Književne novine
'
O ubotrebi termina
ontologija i »metafizikac *
a ——— —
u teoriji i kritici umetnosti
Razlike u gledištima, mnačelna razmimoilaženja u estetici potiču otuda što se pojam estetskog na različite načine definiše,
Gledište koje je Dr Ivan Foht izneo u članku „O neophodnosti da estetika zađe u ontološka istraživa nja" (u pretprošlom broja ovog lista) čini se tako vrlo jednostranim.
Kada Foht govori o neophodnosti da estetika zađe „u ontološka istraživanja, on pod tim misli: đa uđe u tu oblast istraživanja i zauvek ostane u njoj. Estetika po njemu nema, između ostalog, i taj zađatak da ispita ontički status umetničkog dela, način na koji ono postoji, nego se sva estetika sastoji u takvom ispitivanju. U tome smislu je estetika za Fohta samo filozofija umetnosti, nipošto ne psihologija ili sociologija umetnosti. Foht se poziva na Marksa.
Ne upuštajući se najpre u ocenu gleđišta možemo smatrati vrlo neobičnim, što Foht svoja poštovanja dostojna gledišta i orijentacije, svoje predilekcije i ukuse označava marksističkim. Nipošto ne ontoloski, marksistička estetika bi očigledno morala biti psihološki i sociološki, te antropološko-istoriski određena. Marksistička bi estetika morala biti nauka o umetničkom delovanju (kao stvaranju), o onome ko deluje ( o umetniku) i, najzad nauka o umetničkom delu. Marksistička estetika bi se sva morala formulisati u terminima delovanja kao jedne posebne vrste ljudske ak tivnosti, ljudskog rada,
Što se sad gledišta u estetici uopšte tiče, meni je jasno da i najjednostranije gledište omogućuje pristalici da obavi niz korisnih poslova. Umetnost se, po mome mišljenju, ne može naći ni na kom drugom putu do na njenom vlastitom, te je, sledstveno, filozofijski i ontologijski Fohtov način za mene samo vrlo jednostrana metoda, koja se dođuše danas neguje u Ne mačkoj kao jedino filozofska, dok „vetar materijalizma duva kako sa Istoka tako i sa Zapada” (Hajdeger). Mi ne možemo prihvatiti tumačenje koje izvesni savremeni nemački autori daju o njihovom vlastitom položaju u filozofiji. Zatim psihološko istraživanje u “estetici je sasvimi meophodno, te u jed-
> OJDDMO
noj jedinoj knjizi Ota Štercingera, knjizi eksperimentalno-psihološkog karaktera, nalazi se više oslonaca za estetiku kao nauku i za filozofiju umetnosti, nego li u svim delima „estetičara od formata“ koje je Foht naveo, od kojih svakog irezvenog čitaoca i, naročito, umetnika najčešće obuzima „abomination of desolation”, Hajdeger nije uopšte estetičar, a Hartman je napisao jednu tradicionalističku estetiku.
Čini se upravo neverovatnim da neko ko pravi uopštavanje s obzirom na aktuelno stanje jednog pro blema u svetu može pri tome izgubiti iz vida celi jedan jezički svet: za Fohta anglo-saksonski svet u estetici ne postoji, čini se, ne slučajno, jer je taj svet psihologistički orijentisan, te sav živi u „bijed nom psihologizmu”, antiontološki i antimetafizički, uglavnom, raspoložem, Ostavljajući po strani pitanje gledišta, ja postavljam pitanje: ka ko se adekvatno mogu upotrebljavati termini „ontologija” i „metafizika” u teorijii kritici umetnosti.
Ontologija nije isto što i metafizika, te se celi naš spor oko tzv. ontološkog problema, po mome mišljenju, objašnjava zamenjivanjem
ALEKSANDAR JEREMIĆ-CIBE: CRTEZ 7
ova dva termina i zbrkom koja iz toga proističe. Jeremić uopšte me pravi razliku između ontologije i metafizike, Vidović odbacuje ontologiju misleći pri tome na metafiziku, a Foht takođe ne pokazuje sklonosti ka kritičkom razlučivanju ovih pojmova.
