Književne novine

Godina XI. Nova serija»

Božidar KOVAČEVIĆ

Lirska vizija Laze Kostića :

| }

|]

POVODOM PEDESETGODIŠNJICE SMRTI

Laza Kostić je pre svega neimar inspiraciju mogu da pruže naša saznanja koje je čovek njegova

one genijalne lirske vizije „Santa Maria della Salute“.

Kađ bi svakog „pisca trebalo pretstaviti samo jednim njegovim delom, onda bi se kao Kostićev najviši uspon morala priznati ova pesma. Čak i u proznom prevodu, na ma koji razvijen jezik, „3anta Maria della Salute“ ostaje velika pesma, kongenijalna · „najboljim stihovima velikih narođa, — Poovom. „Gavranu“ naprimer, da upo-

trebimo samo ovo jedno upoređe-

nje. Zamisao i originalnost. vizije, dah najvišeg saznanja, kompozicija i logičnost u izlaganju, osećajnost i uzvišenost izraza, neki Opojni i suptilni spoj. bola, rađosti i rezignacije, fluidnost i artizam stiha, što sve čak i kroz prevode prođire, — sve to Kostića več zbog jedne jeđine, ove pesme, čini velikim piscem. |

Sa Njegošem, Jakšićem, Vojislavom i Disom, Laza Kostić u našoj 'Kmnjiževnosti čini grupu „ključnih pesnika”, stvaralaca 'koji se najviše. ističa inđiviđualnošću, snagom i novinom svojih: stihova; onom izvesnom btipičnošću zbog čega iz njih kao da potiču struje i pravci naših pesničkih izraza. Oko ove petorice kao da se mogu rasporediti po nekoj srodnosti svi ostali inmaši pesnici, čak i omi koji su po svom geniju ili talentu inače na istom vrhuncu s njima ili ıh čak i premašuju. Među tim „ključnim pe snicima“ Kostič izgleda osobito in_ iteresantenv kao. preteča mnogo Kkasnjjh „stanja“ naše poezije, ·

Ali Laza Kostić svoju veličinu potvrđuje i drugim svojim delima, raznovrsnim opusom čitavog svog književnog, naučnog i novinarskog rada. )

Kao dramski pisac on je dao tri dobre drame, u kojima, osobito u „Maksimu Crnojeviću“ i „Peri Segedincu“, ukazuje put našoj drami. On je osnivač našeg dramskog stiha, pronalazač jednog novog

deseterca, različnog od deseteraca”

narodne pesme i Njegoševog. Mosto „srpskog troheja“, kako su nemačke poetike nazvale naš tradicionalni deseterac kad ga je u nemački jezik preneo Gete, Laza Kostić je već u „Crnojeviću“ i u svoOjim prvim prevođima Šekspira ra-

šao jedan drukčiji, origina!niji de-

seterac — „srpski jamb“ “da ga tako nazovemo — koji će od njega preuzeti i Jakšić, svoju

„Stanomu Glavašu”,

romantične . tragedije, a izraza i zbog velike potencijalno~

sti svoje sadržine i komponovanja, | još i danas, posle gotovo stotinu

godina, veoma su značajni u nešoj književnosti, Poecman'rane 105 i

sa „Gordanom“, Kostićeve drame,

potvrđuju koliko veliku, originaš:u

Jedao iBnU iz Španije 0 umelnosli iliferalori | BLAS DE OTERO TRAZI M

Najpre je bio građanski rat, A” "zatim, kad je taj rat završen kao vojna stvar,.počeo je drugi. Kada je prestala bratoubilačka borba i učinjen kraj pokretu trupa, krvavim bitkama i bombarđovanju gradova i kada je u Madridu održan defile pobede, u Španiji je nastala potpuna i krajnja tišina, Početak represalija znači kraj za poslednje dijaloge, zajednički život je postao | nemoguć, a strah se pojavio kao ·najupečatljivija stvar. Svi Spanci su „izgubili glas jer je, Od tog tragi·Čnog trenutRa, samo pobednički ka ' udiljo mogao da govori uime celog ' jednog maroda, da određuje puteve budućnosti i da ima prvu i poslednju reč, Smatrajući sebe za božjeg izabranika — kao što su to smatrali svi savremeni diktatori.u, E-

narodna pesma i istorija,

Dah genija prožima i Kostićeve ogleđe. „Osnovno načelo, kritički uvod u opštu filosofiju“ (1804) i

i

Ć LAZA KOSTIČ (Crtež Z. Đžumhura)

„Osnovi lepote u svetu“ (1880) izraz su ne samo njegove veoma visoke kulture „nego i misaonosti, Pristajući uz Hegela, on je u ovim đelima „originalno i logično dao svoj pogled na najviša pitanja svemira i života i kao filosof i kao umetnik. Neke od ovih njegovih misli ·prethodnice su najmodernijih shvatanja. današnje nauke i filosofije. Zasnivajući život na „Ukrštaju“ i sukobu, on je dokazao

doba i kova mogao postići. Sem toga, u ovim delima važna je i njegova kritika čitavog niza najvećih

mislilaca 5 kojima se on, kao jed-

nak njima, prepire.

