Književne novine

0d kabukija do brodvejskog slila.

Jukio Mišima, jeđan od najdarovitijih književnika prve posleratne generacije, pisac romana »Zvuk ialasa« i »Horju Dži«, prevedenih na mnoge evropske Jezike, u članku »Moderne drame i moderne no drame«, đajući presek savremenog pozo rišmog života u Japanu, objašnjava odnos japanske pozorišne prošlosti i sadašnjosti i uticaja koje je moderno vreme donelo sa Zapada. Pod modernom dramom u Japanu se podrazumeva ono što se u Evropi i Americi naziva dramom, jer na Istoku sve Što je zapadno obeležava se kao moderno. Samo je japansko društvo reči »mođeran« dalo u slučaju pozorišnih komada jedinstven istoriski smisao. Kabuki pozorište, mađa ne cveta kao nekad, još uvek

privlači najviše gledalaca. Ono je uglavnom komercijamo i u njemu igraju profesionalni glumci. No po-

zorište, čuvajući tradiciju iz 15 veka, strogo odbacuje komercijalizam; prei stave se daju na specijalno uređenoj sceni, pred najviše 300 gledalaca; u njihovim pretstavama i danas je pri sutan posebni đostojanstveni stil i ritval, stvoren u 17 i 18 veku.

kus visoko

ni uticaji Moderne drame

kabukija.

razvile su se iz Tokom ·periođa „NMeidži

ALBER MARKE: PON NEP

(1868—1912) trefirale su realističke teme, &a ovlaš naglašenim stilom i tehnikom Rkabukija. Razvijajući se linijom. čistog Rkomercijalizma postepeno su postale neprihvatljive za u-

intelektualnih krugova. Danas su to obično romanse o gejšama, stilski bliske kabukiju, ili povesti o slobođnom životu današnjih devojaka, U zemlji u kojoj su zapadpostajali sve očigledniji ovakve drame nisu volje gledaoce. Nezadovoljstvo je bi-

U MAGLI

padnim scenskim principima,

traju neku

sti dijaloga.

da se gest potčini reči. Zbog su, uzimajući japanskog jezika, „razvivši moderne drame izgubile onaj

nu japansku dramu,

nog pozorišnog stila u Japanu

Brali su prevođi Moji su se igrali u japanskim pozorištima. U.prvom redu su prevođeni moderniji dramski Hauptman, Meterlink. Oko 1910 godine moderne drame počele su da igraju aktivnu ulogu u Književnom pokretu početka II Svetskog rata bile su isključivo oriljudi koji su ih pisali ili prikazivali smatrani su komunistima, Povezane, dakle, bilo sa rađikalnim političkim pokretima ili ga tananim umetničkim školama, mo derne drame nikađ nisu bile pogod“ne za komercijalno prikazivanje. Po , Rušaji da se u Japanu razvije brođ vejJski pozorišni stil, činjeni pošle zaiz različitih razloga pretrpeli su neuspeh. Tako se danas moderne: drame prikazuju u malim pozorištima, pređ malobroj nom publikom, a glumci Moji u njipošto su slabo plaćeni,

pisci: Čehov, Gorki, Ibzen,

mogle da zado~ proletarijata i sve do

jentisane na levo;

vršetka prošloga rata,

ma glume,

da bi mogli živeti pođučavajući dente, sa cionalne veze.

modernih no drama«, koje je

objavio u

drame mogu da igraju Ibzena ili

izvode Čehova.

ljudi

lo početak stvaranja, i uskoro su se javile drame zasnovane na čisto za-

Za japanske gledaoce koji posmatrađicionalnu pozorišnu pretstavu mnogo je važniji gest nego reč, pokret ramena ili tužno sagibanje” glave od književne vrednoMeđutim, cilj moderne japanske drame bio je da se unese dijalog zapadnog stila, zasnovan na Čisto zapadnim pozorišnim načelima,

u obzir nepoznavanje dijalog,

verzalni smisao koji su posedovala dela klasične japanske pozorišne umcetnosti. Strani posetioci su moderbudući da misu poznavali jezik, potpuno zanemarili. Veliku ulogu u ·razvoju moder-

toga

uni-

odi-

pojavljuju se u filmovima, radiju ili televiziji. Dakle, njihova situacija je gotovo identična sa položajem

glumaca no pozorišta, koji zarađuju

stu-

kojima održavaju tradi-

Sam Jukio Mišima je napisao »Pet

Đo-

nald Kin 1957 preveo na engleski i Njujorku. One su čudna mešavina klasične no umetnosti iz 15 i 16 veka i mođemog «pozorišta. Njegov cilj je bio da dokaže da mo