Ispitivanje ontičkog statusa ume tničkog dela, načina na koji ono postoji (Seinsweise), objektivnih stru ktura estetskog predmeta itd, je zadatak ontologije umetnosti, koja, dakle, ispituje jednu određenu sferu bića. Predmet je metafizike apsolutno biće ili osnova sveta (Welt grund). Ako je intencionalni predmet bog, a ne osnova Sveta, onda imamo teološki problem. Hajdđegerova reč Das Werfende im Enuwerfen ist nicht der Mensch, sondern das sein selbst, vrlo je slična reči: Čovek snuje, a bog odlučuje.
Reč metafizika je uopšte opterećena tradicijom, a kod nas posebno i izvesnim negativnim ideološkim smislom, tako da se sve do nedavno bavljenje metafizikom kod nas sma tralo nečim nalik na antidržavni posao; metafizika, ta „kaučuk-reč koju svako razvlači na svoj način i koja se sve više prazni, jer je primenjujemo na sve veči broj oblasti u kojima ona dosad nije ništa značila”.
Jedan opravđan smisao upotrebe reči metafizika nalazim u nedavno objavljenom članku R. Blanchard-a: Metafizika i film, u Rev 4 Esth, 1959/3. Metafizika na filmu je često pitanje tehnike, umetničkog postupka, a zatim, i nerazdvojno od toga, pitanje inkarnacije teme. Tako se metafizika vezuje za MiseEm-Forme jednog umetničkog dela; više no ideje, ona đaje sredstva za njegovo uobličenje.
Metafizička misao, baš kao i polittčka tendencija i sl. mogu biti umetnički oblikovani. Ako je to slu čaj, onda je centralni problem u samom oblikovanju, u umetničkoj organici koja je u stanju da u sebi involvira tu misao i tu tendenciju. Središno područje estetičkog istraživanja je umetničko delovanje, kao oblikovanje, kao stvaranje.
Milan DAMNJANOVIĆ
RACIONALISTIČKA ILI RACIONALNA ESTETIKA
U pretprošlom broju „Književnih novina” u svome napisu „Nephodmost da estetika zađe u onmtološka istraživanja” Ivam Foht je netačno interpretirao stavove izložene u mom napisu „Čemu estetika” („Knji ževne novine” od 1. 1. 1960).
Zasada bih se ograničio na io da upozorim Ivana Fohta na te netačnosti. Foht je meni pripisao mišljenje koje uopšte misam izrazio, da bi onda to meni pripisano mišljenje kritikovao kao moje,
S druge strane prežao je preko čitavih pasusa mog napisa „Čemu estetika”, napr.mci preko pasusa koji govore oodnosu univerzalne stvar mosfi (prirodnih nauka itd.) prema uhiverzalnoj „mogučnosti“ (umetnič kog dela), a onda mi prebacio i da ja o tim stvarima ne vodim raču»ya.
Pre svega Foht mi izričito pripisuje da negiram potrebu racionalne estetike. — U svom napisu ja sam ne samo hteo da afirmiram racionalnu estetiku nasuprot racionalističkoj, nego sam i baš izričito naglašavao razliku između racionmalističke i racionalne estetike, negirajući pri tome samo racionalističicu. Čak su ta dva termina u mom napisu bila i podvučena, pa su zato i štampana kurzivom. Naime, u če-
„mu je stvar?
Racionalistička estetika polazi od jedne predrasude, a ne od stvarne činjenice, tj. postupa kao da su umetničko stvaranje i doživljavanje racionalni procesi.
Foht kaže da Lepo, tj. Ono Što delo čini umetničkim, mora imati u sebi objektivne Wvalitete, tj. da bude „po sebi lepo”, a ne po našem subjektivnom nahođenju.
U redu! To ni ja nisam negirao. Ali u čemu je to Lepo? I pre svega šta se desava kad se posmaura to umetničko delo? (izričiko „kažem „šta se dešava kad se' posmatra”, a ne „kako treba posmatrati”, jer ne postoje uputstva za posmatranje umetničkog dela niti mogu postojati, kao što postoje i moraju postojati pravila za posmatranje predmeta egzaktnih nauka, čitava jedna metodologija naučno-istraži
-
vačkog rada“.\ Svakako da se posma tranje umetničkog dela, nečeg besumnje objektivno postojećeg, bitno razlikuje od posmatranja neke prirodne pojave ili stvari. To posmatranje, taj opažaj stvari, mora biti proveren, eksperimentom potvrđen, i tek onda može poslužiti kao osnov za naučno zaključivanje. Tako ni estetika nije zasnovana na samom umetničkom delu, nego na našim „opažajima” umetničkog dela. Inače bi, sa samim postojanjem umetničkog dela, zajedno sa njegovim kvalitetima (objektivnim besumnje) bila odmah data i estetika, spontamo i automatski.