Stari grčki, latinski, francuski, engleski, nemački, ruski i mađarski jezik, kojima je ovaj, valida naš najobrazovaniji „Književnik, vladao, velika načitanost i talent, koji je tu ogromnu kulturu usklađivao i davao joj ličnoga izraza. čine interesantnim i veoma značajnim i ostale njegove oglede. Gsobibo eseje Q Šekspiru, u kojima on prvi na Balkanu, dostojno veli-

kog engleskog pisca, govori » nje-

govim delima. Zaboravljeni su, ali nepravedno, i njegovi daroviti Ogleđi „Narodno glumovanje“ (1895)

i „Ilijada“ (1890), u kojima ie on.

ne samo pokazao koliko zna, nego

. i koliko đuboko prođire u dva naj-

veća narodna pesništva ove Dblanete, jelinsko i srpsko.

Njegova obimna Knjiga o Zmaju nije dobro primljena zbog njenih neđostataka koji su ustvari Ssporedni. Izvesna idiosinkrazija učinila je da je Laza Kostić netrpe!ljivo owuđio „Zmaja kao demagoškog i prigodđnog bardđa svakodnevnih 0Odisaja svoga naroda i vremena, te nije pravedno ocenjen krupni 'Pser Kostićevih dubokih misli i finih zapnžanja kojijisvnk' čas blesnu iz trunja nipodaštavanja Zmajeve prigodne delatnosti. ·

/

ESEJISTIKA"

REĐ::1%bhBb KRITIKE

Stanislav ŠIMIĆ

Kritika je u nas riječ koja ima toliko značenja koliko ih je potrebno da se njima ispuni glava onoliko koliko je prazna: u veću prazninu” stane više značenja, u manju manje. Bilo kakvo usmeno ili napisano prikoravanje ili kuđenje, omalovažavanje ili ogovaranje, hvaljenje ili prigovaranje u privatnom i javnom životu, štaviše i takozvani prikazi o knjigama, filmovima i kazališnim predstavama — ti napisi što su većinom praznoslovnost kojom se ispuni praznina u novinama i revijama — sve se to U nas naziva kritikom. Je li to stoga što primitivna pamet voli izraze stranoga podrijetla i onda kad ne zna točno što znače, pa ih upotrebljava gdje god joj se čini da bi se mogla njima iskazati? Bilo kako bilo, premda se riječ kritika u nas u svagdanjem ·životu· rabi za što tko hoće, te znači i trač i filozofska ·polemika, u imaginativnoj književnosti kritika je napis o nekom književnom djelu, ili o više djela, ili o djelima pisaca nekoga razdoblja.

· Tim napisom „djelo 'je razjašnjeno, predočena su nje-

gova svojsiva i Uj je rasuđeno po čemu je ono vrijedno, ili nevrijedno, da bi čitalac bio mpozoren na one odlike, ili mane, djela kojih sam, vjerojatno,

•“

Cedomir MINDEROVIĆ

FOTOGRAFIJA

'Sutjeska zapljuskuje asfaltne frotoare Beograđa, šumi kroz moju i tvoju sobu, poređ otvorene knjige, pored krpene lutke

(rena JO din

nije opazio; da bi spoznao njegove umjetnosne Vrline i osvijestio se o njima. uživljavao se i u djelo i u kritiku o njemu i uvidio neki novi smisao u imaginativnoj književnosti, te po tomu i u samomu ŽI“ votu. Nije li u svom kritičkom jeziku oblikovao nov i vrijedan smisao, onakav kakav nije kazan prije njega, i razlozima umjelnosne prirode obrazložio zašto odobrava, ili poriče, to djelo, kritik je radio suvišan posao, pa i šletan: mrčio papir. U književnosti, naime, sve što ne vrijedi ne samo da je suvišno nego je i škodljivo. Ispraznim stihovima, brbljavim novelama, blagoglagoljivim zabavnim romanima kvari se š iskrivljuje ukus čitalaca za pjesnička djela: ali takozvanim kritikama kojih je stil nedostojan da se nazove umjetničkim nego je, u najboljem slučaju, publicistički, čitalac biva dvostruko zavaravan o tomu šta je to imaginativna književnost: bude prevaren šta je djelo o kojemu se ta nazovi kritika i šta je sama kritika kao' umjetnost. Vjerovati kritiku je vjerovati njegovu stilu. Tko uviđa umjetnosni red, osjeća i uviđa da kritiku o njemu ne može izraziti a neurednom i površnom stilu. Nastavak na 6 strani

