Književne novine

LO E i bj

Izvrsni pojedinci –

A

U nizu gostovanja inostranih baletskih trupa koje smo poslednjih godina imali zadovolistvo da pratimo, festival balet iz Londona zauzeće posebno mesto, ne toliko po snazi umetničkog doživljaja koji nam je pružio, koliko po izvrsnim solistima, koji su nam, bar što se virtuoznosti klasične baletske tehnike tiče, pokazali vrhunske domete u ovoj umelnosti. | Koliko je teško odvojiti se »klasičarskih« tradicija u baletskoj umel-

\ nosti, i krenuti jednim novim, interesantnijim i plodotvornijim putem po-

kazala su nam dela koja su' Englezi uvrstili nw svoj program. Više nije ni nova, ni interesanina, ideja i realizacija baletskog dela »bez sadržaja«, inspirisana koncertima, nekada namenjenih samo za pordijumsko izvođenje. Prema tome, koreografska fantazija D. Linčina na muziku koncerata Marsela i Vivaldija nam nije pružila mnogo novog. Pojedine interesantne kombinacije, što se naročito odnosi na treći (vivace) stav iz Marselovog koncerta, kao vizuelne kompozicije koje su logično pratile prozračno muzičko tkanje, delovale su dopadljivo, uglavnom, zahvaljujući odličnim solistima (M. Ber, Dž. Majnte, Ž. P. Alban) i ujednačenom, i po tehnici, i po izražajnosti, ženskom ansamblu.

»Grand Pas de Deux« iz Minkusovog baleta »Don Kihot« u tradicionalno klasičnoj postavci Amtona Dolina, izveli su prvaci ove trupe Toni Lander i Andre Prokofski. Igračica čistih klasičnih linija i izrazitog temperamenta, primabalerina Toni Lander, ostala je u senci svoga mladog partnera Andre Prokofskog, koji nam Te u svojoj kratkoi varijaciji prikazao takvo saviženo vladanje baletskom tehnikom, koje se mestimično graničilo sa akrobacijom. Mnoeo bzaletekih igrača pronelo je svoj skok našom scenom, ali nijedan nas nije toliko fascinirao kao DĐrokolfski,

OS Gyajponr ano znEa,

Gostovanje Komdomnskog festivalskog baleća·

čija je neuobjičajena lakoća pri izvo- gosti su nam prikazali kroz »Kadet-

'đenju najtežih »pas« iz qepertoara muških baletskih varijacija (šest uzastopnih »tours en lair«) maišla na oduševljeno odobravanje publike. Kratak balet u iri slike »Mladićčarobnjak«, na osrednju muziku L. Salzeda, prikazao nam Je još jednog

·izvrsnog igrača, Džona Gilpina, koji

je, svojim kao od gume gipkim telom, izvodio niz veoma teških baletskih figura. Njemu dostojna partnerka bila je nežna Anita Landa, koja je uspela da svojoj lirskoj igri da adekvalan glumački izraz. Što se tiče »amog sadržaja baleta i koreografije Dž. Kartera možemo reći, da su mestimično delovali neprikladno (naiuralistički finale sa vešanjem, kao i način rađanja mladog čarobnjaka). Simpatično je data razuzdana seljačka igra, koju je ansambl ostvario

sa izrazitim temperamentom. »Štrausijalu« — već odavno iz-

'bledeo motiv da se na niz- Štrausovih

kompozicija pravi veseo spektakl, —

| »igriva«,

ski bal«, komičan balet wu jednom činu u koreografiji D. Linčina. Ako je Stirausova muzika zaista toliko da bi i danas potsticala tla se na njoj grade baletska dela, to nije razlog da joj se ne da jedna inventivnija i ujednačemija koreografija. Suviše šaroliki kostimi, wbacivanje u diveriisman »lirske« tačke »Silfide i Škotlanđanin«, delovali su U najmanju ruku neukusno. I ovde moramo istaći pojedince, koji su svojom izvrsnom igrom činili da publika ovaj balet primi sa odobravanjem. "To je na prvom mestu šarmanina Dijana Vesterman, koja je' svojim izrazitim smislom za baletsku grotesku vladala scenom. Odlična tehničarka Dženet Majnte je oduševila svojim lepršavim skokovima na vrhovima prstiju, kao i odlične tehničarke Dž. Alderton i Dž. Baturst, koje sw zaista šibale vazduh svojim vrtoglavim »fouettes«-ima. :

Milica ZAJCEV-DARIČ

DRSor A AV YO VERNOST |

Varam tel

I dok drugi leže w travi ja se slobodom svojom poigravam.

Na mene palo pero iz krila Ikarova,

na mene pero

nigde krilo celo

i dok drugi plešu

ja slobodom svojom hazardiram

(umesto da plešem i ležim u travi) umesto da živim s pogledom na more ja postajem more s pogledom zlokobnika ni do pola još a već popola pretrgnut

i ničeg na pretek nemam

ničega za bacanje.

A biti gospodar prostora paklenoga

između rođenih ruku i biti na pomolu

za taštinu mi dosta —

jer nisam omakav postao

ja sam ovakav ostao.

Jednom su me ubili bez milosti, ali ne kao čovjeka — kao ženu.

Njihovu mušku snagu nosim skrivenu i taneta sva odapinjem lukom neravne borbe, da osvetim tebe, tebe i sebe, svojom rukom i mukom.

O, jecaj, taj jecaj jedina mi snaga,

dok stoje blatnih tabana na tvome korijenu. Uvelo proljeće sabirem, tb njem taneta njihova, da me upamte i kao čovjeka. i.kao ženu,

Zbog mene ne veneš, mila.

Zbog mene me i mojih bokova.

Ne zbog mog sutra, jer on je dioba. Nepresušno vrelo 'tvojih sokova.

Nađa IVELIČ

Maogo rataih filmova?

· »Dosta nam je ralae „.. To ili tome. slično čuje se danas u našem filmskom svelu. To ili tome slično kažu producenti kad im se podmese” scemario ma rainu temu, 'Fo ili tome slično uzviknu reditelji kad im.se ponudi ma'muskript čija je radnja smeštema između 1941 i 1945 godine.

A publika»

Kažu, naši bioskopski posetioci neće da gledaju takozvane rame filmove.

Kažu, gledaoci traže savremene teme,

I još kažu, filmovi o ratu leško se prodaju, skoro niko neće da ih. kupi.

I tako. . . više niko ne pomišlja na rabi film. I tako . . • jedma poluistina nameće se kao istina,

Sve izgleda prosto i jasno, kao dva i dva — čeliri,

Ali, srećom nije tako, srećom jedna tema (ustvari) mije amatemisana kao što to na prvi pogle izgleda.

Jer:

filmovi se još dele, pre svega, na dobre i rđave;

publika gleda svaki dobar ratni film — ako je reč o domaćima onda navedimo· kao primer poseta »Vetru 5 „ • <; .

ii {7 MK

U biblioteci »Pisci o sebi i svome đelu« „međavno je u Parizu izašla knjiga Žorža MDiamela, poznatog francuskog .romansiera, pisca romana o Salavenu i o Paskijevima, koji Su kod nas prevođeni, U toj Knjizi, u kojoj govori o svojoj prošlosti i Književnom iskustvu, o rađu i ljuđima, ima i nekoliko zanimljivih zapažanja o Književnicima, njegovim savremenicima.

»Ako ste u dobrim odnosima sa neKim mlađim kolegom, i ako zapa| zate da u svojoj ljubaznosti malo

preteruje prema vama, izđejstvujte

________ __________ _ —__ - - — < ————

valjani ratni filmovi se itekako kupuju i prodaju — dokaz za to su i naši uvoznici;

najzad, recimo i ovo: r a t je tako kompleksna tema da nikad neće presušiti; rat je sigur“ mo isto toliko bogata tema kao i min

Ali: : |

mi, uprkos mnekolikim filmovima iz najnovijeg perioda još nemamo jedan totalni rami film dostojan epopeje jedme MKozare, recimo; _

maš poslednji rat, znamo svi, nije bio samo rat, nego i r e” voluci ja a znamo svi i to, revolucija nije: dva plus dva su četiri;

i još, specifičnost maše revo” lucije, ljudi njeni, ne mogu se izraziti samo jednim filmom; aspekata je bezbroj i nikad dovoljno. Sloga, uprkos tremutnoj reper” toarskoj „zasićenosti filmovima čija su plama razapeta između 1941 i 1945 «nemojmo reći: »Dosta nam je rata«, već: »Dosla'nam je rđavih filmova o našem ratu ı revoluciji!«

I ovo: rat je takođe naša savrememnma tema!

Ljubomir RADIČEVIĆ

Jovan · Palavestna

BIOGRAFIJA. „Palavestra je rođen u Mostaru 25 aprila 1893 a umro u BSarajevu 8 decembra 1959. Svršio je gimnaziju u Beograđu i dva semestra prava ma Zagrebačkom univerzitetu, Za vreme Prvog svetskog rata bio je po zatvorima Austrougarske monarhije kao pristalica Mlađe Bosne. Književnošću se počeo baviti od 1913 sarađujući po književnim časopisima i dnevnim listovima. Objavio je prvu pripovetku u feljtonu »Srpske riječi«. Za vreme Jugoslavije rađio je kao novinar po raznim ređakcijama. Pisao je pozorišne komađe. Na konkursima Narođnog pozorišta u Sarajevu nagrađen je za komeđiju Neimari pobeđe (1936) i za dramu Neviđliivi krivac (1937). Pripađao je Grupi sarajevskih književnika i bio član Uđruženja Književnika “NR. Bosne i Hercegovine. Poslednjih nekoliko gođina bio je slep.

BIBLIOGRAFIJA: Sivi vidici, roman, Sarajevo 1919, str. 94. — Na belom hlebu, pripovetke, Sarajevo 1919, str, 55, od pređania do istine, putopis, Sarajevo 1933. — Dve neđelie wu Palestini, putopis, Sarajevo 1934.

Pređgovori: MHadoje Kroz samoću, pesme, lja 1929.

Prevođi: Herman Bang: Bela kuća, Mostar 1917. — Stanislav Pšibiševski: Vigilija, Sarajevo 1919. — Gistav Flober: Ubogo srce, Sarajevo 1920. — ŠariI Bođler: Cveće zla, Sarajevo 1920 (prvi zasebno štampani prevod ' Bodđiera kođ Srba).

Živorad P. JOVANOVIĆ

Mirković, Plev-

samo svojim uticajem đa dobije neku veću Mmnjiževnu nagradu. Od toga, dana, taj vam se više nikad meće javiti đa je živ. Više vam neće slati svoje nove Knjige, neće Vas više zvati na svoje dramske premijere. Nastaće poipuna tišina u vašim odnosima.

Ako, pak, zaželite da neki mladi časopis, đotle neobično jjubazan brema vašim novim delima, đobije neku subvenciju, i na tome poradite kod vaših uticajnih prijatelja, nikad više meće mi pomenuti vaše ime.

Duško TRIFUNOVIĆ -|___SALUT ET —– TERNITE a aan. | 00 Neon aa bre eti Zorž MDiamel o odnosima pisaca

yo yhef JAT 6 7 a eO 4, : \ ap

vila vrt tani

Neki pisac, koga ste inače pomagali gođinama, dđavali mu novac na zajam, i to ne male sume koje vam obično nije mnikadđ vraćao, ako mu samo jednom niste đali ono što vam je tražio, smatraće đa vam više nije ništa dužan, ni najmanje obavezam i postaće vaš majljući mneprijateli.

Ako smatrate đa vas neki od vaših kolega zove suviše često na Večere, Roje vam ko zna iz kojih razloga nisu majprijatnije, učinite samo da buđe izabran za člana Akađemije, taj vas Kolega nikad više neće po“ zvati ni na prijem mi ma obeđ.«

Ima raznovrsnih tvrdnji i mišljenja u vezi sa stvar- maše zemlje: nom ličnošću Nasredina Hodže, sa legendom koja o tim wu Beogradu njemu kruži. Njegov je lik predmet mnogih istraži“ vanja, studija i istoriskih eseja. U svakom slučaju, filuju izlozima naših knjižara, on je jedma istoriska figura, o kojoj još uvek treba

| _NASREDIN HODŽA I NJECOV HUMOR,

rvo u Novom Sadu, 1903 godine; zaa kasnije u Sarajevu i Zagrebu, sve sa raznim ilustracijama de-

Nasredin

„do danas — njegove priče,

U istoriji turskog naroda iz Male Azije,

govorit. Nije nezanimljivo da se sagleda kompleks Hodža simbolizuje pošleno jumaštvo, iskreni odmos

mnogobrojnih protivurečnih' tvrdnji i razmišljania o prema običnim ljadima, NMasredinu. Jedni su tvrdili da je Nasredin Hodža iz- jedljiv prema nepravednicima, mišljena ličnost; drugi su to opovrgavali ističući da most prema slabima i bednima. je on živeo, ali da se o njemu nadovezalo mnogo toga u XVI veku, u svojim pozna Sšlo je plod ljudske mašte i želja; mišljenja da je Nasredin Hodža zaista postojao, da u je živeo u određenoj sredini Male Azije, da je bio venih gazela, ncobično mudar čovek i istakmuta ličnost svoga vre- nuti pesnik Sururi. mena, u kome je, na specifičan način, delovao kao pro- prema sebi kod turskog naroda, gresivan borac za istinu među ljudima i za bolje ljud- priređuje akademije,

ske odnose.

I pored velike popularnosti Nasredina Hodže meču

duhoviti humor koji ie zaa iznad svega čoveč"Turski pesnik Lami tim i vrednim stihovima, treći su zastupali ističe njegovu smelost i ljudsko poštenje. Pesnik Nabi, XVII veku, spominje ga u jednom od svojih čudok u XVII veku o njemu peva i istakOn i danas izaziva poštovanje koji mu svake godine ceremonije i druge vrste narod-

mih manifestacija.

Postoje različita gledišta o vremenu w kome je on

nažim narodima i omladinom, treba nešto određenije stvarno živeo i delao. Prema mađarskom turkologu

reći o njegovom bumoru sa vaspimog gledišta, o njegovoj ličnosti kroz istoriju maloaziskih naroda. dmah Ireba napomenuti da se Nasredin minje u Vukovom srpskom rečniku; da je Milan Ćur- Nasredin, čin napisao komediju na osnovu njegovih šala i dose- vova, došao u sukob sa zv taka, koja se sa uspehom prikazivala u Sarajevu, 1928 godine; i da su njegove dosetke i priče preve- čega je dene na sve jezike naroda Jugoslavije. . Prva knjiga o Nasredin Hodži na srpskom pojavila se 1771 godine u prevodu Palikuće; a 1833 godine, pojavila se i druga knjiga njegovih priča u pre · vodu D. Davidovića. Poznati srpski pisac Stevan Sremac je priredio, 1894 godine, novo izdanje njegovih međutim, priča sa predgovorom, Iz ovoga se vidi da je Hodža vilo popularna ličnost kod naših naroda, su šale kružile sa vedrinom i veselošću kod mladih i u XIV i XV veku; odraslih, je »NMasredin Hodža nikada ne pada u oča- om živeo u XIII veku, on se pribira čuvajući svoj vedri hu- Alaedin. Ovu verziju zastupa,

