Književne novine

Dve tendencije, dve struje u saevremenoj Kritici — stilistička i strukturalna — predmet su obimne i doKumentovane atuđije Pređraga Palavestre objavljene u junskom broju sarajevskog »Iizraza« pođ naslovom »Ključevi kraljevstva«, Analizirajući metođe i ciljeve, prednosti i preteranosti stilističke i strukturalne kritike, Palavestra je ujedno, Kritičkim raščlanjavanjem pesama trojice naših savrememih pesnika, eksperimentalno dđemonstrirao postupak i stavove o kojima raspravlja, U zaključku svoje studije Palavestra napominje: [

»I stilistička i strukturalna Kritika

· insistiraju na sintezi koja bi trebalo da. obuhvati sve aspekte i sve komponente umetničkog dela; i jedna i druga načelno vođe računa o opasnostima koje dolaze od bilo kakve ekskluzivnosti. Strukturalma Kritika ide još i dalje. Ona priznaje izvanređam značaj intuicije u -prvom susretu Kritičara s umetničkom tvorevinom; tek u drugoj fazi Kkritičkog postupka strukturalna Kritika se susreće s metodđom stilističke, đa ga ubrzo ostavi, prihvatajući se još komplikovanijih instrumenata mođernog analitičkog metoda u Kritici instrumenata koji joi omogućuju da prodre u samu strukturu umetničkog dela, da je ispita i osvetli sa svih atrana, pre nego što đođe do sinteze. Strukturalna Kritika ne isključuje, dakle, ni jednu mogućnost savremenog analitičkog metođa, ne đajući objašnjenje o činjenici da ta sveobuhvatnost podrazumeva stvarnu neodređenost stava prema eventualnim zastranjivanjima u bilo kome pravcu i s bilo kakvom namerom. Insistirajući na analizi po svaku cenu i ne predviđajući mogućnost vulgarizacije Kritike bilo sa stanovišta formalističkih ili vulgarno-materijalističkih, strukturalna Mcritika potvrđuje neprečišćenost svojih načela. Ona ne uspeva đa odgovori na bpitanje u kojoj je meri potrebna i celishodna analiza, ako se u sintezi dokaže tačnost prvobitnog intuitivnog saznanja o karakteru i Kvalitetu umetničkog „dela. Drugim «rečima, strukturalna Kritika ničim ne garantuje đa analiza, koju ona preduzima, neće, u izvesnoj meri, biti i solipsistička — usmerena ma dokazivanjce ispravnosti prvobitnog utiska. Zato tek razrađivanje i praktična provera njenih načela mogu da bace svetlo na sve pozitivne i negativne osobine mođernog amalitičkog metoda u kritici; time bi se, nesumnjivo, taj metod upotpunio i usklađio sa zahtevima jednog dosledno marks!stičkog učenja o umetnosti«.

PWEXPRESS

Jeđanm od majvažnijih „francuskih romana između dva rata, kaže. pariski I”express u intervjuu sa Lujom Gijoum, jeste »Crna Krv«, To je u neku ruku ratni roman iz Prvog svetskog rata, ili još bolje, on je među ratnim romanima ono što je crna krv crvenoj: njen negativ, njen protivnik! Prema tome, Luj Giju je pisac samo viđenih, preživelih događaja. — Pošto vaše delo „ima veze sa mnogim aktuelnim političkim događajima, da li se ono može nazvati »angažovanim«?

— Moje su knjige zaista borbene knjige. Ali u vreme kada su pisane, nije se govorilo o »angažovanim« piscima, već samo o saputnicima, TIma razlike između muobilisanog bor ca i dobrovoljca. A ja sam bio nešto treće: slobođan strelac! Vi me možete pitati: »Pa kako, to raditi ili ne raditi za nešto? Kako to bifi ubeđen ili nc biti ubeđen u nešto?« Ali, nema stvari u koju čovek veruje potpuno. Otuda, ja nisam više marksist nego i sve drugo! Postoji jedna filozofija nenapisana, pa čak i nemišljena, koja prethodi umetnič kom radu. Nije potrebno ni da je nje pisac potpuno svestan.

— Kako vi pišete vaše romane? Kritičari kažu da ih izvanredno kom ponujete? Kakva' je vaša tehnika o mana?

