Književne novine

IZ STRANIH ČASOPISA

" Mijanja«e | koje

„The New York Times

Book Review“

Decembar 1959

Dobitnik Pulicerove nagrađe za poeziju Karl Šapiro u članku »SŠta se dešava sa poezijome prenosi na američko tle i razvija, u Evropi prilično davno rođenu tezu: »Poezija je bolesna umetnost „.. naša poezija može da se pohvali samo zbrkom suptinosti, groteske i opskurnosti ...c. Ova=kvo stanje on tumači činjenicom da poetske obrasce, kritiku, a i učenje jednog i drugog diktira coup đ'etat mođernizma, »minornog intelektualnog programa« koji se u literaturi drži već pola veka.. Poezija se tako đeli na zvaničnu — akademsku, koja ima prednost zvaničnih zastupnika i apologeta širi i onu životnu koju akadđemizam negira, a javnost prima, kao što je bio slučaj sa D, MH. Loren= som i Dilenom Tomasom.

Šapiro veruje da je američka poezija verovatno jedina wu istoriji koju ljuđi uče kada se i stvaYa, a wsavremena umetnost koju odrasli uče pre mo što u njoj uživaju bolesna je«. Da bi se takva bolesna poezija podržala i opravdala stvara se hibrid — »kritika u poeziji«. Naime, veliki broj pesnika pristalica modđernizma pribegBava kritici koja se na taj način ne razvija kao u vreme velike i zdrave poezije. »Kritika je grana filozofije, a u retkim trenucima umetnost, U naše vreme ona nije mi jedno od toga. Mođerna kritika je propaganda za šaku pisaca željnih “uticaja koji su često i sami Kritičari ove vrste. Njen apsolutizam vođi je u sve mogućne ideološke zamke. Savremeni pesnik bez nekog »izma« smatra se prostakom. Robert Yrost nije dobio Nobelovu nagrađu mađa je daleko veći pesnik od onih koji su je dobili „Ali on nije pbarađirao svojom iđeolo-

gijom«.

Objašnjavajući mođernizam istoriski, Šapiro · „pretstavlja »Klub Modđernistae Kao Mnji-

ževnike sa bliskim idejama, tehnikom i tenđencijom — danas gotovo sve smatrane „klasicima 20 veka (Eliot, Pammd, T. M. Helm, Vaijas Stivems, Valeri, Jejts, Džojs i drugi +— 1 kritičko delo T. PF. Helma »Razminaziva z»Mein Kampf«-om mođeme kritike. Iz konvergencije Melmovog i programa simbolista proizići će docnije đominanitna filozofija literature Eliota i Paundđa. „Pored sve razlike oba autora polaze od identičnih premisa da bi došli do zajedničkih normi: pre svega Kulturna ortođoksnost, što u politici znači antiđemokratičnost, prihva= tanje monarhizma {li fašizma, ili Kkođ nekih nostalgije za pređrat-

danas

što se Uz pomoć .

Wmistac: u relgiji ritual fl đogma na Kkonvemcionalnoj. il aokultnoj osnovi (kao kođ Jejtsa), U slučaju Paunda kultura zatuzima mesto religije. Obrazovanje je privilegovana oblast mođernista jako isključuju neka izabrana pesnička dela koja sačinjavaju veliki deo sačuvane zapadne tradicije (Ho'mer, Damte, metafizički i simbolički pesnici).

Šapiro se dotiče i »poezije idejas nalazeći njenu zajedničku crtu sa mođernom w fome što je ~— s»trećorazredna«. »Nije dužnost

„pesnika da ideologiju, žilozofiju

i psihologiju pretvara u smtihove ... Niko ne ma Šekspirovu žilozofiju, ali svi poznaju njegovu lepotu i tačnost zapažanja. No Šekspir među Modernistima nije voljen; oni kažu za njega, kao i Volter, da je »varvarine.

