Književne novine
Mladen O:LJAČA
ISPOVEDANJE PRED V O OVODO a K-
niz plećinu,.kad.li moja mati.ide....
Nije se odazivao. Želeo je da ga traže. (Ne mogu »ez mene.) Hteo je da još jednom, valjđa po stoti put, utvrdi kako Y\ojnici zaista ne mogu bez njega. (Ništa ne mogu bez mene.) Neka traže. Neka zoyu. Neka čekaju. Jedan vojnik je. protrčao. On je zastao, zaklonjen stablom. ·
—- Hej,. kuda?
| — Tražim komandanta, — reče vojnik koji je protrčao. — Brste, vojvodo, tebe tražim...
— Sta se desilo?
— Došao je onaj... Idrizov... kako se ZOVe...
—- Petrić Bosnić?
— On, vojvođo. On je došao.
—- Šta želi?
— Kaže da je ubio Idriza... .
To je već čuo, ali je želeo da čuje još jednom, i još jednom i još stotinu puta. I još više: da sluša ceo dan, da sluša stalno, da, sluša iznova, po hiljaditi put. Zato je i pitao, a onda je trknuo prema vratima, ne misleći više o vojniku, koji je još nešto govorio grabeći za njim, lomeći besede, kao da se spoti„cao. Mislio je o Petriću. Mislio je o Petru Bosniću. MOTA ;
— Jesi li me poslušao, momče? — reče s praga. - .
— Jesam, vojvođo, — reče momak.
—- Kad si ga ubio?
— Juče, vojvođo.
— Kako si ga ubio?
— Daklen: ovako, ... Ja i on smo se brijaTi. Ja imam bradu, Oort ima brađu, samo je njegova riđa, a. moja crna. Narasla njesova brada, riđa, narasla moja, crna... Berbera nemamo, ogledala nemamo. U šumi smo, a brada raste: njegova riđa, a moja crna... I
— O čemu blebećeš?
— Pričam, vojvodo, kako sam ga ubio...
— Kakve to veze ima sa bradom?
|__— Ima, ima... Viđećeš... Daklen, mi smo imali jednu britvu, a ogledala imali nismo, pa smo brijali jedan drugoga. Ja brijem njega, on mene. U tri dana, jedno brijanje, a nekad i u četiri dana, jedno brijanje. A bogami se đesi da i pet dana dreždđimo neobrijani, jer nas vaše čete gone, pa nemamo vremena ni da se pomokrimo. A vaši su nas gonili, u poslednje vreme, svakoga dana, po šumama. Mi smo bežali. Danju bežimo, a noću se vraćamo, hleba i vode tražimo. Donosila nam je hleba majka moja, Vidosava Bosnić, to znate... Donese: nam hleba i pita: »Kolika vam je brada, deco? Zašto brađu ne obrijete? Onda mi navalimo, pa jedan drugoga stružemo. 'Tupa britva, sapuna nemamo, oštrilo se izglačalo i zamastilo, pa britva otupela, ali ne smeta, mi se stružemo. Obrijemo se, a majka dođe i kaže: »Takvi ste mi lepši, sinovi moji!« I još kaže: »Sad ne ličite na četnike, sinovi moji. Oni nose velike bradđe.w. A ja kažem: »Zar su naše brađe, maiko, tako velike?« A ona kaže: »Ja sam videla četničke brade. Vaše su bile još duže! A ja onda kažem majci svojoj, Vidosavi...
— Dokle ćeš o tim brađama?
-— Tražili ste da pričam kako sam ga ubio, — reče· momak sa žaljenjem u glasu. — Vi ste tražili, a ja sam počeo...
— Govori brže! ,
-–· Sad ću ja, vojvodo... Kaže meni majka moja, Vidosava Bosnić, da nam brađe liče na četničke, a mi se smejemo.
Onda, donese pismo. Tvoje pismo, vojvođo. Video sam potpis. Tvoje pismo. Poručuješ mi da ubijem Idriza i da se vratim braći svojoj. Je li to pismo tvoje? ;
— Pričaj, momče! Pričaj!
_ ___— Ja dalje, daklen, ne mogu da pripovedam, ako nije tvoje...
i '— Jeste. Ja sam ga pisao.