koji

O. P.

principa, rado preziranih jednog od drugog: (1) uime senzualizma koji propoveda odanost jedinoj literaruoj lormi i ne zna mi za kakvu religioznu predrasudu (potpuni, totalni tip: Valeri); (2) u ime težnje da se pređe naša individualna granica da bi se došlo u dodir sa apsolumim. Ovo poslednje shvatanje je, naravno, sa moralne tačke gledišta, beskrajdo više za poštovanje nego prvo. Zabeležimo ipak: (1) da ovo opštenje sa apsoluinim Bićem ne isključuje održavanje vere u-naše lično biće, s obzirom da se ma jedno i ma drugo gleda kao da su istoga tipa; (2) da ovo opštenje, pošto su ga zahtevale literate, treba obavezno da sc izrazi kroz verbalni uspeh — čarobni glas« (vidi niže) — i potpuno se razlikuje od mističnosti koja je sitrana svakom čulnom uživanju bar priznatom, onakvom kakvog su primenjivali veliki čisto verski misbei kao što su Jakob Beme ili Gospođa Gijon. Ustvari, ove literate smatraju da čine omo šlo bi se moglo nazvabši. put w ekstazu, dok bi im iskrenost dozvolila da iz tog stanja izvuku samo jednu ili dve pesme, kao što se dogodilo Sv. Terezi ili Sv. Huanu od krsta, Ali pripada li iskrenost književnosti?* ;

Eto šta jasno potvrđujc sličnost našega ja 5a Apsolutnim i mogućno slicanje istoga kroz literaturu, dulora ovoga izraza verc mnogi današnji pesnici sma”

traju jednim od svdjih najvernijih pretslavnika (mi [u dvlačimoj;

a A * | · .. »Ako je istina, kao što tvrdi jedna antička filozofija, da smo mi u poređenju sa apsoluinim samo jedna vrsta sm, izraženog kroz Carobni glas, mi | možemo logično da izvedemo iz loga da intimna Sak" tura našeg privremenog bića približno odsgovara onoj iz stvarnosi! koja ju je zamislila. Na taj način dolazimo do 5BoZaAje o jednom humanom (ljudskom) svelu u saloniči ” ima snagu moći svoga Ivorcać, (A. Rolan de 1 OK Zapamtite izreku koja je naizgled za sumnju: » Š je istina«, ali koja za autora naravno izražava. MR | 'Težnja o kojoj ovde govorimo, u modernoi Mai je izražena od strane/jednoga od njenih BaJAMIpŠNČK jih sekretara, pod tim podrazumevam čuvara njem {aj mi podvlačimo): . n n zEra rađa acdpč nova ideja o lipaBiri—— Rojć je jasno izdvojema tek u naše vreme — poetski POOEOe pošlo je poslao blizak rođak „mističkog i praronioM smisla, nije više sredstvo izraZžavania, ato otkrića, instrument tanan kao najlinija nit du i sposoban da et Ste antene do u srce mnesvesnoga« (Marsel Rejmon). ; ae smalra, O oBUBNk da Bodler, „Malarme i Rembo nisu dali takvu literaturu, i čini se da Je očekuje od naslednika. - _J a Zelja da se pripli Nanalijtnor Biću, a da se medulim ne izgubi naša lična se n/ ovih zedBča Peddi filozola na koga se naše Pe često pozivaju u naslojanju da poslave svoje (ogmce pod imenom spekulativne NK i PSOe »K, odvojenog ja iraži da sc 5a ) ie o te IBkklopokti koju opisujemo, a koja

* Marsel HRejiponi lo: lepo: pokazi da se modemi umelnici trude da kroz pocziju ro

sličku tabu kojoj crkva,, posle KORA O, stoleću, ne možc više da odgovori, Me Von ea n iz vida razliku koju smo mi ovde ZaB8 ežili, Na j naprotiv, jasno izraziq Ž. Mariten, ka a Pro i u &Uštini, »mističnost teži tišini, a pesnik reči«.