Na kraju Šapiro pozdravlja antimođernistički revolt koji wzima sve više maha i pledira za neposredno izdržavanje i upošrebu ljudskog glasa, za subjektivni sud umesto Kritičkog diktuma, za vraćanje Vitmenu »jeđinom svetSkom pesniku koga je Amerika dala«. »A. ako je nova antimodernistička poezija brutalna, neliterarna i histerična to je cena koju treba da platimo za pola veka gušenja poezije“.

„IArts“

»L'ArYtsa, u broju svom od #% januara 1060, donosi, između ostelog, članak o usponu i popular nosti Ežena Joneska za bposlednjih deset gođina. OU belešci, koja prati taj članak, ističe se da je Jonesko februara 190 dao premijeru svoje »Čelave pevačice« pred 50 gledalaca. wu maloj Bali »De la Išete, a ove medelje, đeset gođina docnije, daje svoje najnovije dramsko delo »Mosorog« u sali velikog »Pariskog pozorišta, sa trupom Madlen Reno — Žan Luj Baro, kao glavnu atrakciju čitavog Pariza, ı

Jonesko je počeo kao mali snadski službenik i sa tašnom punom svojih rukopisa proganjao je prijatelje i pozorišne ljude, preklinjući ih da im čita svoja dela. Ali posle premijere »ĆČelave pevačice« njegov uspon je počeo 1 još se mije završio. Već davno je prešao granice Francuske i izvodi še na svim kontinentima, .,

U istom broju »L'Arts=as gone Sko daje članak o sebi u kome rezimira: »Već deset godina ja se borim protivu malograđan>skog duha i političkih tiranjija«,

Dalje, »LVArts« đonosi sliku tri dramska »musketara« današnjice: Ođibertija, Ađamova i Beketa. Na Kraju beleške dođaju ime i četvrtog: „Joneska. Od njih je pravi Framcuz samo Oodiberti, Ostali su: „poreklom Rus, Irac i Rumun.

B. KR. P,

N.T.

gruzinima:

„The London 0: Magazine«

"Tendencija Hovartovog članka »Vitmen među Jrcima« je da dokaže evidentnost Vitmenovog uticaja na trojicu „najistaknutijih irskih književnika: Jejtsa, Dž. V. Rasla i Džojsa, mađa njihovi najbolji kritičari Vitmena skoro u potpunosti ignorišu.

Jejts je bez potpunog uspeha, ali sa ustrajnočću i uspehom koji se povećavao kađa je počeo da izražava elementarno ljudsko is“ kustvo i emocije, pokušavao da prihvati Vitmenov Kkređo: »Bez ikakvih ukrašnih slika — potpuno prozima čistota, „razboritost i zdravlje su potrebni — to je božanski stile. Čak i pri kraju stvaranja, kađa su njegove ideje bile potpuno politički i religiozno ekstremne on se Vitmenom služio

•između muškarca i žene

Pri t Nastavak sa 3 atrane „Priča o Zvjezđani” i „Tramvaj”, uz „Noć na brodu”, najbolje su priče (ili poglavlja) ove knjige. Na njima mogu da se ilustruju „mnapred iznete konstatavije., Ovaj prisni odnos, trenutačan a pum sreće, („Tramvaj"), navođi nas na pomisao i na pitanje: gde su i koji su tome uzroci? I mi se i nehotice setimo Zvjezdane i njenog odlaska s jednim od trojice mladića u noć, u neizvesnost. Iza svake priče ostaje pjtanje, koje nikađa nije do Kraja formulisano, ali se, uprkos svemu, najčešće naslućuje posle svih rastemaka i wemogućnosti

odrediti maju širi karakter ispovesti jedme

KNJIŽEVNE NOVINE

ke Ivana

samome sebi cilj života („Noć na brodu"),

sveta koji opisuje, T čini da su ti problemi, n neiživljenosti savrememog čoveka,

kao poeilskim monitorom. ; Dž. V. Rasi je bio blizak Vit

menu i ostao to celog života. WU

poeziji, polemičkoj prozi, a 1 mw

političkom životu imali su iste ||

ideale. To naravno ne, znači da je Rasl dopuštao uticaje pa čak i pisca istog duhovnog rođa. Njemu. se u. izvesnim prilikama prosto nametalo da upotrebi glas. koji je i Vitmen upotrebio.