, —- Ja to pismo, daklen, protolmačih i, istinu da kažem, iS ade mi nekako čudno i smešno, to pismo. Sađ vi oprostite, 'braćo, ali tako je ispalo, čudno i smešno, jer sam mislio o svemu, samo ne o ubistvu. Mislio sam da Idrizu kažem neka ide od mene, ne mogu ni svoju glavu da čuvam, ali kako da ga ubijem, mišlio sam, nisam tolika pogan, da ubijem svoga političkog komesara. Zato mi ispade čudno i smešno to pismo, te ja njega dadoh komesaru Idrizu pa ga i on pročita, to pismo, ačeći se nad tvojim rečima i preporukama, vojvodo, te poča i da se smeje, govoreći mi: »Vuk traži moju glavu, Petre! Smeje se on, smejem se ja, a majka moja ćuti i čeka, čudđeći se našem smehu, a ja se zasmejah još više, a Idriz ponovi: »Vuk traži moju glavu, Petre!« Zasmejah se ja još grlatije, rećemo kao kad parip rže, i tako sam se smejao punim glasom, pa bacih pismo i zgazih ga cokulama, a majka poče da širi ruke i odmahuje glavom, pa se prekrsti i ode niz plećinu, a mi ostađosmo u gaju, dok majka moja, Vidosava MBosnić, ođe niz plećinu... „Onda Idriz reče: »Hajđemo mi ođavde, Petre. Biće bolje da se uklonimo. Treba nekoliko dana da proživimo na drugom mestu, a posle ćemo đa se vratimo.c I mi krenusmo. Krili smo se u Snjegotini nedelju dana, kod ujaka moga, a onda ujak reče: »Ljudi, braćo, sad je dosta. Idite odavde. Izgleda da su vam ušli u trag. Motaju se oko kuće moje.e I mi onda okrenusmo natrag, ka Mrakovini, računajući da ćemo nekako, ovih dana, uhvatiti vezu sa proleterima ili sa kojomi drugom jedinicom. Kad smo stigli u šumarak iznad moje kuće, Idriz reče: »Hoćemo li da se brijemo, Petre% A ja rekoh: »Treba 'da se obrijemo, komesare. Tvoja brada je veća od popove.« On se nasmeja i poče da traži britvu po torbi... _ — Zašto si uzjahao na bradu, momče? Hoćeš li da kažeš kako si ubio komesara? Ja sad i ne verujem da si ga ubio...
_ —, Verovaćeš, vojvođo... Imam ja dokaz. Imam ja, nekoliko dokaza, a jedan je glavni... Nekoliko, daklen, dokaza imam, jer sam znao da bez dokaza nećete poverovati, pa sam, daklen, i poneo dokaze. Dobar dokaz sam doneo, dobre dokaze slave mi, nisam ja lud... , 1% ,
| -- Dobro, dobro, — poče Vuk da ga umiruje. i — Komesar, daklen, reče: „»Hoćemo li da se brijemo Petre? A ja rekoh: »Treba da se obrijemo, komesare. Tvoja brađa je veća od popove.t On se nasmoeja i poče da traži britvu
:
pismo
- . Xx
bo torbi, a ja pogledah :dole, | IOj: ı TI tako mcja mati, Vidosava Bosnić, ti je poznaješ, vojvodo, u tvoj mlin je dolazila na meljavu, kukuruz i pšenicu „donosila, a ja sam i u pilanu navraćao, ona kaže da je poznaješ još iz detinjstve, i ona naiđe odozdo, daklen, uz plećinu, od kuće naše, a ja rekoh: »Evo moje majke, komesare.a«, A komesar reče:
»Dobro je što dolazi. Glađan sam, Petre.c Ona nam donese hleba
i kupusa i reče nam da nam je zlo pisano. Tako reče: »Zlo vam
se piše, deco. Pohvataće vas.e A Idriz reče: »Ko će da nas pohvata, majko? A majka reče: »Pohvataće vas četnici, đeco moja. Četnici, svete mi trojice! Motaju' se oko naše kuče i pitaju za vas. A i ustaše dolaze, i Nemci dolaze. Propali ste, deco, ovoga mi krsta.c Ali Idriz reče: »Ne bojim6 se mi, majko, nikoga: ni četnika, ni ustaša, ni Nemaca. Nas dvojica, Petar i ja, možempo da doćekamo puk vojske i da ga pomlatimo. Je. li tako, Petre?« Ja rekoh: »Tako je, komesare. A komesar. reče: Jesi li čula, majko?« Ali majka odmahnu rukom, prekrsti se i obori glavu. Dugo je ćutala, pokunjena. Izgleda da je plakala. Video sam da, briše oči. Ustala je i pošla, Odmakla je, niz plećinu, a onda pozva mene: »Hodi, Petre, da ti nešto kažem. Brzo!« Ja potrčah, a komesar ostade na proplanku... Pa A. .
