetije sudbine jednog

čoveka ili tok jednog SRE OBJE e ađaia, nego Život.u celini ı u DJE“ OVGD OSa dijalektičkim | suprotnostima. U formalnom pogledu stoga što je u njemu pisac uspeo da uomponuje niz manjih formi koje su donekle izgubile svoje posebno oT– malno i· sadržajno značenje u odno“ su na simfonisku celinu dela.

U ovoj zbirci Desničinih pripovedaka nalazimo ie manje orme u njihovoj velikoj tematskoj i formalnoj faznovishosti. i kao da smo time malo bliže piscu i

njegovoj izvornosti. U tematskom pogledu Desničina, a novrsnost je jedinstvena. Ima jedan veliki raspon, između njegovih Dru vedaka o selu i misaonih ili, moglo bi se reći, filozofskih pripovedaka. Ima priča sa sela, iz palanke Kraj Primorja i dalje od njega, Iz STA a sa čudnom mešavinom naše i roman“ ske kulture, . . neodređenom psihološkom i utopiskom prostoru. Ne može se rec, kao što se isprvd mislilo, da smo njego” vim pripovetkama novog, modernog ja je u svoj svojoj Dalmacij

Matavulja. Desnica i ih»

KNJIŽEVNE NOVINE

| e“

pa čak i u geogra ski ,

dobili samo jednog

sve vidi« ali isto tako u dalekom kapitalističkom svetu u »Benti-gušteru«,. u psihološkoj analizi domišljatog i lukavog našeg seljaka u »Oku« kao i u mentalitetu istočnjačkog fatalizma u »Mudracu sa Istoka«. !

To je prvi Desničin kvalitet, 'koji ga u manjoj ili većoj meri odlikuje od ostalih naših vrhunskih . pisaca. Ali više nego sadržinskom i tematskom raznovrsnošću, njegovo delo je bogato svojim emotivnim smislom i inspiracijom. Đored setnog tona, koji preovlađuje, ima kod Desnice i sposobnosti da se da jedna tragična siluacija kao u priči »Pred. zoru« ili jedan isečak iz života pun strasne uzbuđenosti kao u »Šarastoj kutiji«. Ima kod njega i sete kao u »Aprilskoj večeri« i humora kao u »Formalisti« ili »Svetom Sebastijanu«. A naročito su uspele pripovetke u kojima se mešaju dvostruka raspoloženja ili dvostruke crte jednog karaktera. U »Proljeću u Badrovcu« se,tako virtuozno mešaju opisi jednog prijalnog prolećnog izleta sa nesrećom seljaka kome je iznenada zanemoćala i krepala krava, a u »Spiritima« se magistralno mešaju osobine jednog svetskog čoveka koji je sit svih iskustava I uživanja i naivnog i nevinog deteta u kome je još živa prostodužšnost iz doba prvih životnih iskustava. U Desničinim pripovetkama uvek ima Životne: pitoresknosti koje ima i kod. drugih naših značajnih · pisaca, naprimer, kod Ive Andrića ili Ranka Marinkovića. Neobične sudbine i neobični ljudi ispunjavaju njegove priče, a među njima ponajviše je onih koji su iskopheli a svoje opravdanje egzistencije nisu našli. Amaliza tih sudbina i njihovih mentaliteta je hlad na i oštra, a ipak puna osećajnosti i neke tuge što ima ljudi koji ne uspevaju u onome što žele., To jedinstvo racionalnog i emotivnog, misaonog i poetskog je velika snaga, Desnice pripovedača. Negde preovlađu-

je emotivnost, a negde misaonost. Ta misaonost nema jedan logički karakter nego dijalogički, ali ona ima i jednu koherentnost koja je neobična kod naših pisaca. Prvi put pojam filozofije jednog pisca ili jednog dela kod nas nema samo prehosni i uslovni smisao, +