'Mađa je Džojs pisao kao savest BVOg naroda njegova proza u Dablincima sađrži „ispitivanje sopstvenog ja, ljudske identičnosti, prema kojima ga instinkt vodi još od mlađosti, čemu je dopri.nela Vitmenova »Pesma o menie«.

U »Fineganovom buđenju« Džojs slavi Vitmena kao jednog od svoOjih prethodnika,

Ovimni svojim stavovima engleski kritičar Hovart „daje move elemente za potpunije „sagleđanje najvećih irskih pisaca. Pt

B.A.P.

„Neprijatelj” je pum problema samo nam se problemi

Sildrnhiča-. PISMO

generacije. Ali i ova ispovest, koja

kićem po radijatorm, čudo kako je 00 sve Čuo.

Jedno jutro 5a i Janko ležali smo na gramju proštrtom po. snegu, sa koga ne beše opalo lišće. Svi su pažljivo osmatbrali i slušali. Nemci su napadali uvek u zoru a partizani u sumrak — takva su bila pravila toga rata. Već se po snegu, u magli, mogla zapazibi prva bledwunjava senka zore, kad malo udesno izbi neka svađa: gunđali su mitraljezac i njegov pomoćnik. PsitI — prošištao je Janko. Tada se do njih dovukao taj pomoćnik, iz snega se, podignuto gore, videlo pomodrelo dečačko lice ispod šajkače čija oba leta bebu prevrmuta pa natučena preko ušiju. Šaptao je preplašeno: »Druže komandire ... eno ih, dođi da vidiš kako se privlače. On neće da puca, gu »Čekaj, još ne vidim dobro šta je«. Tada sc ja i Janko oprezno podigosmo; iznad čečarja simogorice, dole niz padinu, razliho se zimsko jutro, studena izmaglica, u trulo belome snegu pomešalo se nebo i zemlja, jad od dana, da zaplačeš a ne da mu se raduješ. Cmo čečarje mrda, nekakve iri gomilice gure se i vuku prema našim položajima, riju tako kroz sneg. »Možda su divlje svinjele — šapulao je muiubraljezac, WMejnici sigurno nisu mogli biti, padali. su i nestajali u snegu, gurkali se i vukli jedno drugo, baš kao da su u .boj smeši snega i ledene zore izvodili nckakvn slabu, žalosnu igru,

Janko mi je uvek posle rata govorio — jer za wreme rata O iome više nikad nismo razgovarali: »Bolje bi bilo da smo ih ono jutro pobili ... o-ohl žbo onda ne naredih mitraljescu da pucal« Jer to, doktore, behu omi: njegova Zena i sin. Doveo ih seljak kod koga su se dotle krili, nije smeo više da ih drži, Niti su oni, opet, imali kuda drugo da odu. A kako je uspeo da ih te strašne noći provuće kroz same nemačke položaje, to bog jedini zna, mora da je mmogo dobno' poznavao planinu. \

ugledao wcal

Ali da ste samo videli to... kad je dečak » Tatal« — vrisnuo Je i potrčao saplićući se i padajući u sneg, »šatice moj...«. Malo lice mu beše pomodrelo od stmwdeni, kosa puna snega, saplitao ga je predug kaput očevidno majčin. Janko ga je podigao onako maloga i snežava „.. 'ja sam stajao iza njih, gledao sam wu crvene pnomrzle ručice što se behu grčevibo i očajno zakopčale za očev wrat, » Taataaal« — ječalo je dete, A. cela se četa skopila, niko se više i me seća Nemaca, stoje u krugu, u bome ledenome i strašnome svitanju na wrmu Vlaine.

