Književne novine

x

BSEJUSTILTK:

\

bg

|

AMBLEM VREMENA

Zabis o temi: pjesma i revolucija

Čini se na prvi pogled da je do zabune oko pitanja šta je revolucionarna poezija, došlo zbog neiđekvatnog „termina ili zbog više njegovih varijanti. Međutim, zabuna nije samo formalne prirode. U pitanju je zabluda, koja je novije prirode, a čije rasvjetljavanje dovodi do otpora 'kod ljudi nenaviklih na savremeno ili onih koji

| su se izmišljenim „novim sušiina-

ma“ maskirali, bisneći se hermetičkom kritikom, 'kojom se ništa ne postiže.

Govoreći O poeziji, revolucionarnoj u pravom smislu, Branko Miljković je rekao da je ona muzika vremena, svijest o veličini epohe i ime naših dani. .Probleni je sagledan, samo treba njegovu rasvijetljenost možda detaljnije obrazložiti. Poezija tematski vezana za revoluciju, iako je bila progFam trenutka ili jednog Vrcmena, veličala ljepotu istoriskog čina, nosila slike užasa i slobo-

' darstva, nije u stanju da kasnije, poslije trenutka za koji je v?9zana, da se na jednom višem stepenu pretstavi čovjeku. „Organizovnnje zvukova, motiva i vizija u jedmu umjetničku cjelinu, koja prvenstve

·. no odiše socijalnošću, ratom i rodoljubljem u prilično klasižznom smislu, pogrešno su pripisane odlike revolucionarne poezije. Nije riječ samo o savremenoj hvrojici koja se može nastaviti na iradiciju epskog, a koja ponekad sasvim smjelo izvire iz stihova naših na,savremenijih pjesnika. Ali možda bi se ipak klupko · moglo početi razmotavati baš od herojike čiji je korijen osnažen istorijom, njena aktuelnost i neminovnost pripada sadašnjosti, a okrenuta je prema budućnosti, pred čijim licem i dobija mmnogostrukost značenja, rıiıznovrsnosi

melođija i boja. ya aaa U M DI ____

te <avremckne

7

Revolucionarna poezija · je rasvjetljavanje istine koja e sroedište čovjekove misli i einocija u najnovijoj akcentuaciji. Ona smije da bude ukalup.jena nacionalnim „uskostima i ograničena vremenskim barijerama koje rsvolucionarna „zvučnost mora probiti i savladati. Ona je nešto daleko više od propaygaadoe i parole i njen pramac ne može bit, do krEja sagleđan. Prava revolucionarna pjesma prevazilazi jediostavna Osječanja i mobilizatorsku | moć. Njena. je snaga svsopuhvatmija i zato snažnija od motiva koji nosi, svestranija od sadržaja koji oblikuje. Noseći jednu opšteijudsku atmosferu, koja sebi podređuje vrijeme i ubjedljivo se uzdiže nad svim što je prolazno, pokušava, ne mrtvim definicijama, da dckaže život jednim poetskim cpserom, Ja pretpostavi sve razvoje i USpOne, da se uravnoteži s marksizmom, kaog jeđino prihvatljivim načinom mišljenja i noenimetljivo ga transpom:uje.

Nedostatak jed“og tanja prave poezije malokrvnih · raspinjanja starih navika i modernom savremenog senzibilitetn. Za pisanje revolucionarne poezije potreban je sluh vremena i oži dalekosežnije od rađara. Na taj našin se Ovjekcvječuju simboli, ali pojam ne smije biti ničim omalovažen, emocije moraju biti kontrolisane i uljepšane istinama, Divonscyeno Onjm neprobudjenim. Savremenost kompozicije pjesme moza omogućiti \ı najrevolucionarniji spoj emocija, tema i vizija. Iz takvih stihova sa svim bi bilo moguće sagledati amblem vremena,. prostora i ČOvjekove pobjede nad svijetom. Sadržajno preimućstvo revclucionar– ne pjesme u savladivanju zabluda ontološka je saglasnost maše bOcijalističke misli. Sve je tu važno: i ritam, i zvuk, i monolitnost raznovrsnih misli, i sva rmnogostruka značenja. To je jeđan univerzalni, misaoni, i emotivni esperanto. Hevolucionarna · pjesma prati prepoznatog čovjeka. Samo se tako može dobiti izazovna i saznajna pjesma, lišena subjektivističkog, m su?jektivno uzđiže.na mivo opšteg, koja se odlikuje i nekom vrstom kolektivne misli iz · perspektive najoslobođenijeg, subjekta.