Izgleda da su 'Desničine pripovetke rezultati jednog velikog životnog iskustva. Ustvari, pravo stavaralaštvo uvek ima „izgled beskrajnostrukog Života i istinske opservacije takvog života. Rilke je u svojim »Sveskama Malte Laurids Brigea« tvrdio da su stihovi ne osećanja nego iskustva. Ali on je mislio i na izmišljena iskustva, za koja je samo stvaralački duh sposoban. Ima ljudi koji su prošli ceo svet, videli svakojake ljude i gledali svakojaka zbivanja, a ne·mogu da napišu ni čestito pismo. Nije važno iskustvo, koje svi imamo, nego sposobnost da se iz iskustva izvedu ideje. Tu sposobnost ima Desnica u većoj meri nego ma koji naš savremeni pisac i njegova proza je doista idejna proza, proza koja nam ne samo sugeriše jedan pogled na «svet, nego nam ga i pruža u svojim delima na jedan manje ili više eksplicitan način. . ,

Tako bogatu skalu tema i motiva i paletu pripovedačkih sredstava teško je naći u zbirci jednog drugog našeg savremenog pisca. Pored toga, u ovoj zbirci nalazimo jednu misao“ nu strukturu, koja je postala karakteristična crta savremene evropske literature. Knjiga »EFratar sa zelenom bradom«, koja je jedna antologiska zbirka pripovedaka, ima ne samo odlike jedne izvrsne knjige u literaturi naroda rođenih pripovedača, nego i kvalitete literature visokog evropskog ranga. Stoga bi njeno prevođenje na strane jezike služilo na čast onome ko želi da se bolje upozna sa vrhuncima savremene jugoslovenske literature. |

Dragan M. JEREMIČ

Bt: %

| “ i gi

Prva Džunićeva zbirka pripove=daka, „Zrna“ (1951) zaista je rečito govožila da je ušao novi, član u porodicu osrednjih beletrista. Posle je naišao jedan ne beznačajan datum u stvaralaštvu Slobodana Džunića, datum kada je završena pripovetka „Zidovi“, objavljena u časopisu „Savremenik“, a preštampana u drugoj zbirci njegovih pripovedaka „Gladi“ (1957). „Gladi“ su dovoljno ubedljivo govorile o koraku napred koji je učinio pripoveđač Slobođan Džunić. „Gladi“ — to je bio Džunićev itekako primetan korak napred, korak napred i nesumnjivi kreativni uspeh, ali ne i potpun uspeh; nije to bio uspeh bez senki, umetnički rezultat iz „jednog komađa“. Za knjigu „Vinograd gospodnji“ to se ne može reći. Umesto toga treba verovati i treba znati .đa .je ova · Džuhićeva knjiga ne samo korak napred već, rečito svedočanstvo toga da Džunić ne pripada grupi osrednjih beletrista naše savremene kmjiževnosti. I neka afirmisanje ove knjige bude u znaku uverenja da je Džunić po svoj prilici mučno, gotovo bolno, strpljivo i pošteno tesao mogućnosti svoga pripoveđačkog izraza, i da je zato, nesumnjivo, vrlo vidno obeležio krivulju svoga rasta kao pisca, svoje sugestivnosti. Sugestivnosti koja · se može afirmisati bez bojazni da „Vinograd gospodnji“ znatno ne nadma-–

Vulfova neutoljena gla

(Tomas Vulf: „Tkanie života“, Nolit, Beograd, 1959)

Kada se govori: o delu Tomasa Vulfa, gubi se iz viđa ono već uobičajeno gledanje u odnosu na mođernu književnost, onaj danak što se plaća raznim nastranostima, u koje se, često, tek radi novine, zaodeva ideja i sadržaj. Vulfovo delo je savremeno, neposredno i jasno. Prisno vezam za svaki trenutak koji protiče u svojoj običnosti ili izuzetnosti, Vulf je mogao da živi oslobađajući se života koji ga raspinje kroz odušak pisane reči, nalazeći u tim gustim, teškim stranicama punim sočnosti i sOnornosti, spas za svoje telo i duh, Vulf kao pisac je potvrđa večnog u umetnosti, baš kao što je i njegovo delo, afirmacija svega onoga što je večno u životu.

