Književne novine
Ca Kako spavaju tramvaji feLyKkos« Zagreb, 1959)
Dečje pesme Milovama Danojlića sveže, brzostihe, naherene, nevaspitane i mamerno anarhične, — u intonaciji: »Vias Progulkin, mališan, dečKo vrlo načitan..< (Majakovski), — 8 vidljivim odlikama boeme, rustikalne meukosti i pritvornog „podilaženja kratkonogom svetu sa trotoara, sa đubrišta i noćnih suđova, — doživljavaju se bez po muke kad se čitaju i kad se nađ njima sMneje zbog dobrog bumora.,
Do sađa sw se pisale dečje pesme
w jednom pravcu: prema deci. Pisci
sm se trudili đa postavljaju geografke, marativne i druge zagonetke, kao čika Jova Zmaj. Da weličaju moral, veseo duh, prirođu, prigodne životi» nje i stare ljuđe (»av!«, »av!« i »ljubĐimruke«). Oni boće krasno da opišu roditelje, nauče đečje čitaoce dečioj rimi, ritmu, stihu i elokvenciji. Trosložšne i još kraće rime iz dosađaŠnje poezije, đosađile su. Stalno se obnavljaju: »Laza... maza »cica..„ maca«, »tata... bata«, a od ptica čvorak, rođa i guska, sa bumbarom, žabom i drugim.
Kod Milovana Danoilića su psiho logija i ukus jedno. Još za tri lirske generacije unapred, on će pwnovažiti. Psihologija je ukratko: jednostavnost doživljavanja, Ukus: jeđnostavnost emocije. Iskustvo pesnika potiče iz zđravog „pođručja, Dopunjeno je skladno detinjarijama sa asfalta, i eto bujne materije... S đruge strane su moderna estetička, i stilska sredstva. Ona usklađuju poslednji sklad, za lik pesme. Tako je cela zbirka tečna kao slap, sa nešto iskrivijenim smislom wu vezi sa diđaktikom i peđagoglijom: »Ima dece koja misle da je njihov tata najgori tata ma plameti (prgav, nervozan, tuče, ali ne tuče prutem). — Takvog tatu ne treba mrzeti, ali ga ne treba ni voleti (Treba uzeti torbu i poći svojim putem.)
U svim pesmama fabule su naivne i fovističke. O Džonu MHohohondu iz Kalifornije i njegovom sinu Krsti Pepou, tri pesme muesečarski zvone razdešenu balađu, sa smešnim pasažima, filmičnim crtežima, Kkarikaturama. Pepo je nejak sin, Hohohond opor otac, mama-Liza »tužna Kao ruža i nežna »kao Đokonda«. Otac je takav čovek da njegov slučaj s pi janstvom prosto bazđi. Na pragu ga susreće mama-Liza, ljuti se što je pijan i nervno slomljen. »Skine mu blatnjave čizme, celog ga razoruža (ILI tiho prozbori: »Dokle, o Džone Hohohonde?«)
U pesmi da se u Prnjavoru kupaju dva sapuna postignut je savršen sklađ rime, zvuka i smisla. Sapuni su junaci poetske basne, koji najposle uginu u vođi kao glupi, đobrodušni pređmeti.
Knjiga je izložba neviđenih slika. Sunce se zadržava na zanodu, Omoliko koliko mu je potrebno da vrši nuždu (»Sramota!«); mesec posle tridesetogođišnje „zloupotrebe ponovo sija čednim likom, tramvaji su nežni stvorovi s kičmom, pršljenovima i bolovima u metalu... Svaki stih je duboka spoznaja neposredne prirođe. Darovitost Milovana Danojlića iskonstruisala je živ infantimni svet, od sirovih elemenata, od proste dokolice pređ raznolikim životom. Zbirka je skup lirskih fragmenata koji su 5 u živom čoveku suviše nataložili od ranije. U Kratkoj istoriji dečje pesme, čitaoci su često imali prilike da gube poverenje u ovu vrstu pevanja. Ono im je sada vraćeno bogato i dirljivo. ie: K.