Ali se ti „opažaji” estetičara ili gledaoca, ponavljao sam toiu svom napisu, bitno razlikuju od opažaja od kojih polazi egzaktna nauka, Zato te estetske „opažaje” i nazivamo doživljajem. Doživljaj kao prvi i nužni korak na putu ispitivanja objektivno postojećih kvaliteta umetničkog dela, bitno menja sudbinu estetike i čini je specifičnom, bitno različitom od svih osta lh nauka (razumljivo, ukoliko želimo da estetika bude nauka). Usled. toga doživljaja onaj objektiv ni kvalitet umetničkog dela, ona univerzalnost dela dobija karakter univerzalne mogućnosti, dok kvalitet cstalih stvari koje opažamo zadržava za nas i za nauku karakter stvarnosti.
Racionalistička estetika to, među. tim, nije shvatila, nego i dalje insistira na tome da definiše objektivne kvalitete umetničkog dela isto onako kao što nauka definiše objektivne kvalitete svog predmeta, Ustvari na taj način racionalistička estetika univerzalnu mogućmost dela shvata kao univerzalnu stvarnost a delo kao neki predmet ilj prirodnu pojavu.
(I sam Foht je odao priznanje „ontološkom poslu” Hartmana, koji je, kaže, otkrio planove i glojeve estetskog predmeta i.... pružio objektivne kriterije vrijednosti bogatstva i dubine umjetnine”. Na taj način bi izgleđa definitivno bila zasnovana jedna racionalistička estetika kao nauka“.) OSa
Od tog momenta racionalistička estetika pretvara delo iz iracionalne stvarnosti ili objektivne o gučnosti u objektivnu stvarnost, daje morme i umetniku i gledaocu, ignoriše doživljaj kao organ estetskog „opažaja”, svodi i stvaranje i doživljavanje na iškustvo i na racionalnost.
Stoga se ta „ontološka estetika” (koja polazi od kualiteta dela kao objektivno stvarnih) a ne od doživ ijaja, može nazvati racionalističkom i dalje — normativnom.
Nikada u istoriji takva estetika nije bila naučna, pa nije ni danas, jer ne priznaje objektivno postojanje i stvarnost iracionalnosti.
A naučna, racionalna estetika može postojati samo pod uslovom đa prizna tu stvarnost iraciomalno sti. Zato se i dešavalo da je iracionalistička estetika učinila do danas racionalnoj estetici „mnogo veće usluge nego racionalistička, normativna, ontološka, „na ontologiji fundirana” estetika.
T u svom prošlom napisu ja sam se zalagao za racionalnu estetiku, i podvukao taj termin, i pokušao da definišem upravo takvu estetiku nasuprot racionalističkoj.
Nisam verovao da ću morati još jednom da objašnjavam razliku. između ta dva termina.
Dalje, Foht mi pripisuje mišljenje da negiram potrebu filozofije umetnosti, pa i filozofije uopšte, čak i nauka.
Interesuje me, samo, gde je to mogao pročitati? I kako je mogao preleteti preko pasusa koji izričito govore o tim naukama, o njihovim objektivnim zakonima kao o univerzalnoj stvarnosti ?
Sva kritika Ivana Fohta, upućena mom napisu, zasnovana je na tom nerazumevanju, ili ignorisanju, ili možda čak i nečitanju teksta čije se kritike latio.
Uostalom, ja ne mogu ovde citirati čitav svoj članak, kad on ionako stoji na raspolaganju svakom eventualnom čitaocu, pa, prema to-
me, i Ivanu Fohtu, Žarko VIDOVIĆ
specifični -
BEZ REČI
(Karikatura A. Klasa)
IDO CJAN O OI OMA
HANS HENI
Nemačka Kmjiževna javnost sađa najveću pažnju posvećuje delu i sudbini nedavno preminulog zapadnonemačkog književnika ilansa Henija Jana (Hans Henny Jahn).