U zbirci pripovedaka „Tkanje života“, Vulf se još jednom javlja onakav kakav nas je osvojio u prvom susretu: sav prožet životom i bolno osetljiv na njega, sav Jedan Krhki osetljivi prijemnik koji s minucioznošću seizmografa beleži tremutke i nijanse sopstvenog trajanja.. A u tome što je njegovo sopstveno trajanje, sadržana je, ustvar;, radost i tragika čitavog sveta i života, ono duboko opšte, ono velo svačije, onaj tajanstveni fluid koji umetnika izdvaja ' u jedinstveno zajedničko .dobro, u rudnik saznanja i utehe, svakom. pristupačan i neiscrpam.

U zbirci „Tkanje života“ Vulf nastavlja da prisluškuje nepromenljivi glas vremena, „dalek i udaljen“, vremena koje nikada ne prestaje, koje je večno, bez obzira da Ji ljudi žive ili umiru. U odnosu na to vreme, moćno i suvereno, om slika sićušne prilike koje veruju da njihov trenutak večno traje, slika ih suprotstavljene zbivanjima. koja to poriču. U tom hujanju vremena, zastrašujućem u SVOJOJ težini i brzini, on prisluškuje žamore prošlosti, razaznaje milione pojedinačnih glasova, eho fosilnih vekova uvek sličnih po.svojoj gladi i bespomoćnosti. Neiscrpna je ta energija koja hrani život, hraneći še i sama njime i večito kružeći oko njega, kao neuništiva supstanca svirepog sveta fantazmi, „kao neka besmrtna i nepobeđiva legenđa prezira i poraza“. a :

Ova knjiga pretstavlja, kao i večina Vulfovih dela, viziju života koji je prošao, ali, koji se isto tako sluti, to je iz niza konkretnih đetalja i tananih opaski satkana slika večnog, pobedničkog, surovog

Bog i divnog života Koji huji snagom

TOMAS VULI'

orkana i odnosi, obestan u svojoj presićenosti, sve sagrađeno u detinjoj naivnosti življenja, odnosi sve u nešto što bi se želelo da nije kraj i nije mrak i nije ništa. To stalno prisutno traganje za čovečijim smislom, za nekim ciljem, nekom ulogom dovoljno dostojnom i utešnom, klija u svim tim stranicama neposustalog daha i vrele uzburkane Krvi.

„Tkanje života“ je jedna tema iskidana na njene noseće punktove. To je istorija života jedne žene sagledana u sećanjima (reč je o Vulfovoj majci), i istorija vremena u kome je ona živela. Kao i u ostalim Vulfovim đelima' („Pogledaj dom svoj anđele“, „O vremenu i reci“, „Paučina i stena“, „Nema više povratka domu“ i drugim), tako je i u ovoj zbirci sažeto sveukupno piščevo emotivno i intelektualno „iskustvo, sa istom onom čudesnošću kao što je svaki dan smanjena slika života i svaki pojedinačni ograđeni život, otisak onog neposustalog, razgrađenog života što traje večito. kroz nestajanja i mene. Taj se život u Vulfovom delu javlja kao velika i neutoljiva glad, kao sinteza svih žudnji i neuslišenosti, svih opojnosti i.očajanja, kao dar koji se ođuzima kasnije ili ranije i čije poseđovanje samo prođubljuje osećanje sopstvene ništavnosti koja teži da se u nečem nadoknadi. Ta nađoknađa za prolaznost, za smrt, za kratkotrajnost sreće, kod Vulfa se nalazi u kratkim ali „moćnim egzaltacijama koje stižu neočekivano i u čijem munjevitom, sago-

revajućem trajanju, ima dovoljno isceljenja i nada. Kroz impres:vna poglavlja „Smrt, gorda sestra naša“, „U parku“, „Nema vrata“, „Skitnica na zalasku sunca“ i onim ostalim, pisac priča o smrti i teskobama, o „pokvarenom gradskom životu, otrovnom i sterilnom koji se glatko kreće u velikim dvoranama noči“, on priča o ljudima što dolaze i odlaze, osećanjima koja se javljaju i nestaju, o svemu što je tu da ga već sutra nema i od čijeg neposustalog zapljuskivanja i proticanja živi život.