GRIGOR VITEZ:
Kad bi drveće hodato
(»Miađost«, Zagreb, 1959)
Dobra dečja poezija ne samo da organizuje đečju maštu, nego i odraslom čitaocu pruža mogućnost da otkrije u sebi prvobitna neotuđena poetska iskustva. Čak bih smeo da tvrđim da prava i čista poezija može biti ponajpre poezija za decu, koja ni po koju cenu ne želi da svoju igru zameni životnim stavom, svoju dosetku unapred dđatom mišlju i svoj antropomorfizirani, osećajni kosmos potčini zakonima gravitacije i slepe ozbiljnosti. Sve ovo ne znači đa poezija za decu treba da se sveđe na puku besadđržajnu igrariju bez ikakve tenzije i usmerenosti, Naprotiv poe-
VINJETE NA OVOJ STRANI IZRADIO M. VARTEBEDIJAN
27
sija za đecu nije samo štivo i zabava, već i nauk u najvišem, sasvim mneđiđaktičnom i meosnovačkom smislu te reči, Uvek kada sam govorio o poeziji za, đecu opominjao sam da decu ne treba potcenjivati. Deci možete sa uspehom saopštiti i najveće istine, ako to učinite sa puno srca i mašte. A deca često imaju više mašte i srca nego li neki profesionalni pesnik koji od »viška svoga srca« izdržava sebe i porođicu, Stvar je samo u tome da se mlađom čitaocu ostavi puna slobođa, Sve što je rečeno u pesmi mora đa buđe rečeno tako da suviše ne obavezuje mlađog čitaoca, Jedini pravi zađatak dečje
GROZDANA OLUJIĆ:
Pisci o sebi (eMiađo pokolenje«, Beograd, 1958)
Zatvarajući ovu knjigu činilo nam se đa smo đonekle obmanuti. Naslov je obećavao mnogo više ođ onog što smo đobili.
Očekivali smo jedno dubije i svestranije upoznavanje s ličnostima okupljenim u Knjizi, jedno potpunije osvetljenje kompleksa čovek-pisac, koji, mađa sjeđinjeni u jednoj ličnosti, ne iđu uvek ruku pođ ruku, već su ponekad i u zavađi. Očekivali smo, možđa, i otkrivanje najintim»
||
taže (i feljtona) pokušala je, s manje ili više uspeha, da se približi piscima starijim i mlađim, iz raznih kmjiževmih grupacija. Preko jednog pomalo sknučenog repesšoara pitanja pokušala je đa zaviri u njihov unutrašnji svet; ona je umela, pred svaki susret, đa vešto priveđe čitaoca piscu, stvarajući vrlo lako atmosferu od suštin» skih elemenata njegovog Kmjiževnog đela. Ona je znala i da usmerava razgovor koji je često pretio da zastrani u svakodnevno i beznačajno.
Ali, najčešće, tek što je dotaknuta ova ili ona tema, tek što smo pomislihbi đa ćemo nešto čuti — razgovor obično prelazi na nešto drugo, što
PISMA „KNJIŽEVNIM NOVINAMA“
0 čemu (ne)raspravliamo
Ređakcija »Književnih novipa« primila je pismo književnika
| Jovana Nikolića, napisano posle Godišnje skupštine Udruženja knji~
ževnika Srbije, održane 17 januara ove gođine u Beograđu. Tekst pisma Jovana Nikolića ovđe se objavljuje neznatno skračen.