KNJIŽEVNE NOVIN E

svest, pojavljuje se na dnu.

zadovolje jednu mi.

jao ej 9: u Sila M e * čini da u njega uđe pravi princip poštovanja i ljubavi,

to ja bi trebalo da oseti radost i oduovijenje pred

jedmim takvim obećanjem, jer ono oseća govo biće na granici da raskine svoje okvire i da se beskrajno raširi, A, s druge strane, neizbežno je da ono suproistavi tom pokretu koji ga uzdiže jedan očajnički otpor, jer ono oseća da mora nestati, da mora da ustupi mesto jednom drugom biću koje još nc poznaje, u kome će njegovo majbliskije biće, da tako kaZemo, mestaHi: pomjsao ma svoje lično ponišlavanje stvara u njemu meizrecivu tegobu koju bi trebalo pretvoriti u jedno potpuno i tiho odricanje«.(Luj Lavel).

a ic nje”

Ono »drugo koje još ne poznaje«, odvojeno ja« će ga dakle upoznai! Kako drukčije ako ne kroz ličnu svest? Zar ne traži islo tako »totalno i tiho odricanje“ jednu ličnu svest? Kaže se još da će u potpumom Biću naše majbliskije biće »da tako kažemo mestaić, da tako kažemo šsadržavajući rczerye O apsolumom karakteru tog mestanka, Ultvari, iskreno apsorbovanje ličnosti u potpuno Bice povlači za nas ovu posledicu: prihvatanje tišine (čak mne ni svest iog prihvatanja), Ne možemo ga tražiti literate, HN, nikako od filozofa,

Misticizam tih pesnika i celog jednog dela njihove publike je rado praćen vcrovanjem u magiju, u stolove koji se okreću, u proročanstva. Rembo je bteo da bude vrač, »vidovit čovek«, »gospodar opsenjivanjać, da nađe »tajmc da bi izmenio život« 'Tu sc nalazi jedna od mnogih sličnosti našeg vremena sa alekMsandriskom epohom, | | d

Jedno pitanje van naše teme, ali vrlo blisko, bilo bi Iraženje uzroka te pomame misticizma koja karakteriše danas celu jednu književnost i, uopštenije, cclo jedno Rrancusko društvo, Čabeležio bih:

(i) Uzrok u vaspitanju: nestanak logike, u programima, čiji tip je logika Por Roajala, tojest teo loške studije; slabljenje, čak i u katoličkim porodicama, učenja katolicizma kao određene dogme, na osnovi definicija i razmišljanja, i suprotstavljanje misticizmu; =

(2) Ekonomski uzrok: činjenica da su ljudi sve više osuđeni, oni u kulturnim sredinama, da prave novac; vežba duhovnih stvari jc tu potpuno pre pušlena žemama i mladim ljudima; iy

(3) Nedovoljna altiynost naučnika koji, sve više apsorbovani svojim specijalnostima, a pošto ove poslaju sve manje i manje povezane sa stvarnim svetom, ne vrše više u mjemu nikakvu akciju (sem, kao pojedini, da bi mu olakšali mističnu eksploataciju koju on ima od tar kve doktrine, „kao što je Ajnštajnova ili Luj de Broljia); ı |

(4) Jedan politčki uzrok: mržnja demokratije, prihvatanje mističnosti koja se postavlja kao revanš protiv režima koji za sebe tvrdi da bazira na razumu;

(5) Na kraju, rat, koji kao sve katastrofe, razvija duh nerazumnosli, verovanje u čuda, u proročanstva, u amajlije! Dodajmo tome očajanje koje su izazvale političke prilike poslednje četvrtine stoleća i od koga se mnogi spasavaju samo ugušivanjem svoga razuma. Napiti se da se ne bi videla MINROND :

im, ovi razlozi ne objašnjavaju mislicizam a Vina jednoga Malarmea ili jednoga Va leria, Ipak izgleda. da tu postoji jedna lična uliiateza,

(Iz knjige »Vizantiska Franouska«) (Prevela Milena PETKOVIĆ)

ALBER MARKE:

ZOO U ATM |

KOMPOZICIJA

Desimir BLAGOJEVIĆ

FELIKE OČI

Iz „Rodoslova“, pesme o davnoj semlji mojoj

Gde si bio, šta si !tkao? Noć me posla po melem, a ja odoh po peleni Ma šta tkao, da 1 si znao:

— ostah majci zimzelen?

Beše li svemu kraj ili tako poče kad u tri koraka pređe zemljin dlan, rasklopi krila, al, blažen od smrti, oče, pade u težak, nepovratni san,

stoletno obasjan?

a smrt se ni osvrnula nije iza kapije..

Kad živa, žarka žamori kod trule irešnje, nove japije; kad kule sabor čine gde su javori, kad belo jagnje jazom vapije sve tiše, — o blažen od smrti koje nema višel 0 Kad zlato zveči, kad su mramori, kad mrva s mrvom tavori, kad kletva kletvi davori ; sve tiše,

.— o blažen od smrti koje nema višel

Kad bace sekire u more, kad mračne dvore otvore, kad pođu hajkači u gore; kad gaze noge, gaze bukagije u nedohode, bestragije sVc fiše, . -— o blažen od smrti koje nema više! Kad Slovo nose s mosta na most; kad Sunce zađe, prekinu post; kad pomirčina side, penju se zvezde, nagaze sugreb, baju za žlezde; kad dune u prste baš kod vrzine, kad uzme daha da je obzine. u. mokrom lisju mrtvu kost, — taj što iz tame dolazi gost sve tiše, — o blažen od smrti koje nema višel Kad stado zagubi pastira, kad nema cveta, nema ni jasenka, Di u šumarku ni kraj vira; kad nema loze, nema drenka; kad pustim drumom galopira bez Damjanova konjica zelenka uklete noći svenula senka; kad stanu da šapću što sroče sve tiše, — o blažen od smrti koje nema višel...