Strasno, unoseći se sav u svoj napor, Vulf pokušava da prstima svoje mržnje, da dahom svoje ljubavi, ščepa i oseti taj varljivi svet senki, avetinjske oblike luđila i očajanja, nežnosti, radđost:, pobede, zaključujući s gorčinom, kako ništa nije uspeo da prati do svog opiplijivog izvora, ništa da slađi do neke fatalne „izvesnosti. Pa ipak, oseća se u svim stranicama koje je napisao, da to i ieste najveća vrednost života, ta njegova nedokučivost, to stalno proticanje

·kroz prste, i ta velika stvaralačka

ljudska glad.

S pečatom svoje humanosti, s patetikom i prozračnošću „svojih stranica, ova velika proza nije samo trijumf ljuđske moguće moći, već je neizmerno vređan dotisak čitavog jednog sveta u vremenu koje bi b:sz ovih stranica što ga razotkrivaju, slave ı· žigošu, izgledalo neuporedivo siromašnije i brutalnije. \

Vulfovu knjigu „Tkanje života“, s ukusom i smislom prevela je na naš jezik Vera Ilić, unotpunjavajući je kraćim pregledom piščevog života i rada. . : Nada MARINKOVIĆ

ei „celovitoj , kompoziciji,

POBMA | DRI IMIČNJU

(Slobodan Džunić: „Vinograd gospodnji“, Minerva, Subotica · Beograd, 1959)

šuje knjige pripovedaka „Zrna“ i „Gladi“..

Džunić ima svoj jasno omeđeni svet. To je svet života onih planinskih sela oko Pirota u kojima ubogo životarenje od danas do sutra i od kore do korice stvara Umorne i posuvraćene ljude kroz čije postupke kao! da rečito, makar i prikriveno, progovara jedna zaista odveć.· duboka, snažna i postojeća nevera u smisao življenja.

Teško da bi se odlučio na to da „Vinograd gospodnji“ nazovem romanom. „Vinograd gospodnji“ nema svoju jasno omeđenu fabulu, hiti se pisac odlučio da preciznijim, detaljističkim deskripcijama ocrtava sukcesiju zbivanja. Džunić ne priča, ustvari, šta se desilo i kako se desilo đa bi čitaocu dao podneblje zbivanja i sliku karaktera koji su u zbivanju učestvovali. „Vinograđ gospodnji“, — to je prozna tvorevina koja je, pre svega, Džunićeva poema o zavičaju, onom nekađa zlopatničkom delu Srbije, u kome su nerodne godine, nesavesni kmetovi, naivna verovanja u čas pravde i sumorne nemoći i neverice i prigušeni revolti i· mutne strasti i gladi davale definitivnija obeležja duši seljaka što je ponikao pored planine suočen sa njenom ćutljivom hladnoćom i neizdašnošću.

Taj život obeležen oskudnošću i gladima, violentnim i sasvim dinarskim emotivnim reagovanjima na zbivanja, taj život sumnji i pr= kosnih ali i skršenih ljuđi što znaju tako strastveno i zato čedno da upijaju „bol-slasti“ — Džunić je dao u ovoj svojoj poemi u jednom silovitom zamahu, prekidajući kontinuitet pričanja u glavni tekst

interpoliranim kraćim pričama ko-'