— Nema nikakve tehnike. Ja pišem nesvesno i Što bolje mogu. A majbolje je da se ne zna kako se radi. A to je već neka teorija, ako baš želite. Ali ne! Teorije o romanu, o situaciji romana u istoriji, o tehnici romana — fo me ni najmanje ne

zanima. : — U vašem đelu ima mnogo ljudskog, humanog, ličnosti su istinite,

žive. Gde to sve nalazite? U vašoj Tantaziji?

— Možda i u njoj, ali mislim više u malim movinskim vestima. Njih rađo čitam.

— Označili su vas kao pisca velikog iskustva? ~

— Neću ići tako daleko da kažem da umetnik mora biti idiot, ali nije potrebno nl da je mnogo luciđan. Ustvari, on se služi opsenama. On se služi često i grubim svedstvima da umanji volju čitaoca. Vi, kriti-

0

čari, vd wte najgori čitaoci koji po~

stoje, zato što ste vi uvek budni, i nikako ne dozvoljavate da vas pisao »uhvatic, Vi, Kritičari, stalni ste buntovnici, i otimate se ođ čari knjige. Običam čitalac u wvakoj boljoj knjizi nelazi sebe 1 proverava svoje iskustvo.

— Koji je vaš majveći san, koji

ste vi, Luj Giju, hteli da nametnete .

čitaocu?

— Uvek imam istu misao; da mi ljudi nismo srećni, đa bi mogli io da buđemo, i đa to zavisi samo od

mas. Ovako rečeno možda je suviše

sažeto, ali to mislim!

' — Da li ste za trsku ili za vetar koji Je obara?

Za trsku, sigumo. Da, da, ja sam blag čovek, u svojim izgubljenim časovima.

— Pišete li o ljubavi?

— Ne, iako je to jeđna velika tema. Najviše sam voleo da se bavim onim što ljwdi greče, grehovima nevoljnim i' nesvesnim, onim za koje ljudi ne znaju da su grešni.

N. T.

gledišta

»Položaj i uloga inteligencije danas« naziv je diskusije koju je organizovala ređakcija časopisa Beograđskog iniverzjteta »Gleđišta«. U svome drugom broju »Gleđišta« su objavila materijale sa te diskusije, od kojih su neki stenografisana usmena izlaganja, a neki opsežnije istorijsko-socio> loško-analitičke stuđije — o nastan. ku i razvitku jugoslovenske inteligencije, o kriterijumima socijalističke inteligencije, o umnom i fizičkom radu, o odnosu intelektualme, radničke i seljačke omlađine, o socijalnoj strukturi mlađe inteligencije i O položaju inteligencije t nekim stranim zemljama. U diskusiji su učestvovali naši poznati naučni i javni radnici, novinari i publicisti i studđemti,

O inteligenciji kao posebnom društvenom sloju govorio je, na Kkraju svoje reči, profesor Ljubljanskog univerziteta dr Jože Goričar.

»Taj društveni sloj — rekao je on ukazuje na postojanje društvene podele rada na fizički i umni rad. Ta se podela rada vuče Kroz celokupnu istoriju čovečanstva; sve došle dok bude postojala, postojaće i poseban društveni sloj čiji pripadnici obavljaju pretežno umni rad. (UDpotrebljavajući izraz »društveni sloj« za inteligenciju, ja, naravno, nikako ne mislim na onu famoznu Staijinovu shemu o tri »prijateljska« sloja u socijalizmu, od kojih jedan treba da

" Je inteligencija.) Zato se me bih

mogao složiti sa nekim teoretičarima koji tvrde da je tako određeni pojam inteligencije anahronistički.

Drugo je, naravno, pitanje unutaTnje stratifikacije, unutarnje bpodcljenosti toga društvenog sloja. U sociološkoj literaturi ima vrlo mnogo po» kušaja da se ođredi unmutarnja stratifikacija inteligemcije, pokušaja Koji se čine sa različitih gledišta, mnogo puta i sa čisto pragmatističkih. Initeresantnije je možđa neko drugo bpitanje, naime pitanje šta je to uopšte ummi, intelektualni rad, da li treba kao takav smatrati samo stvaralački rad ili, pak, treba s tftim u vezi obuhvatiti celu ogromnu skalu umnog delovanja od stvaralaštva, ba sve do više-manje rutinskih operacija intelektualnog karaktera kojih ima, naprimer, u savremenoj industriji sve više i više.