tinjštva, kao bljesak kragujevčan=

zaturene u ke u otsudnim noćima na Tijemti-

svoje najdublje znanje i najviša

ay rta

Vreme kao

dajući” mi varijantu 'u „Jelisaveli““ i . Kostićevi prevođi Šekspira i njegove, istoriske, zbog toga

IR I REC

kbecay ala aaa O jo ae

eh j

Nije samo metafora. A mogla i to da buđe, čak jedna od najlepših metafora od postanka poezije, Otkad postoji čovek i poezija, ova dva simbola, vreme i zvezde, večno su prisutna, u sve novijim 1 lepšim spojevima. I svaki put donose nove emotivne treptaje. Nema pesme o životu i smrti, o če-

žnji i lju»avi, o postojanju i prisustva u kojoj nisu .

utkane ove dve reči. A nikad nisu upotrebljene slučajno, rađi ukrasa...U jeziku su te dve reči i same za sebe nekako čudesne. Jedna od njih je biser koji u čoveku stvara malo gnezđo topline, neke divne čežnje, lepote, sreće, zaljubljenosti. Druga ga uvek uznemiruje, Upravo ga istera iz toga tcploj gnezda, sa brega njegovih sanjarija na kome bi večno bdio, preti mu, goni ga, javljajući se !i vidu/ neke beskrajne sive zavese koja :će ga jednog dana pokriti, zauvek odvojiti ođ zvezda. Zvezđe su sveđoci života. vreme pratilac smrti.

· Vreme kao gorivo zvezda — nova je metafora

ne poezije nego nauke. Rekao bih: i poezije i nauke. č

Neću ovde nabrajati nailepše bisere o vremmnu i zvezdama što ih je poezija skupljala od Ramajane do Prusta i Tomasa Mana. Hoću samo da istaknem ovu novu metaforu, koju je neđavno izrekao jedan sovjetski naučnik u svojoi teoriji.

Nastavak na " strani

|| U toj meta , fori čudesno su se dodirnule, spojile nauka i poe“

3alekom predgrađu pod

sinotinjskim krevetom iza starog pletienog kofera koji, ko zna otkad, nijedan peron, nijedno.

pristan šte nije vi-

PORA A. delo => a” knjiga" će "ostati dugo nedočitana i vozovi odlaze i tru-

gorivo zvezda

zija. Dodđirnule su se wu onom beskraju kome su oduvek težile i jedna i druga, Proviriti kroz zvezdanu zavesu prostora i vremena, prozreti tajnu Što se iza nje skriva, želja je pesnika i zvezdoznanca od iskona do danas. Naučnik, zvezđoznanac, po"sumnjao je u dosadašnja tvrđenja đa ta večnost zvezda, zračenje staro milijarđama godina, ne za'visi samo od nuklearnih procesa u njihovim masama. „Mora da postoji nešto drugo, nešto sssvim kvalitativno drugačije, nešto što zvezđama daje neiscrpne količine energije“. I on je, naravno posle dužeg proučavanja, izneo svoje uverenje đa je to nejscrpno gorivo zvezdanog plamena — vreme,

No tu se ne završava ni pesnička ni naučna metafora. Na pomolu'. je jedan neobičan prodor ı tajnu vremena, jednog valida koje je dosad u potpunosti ostalo neđdirmuto ljudskom rukom. Kao kob je prisutno svuđa oko nas, protiče uporno i nem'iosrdno. Časovnici koji ga registruju samo su ironija. Nauka obećava čudemu metaforu: čovek bi jednoq đana mogao ovlađati vrememskom energijom, čak upravljati i samim fokom vremena.

Vreme kao gorivo zvezda. Nije samo pesnička metafora!

Boško PUŠONJIĆ

be brođovi polazeći u svima pravcima, i iza njih ostaje samo bela vođena pruga.

Sutjeska teče, kao'samo trajanje, pored ko zna kad, u nekom ranijem životu iščezlog kućerka na Dunavu. A tu je i malarično poljanče na kome sam ga ostavljao, 'atkada i uplakanog čim se odmaknem ođ njega, igrajući se sa „jstalim vršnjacima dok' je, mati bila, poverivši mi ga, beskrajno daleko.