Iz ogromne, muhne tame što nas beše pritisla mesto neba, poče polako, wu nojevima, da pada sneg ... Ć

Onaj seljak priđe Janku: »Gospodine učo«, reče, »sada neka vam bog pomogne. Ja učinih svoje .-., Razreši me ... ja sad moram nahag — omu moju deca da čuvam“, Pa iz džepa izvadi parče pnoje, oduva sneg i spusti ga na panj. »Ewo«, reče, »Ja više nemam«. |} to najveća četa rđa, konjovodac Nikša, nađe odnekada pogolemo parče čokolade što smo uzimali sa mrtvih Nemaca i guraše ga u smrzmufe ričice Jankovom dečkm. Pa pritište te mučice usnama i zajeca. »Uzmi« mmrmljao je, »Uzmi ...«. Tada se rasplaka i mitraljezac Jole, za njega smo svi mislili da ima srce kao kamen. On razmota svoj crveni vuneni šal, na koji je mmogo bio ponosan, i poče zavijabi u njega dečakove noge što su se crvenele kroz raspale čarape. Niko Jankovu ženu i ne primeti; samo Petrovha — jedna naša partizanka, — ona ode do nje. Kaputić beše dala sinu, stajala je podalje u nekom vegdom džemperu, gledala muža i sina i bezglasno plakala. Desetar Stanko tada skide svoju kratku bhizu i ogrnu je. »Nikša«, viknu gotovo radosno, pa ga i nesvesno zagrli, »ako ja danas sa Nemaca ne skinem drugu bidu, uzeću konja da vodim a ti budi desetart« Ne znam čija to beše muka, doktore „.. to mi je ostalo najjasnije a pameti, crna i ispucala ruka pružila se iz gomile, pošla tako prema dehinjim mwsnama — na njoj dve kodke šećera, potamnele od moja i mrvica u džepm, čuvane za poslednji čas „.. ·

— Jeste li vi, doktore, ikada bili zimi u planini? Mislim „.. ma skijanju. Ili qa lovu, ;

Ne, — reče drugi. LUdarao je,iz.sve snage. gumenim če

— Onda vi ništa od svega boga nećete razumeti. Kako samo toga jutra planina beše pima tamnih, sablasnih senki. Sneg, a planina nije bela; kupe se, valjaju se prljave teške magle, crne šume se mute po njoj. U snegt tek nađeš brag čoveka i red rumienih kapi krvi uzduž njega. Vetar je oštar kao ledena woda. Sve se izmešalo, vidik ti je dvesta metara, nalaziš se kao u nekoj sivoj i ledenoj kugli. Planina samo ječi, pa se ništa više i ne čuje: padne granata i samo učini pwuuhl — i digne vodoskok snega. Jecnom sam na vrhu toga vodoskoka primetio kako se nekako čudno okreće ruka čovečja; izgledala je crmma i tanka kao bukova grančica. Osećali smo se tako mali u toj beloj sleđenoj stihiji, a opet, dobro se sećam, u jednom trenutku razumeo sam da nesreća toga čoveka, Janka, beše tako golema da je sva ta planina što ječi, sve njene utvare i vetrovi, sve je to bilo simo prema njoj -— samo teško da vi to, doktore, možete razumeti „.„„ ;

IZ BRAZILA

je tu, uverljiva je, nije izrečena

zbog traženja samilosti od bilo ko~

Nastavak &a 8 strane

ga; nije natrunjena pesimizmom, 4 daleko je i od optimizma. Ceo taj postoji zato da bismo progutali

svet je jeđan specijalan vid utr-

puno negativnih vrednosti. Niko

'PRICa „KNJIŽEVNIH NOVINA"

Milivoje BE STU{ PEROVIĆ · |

— Došavola! — Kleo je tiho doktor. — Do sto đavola, A šta je bilo posle? O e J i

— Mi smo tu pozadi položaja imali logor: jedna ogromna stara bukva, ispod nje je uvek gorela vabra — 3nabacano otsečeno čečarje sa neopalim lišćem, naše postelje. O bukvu obešeni džakčići sa pasuljom i hlebom. Jadan je to bio logor, doktore. Zamrzlo golo granje otapalo se i kapalo, gasilo je vatru, dim je ljuto ujedao. Nikad se ogrejati nismo mogli. Ono malo prostora dokle dopre toplina, u blato se skaškalo. Đa se i to ledi ... Naokolo opasao dubok sneg, iz njega viri šiblje kao crne usađene pritke. Ledeni vetar po kori staroga snega briše novi sneg, talasi šušte, zalaze u Šipražje, rasbpaju se po njemu, za njima dolaze novi.