•Ja bih se odlučio za ovu drugu, širu soluciju, i to iz dva razloga. Prvo zbog toga što inteligencija, ma kako je mi definisali, nije neki jedinstveni, homogeni društveni sloj. Drugo zbog toga što ćemo samo jednom vrlo širokom definicijom inteligencije moći đa priđemo izučavanju procesa likvidacije društvene podele rada na fizički i umni rad. A aj problem postaje danas sve aktuelniji, kako na društveno-političkom, tako i na teoriskom planu«.

„Safzunday ANeUič0

Italijanski pesnik, dobitnik Nobelove nagrađe za Književnost, Salvatore Kvazimodđo, boravio je nedavno u Americi. U broju od 11 juna, knji-

ževnik Džon Siardi prenosi razgovor”

o kulturi, o uticaju iđeologije na kulturu, o funkciji pesnika u fom konfliktu i odnosu poezije i {iloZOfije, koji su on i profesor Jelskog univerziteta Serđo Pacifiči vodili sa

' ovim istaknutim pesnikom. Kako je

razgovor imao oblik intervjua, donosimo samo najzanimljivije Kvazimodove odgovore, koji kao celina pretstavljaju: pesnikovo mišljenje o navedđenim predmetima.

Bez obzira na brzinu promene u modernom životu, kultura je necuništiva — smatra Kvazimodo. Ona sadrži sve, od čistog zanatstva do umetnosti, do poezije. Ona se bori da dša formu unutrašnjim čovekovim potrebama, Promene ne mogu da imište kulturu ni potrebu za

njom. Čak i Kkađ kulturu stvaraju nekoliko ljuđi koji pretstavljajiu kulturme oaze, ona će se iz fih oaza

S » m. TtOTtr ray" ~ 35

ILUSTRACIJA LAZARA VOZAREVICA

Or dHieigis nter ne usspnasteU

neprekidno ponovo rađati. Kultura pobeđuje, a ne armije.

Kada je politika preeminentna, čovek iščezava. Postaje samo broj. Tađa iđeologija proizvodi filozofiju, a filozofija nije nikađ suma Kulture već samo njen deo. Taj deo tada pokušava da se pretstavi kao totalan, U tome leži centralni konflikt između unutrašnjeg čoveka i snaga koje spolja pokušavaju da ga ograniče. Između filozofa i poezije uvek je postojalo neprijateljstvo. Pilo#bofi. i kritičari uvek žele da stvore a priori kategorički sistem. Oni pokušavaju da propišu o čemu bi pesnici trebalo da pišu, da ogramiče tok poezije.

U ftom konfliktu funkcija pesnika je uvek značajna, Njegova je uloga moralna. Ne po tome što određuje ili pobuđuje moral svog narođa nego zato što pronalazi forme Koje će izraziti- ponovo, za njegovu generaciju, istinitost ljudskog dostojamstva. Zato se pesnik ne Koristi upotrebljenim oblicima iz prošlih vekova. Slika čoveka nije večna stvar. Moramo je obnavljati i ponovo stvarati za svaku generaciju. Pesnikova moralnost je u.tome što ističe kroz sve promene večne vrednosti humanosti. On proučava sebe i svoje prijatelje i oblikuje u sebi ono što bi se moglo nazvati genetičkim semtimentom. On stvara konkretne slike čovekovog položaja u svakom novom dobu. Sve ostalo je obična duhovna igra, neplodno zemljište. Poet engagć tu nema pristupa. Takav pesnik se penje na barikade i potstiče ljude jedne protiv drugih.

Poezija će uvek biti značajna za čoveka. Kakvo god da buđe društvo pesnici će uvek postojati. Čak i ako dođe vreme kada će se knjige projektovati na bioskopsko platno ili putem magnetofonske trake emitovati u našem jastuku, postojaće čovek koji će misliti, govoriti i pisati. On će se baviti promenljivom čovekovom slikom.