\wčio sam dđa posmatram ljuđe, Posmatrao sam one Koji su za» Jedno samnom prevrtali brazđe i čekali na pijacama da za prođat džak kukuruza kupe soli i nove opanke, Posmatrao sam one koji su zajedno samnom prevrtali ste» ne u kamenolomu i pređ gazdinim šalterom đanima čekali iI one Što su ma svojim leđima đizali cigle na građevine. I one što su lutali drumovima i građskim ulicama i zastajali pred svakim poslođavcem u nađi da će dobiti posao. I činilo mi se đa sam upoznao te ljuđe koji su živeli mojim životom, da sam upoznao njihove likove, njihove patnje, njihove mlsli i osećanja. I opet sam čitao i sve češće sam postajao nezađovoljan onim što je napisano. Cinilo mi se đa je najčešće pisano sa gornje društvene terase, bež silaženja do njenih temelja. Momožđa mnogo šta nisam razumeo, ali se u meni gomilala težnja đa pišem. Da đam onakve ljude kakve sam upoznao i osetio. Pokušao sam 1 u pokušaju sreo one koji su Dptsali. Istina mali broj. Vrio mal! broj, ali su to bili ljuđi koji su zasluživali poštovanje. A. oni? Oni su mi ukazali na ono što nije napisano, što nije moglo biti napisano, jer se zbog istine odlazilo na tamnicu., A oni nisu bili samo pisci. Bili su. u prvom ređu ljuđi puni ljubavi za čoveka, a ta ljubav nije izlivana samo olovkom ma bartiji. Došli su veliki dani 1 oni su pokazali svoju ljubav žrtvovanjem svojih mlađosti, i svojih života. Pošao sam za njima i na kraju balade vatra je spržila moja ogleđala. Tama se uvukla pođ sklopljene kapke. Tama i strah. Da, sretao sam nekađ slepe ljuđe, znam kako se svet okretao od njih i ostavljao ih same. I sve je u meni zadrhfalo strahom tog usa-
splatu zarađe.
žđa mi se samo činilo,
mljenog slepačkog života. A. lju» bav što je ležala u meni, težnja, što se tako dugo gomilala? One su ostale i možđa pod strahom postale još jače. Da li zatvoriti sebe u zapećak, ili Ppokušati?... Splet činilaca me je nagnao da pišem, a kakvi su bili uslovi tog rađa? Možda nije važno. Čovek sve savlađa. Pojavile su se knjige pisane u mraku. Nisam kroz njih dao ono Što osećam.' I nisam mogao, jer treba čitati, Ipak, ušao sam wu društvo onih koje sam nekađ beskrajno voleo i poštovao. I zbunio sam se u prvom susretu. Pomislio sam da to nisu oni ljuđi koji pišu. Ne mogu đa shvatim .đa se jedno piše, a đrugo oseća. Ipak mislio 6am, to je prvi susret, a kad ih upoznam?...
I još uvek ih nisam upoznmao, jer ih sretam samo jednom u godini, Polazio sam pun nađe i oduševljenja i uvek se vraćao zbunjen i razočaran. Pozvali su me i ove godine, Pošao sam i činilo mi se đa sam zalutao. Činilo mi se da sam zapao među veliku grupu neozbiljne đece, koja se svađaju oko zamišljenog carskog 0-
grtača. Druga se deca bezbrižno
igraju piljaka, jer ih izvan dobi» jenih konja ništa ne interesuje. A znam: neprođate knjige leže u pođrumima izđavačkih kuća. Rukopisi leže u fijokama izđavača. Rukopisi leže na policama pisaca. Znam da postoje šurakovih šuraka šuraci preko kojih često i bezvredne Knjige ulaze u štampu, bez njih ne vređi ni najozbiljnije stvaranje. Pisci imaju svojih briga i problema kao i svi ljudi. Treba o njima ozbiljno govoriti bar taj jeđan đan u gođini. Treba tražiti rešenje problema, A
neozbiljna đeca se ozbiljno svađaju. Deca se smeju. Decu ništa ne interesuje, pomislio sam tako u trenutku. Ipak sam shvatio da