Takva poezija, weć,. nagoviještena kod nas, treba da se podrži sopstvenim razvojem. Ona bježi iz okvira i lažne uslovljenosti, istražuje se i dobija odlike naše jugoslovenske misli. Lišena predrasuda i zabluda ona priznaje i 'sječa korak vremena kao svoj korak, društveni uspon kao svoj uspon. Svuđa se nalaze lageri njenih riječi i tema. To sve ne znači da takva revolucionarna „poeziji

šireg: slviproističe iž između

ne.

ne

treba da se obraća, i to sasvim često, bliskoj i daljoj revolucionammoj prošlosti iz najsavremenijih aspekata. Tek je tada savremenost široko postignuta, krutost prevaziđena i svevremensko daio svoj pečat ubjedljivosti. Tako, ne truđeći se da prevaziđe na neki način već utvrđene istine, ona im pridružuje nove koje im daju mova preimućstva. Aktivno, a istovremeno i suzdržano, mašta bježi od trenutka, reflektuje na univeržalnost, na opstanak u jednom vjekovnom miru i naslućuje jedno opšteljudsko sazvježđe.

' Blažo ŠCEPANOVI“

Dragan KOLUNDŽIJA · Zemlja: .

Zemlja u jesen kad Dunav teče. Kad nagnut preko prozora svoje sobe vidim oblake kako mi se iznad kako obleću sive šume i kako bacaju senku na rukc :. plica ostavlja domovinu i misli na mora daleka. Zemlja žilava, blatnjava, grobljasta, glizava, velika presečena živolinja u popodne dana. I povrh svega toga, zemlja crna, mačkasta, u svojim bujicama, prazna na Svojim poljima, ali vesela, velra dok list otkinut treperi, lasta ljubavi dok se ] vole, leptir na izvoru sveže planinske vode, gomila punih stolova

u mesecu.

|

Zemlja mog oca, poštovaoca ozime i jare pšenice, luka u bašti i krompira između redova kukuruza. Takođe poštovaoca i volovskih rogova, kao i rogova koji gore u crkvama dok neki ponavljaju sa najvećim zanosom ono što kaže samo jedan čovek. Zemlja na dnu lonaca u kojima su domaćice skuvale večeru i sad zovu ukućane da se ide za sto, jer sutra je radni dan i treba ustati rano. Dakle, skuvana zemlja u jelu, u kili pasulja, u dvema glavicama kupusa, u zvezdi zejtina, Ili još bolje, u onome što jedemo, dok neko od nas nešto priča, priča, a samo zato da bi ispao interesantan.

Zemlja ćeš biti, zemlja, moja ruko, Ti sad ideš sa mnom,

ja le ustvari nosim, urašla si mi u rame, moj si cvet. Ti pišeš neke pesme koje niko ne čita, uzalud računaš kolika je udaljenost

izmedu tebe i zvezda, uzalud. ili pak leži, znaš već ko, ti se Uživaš dok veslaš ispod belila

ćeš u nekoj jami koju će iskopati prijatelji i bićeš potrpana zemljom. Ja bih voleo da te ne potrpaju, da ostaneš na nekoj obali i da mašeš brodovima koji budu pristizali wu luku, ali šta mogu,

takav je red.