Hans Heni Jan je rođen 1884 g.u Štelingenu pored Hamburga. Kao odlučni protivnik rata („Ja sam vrlo veliki antimilitarist, i zbog takvog svog stava bio sam od svoje 19 godine u životnoj opasnosti”) emigrirao je već 1915 g. u Norvešku, i ponovo: 1955..g. na • danske "Otto Bornholm, “enje bolno. iskusio „kako može da buđe opasno biti književnik”. Godine 1950 vratio se U Hamburg, i tu je novembra 1959 umro ođ zapaljenja pluća i srčanog infarkta. Medicinski je ta konstatacija tačna, ali oni, koji su poznavali Jana i njegov život, skloni su pretpostavci da „njegovo telo nije moglo duže da podnosi preobilje napetosti, utvara, nevolja i patnji, koje su Hansa Henija Jana progonile kroz ceo život”. Sagoreo e.
Jer, Hans Heni Jan je bio izuzetna, kompleksna, vrlo borbena ličnost, nikađa potpuno shvaćena, i nikad dovoljno priznata. Već u mladosti bio je „buntovnik”, „kamen spoticanja”, „nepoćudan” i „nepoželjan”. Borba se razbuktavala u svakoj oblasti gde se on kao stvaralac pojavio (bio je muzički vrlo obdaren — pojedine strane u njegovim romanima ispisahe su notama; čuven je kao reformator i graditelj orgulja od kojih se većina nalazi u inostranstvu — tvrdio je da one nisu hriscanska tekovina već nasleđe iz paganske ere, i ponovo Od njih napravio „golemu Panovu flautu”; za vremc emigracije odgajivao je konje i temeljito pro učavao razvoj prirodnih nauka). Njegova priroda nije mu dozvoljavala da pravi ustupke ni kompromise, njegova ubeđenja sprečavala su ga da se približi ·bilo kojoj stranci. „Uvek moram sam da do..esem usamljeničku odluku isprav nog Nemca”, izjavio je u pismu jednom svom. prijatelju. „Odluku ispravnog Nemca” doneo je u bliskoj prošlosti (1958), kada je, kao jedan od osnivača, stupio u „Borbenu grupu protiv atomske smrti" i sav se posvetio borbi za ostvarenje njenih ciljeva. I poslednje njegovo đelo („Atomska drama”). na kome je do smrti radio i koje je
ostalo nedovršeno, posvećeno je tome cilju. Napisao je niz drama („Kralj
Ričard, „Međea”, „Lekar, njegova žema i njegov sin”, „Trag tamnog anđela”, „Siromaštvo, bogatstvo, čovek i životinja”), i četiri romana („Peruđa', i trilogija „Reka bez obale”).
Već 19920 g., kada mu je Oskar Lerke dodelio Klajstovu nagradu za njegovu prvu dramu („Pastor Efrajm Magnus”), buknula je bura negođovanja i pohvala, koja se nikada nije sasvim stišala, i koja se sada, posle njegove smrti, sublimi-
'rala u priznanje „da niko nije bez
krivice” što je taj veliki čovek za života bio nedovoljno priznat i zapostavljen, ·
EME
AN
Protivnici su ga nazvali „prorokom nemorala”, a njegovo delo „beskrajno razvratnom perverzijom bolesnog mozga”, dok su pristalice pobijale to i tvrdile da je Jan zapravo „samo moralist, moralist u tom smislu što je uvideo da u čove ku i van njega stvarno postoji i dobro i zlo, i što nije verovao ni u dobro ni u zlo već u neizmerno Obilje pojava i ritmičku neprekidnost stvaranja”. To je životvorna
MiPeka, reka bez obale, koja sve nas nosi, pa i kroz našu krv struji, i u kojoj nastaju sva zla i dobra, sve naše nesreće i blagodeti; i tek” ako uzajamna ljudska: ljubav buđe skroz protkala čovekovo biće, tek tada će čovečanstvo biti obezbeđeno i spaseno od svoga dosađašnjeg tragičnog udesa.