je se, kako po svojoj upečatljivosti, tako i po svojoj lapidarnosti i utkivaju u celinu ovog panoa njegovog zavičaja. Suočavamo se sa skršenim ljudima ali ne i mrtvima, dotučenim. I bolovi, i svi viđovi onih znanih malih smrti, i smrti živih koje su teže i groznije no bilo koji stvarni i najbukvalniji nestanak, i sva umiranja u sebi i samo za sebe, u „Vinograđu gospodnjem“ kao da tku neku gustu koprenu nemoći, nemoći koja je uslov. bezuspešnih „koprcanja ličnosti da viđove bitisanja svakodnevnog. učine svetlijim, punijim, intenzivnijim... Džunić je video i kazao sve ono što ograničava život ljudi o kojima piše: njihova bespuća, nađanja i umore. I ta bespuća Džunić je kazao jednim pregnantnim stilom čiji je glavni šarm upravo u izvanrednom poznavanju „lokalnog jezika i njegovih tajnih „poteksta, njegove jednostavnosti koja tako oskudno, prosto i nenametljivo dočarava i najteže prolome duševnih nemira.

Čitava ta enigmatika Džunićevih svetova i ljudi u sebi rascepljenih, čitava ta mora ljudske gluposti i pakosti i bola („Više volim moja krava da crkne, nego da se njegova oteli“; „Smej se zato, čoveče, pevai, kako je crni Jovan zaklao belog Jovana, i opet se smej da ne bi plakao, pravi se lud da ne bi izgledao sasvim lud,,da od tebe braća ne bi pravila još veći cirkus ako.tužiš a ne.možeš dokazati to zašta tužiš“) — kao sunovratna i nagrizajuća qgorčina, norčina i stisnuta pest, donosi nam poruku jednog nepoznatog sveta koji u našoj književnosti ovom knjigom stvara sebi dostojno mesto. A tu je i nezaobilazno poverenje u Džunićeve dalje izglede i veće đomete. ·

Branko PEIČ

Peizaž otkriven niz kvadratot _ na mojot severen brozorec

Dve petokatnici i megu niv

mal koridor „od zeleno

i sino!

Zdola, seušte kaldrmesta, no sepak ulica. Zelenoto (sepak ne izmisluvame)

toa e eden od vlezovi na Gradskiot

Sinoto, pak, toa e Paldyinata:

onie zvanično polvrdeni

ark;

parče od Skopska Crna Gora,

ı polovinata: ı aprilska latica skopsko

nebo.

Gane TODOROVSKI

coa ia taa ira Kara aa Or ovaa era er rage ane rerna Era ay ae iprsmrO" aa arg tiii tia ara aaa aaa

LUNAČARSKI. 0 RUSKOJ KNJIŽEVNOSTI

Kultura Beograd, 1959 godina

Ovih dana u izdanju beogradske „Kulture“ prvi put na srpskom jeziku su se pojavili eseji ruskog publiciste, dramaturga, književnog kritičara i estetičara, narodnog komesara za prosvetu RSPSR u godinama posle Oktobarske revoluci-= je, eseji Lunačarskog propraćeni su predgovorom Miroslava Krleže.

Živeći u burnim istoriskim vre= menima, prisustvujući i saučestvujući velikim menama kroz koje se Rusija iz polufeudalne, carističke, zaostale zemlje preobražavala u soc:jalističku, Anatolij Lunačafski ispoljio je veoma Šširoku zainteresovanost za sve este-

Vasiljević: .

tičke probleme koji se u književ- ~

nosti takvog jednog perioda neizbežno moraju javiti.

U svom idejnom stavu Lunačarski je prošao kroz' nekoliko metamorfoza, postavši od neke vrste empiriokritičara, đaka Avenarijusovog, marksista i sledbenik Lenjinov u najboljem. smislu te reči; u smislu aktivnog borca na prak-

tičnim poljima narodnog prosvećivanja i na komplikovamim poljima

"umetnosti i njene analize, — borca za novu, socijalističku umetnost i novi život. Zbog svojih „bogostro-' iteljskih“ ideja, veoma često Kkritikovan, „Blaženi Anatolij, kako ga je Plehanov podrugljivo nazvao, postao je, zahvaljujući jednim delom i Lenjinovoj brižnoj prijateljskoj pomoći i saradnji, veoma istaknut markstistički estetičar.