Zemlja ispisana po zidovima napuštenih i zapuštenih zgrada, Veliki nos gospodina koji svako jutro sa svoja ide u lov i koga su deca dobro zapamtila. Šareno badnje veče u kući neke udovice koja žali što nema muža da mu pokaže šta zna kad ugasi svetlo. Zemlja, more slika. Zemlja koja putuje u otvorenim vagonima vozova kroz razne krajeve sveta. Neprečišćena zemlja u kojoj možda ima i čovekovih očiju, ali od koje će ljudi napraviti kuću i sazidati kule, dovršiti započeti nasip i proizvesti ' sunce. Zbog koje će uzalud duvati košava.

Zemlja od koje vajar iz

sveta prave prava čuda: kupačice gole i kupačice među trešnjama. bogova. Oči u vodi i oči na svetlu. Divno

Krila anđela i srca

veče avgusta. Zemlja

večnost. Zemlja Žemlja Zemlja

kraja, i početka. leta i zime.

za sađenje aprilskog magog cveća i hod stabala kroz

gledana sa palube broda i kroz prozore aviona,

A

STARIH D

[

u Pamčevu

Kao što je požnato, Nušić je, iako rođem u Beogradu, svoje detinjstvo i dečaštvo proveo u Smederevu, gde se njegov otac Georgi jes (Đorđe) Nuša, izvozni trgovac, posle bankrotiranja, iz Beograda doselio s porođicom još U vreme Nušićevog detinjstva, U Smedetevu je Nušić (tada još uvek Al1kibijadđ Nuša) završio osnovnu školu i počeo đa uči niže razrede realke. Pa i kada je posle završenog drugog razreda (jer više od dva razreda nije bilo), nastavio školovanje u beogradskoj realci, on je u Smeđerevo dolazio gotovo svake nedelje i o svim raspustima. Nušićevo školovanje bilo je u početku puno dečačkih neobuzdanosti i nestašluka a kasnije aktivne revolucionarne delatnosti, te je veoma mno~

glave čine jagnjetom,

drveća. Kad

kasno luda zvuk. dvoje u sobi

U dokolici, dok kraj mene sedi ne stidiš da skineš, znaš već šta, bluza. Ali zemlja ćeš biti. Leža-

dva vema psa

moje ulice i vajari iz svih ulica

,

|___Problemi metode...

Wastavak sa » strame ili blještavo ljupki impresionistički pejsaži, Štoga nam se i psihološko estetički zahtev da se u proučavanju. umetnosti mora obratiti veoma „koncentrisana pažnja i ma psihološke „predjslove umetničkog dela bezuslovno čini tačnom,

' Ali pitanje, na koje u ovakvim,

wstetikama nikada nema odgovora, i dalje ostaje nerešeno. A. to je su štinsko pitanje svakod ozbilinog napora da se umeimičko delo celovito zahvati i sagleda — pitanje u čemu je dugotrajni uticaj Hamletovog lika, u: čemu je nadvremenska lepota Bahovih korala ili kakvim bolno uzbudljivim Kvalitetima zrače tmasti oblaci na ne Vam Gogovih pejzaža. I tada, na 'tom probnom „kamenu estetičkog sagledavanja „umetnosti sociološka ili, naprimer, formalistička estetika ne može da pruži punu meru, zadovoljavajući stepen verodostojnih dokaza koji ne bi svojom isključivošću vređali duboki osećaj integralnosti kojom je svako pravo umetničko delo prožeto.