BUA:P.

a ———— |

THE' CRITICAL QUARTERLY

Lorens Lermer, pisac knjige »Najistinitija poezija«, koja podrobno ras pravlja pitanja kojih se dotiče ovaj članak (»Ovce i jarci«, počinje svoje izlaganje tvrđenjem da je Kritičar sudija i da je jedma od mjegovih glavnih funkcija »da razluči Ovce od jaraca«. Ovo se naročito odmosi ma savremenu Kmjiževnost, jer je literatura prošlosti uglavnom veš raspoređena na dobru i rđavu; mi se ipak s vremena na vreme pozaba vimo reputacijom nekog dalekog Dpisca, ali da toga nema prošlost bi bila mrtva, a da se takvim pOoslovima često bavimo postala bi, podob no savremenoj, haotična. Mritičareva dužnost je, dakle, da određuje vređnost Književnih dela i da brani svoj izbor. KHritičari su u praksi često jednostrani: ograničavaju se is ključivo na isticanje zasluga ili podvlačenje mana. U 19 veku gotovo svi kritičari bili Su sklomi da o piscima govore najbolje što je mogućmo, da traže onmo Što se može pohvaliti. U dvađesetom veku situacija je obrnuta. Do ove promene je došlo zbog jedne mnogo dublje promene u našoj koncepciji literature. ~

Naš, savremeni pogled je praviiniji, jer po njemu literatura iman moralnu funkciju, treba da podučava. Mio derno gledanje omogućuje nam, na=> primer, da opazimo elemente samo-

dramatizovanja u ponašanju tragič-

nih heroja (Lir), ali đa bismo to ostvarili moramo početi povlačeći se sa pozicija nekritične simpatije prema junaku, pošto takav, romantični postupak, može da odvede jednostranom sagleđavanju problema. Naš postupak je povezan sa vraćanjem na pozicije da pesma ima veze sa moralom, đa ona pretstavlja niz moral–

PJER REVERDI, 1889—1960

Za nepun mesec dana francuska savremena poezija izgubila je dva pesnika: prošlog meseca Žila Sipervjela, a pre nekoliko đana, 17 juna, Pjiera Reverdija,

Pjer Reverđi rođen je 188) godine u Narboni, starom građu na jugu Wrancuske., S početka je bio pod uticajem Remboa, ali sc ubrzo oslobođio njegovog uticaja. On se nma=ročito istakao kao slikar apstrakinih dđuševnih stanja, ali koja uvek daje kroz konkretne slike, »Stimunge« i »mrtve prirođe« Njegove su pesme statične; kod njega mema velike egzaltacije, ni velikih reči, njegov lirizam nema gestova, grimasa, efekie;

ličnosti koje prolaze uvek su tihe, neme, ako govore ođ njih se čuje samo glas, ne reči. Ali je zato nepo-

sređan, topao, jasan. Svoj stil, stih'

i jezik toliko je bio izrađio da se mogao uvek Jako poznati u gomili savremenog lirskog stvaranja. Svaka mu je pesma neobično cizelirana, filigranski dorađena.

Napisao jc i objavio oko 20 knjiga pesama, nekoliko romana, zbirki pripoveđaka i književnih beležaka i Uspomena. Njegovo đelo i život u tesnoj su vezi sa Književnim životom Francuske kroz čitavu prvm polovinu ovoga veka.

i j

gleda su vrlo tačna) dolazimo do Zanimljivih, mađa Mznemirujućih Yezultata. Da bi se oni izbegli potrebno je imati na umu dve stvari. Prvo, pogrešno je pesme vezivati suviše neposredno za pesnikovu ličnost i njegov karakter. U pesme može da uđe neki čuđan izbor iz pesnikove ličnosti i njegovih iskustava koji je »efektivan poetski, ali je potDuno obmanljiv biografski; »teorija đa je poezija izraz emocija je teorija o poreklu, ne o prirođi pesme, i strogo govoreći ona nema nikakve važnosti za Kkritičara. U svakom slučaju neka Kkritičari morališu, ali o pesmama: mne o pesnicima«. Drugo, moralisanje mije dovoljno, Suprotno didaktičnoj teoriji stoji estelička teorija: megla– šavanje ne efekta čitanja pesme, već samog doživljaja. Zar između romantičarskog isticamja estetičkih gledanja i njihovog običaja đa traže ono što je u delu dobro nema veze, pita se Lerner. »Čini se da je čisto estetički pogled na literaturu, danas, nceodgovoran; ali ga ipak ne treba zameniti čisto diđakftičkim gleđanjem. Ako nas književnost uči da prosuđujemo doživljaje sa potpumom · nefpristrasnošću, ona može da izazove neraspoloženje maših bližnjih. Ona nas uči, takođe, da saučestvujemo u njima, da reagujemo ma sve što je mogućno, đa otvaramo plemenite ižvore simpatije. Sudije su divijenja dostojni ljudi, ali misu peznati po plemenitosti«, zaključuje Lerner. ĐP.-P;