O ruskoj književnosti ski ne raspravlja sistematski, već povremeno, u raznim prilikama, piše eseje ili drži predavanja o pojavama i ličnostima ruske literature XIX i XX veka, od Puškina preko Hercena, Černiševskog, Saltikov-Ščerdina, Dostojevskog i Tolstoja, pa do Bloka, Brjusova, Gor= kog i Majakovskog i njihovog odnosa prema revolucionarnim događajima. Esej „Etika i estetika N. G. Černiševskog pred sudom savremeno. sti" posebno je interesantan. Suprotstavliaiući se Plehanovljevoj oštroj kritici Černiševskog, Lunačarski ističe jedan elemenat koji

Lunačar=

Černiševskog i u danima .socijali-. . .

stičke revolucije čini aktuelnim. i.

korisnim. Racionalizam ČeFmišev«? skog, njegova čvrsta uverenost da je menjanje sveta stvar čovekovog razuma i volje, iako utopistička u svojoj osnovi, može biti korisna proletarijatu u njegovoj borbi da stvori nove ljude, potpuno svesno prožete rešenošću da sve svoje snaqe iskoriste u borbi za novo društvo.

Ovoj zbirci više istoriskih ogleda vrlo umesno je đođat i jedan teorisk; esej, „O NASLEĐU · KLASIKA“. Pisan 1950 gođine, on na meki način pretstavlja konačne sudđove Lunačarskog o ovom problemu, stavove čovoka koji je bio jeđan od. imspiratora i osnivača takozvanog „Proletkulta“ — pokreta ruskih revolucionarnih pisaca koji su hteli da izgrade novu, proletersku književnost ne nasleđujući, nc

obazirući se, ne oslanjajući se na .

celokupno kulturno nasleđe. Svoj osetljivi revolucionarni i književni takt Lunačarski je već doduše pokazao kroz to što je veoma brzo uvideo loše strane ovog pokreta i ukazao na potrebu njegovog rasformiranja. Ali ovaj ogled je još zanimljiviji kao dđefinitivno teorisko obrazloženje u okviru jednog celovitog marksističkog shvatanja umetnosti. Sao?

Treba ukazati — smatra. Lund-'

čarski — na ono čemu se u istoriji umetnosti možemo ·'điviti nekoj muzejskoj vrednosti, čiju lepotu shvatamo, „osećamo, ali je dublje ne. primamo, jer u sebi ne nosi nama bliske .i za nas životno važne sadržaje i ideje. Postoji, međutim, i druga vrsta umetničkih dela koja izražavaju nama blisku ideju, .za nas interesantan stav dela koja su aktivni činioci razvoja nove umetnosti. TI jedna i druga vrsta — zaključuje autor — spada u riznicu ljudske kulture, u riznicu u kojoj uživamo i iz koje nova, socijalistička umetnost može crpsti nove ideje i nova rešenja. A cilj nove umetnosti, dođaje Anatolij Vasiljević Lunačarski, jeste da nam pruži sliku života, novu ! kvalitativno drugačiju ođ buržoaske, da pomiri i kroz život i kroz U= metničko delo, da sintetizuje qrčk: antronomorfni odnos prema svetu, u Suštin; estetski, sa „naučno-inže njerskim“, utilitarnim „odnosom mođerne civil:zacije. U tom cilju, obraća se Lunačarski piscima: „Važno. je da je u vama socijalističko osećanje osnovnih zađataka socija~

lizma..., prava umetnička ogsećajnost, da imate stil koji zaista uz-

buđuje čitaoca i Koji tačno ođra-

žava vašu misao i vaša osećanja“, Eleonora, MIČUNOVIČ

kao .