Tim neodložnija izgleda potreba da se ovakva vrsta estetičkih gledišta prevaziđe, ne samo zbog SvOje očigledne jednostranosti, već i zbog stvame nemoći 'da: prođre i dublje -ahvati integralnu materiju estetskog fenomena. Prirodno je, nadalje, đa se zahtev koji estetiki mora sebi postaviti — zahtev da

Syestrano Garet probleme „umcetnosti — i dalje nameće kao vrlo

alttuelna „potreba koje su svesni mnogobrojni estetičari širom sveta, Jedno od rešenja koje se, naprimer, nametnulo mođernom francuskom estetičaru Rajmonu Bajeu jeste ono koje on ističe u svojim radovima o metođi u estetici pod i„Operr:ciomi realizam" („am

menom :

reklisme operatoire“) po kome se delo, stvaralac i publika nalaze u jednom neprekidno i neprekinuto aktivnom odnosu uzajamnmog ovla„davanja i dejstva. Ova aktivistička 'misao svakako se čini lepom, ali nam ipak dovoljno ne kazuje od čega sve zavisi i čime je sve određeno to aktivno sadejstvo, taj aktivni odnos triju osnovnih elemenata kojima jedma umetnost namtaje, razvija se i Živi.

Jedan drugi savremeni estetičar, Etjen Surio, posebno obrađuje probleme uporedne estetike, na njenim poljima tražeći naučnost empirisku i dokazljivu. Stoga poduzima veoma precizna uporedma ispitivanja ormamenbike ju slikar stvu i takozvane apsolutne muzike, muzike bez konkretnog sadržaja i nalazi neke koordinate i zajedničke imenitelje među njima. Ovakvoj težnji, u osnovi scijentističkoj i for= malističkoj pridružuje se i poznati američki estetičar Tomas Munro.

Kao i u svim drugim naučnim oOblastima, i u estetici dijalektičkomaterijalistička metođa rešava mnoga pitanja i đije odgovor na mnoge čvome probleme. Mada tom smislu još nije konstituisano celovito estetičko shvatanje umetnosti, elementi za njega postoje a posebno i potreba za njim. ;

Usvajajući dijalektičko~materijalističku metođu u najširem smislu estetička nauka, radi ostvarenja „svojih neposrednih zadataka, mora konkretizovati ovu metođu i mora

je, i u pojedinostima, učiniti SVr-.

sishodnom u razmatraniu o kome je reč... Zato dijalektičar»materijalist ne ođbacuje 7rmnogoznačnost kojom umetnost zrači, ne čini je isključivom i jednosmemnom!

Kod marksističkih mislilaca nailazimo ma ponekad veoma Živ

res za ove probleme, a nalazimo i niz konkretnih rešemja, dok „sistematski i celovit zahtev u ovakvoj problematici još nije postignut, Mađarski marksist i teoretičar umetnosti Djerdji Lukač dao je niz veoma vrednih doprinosa YrazjaŠšnjavanju društveno-kulturne i dejne pozadine raznih umetničkih dostignuća, kao i niz vrlo intere= santnih studija „iđejno-filozofskih problema umetničkog stvaralaštva, ali se formalnom stranom i analizom takvih kvaliteta u umetničkom delu nije bavio, To je važan propust za estetiku koja bi svoje polazne stavove trebalo da formuliše prvenstveno kao svestrane, Estetičar, dijalektički i materijalistički misleći, priznaje da se kroz umetnost ekspliciraju i različiti momenti čovekovog društvenog bića, i njegova · psihološka ličnost, i da, najzad, umetničko delo kao rezultat i polazna tačka raznih Uuticaja nosi ove momente u svojoj strukturi. Osim svega ovog, Što u neku ruku spada u deo umetničkih kvaliteta koji se moraju smatrati sporednim, postojiiniz onih kvaliteta koje delo samo nosi, kvaliteta počevši od tehničkih pa, preko šire formalnih, ~ strukturalno-morfoloških, sve do one najopštije poruke koju nam pesma, simfonija, ili slika upućuje. Misao o specifičnosti Bahovih fuga, kao skoro matematički izgrađene forme, ili pak priznavanje muodđernističkih formalnih rešenja, naprimer, u slikarstvu u savremenoj estetici ovog tipa mora se prihvatiti. Ne ogranićivši se kruto samo na takozvanu socijalnu umetnost i njeme probleme, proširivši svoje vidike i interesovanja na sv» tvorevine koje nas mogu obogatiti svojim umetničkim sadr=

inte- žajem i. lepotom, dijalektička mai

tenijalistička metoda vYealiuje i jednu drug: meophodnu potrebu da buđe estetika celokupne umetničke delatnosti. čoveka, estetika neograničena i neobuzdavana pogrešnim i uskim normama ili jednostranim principima koji bi suziti domem njenih istraživamja.