I poče... | Velike oči smrti mimogred, velike oži što jecaj vezu, velike oči što je sed: velike oči pred kovače, velike što kuju oganj jezu; velike oči pred sanjače u crvobkočnom duborezu; velike pred vodonožše, velike oči za pismonoše, za ulje, šećer, krupice soli, i duše dobre, teftere loše; velike oči pred kantar, vagu, za Konak, lipu blagu; velike i za šetače što goli. ćlavni i mrtvi leže u Topoli; velike oči pred okanicu, velike pred zvezdu Danicu; velike oči za povest i trn, velike za Onog što je Crn: ' velike oči pred Đorđa, pred cevku, velike pred zanos, zapevku; velike oči za palamar

' kom hleba kom strasti;

i za blažene, za ognjilo.

porugu i časti,

za darmar i pojilo:

velike· oči pred bunar,

velike oči za bravče, za samar; velike za Sunce što te dojilo ognjenom sisom rodilje;

velike oči i za kovilie,

i za patnicu, zabaviljc,

kom na razboju tom ma preslici, i za plaštanicu u desici, velike pred 'gorobilie,

— velike oči, pradrevne porodilje, velike stan'te, pod okrilje,

-— velike oči, sjajem mi se jav'te,

kad sa izvora, iz gnezda, tad iz ponora, zbog gladi, bolesti, požara, zbog pomora, zbog brata, zbog suza što se toče, zbog tame, zbog straha! O, uročel

Od- prerušenih suza vi se plavte

velike oči, velike što svedoče

orahu, jasenu iz grobne ploče

i tavnoj smrti mimogred:

»Ide red, ide redl« Stoletno bled,

a smrt se ni okrenula nije na zdanije..,

Sjatiste pod veđe k'o pod krila oblake ripida, kapi sa stakla, kovčeg kao breg, crne šamije, oluje gole, — svc čega,se takla detinjstva igra, mirisna od vanila,

wd gurabije, MO M isti:

grozda ispod skamije, ı

mirisna od cveta, od dđulabije... Da mi je, da mi je,

da mi se ruka i ne makla

kad prođe kišni dan

'i. sumrak zlatotkan

kuca na stakla.

makar me pretukli snovi aramjje!) Jecaj zagrenu oči kao laje,

veliki mrtvac s olujom ode,

a crne šamije

— dok prevtnu astale...

Kovčeg kao breg niz žurne vode,

plovi niz kišu, huji uz korale,

dok se samoća prazno ne uspava

i klupče stane da se odmotava..,

I poče...

Velike oči što šiljboče, velike oči, vi ste vazda pratnja za onog što se revno pokopava! i Velike oči, vi ste smrti mimogred, i gluvom jecaj, zori patnja, zapevka sveći, lelek što se odronjava:

»Ide red, ide redl« n Jecaj zagrcnu oči, zagrcnu crne šamije,

~ 1 ne znam, ne znam šta mi je, da mi ni usta rečcu ne bi rekla \ kad prode kišni dan | sole oluje crnoga kraja i sumrak zlatotkan Uspava zmaja, makar me, makar sekla sekira gneva starog aramijel,.

I poče... Velike oči što se toče, velike oči, vi ste litija 1 za smrt ovde, oblake, ptice, i trešnju onde, pokislo lice! Velike oči, sva se zbitija ' tabore' pod crne šamije! Velike oči, sva se žitija kod starog pišu aramije!l Velike oči, vi ste smrti mimogred: »Ide red, ide redla«

Stoletno sed, a smrt se ni ugnezdjla nije \ sred moje pevanije: \

Da mi je, da mi je | da mi se ni staza ne pretirgla kad prođe kišni e}an } ] i sumrak zfatotkan kuca na mrtvo zdanije, makar me i na vešala vrgla bezdušna ruka cmog aramijel...

I poče... Svem što je sa lica svrgla oči će, oči da svedoče kad u tri koraka pređe zemljin dlan, rasklopi krila, al', blažen od smrti, oče, pade u težak, nepovratni san, ' , stoletno obasjan!

TI poče...