— Kad ćeš da ga ubiješ, nanu mu razbojničku?
— ČĆuti, Stevane, — reče Vuk. — Pričaj, momče...
— Ja dotrčah pred majku, a majka reče: »Moram nešto ozbjljno da ti kažem, Petre. Nešto vrlo ozbiljno. Otvori uši!« T ispriča mi da je bila ovde, i da se dvoumila da li'da mi kaže... i još mi ispriča šta si joj ti, vojvodo, | da Idriza smaknem i da dokaze o njegovoj smrti donesem, i da. ću, ubijem li Idriza, biti komandir čete u tvom odredu, kao. što i u pismu kažeš, a isto tako, ako ne ubijem Idriza, reče mi da ćeš naše ognjište sravniti, da ćeš zaklati i mene i majku moju, Vidosavu Bosnić. To mi reče i zaplaka. Tad sam video da moram nešto učiniti. Video sam, daklen, ali još nisam znao šta treba, NMisam fe znao, daklen... ; :
|-4\ 81
Pripoveđač ućuta. Zverao je.
— Imate li vođe? — upita.
Pričaj, momče! Posle ćeš...
Žedan sam. Jezik mi se osušio.
Daj mu vode, Stevane! Pričaj, momče...
Jezik mi se okoreo, vojvodo. Baš sam ožedneo.
— Pij, brale... i završavaj priču! Je li to na tebi Idrizova torbica? Mislim da jeste... -
— Idrizova, — reče pripoveđač prinoseći lonče.
— Ja posnajem ovu torbu, — reče Stevan. — Poznaješ li je ti, vojvodo? Moraš je poznavati... ; — Njegova je, — reče vojvoda.
-- To je dokaz da sam ga ubio...
—- Nije to nikakav dokaz, — reče vojvođa. — Torbicu si mogao da skineš i sa njega živoga, dok je Spavao...
— Skinuo sam je sa mrtivoga, — reče pripovedač iznenađen što mu ne veruju. — Jesam, slave mi...
—. Dobro, dobro, — reče vojvoda. — Pričaj kako si ga
ubio! Posle ćeš reći kako si mu skinuo torbicu.
— Znao sam, daklen, đa nešto moram poduzeti, ali nisam pogađao šta mi valja... I tako, dok se Idriz brijao, mislio' sam: kako bi bilo da ja njega britvom, preko vrata! Pogleđah: debela vratina, daklen, a znam da sam nekad zvezde brojao dok sam telad klao... I tako ja rekoh: kako bi bilo da ja njega britvom? Ali nisam mogao da zasečem. Jeza me poduzela. Ruke mi se okovale. Snaga presahla. A Idriz pita: »Zašto ne briješ, Petre?« Kažem ja njemu: »Ruka mi utrnula, komesare!vc A on kaže: »Hajde,. makni, Petre! Ne sečeš stablo, već dlaku. I ja tako njega cGbrijah, a nisam mogao da ga zakoljem...
"— Onda si ga zadavio? "rekao3 :
-— Nisam ga zadavio, — nastavi pripovedač kao da se brani. — Ipak sam ga, daklen, obrijao... IT još jednom, posle tri dana... A majka je dolazila, donosila nam hleba i kupusa, plakala i govorila nam da ćemo biti pohvatani i Dpostreljani. A mene je posle pitala: »Šta si rešio, Petre? Čekaš smrt? Čekaš da ti zatru ognjište!« Odlazila je i plakala, a mene crv poče da grize. Grizao je, grizao, po samim džigericama... Onda sam rešio...
Pripoveđač obori glavu.
Šta si rešio, momče?
Šta, brale? : Rešio sam i uradio... | ]
- Šta si uradio? | Zaklao sam Idriza... · -
zapovedio, kako si poručio .