Dakle, pošto priznamo sociološku i psihološku 3konitost umetnosti kao ljudske delatnosti, treba dalje, ispunjavajući pravu svrhu estetičke nauke, objasniti kako dolazi do pojave onog specifično-estetskog koje se ne može shvatiti ni kao čista društvema “slovljenost, Til kao čista forma, niti kao čista emocija. Ne nalazeći se sasvim i bez ostataka ni u visokom emocionalnom naponu kojim nam zrači' neki Šopenov nokturno, ni u visokom intelektualnom ' dometu koji dostiže delo jednog Tomasa Mana, tajanstveni putevi jedne adekvatne definicije specifično estetskog nalaze se u ohom Što bi Hegel nazvao merom različitih kvaliteta koje bogata umetnost sadrži, merom u smislu ravnoteže različitih principa i osobina, ravnoteže koja je i granica i novo, dijalektičko jedinstvo svih intelektualnih, emocionalnih, strukturalnih, psiholoških, društvenih, tehničk.h elemenata čiji je i ona plod. U smislu ravnoteže koja u tom specifičnom uzajamnom, odnosu daje poseban kvalitet, poseban sklad i lepotu umetničkog dela. Taj skladi lepota ne može biti određen nekim m.stičkim, „pitagorejskim odnosima brojeva niti čarobnim formulama koje bi bile van racionalnih mogućnosti čovekovih, van njegovih sposobnosti da diskurzivno 8nalizira elemente i odnose elemomata koji čine tako shvaćenu meru umetničke lepote, Estetici se

ANA

KN ušićevo šegrtovamje -

go muka zađavao i rođiteljima i mastavnicima. Nušić je, dakle, kao i mladi Bora

Stanković u ranoj mladosti dozlaboga bio nevaljao ı nestašan. Više se nalazio na ulici nego u kući i školi. Njegovi roditelji su se dosta starali da bude čist i uredan, ali bi se on, čim bi se dočepao ulice odmah ubrljao i zamazao. U tome je bio pravi majstor. Umeo je, kako sam kaže, „tako vešto da pocepa haljine da im ni sto zakrpa hije moglo pomoći”. Pa ipak, to su njegovi roditelji mogli nekako podneti da nije nanosio štete i drugima. Sa svojim drugovima („hajducima”) preskakao je u tuđa dvorišta, a na„ročito voleo da upadne u tuđ vOĆnjak ili vinograd. Tamo je ponekad mesto krušaka dobijao „ćušaka” (batine), ali ni to nije mnogo pomoglo da se mladi Alko popravi. Badava ga je i učitelj u školi često „zvrckao” po glavi, govoreći mu pritom „Tikvo nezrela!”, badava ga je stavljao „na ugled” ostalim učenicima da kleči paređ učiteljeva stola — on je bio sve gori i gori. I naravno da je takav džambas i obešenjak više posvećivao vremena igri i zabavi nego radu i učenju. U školi je bio među osrednjim učenicima, pa je počeo dobijati i dvojke. To je naročito ljutilo njegove nastavnike, jer su oni viđeli da bi Nušić mogao biti i odličan đak. Kako je počeo sve više i više da ramlje u uspehu i kako se njegov otac bio odlučio da od Alka stvori trgovca, Georgijes reši da Nušića da u šegrte. Ali nije hteo da njegov sin šegrtuje u istom mestu, u Smederevu, jer je tu bilo ono društvo zbog kojeg je Nušić, za ljubav igre, prenebregao školu. Mislio je kuda da ga pošalje odakle ne bi mogao često da dolazi kući. Najzad je rešio da ga pošalje u Pančevo, koje se za ovakvu priliku pokazalo veoma pogodnim. I tako je Nušić uskoro lađom stigao u Pančevo. Uleto 1876 godine mladog Nušića otac je doveo u radnju tada poznatog trgovca Vase Ćurčina, oca pesnika i maučnika Milana ĆČurčina, koja je u to vreme nosila firmu „Ćurčin i Stojanović”. Zgrada u kojoj je radnja bila smeštena i danas postoji — nalazi se u Ulici Petra Drapšina br. 8. Vasa Ćurčin se verovatno i ranije·' pomavao s Nušićevim ocem koji je u Smederevu bio zastupnik i nekih firmi sa teritorije ondašnje Austro-Ugarske, 'pa je uzeo Nušića još i na stan.i