NDL

NEUE DEUTSCHE LITERATUR

Neđavno je izdavačko pređuzeće »Union« u Berlinu izdalo zbirku pripovedaka Hajnriha Bela (Heinrich BGII) pod naslovom »Vaga Balekovih i druge pripovetke (Die Waage de” Baleks und andere Erzšhlungen). U pvikazu o toj zbirci u junskoj svesci časopisa NDML, koji izlazi u Istočnom Berlinu, Klaus Kendler dao je objektivnu i jasnu ocemu Belova Kknjiževnog rada, Bel je jedan od majznačajnijih preistavnika poratne zapadnonemačke književnosti, poznat i uvažen i vam Zapadme Nemačke, u mnogim i istočnim i zapadnim zemljama gde su štampani prevodi njee govih pripovedaka i romana,

Bel je izraziti pretstavnik generacije koja je nezrela. ·i nesprefna ušla u Drugi Svetski rat, proživela Bve ratne grozote, teško razočarana vratila se kući, u ređovni život, i sada, u obnovljenom „društvenom razvoju i vmogu, stoji zbunjena i neodJučna, s melanholijom i rezignacijom u duši, masuprot širokim slojevima poslušnih i pokommih malograđana, koji zaslepljeni » privrednim čuđomc« i ne vide da u njihovoj zemlji nisu izvršene nikakve dublje promene i pored tragičnih vlastitih iskustava a i dubokih razvojnih procesa u svetu.

'Kendler naglašava da je Bel jedan od najizrazitijih književnih pretstavnika paihe probuđenih i naprednih društvenih članova Zapadne Nemačke. U ovoj zbirci Belovih pripovedaka zastupljen je dobar deo zapadnonemačkih. socijalnih problema. Pripovetka »Vaga Balekovih«, po kojoj je i cela zbirka dobila ime, spada među najbolja Belova dela i sadrži mnoge karakteristične elemenice njegove proze. Njen motiv je problem socijalne pravđe odnosno nepravde: bogati posednici ĐBalekovi jedini u selu i celoj okolini imaju vagu, na kojoj mere robu koju im seljaci donose na prodaju i pritom zakiđaju; jeđan dečak slučajno to otkrije, i selo se onda pobuni; ali vlast i paroh uguše pobunu, i malobrojni borci potonu u rezignaciju jer je većina pasivna, a jeđan buntovnik i cela porođica napuste selo, putuju od sela do sela, svugde vide istu nepravdu, idu za kolima peva-– jući pesmu o pravdi — nepravdi, ali niko neće da sasluša njihovu priču o MBalekovima. U pripoveci »Lutanje jednog vojničkog ranca« iznosi Bel kako jeđan ranac od 1914 do 1945 godine ide iz ruke u ruku, menja vlasnike, prelazi kontinente, i svugde nailazi na rat i skoro uvek deli sudbinu Nemaca.

Kendler priznaje da ova zbirka upoznaje čitaoča sa mnogim Književnim motivima i osobinama Belovim, i dđa osvetljava cenftMalni problem njegovog Književnog opusa: sukob inđiviđue s nevidljivom društvenom silom, izolovanje ličnosti i rešavanje sukoba u privamom životu, i rezignaciju na javnu akciju. Ali ipak primećuje đa u njoj neđostaju izvesni bilni elementi Belovih književnih tvorevina: njegova osuđa „Drugog Svetskog rata (zbirka »Putniče hoćeš li u Spa...) dok je obračum s »privrednim čudom« i njegovim posledica

ma u Ovoj zbirci zastupljen samo s pripovetkom »Kao u lošim roma~

Daci iy K. M,

H+ dk,

bPRIT

»Zašto pisati romane?« — ·3pDpostawlja sebi pitanje Pol-Andre Lesor u članku »Čitalac romama« — odgovonu, na anketu časopisa »Esprite »O čita. ocu«. Ovo pitanje postavljeno je pis cima romana hiljadu puta i njihow odgovor nikađa nije bio zađovoljavajući. A. ne može ni biti. Jer romansijeri izmišljaju istorije, a izmištjati istorije to je zajednička sudbina čovečanstva. Nego, kako romamsijeri izmišljaju istorije, a izs mišljaju, eto pitanja koje im se jedino može postaviti. :

Ustvari, mi odgovori na Ovo pita, nje nisu od velikog interesa. Jer tuj nije u pitanju unutarnja hemija 1. maginacije ili izražavanja, već kri» stalizacija izmišljanja u tekstu, dru-. gim rečima moć opštenja između lić nosti romamsijera i mjegovih čita“ laca.