to nisu deca. Pa kođ đece nema toliko pakosti, toliko zavisti, toliko pritvorstva i zakulisnih lIukavih napađa u rukavicama! Te
se javlja samo kod odraslih ljuđi, kođ onih Koji su izgubili svaki realan smisao. Kako je sebična, međuljudđska borba oko zamišiljenog carskog ogrtača, A postoji leđan brojem mali narod koji je imao burnu istoriju, punu časnih borbi u samoodbrani. Postoji na rođ koji je izdržao nađherojsku borbu u velikoj buni protiv ugnje• tača. Narođ koji već petnaest gođina uprkos teškoćama iđe sSsvOim putem, čvrstim i sigurnim. I građi gigante, produbljuje tvrđe brazđe oranica da iz njih izvuče što više hlebova. I tu se nazire lik novog čoveka. Šta smo naplsali o tom čoveku? Samo sitna zma w gomili nikom potrebnih Knjiga. Nekad sam mislio o Velikom, časnom zađatku pisaca, O gađatku čvrstog dizanja buktinje kroz čiju će svetlost mali radni čovek sagleđati sebe, sagledati prošlost, sađašnjost i jasno buđućnost. A sađa mi se čini da za taj zađatak nemamo vremena. Da, naše su vreme progutale sitne Kkafanske intrige, trke za ljigavim autoritetom i borba za liče ni prestiž u grupama. I strah je nm nama. Strah od samih sebe, od svojih slabosti i tuđih intriga. Zato ne diramo u Stvarne .pro» bleme Koje zajednički treba da rešimo, Lakša je linija slabijeg otpora, a ne uviđamo da nas to odvaja ođ rađnog čoveka. Da nas ta linija odvaja ođ naše stvarne današnjice. A onđa nas čuđi zašto ljuđi traže šunđ literaturu, bagatelišući naša ostvarenja, I čudi nas đa su politički rukovodioci obećali đa će pomagati pisce, a sad ne pomažu. Ništa nije čudno, jer sami dižemo betonske ograđe oko naših dela. Da, drugovi pisci. Treba da stanemo, da se zami-' slimo nađ našim zađatkom i našom stvarnošću, Cemu ona vođi?
' Jovan Nikolić
l_____ ______________L_L_L_L_ČL_________________--_- _ __-I--—-
poezije jeste đa podržava dečju radoznalost i stvaralački umetnički in» stinkt, koji je kod deteta veoma. raz” vijen. Šta đa kažemo za malog Vanju koji pita: »Gde ono boravi jučerašnji dan?«(!) Zmaj Jova je pogrešio kađa se prema đeci odnosio kao »čika«, koji ih uči poslušnosti i đdrugim inferiornim i beznačajnim vrlinama. Dečji pesnik ne sme biti na strani rođitelja i učitelja. On zna: neposlušnost je najveća vrlina detinjstva. On se prema detetu odnosi kao umetnik prema umetniku, jer svako dete je to. On mu otkriva jednu dečju mitologiju (bogatiju od svake
. druge), u kojoj sve živi, điše, govori:
i drveće, I potok, i zvezđe. Ako pesnik ponekad želi đa đezantropomor– fizira dečji svet mašte, on to opet čini sredstvima negativne persohifikacije u konđicionalu:
Rad bi drveće hođalo, da bih pisao narandži sa juga,
Nek đođe kod moga bolesnog druga.
Knjiga pesama za đecu Grigora Viteza »Kad bi đrveće hođalo«, koja je
bila povod da kažemo Sve što smo Pov
rekli, jeste izvrsna knjiga poezije. Pesme »Nevidljive ptice«, „Sjensa«
»Odjek«, »Oklopiljena lađa« i »Dima« (sve iz ciklusa »Zagonetke«) još jedmom dokazuju da je prava poezija poezija za sve, bez obzira kome joe ona u prvom ređu namenjena. Pored knjige Miće MDanojlića »Rako spavaju tramvaji« i dečje poezije Aleksandra Vuča, ova knjiga Grigora viteza pretstavlja jedan od najlepših dometa te vrste poezije od Zmaja do danas. Ovo je odista poezija Za đecn i osetljive. ia.
Branko Miljković
nijih kutaka u kojima leži ono što u Ssvakođnevnim „susretima „ostaje tajna.
Sta li je to taj i taj čovek našao u umetnosti, što ga je krvno s njom ezalo? Što ga je nateralo đa baš umetnost izabere za svoj životni poziv i da joj se sav pređa? Kakav je bio njegov stvaralački put do uspeha, njegovi zanosi i pađanja, borba sa svetom i samim sobom, kakav je njegov raison d'čtre, njegov umetnički cređo? '“oliko vremena, znoja i papira je potrebno đa pesma ili priča dospe od umetnika do čitaoca?
Na sva ta i mnoga druga pitanja Grozđana Olujić uspela je samo po> vremeno da diš đelić odgovora Koji, naravno, ne. može da zadovolji radoznalog čitaoca, Ona je obavila samo susrete s piscima (možđa bi to bio pravi naslov knjige), susrete kojima se ne može osporiti zanimljivost i nekonvencionalnost. U obliku repor-
će, isto tako, samo okrznuti, ostavljajući nas da nagađamo. Samo pokatkad (kao naprimer sa Vesnom Parun) G. Olujić uspela je da nam đa potpuniju skicu, puniji umetnički profil.
Posle knjige Siniše Paunovića »Pisci izblizac dobili smo, đakle, još jeđnu sličnog karaktera. Ovakve knjige su veoma retke kod nas i utoliko potrebnije kao dokument, kao pokušaj da se sačuva atmosfera jeđnog od burnijih i plodonosnijih literarnih previranja, čiji sma sveđoci.
Ww tom &mislu, napor Grozđane Olujić svakako je vređan hvale,
Slobodan Popović
DOBRICA ERIC: ! Svet u suncokretu (»Matica, srpska«, Novi Sad, 1959)
O Dobrici Eriću, čim je objavia nekoliko svojih pesama, čulo se niz pozitivnih vrlo neođređenih i često
· preterano afirmativnih komentara.
Manje-više svi ovi komentari insistirali su na tome da je, eto, Dobrica Erić pesnik-seljak, što je, svakako, vrlo teško razumeti kao neku precizniju „distinkciju, jer fo: ppesnikseljak, ustvari, nije nikakva bizarnost na kojoj treba insistirati do stepena prave neukusnosti. Bitno je to da je poezija Dobrice Erića poezija mlađog pesnika koji se nalazi u formiranju ali koji je unekoliko već našao osnovni tom svoga pevanja, bitno je te đa je Erić pesnik nesumnjive snage koji se služi upečatljivim muetaforama i poetskom imaginacijom koja nije zamorena, koja nije i plod konstrukcija na osnovu Svega do sađa pročitanog. Zato, za ubuđuće, može se sa priličnim procentom sigurnosti reći — biće korisno đa Erić
M Uitnosti ostame ono ta Me cxađs, đakle, đa ponovimo reč iz pomalo senracionalističnih napisa: pesnik-se> ljak, ne tako nalvan kao što izgleda, Danas, kad mnogi stihovi TOUR naših pesnika po svome osnovno! tonu itekako liče jedan na drugi, Erićevo. pevanje, to da tako kažem ne školovano pevanje, pretstavlja osvešenje koje mi se čini nezaobilaznim, ı ono što najviše impresionira u Erićevoj poeziji, to je isobilje meta fora koje nisu konstruisane kao »Do=> etičnosti« već su najneposređniji, živi i autentični pođaci o tome da je njihov autor osetljiv na zvuke, na obrise i boje prirode oko sebe, .na ornamente prirođe, vezam za zemlju 1 njenu dobrotu, oslobođen konvencionalnih i manirističkih pretstava 0 savremenom „poetskom izražavanju. On je bukoliko oduševljen onim Što doživljava kao svoj najintimniji ambijent čiji je deo, on oseća svu elementarnu snagu života u kome živi, ali njegova pastoralnost nije određena metaforama koje smo već čuli ili doživeli kao poetsko izražavanje, Teško je govoriti o najboljim pesmama ove zbirke, »Psi u noči«, »Ljubomora«, »Pesma mlađog čobanina, »Seoske kupačice«, »Posle košenja«, »Poplava«, »Zov lampeka, »Večeras lampek«, »Bećari«, da ne nabrajam dalje, 5Ve te pesme rečito kazuju đa Erić pretstavlja jeđan ođ izrazitijih talenata u onome što močemo đa označimo kao naša mlađa
poezija. B. P.
BERISLAV KOSIJER:
Pupoljci i mraz
(»Mlađost«, Zagreb, 1959)
Berislav Kosijer vrlo je čitan i često nagrađivan pisac, vešt je i nije brzoplet. Isto tako, dovolino neistančan, stilski neujednačen ~— ali piše sveže, savremeno.
ovo je knjiga o omlađini, za omladinu. Svakiđašnja priča o mlađim ljudima Kkoji se, u početku, ne sna“ laze i ne nalaze u životu, Kasnije, međutim, kađa ih društvo prihvati i kađa pokuša da ih shvati, kađa se
potvrđi stara uzrečica »Sve je dobro ako se đobro svršić, sve je na pra> vom putu, sve se odvija po ređu i gakonu. Reč je o Mileni Horvat, petnaestogođišnjoj devojčici, o njenoj porođici, o prvoj ljubavi — Arturu, o vaspitanju, o Krivičnom đelu pokušaju krađe, o prevaspitanju, Vi» še ličnosti objašnjavaju »Milenin slučaja, Kosijer je neke ličnosti samo ovlaš dotakao, više nagovestio, Tako su izvesni likovi samo najava za povest o jednoj ljudskoj sudbini, Čini se đa je, pre svega, roman više reportaža nego celovita umetnička istina wu kojoj svaki detalj, svaka mi-. jansa, objašnjavaju početak 1! Kraj» celokupnost đešavanja, menjanja, postojanja, otkrivanja sađržaja.
Knjiga »Pupolici i mraza svakako će se čitati, iako je to prosečna povest o današnjem vaspitanju i ljubavima omlađine. Ođ Berislava Ko-
"sijera, omlađina koja ga je već či-
tala, više očekuje. R. V.
Đr. MIROSLAV ĐORĐEVIC:
Savremeni problemi
istor:ske nauke (»pKultura«, Beograd, 1959)
Nedavno se pojavila jeđna Koliko Mucidneo Kreirana toliko i — po zanimljivosti, originalnosti i širini teoriskog zahvata — Kkonstruktivna stu= đija. Reč je, naime, o đelu »Savremeni problemi istoriske nauke«, koje je mapisao renomirani naučni radnik dr Miroslav Đorđević.
Ono što u osnovi karakteriše ovu stuđiju jeste obiman i iscrpan osvrt na nekoliko bitnih pitanja fundiranja savremene marksističke istoriske nauke. U prvom ređu učinjen je mapor da se s marksističkih pozicija objasni takozvana teorija »đistance«. Autor dokazuje đa ova teorija pre svega ima iđeološko-klasmo obeležje. Objasnivši zašto se buržoaska istoriska nauka ne sukobljava s problemom »đistance« i usled čega — u sklađu s razvojem svoje društvenopolitičke fizionomije — permanuntno iđeološki »koriguje« ili naglašava svoju nekađa revolucionarnu prošlost, pisac zaključuje đa ze »pitanje »distance« pojavljuje kao pitanje odnosa prema vlastitim ili tuđim Klasnim tekovinama«.
»Klasi koja u praksi stvara vlastitu istoriju nije potrebna »distancae... jer se... rukovođi... klasnim interocsima. »Distancm« diktira politički oportunitet u periođima društvenih
Y
potresa i smene klasa, Odatle potiča razlike m shvatanju i primeni »đis stance« u okviru same buržoaske nas uke, ođatle pojava teorije »distancee u našem vremenu i u našem dru. štvu«. (25)
Polazeći od toga» snažno je naglas šena potreba da »vmarksistička nauka u svom daljem razvitku treba da prevaziđe i.. u sadašnjim uslovima pozitivan doprinos naprednije buržo. aske mislis. A u vezi Ss tim, u po. sebnom. poglavlju ukazano je na ten« dencije razvitka istoriske mauke kođ nas. ~.
Ww trećem poglavlju đata je suptih ma analiza društvenih i organizacis onih uslova razvitka istoriske nauke, Naročito interesantan je deo teksta o ulozi ličnosti u naučnom saznanju istoriskog razvitka.
UW poslednjim poglavijima pisac ras spravlia o perspektivama naše isto» riske pauke i o savremenoj organiza» ciji istoriskih istraživanja.
Mako muestimično neđovoljno pre eizno, ova studija je pisana dinamič« nim i poletnim stilom. F. C,
GI DE MOPASAN:
Novele (I i MD)
(sRađ«, Beograd, 1959) ?
M Jednoj od svojih najboljih bibli oteka, izđavačko pređuzeće »Rađe objavilo je, u dva toma, izabrane no« vele jeđnog od najvećih majstora kratke priče — Gi de Mopasana. Sa« ma ta iđeja đa se ponovo, na jeđnom mestu, u Birem izboru nego ranije, objave Mopasanove pripovetke, zas služuje priznanje i pohvalu: čitaoci će, iz ovih dveju ukusno opremljenih Nknjiga, moći đa se upoznaju s naj» boljim ostvarenjima pisca koji se, u evropskoj literaturi, s pravom smatra jeđnim od najboljih pripoveđača. Po« 8sle mneđavnog zagrebačkog izdanja pripovedaka A. P. Čehova, izbor Mopasanovih novela pruža mogućnos da se sagleđaju vrhunski dometi e• vropske pripovetke, što je, van s5Umnje, kulturni i izđavački pođuhvaš dostojan poštovanja.
Prvj tom sadrži četiri pripoveđačka ciklusa: »Seoske drame i razgovori«, »Zatočenicle, »Prijatne veze« i »O• pasne veze koji otkrivaju najjače stvaralačke vređnosti Mopasanove “= zađivijujuće bogatstvo tema·i motiva, liudskih. odnosa i situdšcija, čitavu jednu beskrajnu galeriju upečatljivih i životnih likova, čije sudbine pretstavljajn istinitu istoriju čovečnosti i čovekove tragične lepote. U drugoj Knjizi, pored ciklusa »Devojačka tammica«, »Strađanja mevinih« i »Putevi luđila«, sakupljene su i Mopasanove priče iz Francusko-pruskog ymrata (»ironija i užasi rata«), čija lepota i danas pleni svojom „neposrednošću, plemenitošću i toplinom,
Ovo vredno izdanje Mopasanovih novela ostvareno je zajeđničkim veoma wuspelim rađom grupe prevođilacar N. Banaševića. M. Viđojkovića, M. Dragutinovića, Z. Karalić i A» Miličevića. V. R.
KNJIŽEVNE NOVINE;
List za književnost, umetnost i društvena pitanja
Ređakcioni odbor: Bora Ćosić, Slavko Janevski, dr Mihailo Marković, Slavko
Mihalić, Peđa „Milosavljević. Branko „Miljković, „Tanasije Mlađenović, Mlađen „Oljača,
Vladimir Petrić, Đuza Rado-
vić, Izet Sarajlić, Wladimir Stamenković. Direktor: TANASIJE MLADENOVIĆ . Urednici:
MILOS L BANDIĆ PREDRAG PALAVESTRA Odgovorni urednik: CEDOMIR MINDEROVIĆ List izđaje Novinsko-izdđavačko preduzeće »Književne novinea, Beograd. Francuska 7 MRedakcija: Francuska 7, tel 21-000. tek. račun: 101-707-1-208 List izlazi svakog drugog petka Pojedini broj Din 30 Godišnja pretplata Din 600. polugodišnja Din 300. za inostranstvo dvostruko Rukopisi se ne vraćaju Tehničko-umetnička oprema:
DRAGOMIR DIMITRIJEVIĆ Stampa •GLASa. Beograd.
Vlajkovićeva 8.