| janje, nagroliv, mor...« (Stevan Sremac). Poslednjih pedesetak

Nasredinovih priča pojav

godina mnoga su se izdanja rarni istoričar Mehmed ljivala u izdavačkim Mhućama Nasredin Hodža živeo u XIII veku podržava i turski

kao i Ignjacu Kunošu, Nasredin Hodža je živeo u vremenu Harun El Rašida i Karla Velikog, dakle u vremenu Hodža spo- između 786 i 809 godine. Ovaj maučnik tvrdi da je zbog svojih slobodoumnih pogleda i staaničnim islamom, tadašnjom opšlepriznatom i opštevažećom državnom verom, zbog bio i osuđem na smrt. Kazna nije izvršena -zalo Što se Nasredin poslužio lucidnom lukavošću, koju je on znao i umeo veoma duhovito da izvede irapira tadašnje ljude — zvaničnike.

Prema drugom naučnika M. N. Kuku, Nasredin Hodža je bio savremenik poznatog Alaedina 'T'akaša; ovu tvrdnju pobija ireći naučnik Albert VaNasredin siljevski. Postoje verzije da je Nasredin živeo u vrečije menu Sultana Jildirim Pajazita i Timurlenka, odnosno nisu bez značaja ni verzije da je kada je vladao poznati Sultan pored drugih naučnika, i poznati turski putopisac Evlija Čelebija, kao i liteKopurluzade. Verziju da je

\

| _ __ _______ _____ 70,42 4 —_—

Šš

!

leksikograf Šemsedin Sami, Turska Enciklopedija iz 1935 godine ukazuje na sledeći natpis na grobu Nasredina Hodže koji se nalazi u vilajetu Homje, u meslu Akžehir: »Ovde je grob blaženopočivšeg Nasredin efendija, kome je nužna milost od boga koji prašta. Za njegovu dužu izgovor, fatihu, 386«,. Ovaj datum u ovom arapskom tekstu poklapa se sa XIII vekom ako se isti računa s desna na levo.

Postoje i drugi dokazi da je Nasredin Hodža živeo u XI veku, jer u novoj turskoj Enciklopediji (VIII tom) stoji da je Nasredin Hodža rođen 1202 godine u selu Horto, u oblasti Sivrihisar, u srezu Akžehir; da je Turčin po narodnosti; da mu je otac bio imam u istom mestu, zvani Molah Abdulah. Posle očeve smrii, Nasredin je morao da nasledi oca i da prima imamski poziv. Međutim, om je otkazao očevu službu, da bi je predao njegovom bliskom prijatelju, Moijah Mehmedu, a sam je pošao u Akšehir, gde je ostao jedno vreme, da bi se kasnije preselio u grad Konja, gde je pohađao Medresu. Ponovo se vratio u Alkšehir i postao hodža, da bi zatim krstario po gradovima ZŽwadolije, u kojima je vršio dužnost kadije (spdije). Umro je 1283 godine, u Akšehiru, gde je i sahranjen. Grobnica mu je postala hodočašće, koju mnogi inostrani turisti posećuju.

Naši ljudi se smeju MNasredinovim pričama i dosetkama već dugo vremena, Pročitati njegove šale znači prijammo se smejaii i veseliti, ali osetiti i neku ironiju i kritičku imtonaciju, koja nekoga pecka, tome je vaspitma efekinost vedrog humora Nasredin Hodže, koji je na poseban način našao značajnog odjeka wu dušama naše omladine i dece. Njegove priče vrše prefinjen ulicaj na čilaoce, jer u njima provejava vanredna duhovitost kroz koju se uvek ocrtava plemenita osobina smelosti u doba — kada se za smelost vešalo. Humor WNasredina zasićen je.idejom pravedmosti u doba kada se najmanje poštovao zakon, skoro nije ni bilo, Istinoljubivost njegovih priča pokazuje svetlost, koja je sijala u doba opšteg mraka, kada je suvereno vladala despotija, licemernost i podmukla lukavost, ~