Oni koji poznaju „Skriveno carstvo nezvanične nemačke literatu-
Pet makedonskih pjesnika
BLAŽE KONESKI ' vRH
Evo na vrh se popeh. Sam. Ovdje me ne slijede oči ine. | što? U sebi šapćem ponovo žalosni. san svoje veličine.
ACO ŠOPOV PROMJENA
Ona se čini kao teška varka Bezobzirno. drsko u krvi me goni Danas što je šaljivo i čarka sutrašnjim smislom u vrijeme ozakoni
Igro mujidra, samo takva postani razotkri se sva, bogato nadarena i uvijek u životu ostani
nesvakidašnjica čista i ozarena,
Sve što se gasi sve u oku se žari Prijelaz je tiho, svijetlo osmjehivanje Da moj život bude, ti prirodo mari, daleko od svega što Je smirivanje.
SRBO IVANOVSKI RIBARSKA 1.
'Ne ćeš ispiti, jezero, nikada noć crwa Ujutro kada dogori oganj ribarski
njihove tužne pjesme ševar će sačuvati, U noći tamnoj rođeni i sami su noć, Ne ćeš ispiti, jezero, nikada noć crnu,
JOVAN KOTESKI | NOŽ
"Tako mi boga nožem
ga ubiše
Jao, brate Klimo
dođi, zagrli me.
Nož koji nema jezik
ima nježne usne
noću riče
po prisojima.
Čovjek ostaje
s nožem u rukama
nježan. Smrt
brate Klimo
dođi zagrli me.
DANICA RUČIGAJ ŽENA
Zemlja sam
Donesi mi tvoj dah Kao južni topli vjetar Ispit ću tvoje proljeće Da bi me oplodilo "Tražim tvoj dah
Da bih osjetila nebo Natopljena sam kišama Koje su te zadojile Da izrasteš Daruj mi ljepotu svojeg daha
Zena sam
Nadojit ću te
Da izrasteš
S rukama izmijenjenim u žeđi za izvorom.
ii D51Vi #4 BK5(yi54.
a ae |
4 e,
(Preveli Zlatko TOMIČIĆ i Nađa IVANOVSKA)
re”, ti nedvosmisleno odaju Janu
priznanje. Naprimer:
Valter Mušg (Walter Muschg): „Jana smatram, bez ikakvog ograničenja, najvećim nemačkim prozaistom našeg vremena”,
Tomas Manm (Thomas Manh): „Jan možda kođ drugih izaziva negodovanje svojim književnim poletom i žestinom, ali ne i kod. mene; jer umetnička smelost stvara u meni uyek naročito zadovoljstvo”.
Bert Breht (Bert Brecht): „Milo mi je Što ste postojali, i milo mi je što još postojite”,
Klaus Mah (Klaus Mamn): „Hans Heni Jam je oduvek bio po strani. On pripada skrivenom carstvu nezvanične nemačke literature, car stvu nepoznatih, nekrunisanih visočanstva...” Hans Erih Nosak (Hans Krich No ssack): „Od sviju nas koji pišemo manje ili više važne knjige... Hans Heni Jan je najiskonskiji autor i jeđini koji se nedvosmisleno može nazvati pesnikom”.
Mnogi, pa ji oni koji cene Janova dela, pitaju se da li čitaoci rado čitaju njegove knjige. I sam autor bio je svestan toga. U predgovoru prvom izđanju „Peruđe” on kaže:... „Hroničaru ne ostaje drugo no da prizna činjenično stanje i izvrši svoju dužnost prema čitaocima: da ih unapred upozori đa će u knjizi naći malo okrepljenja, malo nade i snage za svoju dušu. Ali autor se nađa đa će ođ Koristi biti onome koji je uprkos Uupozorenju bude čitao: taj će steći pojam o novoj vrsti čoveka, onoj koja je dosad malo poznata”. ;
Svajcarski, germanist Valter Mušg priredio je, povodom. Janovog 65 rođendama. izbor iz njegovih dela (Hams Henny Jahn): „Auswahl aus đem Werk”, Walter — Verlag, Olten und Freiburg), koji je izišao iz štampe posle Janove smrti i u februaru ove godine bio „mjiga meseca” u Nemačkoj.
~
K. A. MALETIN
VL. VELIČKOVIĆ: CRTEŽ
KNJIŽEVNE NOVINE ;