hramu,

Naravno da se Nušiću' šegrtovanje nije nimalo dopalo, te je on izdržao jedva tri dana. Četvrtog, ramo ujutru, izgubio se bez traga i glasa i vratio u-Smederevo uveren da je ipak „lakše učiti školu nego šegrtovati”. Posle toga Nušić je više „legao“ na Knjigu i bio bolji đak, mađa je i dalje iz vladanja imao „skromne“ ocene.

time pruža mogućnost da određi m kojoj je meri Bodlerova pesma plod društveno i intelektualna situacije, u kojoj meri kroz nju odzvanjaju · psihički problemi i kompleksi francuskog pesnika, koliko jeforma te pesme, raspored stihova iji stopa u njoj značajan za postignuti rezultat, i najzad, kao zaključak, u kojoj meri svaki ođ ovih činilacae se uklapa u simfoniju posebnog skladđa i lepote, simfoniju bođlerijanske poezije.

Takva vrsta shvatanja zadataka estetike kao nauke istovremeno izražava i veoma rigorozne zahteve kojima se ovakav metod mora podvrći. Priznavši da je umetničko delo mnogostruko, mnogosmisleno, đa. je u sebi zavisno i slobodno, estetički metod dijalektičko-materija= listički usmeren obuhvata čitav niz pojeđinačnih, kompletnih istraživanja koja treba da daju osnovu sva-– kom definitivnom konkretnom .zaključku. Na taj način ovakva estetička metođa potstiče i sociološka istraživanja koja treba da pruže sliku društvenom bića umetnosti na konkretnom plamui, u konkretnom slučaju, zatim psihološka istraživanja — Milo empiriskog karaktera, rı cilju proučavanja najjednostavnijih psihofizioloških reakcija na estetske prafenomene — bilo komplikovanija „psihološka istraživanja. ličnosti umetnika, te najzad, istraživanja' idejne potke, iđejne osnove stvaranja svakog umetnika, pa sve do istraživanja materijala kojim se umetnik služi, od gline do književnog jezika, kao i njihov uticaj na opštu morfologiju „dela. Tako su veliki zađaci estetici DpOstavljeni, zadaci koji če kroz rešenja već nastalih tekovina umetničkog „stvaralaštva istovremeno dati i odgovore na najsuštinskija pitanja o lepoti, na pitanja u Kkakvom se, materijalnom ili duhovnom elementu lepota sastoji. Odgovor mora sadržati i jednu i drugu stranu umetničkog dela, — te se tako lepota. Van Gogovih „Seljačkih cokula“ ili pak grčevito strasne muzike Bele Bartoka moras definisati w onom svom elementu, m Omoj

I posle ovog veoma kratkog boravka u Pančevu Nušić nije, prekidao veze sa ovim mestom. Taj dodir je naročito nastavljen početkom XX veka kada je Nušić kao upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu gostovao sa svojim 8nsamblom u Pančevu. Isto tako · 1905 godine kađa su mnoga mesta u Vojvodini svečano proslavila dvadesetpetogođišnjicu Nušićevog književnog rađa.