...U taj logor mi dovedosmo njih dvoje, položismo ih na ono granje pored vatre, zagrljene. Ali ne, ne dadosmo im da tako umru. Svu ćebad i ovčje kože, sve suye čarape, sve blago što je naša jadna četa imala, sve na njih položismo. Ljudi su na svoju

ruku, po dvojica, po trojica, odlazili noću dole, kao zveri vrebali , li našli konzer-,

nemačke vojnike i nožem ih ubijali — samo ne bi vu mleka. I uvek se za njih dvoje našlo: parčence mesa, pilulica nekakva leka. A zar im je to, jadnima, moglo biti dosta? Danju bukva nadnela nad njih svoje crne grane kao stravične gole ruke a sa njih izjedna kaplju krupne ledene kapi. A po noći još i gore y.. dečak samo oca zove, cvili: » Taataaa! Nosi me odavde, taticeee „.. hajdemo našoj kućil«

Čovek se beše zamorio, sitne svetle kapi zmoja osule su mu se po kao vosak žutome čelu koje su uokviravale sede slepoočnice. Ali se nije uzbudio, glas mu beše jednolik, jedino malo tih.

— Doktore, — reče on, — ima li tu još malo.kafe»

— Ne, dođavola! Nema ni kapi.

— Ništa ... uostalom tu sam pri kraju. Njih troje je prosto jedne večeri nestalo iz logora. Znao sam toliko da me je Janko baš te večeri molio da mu negde nađem parče čokolade, sin mu je već tada bio blizu izdisaja ... u mali mrtvi kosturić se beše prebvorio. Ali čokolade nigde ne beše, prethodne noći nam dvojica iz čete poginuli, svi smo znali da to oni behu oulišli u »akciju na čokoladu«, za to dete. I Janko je to znao ... da nema, ljuta ga žalost beše naterala to da moli sve redom. ! sigurmo je da on ic večeri nije poneo sa 6obom ni mrvicu čokolade. To on samo uobražava, dabogme „..

— Šta to uobražava? — najednom se prenu doktor.

— Đa, to ..s ono sa čokoladom. Videli ste kako se malo pre uzbudio kad se pomenu čokolada.

— Šta je to »ono sa čokoladom“, kolega?

— To je takva, glapost da ja o tome neću reći ništa. Samo: toliko: ako vam o tome iko ikada bude pričao znajte: on te noći sa sobom nije poneo ni mrvicu čokolade. E, ... želite li da završim?

— Može, ali ću ti jana kraju još nešto kazati.

— /Ono o očima

— O očima, a i drugo. Pričaj sada. .

— Janko je, doktore, nalutao na nas tek posle. nedelju dama, na sasvim drugom kraju planine. Koliko smo mogli saznati on je one večeri sina i ženu poveo knoz planinu, na jug, da ih skloni kod nekog drugog seljaka koga je poznavao. Dete je, kao što ste čuli malo čas, preneo. Za ženu pravo da vam kažem niko mnogo nije

ni raspitivao. Jednom mi je samo „.. ali to beše u bunilhu — tada ~

mi je pričao: Stole, govorio sam joj da ostane wu logoru s vama, ali ona reče da mora s nama'dvojicom. Sigurno je te noći u dubokom snegu negde zaostala iza njih. Znate kako se to moglo desiti: sve više zaostajala, sve tiše ih dozivala. Oko njih bele senke, hujao je vetar, wrlali wwci „.. On, očigledno, ni sam nije znao gde je ostala, možda mu se wm pomračio jož te noći kad je bežao kroz planinu,

— Bežao?

Stojan zastade i gledaše ga široko otvorenih očiju.

— Zašto: bežao?

— Pa .... dođavola, tako je to onda okarakterisano. Desilo se da sma Nemci baš te noći napali četu ... deselkovali su mas. Nije imao ko da komanduje ...

. — Zašto si rekao: bežao?

— Bio je to rat, čoveče. Znate li vi šta je to rat? Uostaloni 9 najblaže je kažnjen: ražalovali ga i prebacili n drogi odred, AVabre ” četa je postradala. |

— »Šta više«» S

— Pa, evo, dođavola ... izgleda da je on baš za to večc i predviđao napad. Ne zna se kako je to znao,

— 'Ti si to i kazao kad je posle saslušavan?

—A vi ste d to vreme, u ovoj istoj sobi, lečili Nemce! Možda su vam donosili baš one iste sa Vlaine. _.. — Da ... jedino ne znam da li su bili baš ti isti. Ja sam u životbu lečio mnoge ljude. Ne ubijao.

, Ostavio je telefonsku kutiju s kojom se igrao i, sa rakama pozadi, prošetao sobom. Glavu je držao oborenu kao da broji svoje

· nezgrapne, seljačke korake. Dođe do prozora i pogleda kroz njega: na sivoj zgradi preko puta nijc se imalo šta videti, i on se vrati natrag.

(Odlomak)

stan posledica...

„Umetnik treba da bude svestan koliko u svoje delo projektuje samoga sebe. On ireba da poznaje sebe kao što poznaje svoje junake. To pitanje slepog stvaranja, momenata transa, kriza inspiracije... sve to mi zmamo, svi mi prolazimo kroz to. Svi se mi mučimo i sazrevamo u stvara~

„Da li je jedina stvarnost pozorišta — uspeh? |

„Fraza je Žuveova. Uspeh je jedan od clemenata, ali nije fakior,

Međutim, uspeh je jedna velika stvarnost ne samo u teatru nego u celom životu. Ono šio publika no oseti, ono što ona ne može đa svari, ne pretvara se u „pozorišni realnost“, pa bilo ne znam Mko:iko literarno. Jedno pozorišno delo —

·je, naime,

jednostrano shvaćeni, To bi bila jedima zamenka Ivanu Slamnigru, On svome svetu, po neki put, „prilazio s. unapred „pripremljenom tezom i nju razvijao, «Jokazivao. U mnogolikosti i raznostranosti življenja savremenog čoveka moglo se pronaći i svetlije boje i tonove, koje je samo u par navrata tek nagovestio. Lišene toga, ove pripovesti, prema tome, ne

nulosti tela, koje, kad oseti svoj trenutak, oživi i trza se u toplotama savremenog življenja.

Prva Knjiga pripovedaka Ivana Slamniga je potvrđa njegova pripoveđačkog talenta, No za nas je najvažnije đa je tom knjigom naša lmjiževnost najzad dobila đelo sa sasvim savremenom iematikom.

Tođe ČOLAK,

danas nema pravo da pod maskom estetskih vrednosti korumpira i razara, da ponižava i vređa. Ž

„Živimo u jednoj fazi neodgovornosti. Baš zbog toga dramski pisci moraju da budu svesni svoje odgovornosti. Dramski pisac mora đa poznaje svaku reč, njenu specifičnu težinu i njene konsekvence. Manje no iko drugi on ima

pravo da razara atom, i izaziva,

nju. Ali to ne znači da, kad „e de-

. lo jednom. završeno, nama i dalje

gospodare naši likovi. Za wreme stvaranja umetniku valja dati pumu slobođu stvaranja. Ali kađ je delo završeno, postavlja se problem „odgovornosti“. Imam li pravo đa objavim to delo? Imam li pravo da pustim u opticaj ono Što „znam“, ili sam obavezan da znam, da će delo đa izazove?

kazao je neko — nije delo koje čeka čitaoce nego glumce, a ja bih rekao i publiku i glumce. Tedanm slikar može da realizuje svoje delo 'bez publike, Autor dramsko dela realizuie ga samo pređ njom; to je ona neophodna prisutnost koja čini da se kaže da jeđno delo počinje da posboji iek posle prve pretstavc“.

Žak KONFINO