7 > Čime BL ga, vaktao“?
i Onom njegovom 'ritvom. ?Posle y torbiaL.. . Čulo se kako dišu.
— šta ima u torbi? neko.
— Tma svašta, Gdaklen.., Ima nekakvih knjiga. Vazda, ie čitao, Doneo sam i pištolj, i opasač, i uprtače i čizme... Evo ih,
— Jesi li ih, brale, sa mrivaca skinuo?
— Sa mrtvoga, daklen... ~
— Kažu da ne valja skidati sa mrtvaca. Ja to nikađ ms bih urađio. Kažu da to nije dobro...
— Guti, Stevane, — reče vojvođa.. — Imaš li još kakvih dokaza, momčjino? z | J : — Imam, vojvodo. Doneo sam TIdrizovu lulu...
On poče da pretura po nedrima. ·
— Evo lule, — reče obradovan.
— Imaš li još nešto, momčino?
— Zar ovo nije dovoljno?
— Nije dovoljno. ž -
— Ja sam verovao da je dovoljno.
— Nije dovoljno. Imaš li još nešto?
— Imam ja, daklen, ali sam Verovao,..
— Pokaži sve, — reče vojvoda. | | * _ To je malko nezgodno, daklen, ali kad se mora... al baš mora... Zar baš moram da pokažem i ovo? : — Ja sam poručio da dokaz buđe nesumnjiv, — seče vojvoda. : : Pra — Znam, znam. Rekla mi je majka... i Ja sam done0...
samo sam mislio... ali kad se mora, daklen, pričekajte... — Za njim, Stevane, — reče vojvođa. | — Ne bojte se, braćo. Neću ja da bežim. Ja sam vaš! — Drži ga na oku, Stevane! ik — Neću ja da bežim, braćo, nego sam mislio... da vasa pokažem... ono Što sam, za svaki slučaj, poneo u torbi... —.G4đe. ti je torba? e A i — Ovđe! Napolju! W | Tvišao je. Za njim Stevan, On je čekao. On je stajao i čekao. — Tivo dokaza, vojvodo... j — šta je u torbi? — upita vojvoda. — Glava, — reče momak. — Čija glava? —1drizova... | — DOBA, — reče vojvoda kao da grca, — Dobro! Ne otkrivaj! | : | i Ako treba daklen... ja mogu i da je pokažem... d — Ne treba, — reče vojvođa. — Iditc ii sakopajte Jje..«
Duboko je zakopajte i vratite se ovamo... |
ILUSTRACIJA SLAVOLJUBA BOGOJBVICA
Otišli su, a on je čekao. i Lire V(t Mrak pred očima. Hiđa glava, okrvavljena, u priviđenju. Ne vidi je, ali ma kako izgleda i kakv& je nekad bila. Sve je ostalo isto, samo su vratne Žile presečene... Možda su i oči iskočile iz dublja... T i —' Zakopali smo je, — Tece sveti Stevan. Je li duboko zakopana? — upita vojvođa. Jama, ie bila đo kolena... Do kolena, veliš? I zairpana? Zatrpana je, Vuče, i pogažena... Čime si je otsekao? — upita Vuk. ie D
— Sokirom, daklen... Išlo je teško, slave mi... Baš sam 'se namučio. Morao sam đa udarim nekoliko puta, dok sam glavu odvojio od tela... s i
: — Bi li tako otsekao i moju glavu? -— Moli se bogu, vojvodđo... | . | __ Tako bi on i moju glavu otsekao, — promrmlja vojvoda u bradu. — Takvi su najopasniji... Kad jednom počnu da seku, svejedno im je po kome udaraju... Stevane, ZOVi Karađorđa! . — Tu sam, komandđante, — reče Karađorđe. p
— Streljajte psa. — reče vojvoda turoObno. — Tako bi on i moju glavu otsekao... Streljajte ga, ali ovde, pred štabom, j da vidim... Hoću da se uverim da je poginuo... Streljajte ga...
— Zar mene, vojvodo?.
— Zaveži, veru ti poganu! Vodite ga!
— Zar mene, vojvodo? Zar mene, braćo?”