Posle skoro triđeset godina, Nušić je, kao već poznat pisac, ponovd ušao u radnju Vase Ćurčina. Pc pričanju živih naslednika porodict Čurčin, susret između nekadašnjeg šegrta i bivšeg gazde bio je veoma dirljiv. Stari Ćurčin, koji je uskoro posle toga i umro, priredio je SVOme nekadašnjem šegrtu gala-ručak na kome su bili prisutni, pored mnogobrojne familije i prijatelja, još i svi šegrti i kalfe. I domaćin | gost su bili veoma srećni ı veseli. Ćurčin što je imao tako velikog čoveka za šegrta, a Nušić što je ipah pobegao od metra i tezge.

Početkom aprila 1905 gođine u Pančevu se opet mnogo govorilo a Nušiću. Svečanoj proslavi dvadesetpetogodišnjice prisustvovala su | Nušićeva deca Ban (Strahinja), koj! je poginuo za vreme Prvog svet= skog rata, i Margita (Gita PredićNušić) koja je još živa. Tom prili= kom održano je u prostorijama Srpske čitaonice pređavanje o Nušićevom književnom radu, a Nušićeva deca prikazala su humoreskt svoga oca „Naša deca”. Istog dana uveče u pozorišnoj dvorani hotela „Tribuna” data je pretstava Nušićevog „Kneza Iva ođ Semberije”, a posle pretstave u sali hotela „Pelikan" priređen je banket. Tako su Pančevci svečano proslavili gođišnjicu velikog komediografa i nekadašnjeg svog sugrađanina # šegrta.

Dragoljub VLATKOVIĆ

~ CIC O e O Ca uan ui aki eno iGed alan nea in Gani dead poda a a i io ika a kic i ia idi

Bvojoj crti fi Kojoj Je ona Bebi stvojstvena i nedostižni u svojoj vrsti, u svom izrazu. i

Tako rešenje fundamentalno pitanja da li je lepota u odrazui društvenog bića čovekovog ili u izrazu njegove duše,rili je ona pak wadržama u kompoziciji masa boja koje čine jednu sliku, ostaje na o vaj način bez odgovora. Svaka od komponenti koje pretenđuju. na svestranu moć u objašnjavanju sUštine umetnosti „prirodno otpada zbog svoje ograničenosti. Jer se mi najpovršnijim očima ne može UĆČi= niti da je slika lepa samo ZJOg SVOjih ukusno ' složenih boja, ili da sd stihovi lepi zbog skladne upotrebe reči i prijathe muzike jezika. U su= štini je čovekovog bića da u umetnoi sti traži odgovor na večna pitanja koja muče njegov razum i njegovo srce. Pitajući se o stalnoj mucš Mićke. Karamazova ili tihom inte= lektualnom vrenju Tonija Kregerh, onaj koji u umetnosti vidi jedne od suštinskih izražavanja čovekove takoreći metafizičke „suštime, teži ozbiljnijim rešenjima. Več problemi i večna lepota velikih de la umetničkog stvaralaštva svedoče nam o relativno postojanom nizu pitanja koja čoveka muče, i to ga muče onda kada, primajući umet= nost kao ljudsku najčistiju istinu, odgovore na nažjintimnija, najbolni= ja, najsuštinskija pitanja koja u njoi traži, Tako je jasno da se umetnost koju čovek ovako prima ne može pred našim očima osvetliti pa jednostavan način koji nam nu= di jedno sociološko ili psihološko tumačenje, |

Odgovor ježi u ukazivanju nad rešenje koje bi se moglo smatrati svestranijim i, aproksimativno, sve svestranijim, u ukazivanju na estetiku koja bi pošavši od princi< pa jedinstva različitih elemenata, određila Kkonkretne zakome njiho= vog · ujedinjavanja i na posebninmi pitanjima dokazala kako je do tog jeđinstva došlo, kako ono deluje i u šta ono prerasta. i

Eleonora MIČUNOVIŠ

KRISEŽEVNE NOVINE