Osnovna intemcija u humoru Nasredin Fiodže ogleda.se i u naporima za razvijanje kritičkog i smelog duha u odnosu na grubost (vladara i bezdušnih varalica naroda). Život vladara i naroda, odnosi kadija i pandura prema običnim ljudima; shvatanja o ženama: zablude o hodžama; sujeverna ponašanja zatucanih ljudi; lakovernost radnog čoveka — nalaze osnovno

O __________________ ________—_—--—_-——_—-—-———— --—_-——___-—-

koga .

mesto u Nasredinovom humoru, natopljenom velikom ljubavlju prema čoveku, koja ga prijatnim sarkazmom šiba, ismejava i ruga mu se, ali sa plemenitim ciljem. Uobraženost bogataša, lažno poštovanje porekla plemića po imovnom slanju a ne po njihovim intelektualnim kvalitetima — bila je takođe osnova njegovog smeha, koji je razrešavao čovekovu napetost duše i očajnost njegovih izgubljenih iluzija da će na svetu doživeti sreću.

Pored Šeh Bedretina — stihijnog dijalektičara svoga vremema m ladašnjem osmanlijskom femdalnom društva, koji je završio život poput Đordana Bruna, Nasredin Hodža zauzima svello mesio u istoriji ne samo turskog maroda, nego i u istoriji bliskoaziskih zemalja, da bi ušao, i kao legendarna ličnost, u svetsku literaturu, vršeći snažan vaspilni ulicaj na sve mlade generacije, koje se slatko smeju njegovim pričama, osećajući u njima sve iznova svežu vedrinu.

Zbog mnogih razloga, a najviše zbog svoga vedrog humora punog vaspitne sugeslivnosti, Nasredin Hodža je postao duhovna svojina balkanskih naroda: Rumuna, Bugara, Grka, Albanaca, Jugoslovena; zatim evropskih naroda: Rusa, Ukrajinaca, Mađara, Austrijanaca, Nemaca, Francuza, Engleza, kao i afričkih i azijskih naroda. Arapi ga uporeiluju sa svojim poznatim Džubijem; Nemci ga smatraju za svoga Til Ojlenšpigela; Englezi kao Džo Milera; Italijani kao Bertoldija; a Jugosloveni kao svoga Eru i Kerempuha. Evropa je

U upoznala humor Nasredin Hodže još u XV veku, da

bi kasnije sve više saznavala o njemu. U devetnaestom veku je nemački pesnik Wolfgang Gete, upoznavši istočne zemlje, a posebno Tursku, slavio Nasredin Hodžu wu svojim poznatim stihovima. Rusi su takođe, i pre, a naročito posle Oltobarske/ revolucije, posvetili veliku pažnju liku Nasredin Hodže, i njegovom vedrom humoru, stavljajući ga na scene pozorišta i na ekran filmova. Pored ostalog, Nasredin Hodžine priče su poslužile i kao motivacija za poetske realizacije mnogih rumwmnskib, ruskih, nemačkih, ukrajimskih i turskih pesnika. U samoj Turskoj je Na sredin Hodža vrlo mnogo objavljivan, m raznim redakcijama, počevši od 1837 godime, kada u Istanbulu izlazi 125. Nasredinovih priča, da bi kasnije, posle čeliri decenije, izišlo novo delo o Nasredm Hodži, pod naslovom »Bu adam« (Ovai čovek) a u uredništvn Mebmed Tefika Čajlaka. Posle Prvog svetskog rata, u redakciji Veled Čelebiia Behaia, izlazi najkompleimije delo o Nasredin Hodžinom humoru.

: · M. KARAHASAN

KNJIZEVNE NOVINE