. — Umukni, nanu ti razbojničku! | | -a
— Ne boj se, rođače, nije to ništa. Ja opalim, ti padneš. Nije to ništa, krsta mi... Hoćemo li da krenemo... Hajdemo polako, da i tu brigu prebrinemo...
— Pređ nama, nanu ti razbojničku! .
Petrić Bosnić se opirao. Preklinjao je, jaukao, otimao Se, obećavao, molio, ali ništa nije pomoglo. Privezali su ga konoDčićem za drvo. Konopac su omotali Oko stabla i rebara, Da Za vozali ĆVOT. i
Onda je Karađorđe rekao:
-- Ne boj se, rođo, nije to ništa... |
Nanišanio je i opalio. Za njim sveti Stevan. ,”
Čvrsto vezan, Petrić Bosnić nije mogao da padne. Teio je ostalo .uspravno, prikovano za stablo mladog hrasta. Samo Je glava klonula... .,
(Iz romana »Hagzvalina«)
SLOVENSKI GENIJE
U ENGLESKOJ KNJIŽEVNOSTI
Pođ ovim naslovom kritičar »NjuJork Tajmsa« je dočckao objavljivanje iscrpne i Kritičke biografije Džozefa Konrada, jednog “od najzna_ čajnijih pisaca novije engleske Književnosti. Pisac biografije H. Troven, pored iznošenja mnogih detalja iz zanimljivog i burnog Konrađovog šivota, prati njegov mukotrpan razvoj kao pisca, koji nočinje da piše ma tuđem, cngleskom jeziku, prevođeći bogate konstrukcije svog ma-
ternjeg poljskog jezika, Ali iz te proze, koja se dđeljala i vajala sloVO DO Slovo, TCČ po reč, proizašla su remek dela književnog stila u engleskom jeziku kao što su »Tajfun«, »Almajerovo ludilo« i druga,
a koja su ostala dosad nenadmašena.,
Autor biografije odlučno tvrđi da je Wonradu u Književnom stvaralaštvu odlučno pomagala bujna mašta i psihološka istančanost slovenskog duha, koja nedostaje angiosaksonskim piscima. Pored toga Konrad Je ostao jeđan od najboljih pisaca koji su za temu imali egzotične oblasti Afrike i Indonezije u kojima su beli ljudi bili uvek stranci i zbog toga preživliavali život sasvim drugojačiji od njihovih sunarodnika u Evropi.
aaa aa ——a7 DŽOZEF KONRAT SA SINOM, 1916; PISAC POLJSKOG PORBKLA KOJI JE STVARAO REMEK-DELA NA ENGLESKOM KNJIŽEVNOM JEZIKU
oz nu u — —
SUĐENJE POVODOM LORENSOVE KNJIGE U ENGLESKOJ
Bngleska kulturna i književna Jjav-
- nost se nalazi ovih dana u velikom
uzbuđenju povodom jednog suđenja koje preti da se pretvori u javni skanđal( „Poznata izdavačka Kuća „Pingvin”, štampala je u 200.000 pri-
meraka poznati roman D. H. Lorensa „Ljubavnik ledi Ceterli? i nameravala da ga pusti u prodaju početkom jeseni. Međutim, pošto je roman prviput u Engleskoj štampan
n neskraćenom originalu, sa svim 0Opisima ljubavnih scena, državni iužilac je podigao. iužbu protiv „Pingvina”, sa zahtevom da se roman zabrani kao nemoralan i pornografski. zabrani nemoralnih publikacija, koji
Zahtev se zasniva na zakonu o
je izglasan prošle gođine u Britanskom parlamentu,
Ovaj Lorensov roman Koji je đo« sad preveđen na skoro sve kulturne jezike, imao je prilično burnu isto” riju. Štampan je prviput u Firenci, u Italiji, 1928 godine, jer autor 74 štampanje u Engleskoj nije mogae đa dobije dozvolu. Prošle godine je jeđan američki sud odbacio sličan 78 htev za zabranu ove knjige u SAD i delo je objavljeno uz veliku dobit za izdavača, kome je sudski proceš značio dobru i besplatnu reklamu. Sada u Engleskoj, pređuzeće „Pin“ gvin” namerava da kao svedoke od“ brane izvede na sud sva najpoznad tija imena engleskog javnog i umet“ ničkog života i tako sebi osigura Ve“
liki publicitet,