On će porasti, do futbalskog igrališta sa kapama i starim ciglama umesto stativa, đo karabina i kragujevčanke i klipače otete od Nemaca — kad su zapalili Beograd od Dorćola do Vukovog spomenika.

On će porasti do Sutjeske, do ove male fotografije iz 1945.

On će porasti đo ove male fotografije.., O, i ti znaš stravu fotografija.

Neke su se već davno sklonile u svoje čudesne predele među knjigama, među pismima, među starim računima da iz tih, često jedva dostižnih predela, zrače na tvoj i na moj život svoju stravu — ij dua prostiru senku svoje umrtvljene lepote trajanja, tremutka koji se neće vratiti ali koji je ipak tu, sa nama, u nama kao otvorenm knjiga koju neću dočitati, kao tvoja zaturena „krpena lutka de-

štu, pođ Košurom — kao Sutjeska. _ Katkad putujemo u predele th fotografija, izvlačimo ih na svetlost svakodnevice, često slučajno, i dugo ostajemo sa tim fotografi= jama u rukama, nehotice, i postajemo umorni, i usplahireni — „kao pred neki polazak koji se nije i · koji se neće dogoditi... daleki mr tvi peroni pristaništa zovu a uro-: vi su nam od olova dok su stisnute, već beskrvne usne sleđene.

~

Njegovu fotografiju dobio sam juče. Bilo je podne. Prolazio sam odmah posle toga Terazijama, u podne, kroz mnoštvo koje je za-, krčilo trotoare — 5niko nije slutio šta nosim u džepu na grudima, jer ljudi u podne, na sunčanim asalr= nim trotoarima — ne osećaju sttavu fotografija.

Imao je dvadeset gođina kad je poginuo, moj brat, najmlađi · cd trojice poginulih. O, često je plakao nm poljančetu dozivajući me dok je mati bila daleko, beskrajno daleko.

Možda me je tako dozivao i u. ono svitanje svoje smrti. 1943.

Stative — naše stare kape | dotrajale bačene cigle davno su jš-! tmunule u magičnim metamorfozama ljudskih stvari.

Mob tima više nema, ništa ga na svetu više ne može sakupiti — jer je Beograd zapaljen od Dorćois do Vukovog spomenika, jer: je cela zemlja bila zapaljena s kraja na kraj.

I nema više njegovog karabma, ni njegove Wkragujevčanke, ni njegova klipače.

Postoji samo Sutjeska koja šumi pored ovog mnoštva, i strava nepomičnosti njegove fotografije, strava nepomičnosti jednog ttrenutka njenovoq života iz 1943 u mome džepu na grudima.

Na fotografiji ne plače, ne dHoziva. 7 Smeši se. ,

Nakrivio je titovku.

\

vropi, kao Hitler, Musolini ili Oliveira Salazar, svaki od njih izabranik različitog boga — počev od toga istoriskog časa samo je on preuzeo na sebe pravo da odlucuje o našoj sudbini, da raspolaže na~

'Šim životima, i što je još najva-

žnije u ovome nacionalnom kruqu zatvorenom kamenjem i blatom,

avo da prstom ukazuje na one pance koji su dostojni da izraža-

vaju svoje mišljenje. S jedne stra- „

ne se nalazi on, generalisimus i kaudiljisimus, i njegova klika, a s druge strane, svi ostali, sve do trideset „miliona ljuđi zatvorenih između Pirimeja, Gibraltara i okolnih mora. Od tađa do danas, u svim aktivnostima | nacionalnog života, umetnosti, literaturi, privređi, druNastavak na 8 strani

| LIKOVNE PRILOGE U OVOM BROJU IZRADIO LJUBIŠA JOCIĆ

ee i :

Smeši se na mnoštvo kroz koje prolazim dđečačkim osmehom.

Smeši se na mene.

Na trajanje. · Na daleko malarično poljanče.

Na metamorfoze ljudskih stvari, đačkih kapa, dotrajalih odđbačoenih cigalja. ;

Na metamorfoze fotografija, njihovu trošnost u vremenu. i

Na Sutjesku koja žzapljuskuje moja i tvoju sobu, perone na koje nećemo stići, brodove koji su već” pošli bez nas. pe

Smeši se na devojke, tu. na Te| razijama, u mnoštvu kroz . koje we prolazim, na njihove kovrđee i druge ljupke smicalice, na sve de-

Nastavak na 4 strani

vo.

aiya: