Književne novine

| wošlom broju »Književnih novina«

" još jednom

Doktor Milan Damnjanović je u

pokušao da ospori ono "što sam pisao o filozofskoj osnovi e-

__stetike, istovremeno se braneći od pri-

govora koje sam učio njegovoj definiciji odnosa filozofije umetnosti i . estetike. Po tome kako je to učinio, · izgleda kao da ni posle mojih najupomnijih tvrđenja ne želi da shvati da ja ontološku estetiku smatram ne_ prihvatljivom, ali ne i ontološku (ili filozofsku) osnov estetike. Ovo drugo je, uostalom, i sam om naknadno bio prihvatio, ali sada tvrdi kako su tobože po meni »filozofske, metalizičke osnove estetike, po obimu i stvar no, jednake sa samom estetikom«. Ali ko bi bio toliko nepamečtan da smatra da se osnove jedne nauke poklaaju sa samom tom naukom? Iz ovae interpretacije se jasno vidi proizvoljnost kojom Damnjanović tretira moje stavove, proizvoljnost. zbog koje ve uglavnom i nastalo nerazumevanje moje teze. Menjajući još jednom svoj stav, mosno vraćajući se na svoje ranije gledište, Damnjanović nastoji da pokaže kako metafizika nema nikakve veze sa estetikom kao naukom i pritom dolazi čak i do odlučnog tvrčenja »da je Bergson metafizičar, a ne estetičar, kao što se to može prožitati m svakom odgovarajućem priručnikn«. Možda u priručnicima o Berg| somu i piše samo kao o metafizičaru, ali me treba se oslanjati samo na priručnike. Bergson je neosporno jedam ed onih savremenih estetičara koji su veoma mmogo uticali na opštu este tiku (Herbert Rid, Moris Dival), e. stetiku muzike (Gabrijel Marsel), estetiku pozorišta (Anri Guije), književnu kritiku (Alber Tibode) i wmetnost našega vremena (Marsel Prust, Šarl Pegi, Pol Klodel). I stoga su mnogi vrsni estetički stručnjaci marljivo proučavali estetiku Anrija Bergsona i o toj estetici napisali niz studija: Šarl Lalo, Rejmon Baie, Adriano Tilger, Ladislav 'Tatarkiievič, S. Drezden, Deni Uisman itd. Znači li to da su svi oni mlatili praznu slamu i pisali o utvarama, o nečemu Mo ne postoji, kako misli Damnjanović, i da li je, možda, po njemu, metalizičko delo i Bergsonova knjiga »Smćh, esej o značenju komičnog«? Estetika koja se u delima nekih savremenih filozofa i esejista poklapa sa metalizikom tako da im se jasno me razaznaju granice, nije naučna e_ stetika, odnosno nruka o umetnosti u strogom smislu reči. To je svakome jasno, Ali ako bismo tako tretirali pojam estetike onda bismo takoreći ostali bez istorije estetike. Kako bi se onda moglo govoriti o estetici kod Dlatona, Plotina, Tome “kvinskog, Selinga, Šopenhauera, pa i Kanta i

Ž TRIBINA |

IMKULJUDNA PRIMEDDM

Heogela? Da bi estetiku što više odvo» jio od metafizike, Damnjanović je o dvaja od njene prirodne istoriske osnove i zahteva znatno suženje njenog uobičajenog značenja, Onda nije čudno što on, naglašavanjem naučnog u estetici, scijentistički pokušava da odbaci svaku povezanost estetike sa metafizikom. A ustvari svako posebno pitanje nauke, ako se prati do nje-

govih krajnjih konsekvemncija, prirodno vodi u ontologiju, odnosno opštu nauku o biću, pa i svaki estetički problem. Nije li, naprimer, problem kakav je odnos ljudskog umetničkog stvaralaštva i prirodnog stvaralaštva. odnosno kakav je smisao ljudskog stva ralaštva u celini bića, jedan ontološki problem? I šta nas sprečava, ako smo styarno željni dubljih saznanja, da ljudsko stvaralaštvo ne upoređujemo sa stvaralaštvom koje je i samog čoveka stvorilo?

Svoj stav o potrebi dvojefhja filozolije umetnosti i estetike, koje smatram sasvim Rnepotrebnim komplikovanjem naučnog estetičkog istraživanja, Damnjanović preuzima od tvoraca »opšte nauke o uwwelnosti« Maksa Desoara i Emila Utica. Neshvatljivo mi je zašto bismo prihvatili ovo gledište koje je zastupao jedan relativno malobrojan estetički pravac nasuprot ogrommoj većini esteličara koji sma-

traju da je takvo dvojenje apsolutno nepotrebno. Ja mislim da nije slu čajno što je ovo shvatanje danas bez uticaja u svetu i da nema razloga da ga sada po svaku cenu kod nas oživljavamo. Treba ići napred a ne podgrevati stara i napuštena shvatanja. I zar se Damnjanoviću ne čimi da je paradoksalno to što se on poziya na mišljenje Emila Ulica koji je to svoje mišljenje sam negirao i napustio, prihvatajući drugo, daleko realističnije gledište na umetnost? Što se tiče Damnjanovićevog pokušaja da odbrani svoju tezu da filozofija umetnosti stoji u o na ec-

stetiku kao filozofija biologije w od- ~

nosu ma biologiju, mislim da je neuspeo. Da li Damnjanović stvarno smatra da svaka pojedinačna nauka ima i svoju filozofiju? Ovo udvajanje bi značilo da se svakoj nauci postavlja neka vrsta tutora, a klasifikatore nauka bi dovelo u sasvim izgubljen položaj. Njegovo nsistiranje na ranijoj definiciji, koja je po grešna zato što je ambivalenina, sada se potkrepljuje jednim očiglednim sofizmom koji svako može da otkrije. Termin kome Damnjanović samovoljno menja značenje i na osnovu koga stvara svoj sofizam jeste termin »filozofija biologije« koji po njema ima i značenje »filozofija Zivota« (wostalom, vrlo nejasan pojam). Da filozofija nauke o životu nije isto što ši filozofija života jasno je, mislim, svakome i Damnjanović uzalud nastoji da svoju tezu tako odbrani. U svakom slučaju, tako definisan odnos filozofije Wmetnosti i estetike stavlja filozofiju wmetnosti iznad estetike. A ne bi li to bila jedna vrsta vrlo rđave metafizike?

Damnjanović je u poslednja tričetiri meseca u dva maha započimjao polemike. Ja ipak nisam summjao u njegovu dobru volju i nastojao sam da objasnim svoja gledišta tako da javnost jamo može da vidi ko je u pravm a ko nije. Ali smatram da više nema razloga da nastavljam diskusiju o nečemu čega realno nema, o tome kako se ja tobože zalažem za identifikaciju estetike i metafizikel Ako tu identifikaciju čine Bergson i Malro ja za io nisam kriv, sem što mislim da oni to mogu da čine upravo zato što estetika nije gvozdenom zavesom odvojena od najopštijih problema života i sveta. Stoga mi, da jući svoje poslednje objašnjenje, staje samo da zahvalim »Književnim movinama« na prostoru koji su mi ustapile da objavim deo svog rada o filozofskim osnovama estelike kao i objašnjenja koja su bila potrebna zbog, verovatno, nehotimičnog, nerazumevanja doktora Milana Dammjanovića. 5

Dragon M. JEREMIČ

OB: Tra TNNNK LAZA”O

U ANTOLOGIJA

" “Sramota! Ratos takih misli“ + i Laza. Kostić ji S razvojem i svestranim bogaćenjem književnosti antologije postaju sve značajnije i neophodn;je, gubeći istovremeno “svoje nekadašnje osobemosti. Knjige se množe i gomilaju svakodnevno, i gOLOVO im se više ne zna broja; nemogućno ih ja savladati: bar prelistati, akamoli pročitati. Pred tom obeshrabrujućom činjenicom lji ipak nisu ustuk'nuli. I tako u književnosti našeg vremena mniOloeije pomažu čoveku da upozna vredne literame tekstove minulih doba, i današnjeg. Otuda u svefu (pa i kod nas) tolika trka za antologijama, najneobičnijim i najraznovrsnijim, koje pretstavljajiu literaturu po književnim pravcima, periođima, naročitim subjektivnim ukusima, tematici, rođovima.., A sve je manje antologija „cvetnjaka“, pravljenih po oveštalom školsko-ćiftinsko-estetičkom | „načelu prema kome pažnja zaslužuju jeđino „lepe“, „več“ ne“, „đuboke“, „zaokrugljene“ i tome podobne literarme tvorevine. Savremena amtologija ne čezne za besmutnošću i ne vapije za nepogrešivošću već nastoji da pruži dinamične, žive, karakteristične što sve podrazumeva i umetnički vredne i upečatljive — Književne celme i odlomke. Što je više mmtologija, to i Književnost izgleđa raznorodnija, aktuelnija, zanimljivija, privlačnija. .. : Bez antologija, mnogi pesnići, pa čak i oni zaista. dobri, vremenom bi se izgubili iz viđa; živeii bi možđa kao fantomi ili simboli, u istoriji literature, u i na tavamima iiblioteka, ali ne bi bili gČitami. Mislim da je bo slučaj i sa Lazonmy Kostićem. Žž

To je pesnik koji Je mogao da (intimno) oseti „tugu kad draga izgubi vojna“, da (socijalno) u mašti sagleda „razneto nebo, Olimp potopljen“ propast bogova i nasilja i (kozmički) prkosno nasluti da „zrvezđama ćemo pomeriti pute“. Veliki pesnik. Planina u plamenu, Ali to je i pesnik koji je za sebe rekao da je „U srcu slomljen, zbimjen u glavi“. Takva i slična i još neobičnija prizmzemja i vizije pogodđovali su da se Ovaj čudni, jaki Nričar i dramatičar, taj izuzetni ali nesređeni talemat skine s dnevnog reda, zbriše, likvidira; naravno, bez uspeha; i pogođovali su da se i on i njegovo deldu miastifikuje, uzđiže do zvezđa, veliča bez mere i ubedljivih razloga, proglašava žrtvom, prorokomi, „žemijalnim“ lirskim mesijom, — Što traje do đanas; nažalost, sa priličnim uspehom.

Ako je Laza Kostić bio čija žrtva, onđa je bio žrtva vlastitog temperamenta i gadbime u našim tadašnjim životnim prilikama. Čovek mora najpre da postane sam svoj rob ili gospodar, pa tek onda da stane pred lice sveta. Laza Kostić, pesnik pomalo dijalektičar, pomalo mistik, nije se držao toga reda, niti ikakvoga, i to je ostavilo traga. Pesničko delo Laze Kostića je, kaže IsMdora Sekulić, fragment jednoga velikog dela. Pesnička ličnost Laze Kostića je, kaže Veljko Petrović, torzo jedne velike i snnžno ličnosti. A sve ostalo je, dođajmo, čista mitoma“Nija»s.. |

Dok su drugi naši romantičari bili u svome pisamju često preteramo primitivni, Laza Mostić io

KOSTIĆ

je ponekad itekako primitivan u nekim, u mnogim svojim preteranostima. Takvog, J * cali ni oni koji su ga priznavali nisu ga modi drukčije no kakav tek četiri e doista nađahnutih, neprolaznih pesama (i negđe još sa ponekim stihom ili strofom), ali ipak ne baš takvih đa bi čovek morao da gubi glavu se i oduševljavajući njima, Te pesme se, ili neke od njih, u raznim kombinacijama, javljaju U svim antologijama u kojima je zastapljen Laza Kostić. Najpre je Bogdan Popović uvrstio tri Kostićeve pesme: „Ej, pusto more , „Dva se tića povra! “ i „Spomem na Ruvarca”, Njima je Zoran Mišić u svojoj antologiji 5 punim opravđanjem dodao pesme: „Među javom i med, snom“, „Prometej“ i „Santa Mula dala Oe ve ove pesme nalaze se i u dvema ahnto!og! Boja, Kovačevića („Parnas“, 1955, i „Antologija ljubavne lirike“, bez datuma, pređratna) i u zborniku „Jugoslovenska poezija“ iz 1949 godine. Možemo ih takođe naći u „Antologiji“ Milivoja Pavlovića, jednoj litografisanoj imjizi objavljenoj U Nici 1917 godine; u „Antologiji jugoslovenske poezije Miodraga Ibrovca štampanoj na francuskom jezikni u Parizu, 1955; u „Maloj antologiji jugoslovenskih pesnika“ Amice Šaulić, 1958; u „Aritologiji novijeg jugoslovenskog epskog i lirskog pesništva Andre Žeželja, 1939; i u zborniku „Ođabrame pesme” od anonimnog sastavljača, objavljenom u Novom Sadu, 1945 gođine. ;

Razlfie među ovim sntologijama su neznatne t jednoj ili dve neuneseme pesme koje su zamenile neke druge, kao „Minađir“, naprimer. Sasvim draye pesme uvrštene su u zbornik „Srpska rodđoljubiva lirika“ (1952) od Djuze Rađovića i M. Panića-Surepa. A gde nema Laze Kostiča? Prećutkuje gad sasvim glomazna „Naša pjesma, antologija hrvatskog i srpskog pjesništva“ Josipa Milakovića, štam“. pana u Sarajevu 1905 gođime, dajući prednost čuvenim Tliričarima kao što su Savfet beg Bašagić, Saval Mijalković, Štefa Iskra, Sane Kurjaković i drugi stihotvorjašći vuci; i nema Laze Kostića ni u zbormškni „Pesme domovini“ Trifuna Đukića iz 1958. niti u obimnom i Ššarenom „Velikom narodnom deklamntoru“ Veljka Kuprešanina iz 1955 gođine. Uboliko gore za te knjige i njihove sastavljače...

Nije isključeno da mi je neki zbormik ili antologija (kao oma Petra Laste) promaklar ali je i u ovima, kakve su đa su, pesničko delo Laze Kostića realno procemjeno, Kostić, đakle, nije žrtva Wwepravđe, niti je ikada Mio drastično zanemarivam i poice~ || njivan. Ako je neko đobar pesnik ne treba da bude i tiranmin poezije. Manji broj pesama ne umamjuje pesnikovu vrednost nego je, naprotiv, prikazuje u određenoj i Čistijoi svetlosti. Ono što je vredelo, tu je: od Laze Kostića se više i bolje nije mogio odabrati i sačavati. Mitomani, koji opsenarski slave njegove nezgraonosti da bi zataškali vlastiti nedostatak ravnoteže, možđa će sc zbog toga ljutiti, ali pesnik može da buđe spokojm i zadovoljan. Niko ne rme tražiti za sebe više nego što je sam: dao i poklonio ljuđima, i

Miloš I. BANDIČ

što bi uopšte ona to irebalo da čini? Umetničko stvaranje nije samo saznajno.ili čisto misaoni akt; umetnost je relativno najosobenija

ecilična pojava m poređenju sa rugim | „pojavama društvene ili prirodne stvarnosti, pa zašto i nauka o suštini umetnosti ne bi bila u istoj meri osobena nauka, čija se naučna svojstva nužno u izvesnoj Većoj meri razlikuju od mnaučnih svojstava svih drugih nauka? Zašto bi se estetici odricao naučni karakter — samo zato što

a ———

PAK ESTETIKA

<_SeORANI aNnrr——

- estetičar mora i sam doživljavati«. Ali zašto doživljavanje mora obavezno da bude oslobođeno racionalne analize, ili racionalnil

dO. OC

I ovog puta pokušavaš da sakriješ svoju samoću a jesen ic zvucna

U predelima sna U pretprošlom broju »Književ- osešio si Jedino nadmoć tame nih novina« imali smo prilike da

pročitamo jedno zanimljivo, ali i Pune tri godine

bolovao si na jednom kliničkom

prilično isključivo izlaganje.* Prepotencirano insistiranje na iluzornosti i sizilovskom karakteru e· stetičkih napora zasnovano je na jednostranom shvatanju estetskog doživljaja i na isključivanju racionalnog momenta iz estetskog fenomena. Kritikuje se mogućnost analize doživljaja, pa samim tim i mogućnost estetske analize estetskog doživljaja, na taj način što se slrogo suprotstavljaju suština doživljaja i racionalni postupak, a io suprotstavljanje je zasnovano na strogom izdvajanju osobenosti doživljaja i osobenosti racionalnosti. Kad autor, pošto je već pitao »kako je moguće analizirati doživljaj«, iznosi sledeće stavove koji bi trebalo da pretstavljaju dokaz: »Dok on (doživljaj, M. R traje, njegova racionalna analiza je nemogućna, jer svaka racio nalna intervencija preti doživljaju ugušenjem«, onda je jasno da autor već unapred uzima kao dokazano tvrđenje da su doživljaji i racionalni postupak dva potpuno izdvojena, čak isključiva fenomena i da se jedan ne može sadržavali u drugom. Doživljaj uopšte, a ja bih se ovde ograničio pre svega na estetski doživljaj, nije isključivo antiracionalan, ali nije ni potpuno racionalne prirode. I)oživljaj i racionalni momenat sć nc isključuju: u estetskom doživljaju - racionalni momenat može da bude prisutan u većoj ili manjoj meri i to ne kao izolovan fenomen, već u izvesnoj, za svakog subjekta svojevrsnoj, sintezi sa ostalim doživljajnim momentima koji mogu biti memocionalnog, imaginativnog, pretstavnog, itd. karaktera.

Ovim se ne brani ni isključivost intelektualizma, niti se odriče opravdano istaknuta potreba da i

*) Žarko Vidović: Čemu estetika? »Književne novine«, | januara 1960.

ŽŽ

primesa? Naprotiv, prisustvo racionalnog „momenta u doživljaju omogućuje veću složenost, čak i veću dubinu a često i veći intenzitet doživljaja, naročito u estetskom doživljaju. Jsključivosti u posmatranju ovog odnosa su posledica starog shvatanja koje bi se

metaforički moglo izraziti na sle-

deći način: doživljaj i emocije su valra, a razum sa svojom funi cijom »suvog« mišljenja pretstavlja -— hladan tušl

"Tačno je da pokušaj introspekcije nekih psihičkih procesa za vreme trajanja samih tih procesa — u izvesnoj meri menja njihovu »nevinost« i naivnost. Ali to nipošto ne znači da takvi pokušaji introspekcije te procese potpuno onemogućuju, isključuju, ili ih kvalitativno potpuno menjaju. Ako bi tako bilo, mi nikada ne bismo ništa znali o pnocesima i događajima svog unutrašnjeg života, niti bi umetnici mogli da se upuštaju u onako suptilna, i što je najvažnije istinita „analizjranja sopstvenih unutrašnjih doživljavanja ili doživljavanja svojih junaka. Mogućnosti i koristi introspekcije su značajne i nesumnjive baš zahvaljujući toj činjenici da racionalni postupak ne uništava obavezno doživljaj. Introspekcija, ako je upotrebljena kod ličnosti visoke kulture i intelekta i složenog unutrašnjeg Života, minimalno menja doživljaj — ali ga ne unišlava.

Autor tvrdi da je racionalno potpuno neupotrebljivo za umeti ničko „delo: »Racionalno, objektivno, apstraktno-univerzalno, umetničko delo su

za potpuno identični i — ne upotrebljivil« · (Kurziv

moj). Ovi stavovi imanentno sadrže tvrđenje da je stvaranje umetničkog dela potpuno iracionalnog i neracionalnog karaktera, i to ne

samo slvaranje, nego i doživljavanje umetničkog dela, što je oče-

vidno netačno. Totalno otsustvo »nepotrebne« racionalnosti — pretstavljalo bi i totalnu nemogućnost stvaranja svih romana, pripovedaka, drama, filmova, čak i ako bi se pretpostavilo da za stvaranje, muzičkih, slikarskih ili skulptorskih dela nije potrebno toliko veliko angažovanje racionalnog i ra cionalnosti, mada ono ni u ovim umetničkim vrstama nipošto nije isključeno. U vezi sa potpunim isključivanjem _racionalnosti iz e" stebskog doživljaja nalaze se i sledeći autorovi stavovi, kojima on ograničava estetiku | kao nauku, pružajući joj samo polje sledećin svojih tvrđenja: »Estetika kao racionalna nauka, može postojati samo pod uslovom da: — konstaiuje pomenutu nemoć racionalnog u umetničkom stvaranju, — Oobjasni otkud ta nemoć, ...d a doživljaj nije „racionalan...e itd. Ili nešto ranije: »Subjektivna univerzalnost, koju zapažamo povodom umetničkog dela, . nije racionalne prirode.« (Kuriv moj).

Na bazi ovakvog odnosa iskljuživosti između racionalnog i doživljaja (a umeinost je autor Vc-

osobenosti tog

zao isključivo i jedino za doživljaj koji je očišćen od svih racionalnih primesa), autor postavlja vrlo ograničene, oskudne i tesne okvire i uslove mogućnosti posto janja estetike kao namke. (Autor piše »estetike kao racionalne na“, uke«, ali mi smatramo da nauka koja nije racionalna — ne postoji, pa ćemo slobodno ostaviti »estetike kao nauke«.) Ograničavanje estetskog fenomena samo na subjektivistički i aniiracionalno shvačen doživljaj, nužno će Uvesti jednu polugu apsolutne relativnosti koja će porušiti sve estetičke pokušaje i svesti esteliku na sizifov posšao, Zaista, ako bismo potpuno poverovali svemu što ator tvrdi, mogli bismo se wplašiti za perspektive estetike kao nauke uopšte. i x

Jako estetika nije „normaktrvna (naročito ne u vulgarnom smislu te reči), ona ipak postoji zbog onoga i radi onoga zbog čega postoji i umetnost: zbog ljudi i za ljude. Svakako, estetika nam nc pruža saznavanje takvih zakona umelnosti, na ošsnovm kojih bi nam bilo omogućeno stvaranje dela velike wmetničke. vrednosti. Ali za-

zlog za

tičari, ne mora

stima.

vlačan objekat

onaj racionalni

racije.

Objekti

(kao što tvrdi

estetike nisu potpuno idenkične sa osobenostima i karakterom svih ostalih nauka? Ispitivanje osobenosti naučnog karaktera estetike pretstavlja još uvek neobavljeni posao, ali to nije rapokušaje sprečavanja obavljanja tog posla, ili za odricanje potrebe takvog posla. Određiwanje suštinskih osobenosti umetnosli topšte, koje obavljaju este-

lični sa karakterom istraživanja koje vrše naučnici u drugim

Okad postoji wmetnost, ljwdi osečaju potrebu da umelnosti prilaze ne samo knoz doživljaj, ne samo kao primaoci umelnosti, ncgo i teoriski, racionalno, saznajno; ta težnja Je u novijem vremenu sve odredljivija i cvidentnija; umetnost ljude privlači i kao pojava čija im je suština nepoznata. Umetnost će uvek preitstavljati posebno pri

živanje, ali takvo istraživanje nije i ne može biti uvek sizifov posao; umelnost se ·ipak otvara i za ra” cionalni postupak, ali svakako da racionalni postupak stupa umemosti ne može biti isti

izvode, recimo, matematičke ope-

estetičkih nisu samo objek

sa samo subjekti-stvaraoci i sub-

krevetu

kako bi jednostavnije zakoračio kao svi ljudi uostalom

Medutim

došlo je do nepredviđenih promena koje su možda uzrok tvoje samoće neotpornost bvoga poverenja

naučnog karaktera

u velikoj meri

Preostala ti je kiša i jesen

i mala šemmja u predvečerje realna slika svih stvari i bića i potajna čežnja da poverujes u iskrenost devojke koja ti je pričala ;

sentimentalne| priče

ju da bodu iden-

la~

Sve su to bile avanture

i radoznalost stvari i uma

jer kad si zatražio toplu reč

da ostane ivoja

nestalo je i reči i govomika Rađivoje PEŠIĆ

OL O.

jekti-primaoci umetničkih · dela (kao što tvrdi subjektivizam), već su i odnosi između subjekata i objekata, između umetničkih dela i primalaca umeinosti; i odnosi u= melnosti sa svim drugim društve• nim fenomenima; i razlikovanja odnosa u samom subjektu stvara oca i njegovom estetskom doživ• ljaju, kao i odnosa u subjektu pri• maoca i njegovom estetskom do• življaju; i odnosi doživljavanja umelnosli sa svim drugim načinima doživljavanja, itd. Jednom Ye• či, objekti estetike su kompleksni, Među onima koji osećaju ljubav prema umetnosti bilo je navek kriličara estetike. Ali mnoge od ti kritika estetike zameraju ustvari estetici to -— šlo ona nije umet” nost! lako se ponekad ncopravdaaa no radi estetike zapostavljala ili Ma. ograničavala umetnost. isto tako i Bile nema potrebe da se radi umetnosti +:dk.

i za naučno isira=

kojim se pri-

postupak kojim se

ispilivanja ti-umetnička dela objektivizam), niti

zapostavlja ili ograničava estetika. Milan RANKOVIČ |

KNJIŽEVNE NOVINE