Zato we čitaocu moraju postaviti prava pitanja: Zašto čitati romane, Zašto se interesovati za tuđe izmi. šljene ličnosti? .

Mnogi zaključuju da je fo potreba. bekstva iz sebe. I istina je da toj potrebi odgovaraju mnogi romani, Snagom imaginacije Yomansijera či. talac se prenosi u jedan drugi svet, za koji saznajemo sa olakšanjem da nije naš. Malo je važno za čitao~. ca da li je taj evet raj ili pakao, svet ružičast ili svet crn. Bitno je da je homogen, zatvoren u samog. sebe, 1 đa očaravanja ili užasi, koje daje da oseti čitalae, budu bez veze sa probuđenim osećanjima sivarnog života. ;

'U·xostalom, ako nas izmišljeni Živob neke ličnosti obuzme suviše jake, ako se osetimo dirnuti njegovim sli kama ili osećanjima, i to nam izazove izvesne neprijatnosti, mi-bi* smo mogli zatvoriti knjigu i otres sti se od svega toga omako isto kao spavač koji kađ se probudi odđba= cuje od sebe ružne snove. :

Pa šta su ustvari fe ličnosti koje romansijer hoće da nastani u našoj svesti? Izmišljene ličnosti, stvorene piščevom maštom, i koje imaju izveknu sličnost sa nama ako SU sio» bodnhe, ako njihove nađe ili njihove bojazni zavise od mepoznate buđućnosti, Istina, mi znamo đa ta bus. dućnost već postoji, da je poslednja stranica knjige već napisana, Da prema tome da je fa ličnost osuđe-

na ili spasena. va

Pa i sama ta borba? I za najmar A od tih pokreta znamo da ga pisac izaziva. posredstvom jednog od onih! konaca za koje piščeva umeimost deluje da se zaborave, iako smo svesni da oni postoje. A da li je pisac svestan ili ne u postojanje tih konaca, mnmiukoliko me menja stvar.

Zašto čitati onda romane? Da bi izbacili ma videlo te laži, te iluzije, te meostvarene nađe, ili loše skriveni strah? Da bi etkrili realnost pisca iza njegove kamuflaže?

Ipak, mi imamo slobođan izbor bek stva u besplatni san ili pozitivne analize „Krivotvoremih dđokumenatfa,

LL aa

U SRCU NEGDJE KLJUČAJU VINA

Nijesam ni nov ni star

Za ovaj svijet

Od mene kletve njemu

Od njega kletve meni

Nijesam ni gad ni pad

Za ovaj cvijet

Od mene usne njemu

Od njega pljesni meni

Nijesam ni ljubav ni sreća

Nijednoj ženi

Od mene njima drhtaj vodeni

A od njih meni glib kameni '

Nijesam ni brat ni otac

Mome bratu

od mene ljeto njemu

Od njega omča o vratu

Nijesam ni trava ni kap

Ovoj zemiji

U njoj mi lista glava

U njoj mi raste trap

Nijesani ni vjetar ni srebro

Za Ovo more

Od njega meni puklo rebro

Od mene njemu oči gore

Nijesam ni voće ni btice

Zaklaćene u njenoj kosi.

od mene za nju trulo lice

Od nje mene zrelog nose

Nijesani ni algya ni voda

Da čekaniı sina ·'

U oku dvatri izblaćena broda

U srcu negdje ključaju vina

Nijesam ni nov ni star

Za ove dojke -

U meni je sve puklo sve. darma

I čemu nagota vaša djevojke

Nijesam ni grob ni rob

IT grob sam i rob ovoj ruci

Za nju mi oko izmisli kob

I eto sad Jovane potegni-po Jovan DUJOVIĆ

KNTJIZEVNE NOVINE