Književne novine

Nastavak sa 7 strane

Lj mlazi i ličnost buharskog gračanina „Nasradin-hodže i dobar zbivanja iz »Hiljadu i jedne noćj«

Hstoriski spomenici Samarkamda nj sa. samo egzotika, muzejska zanimljivost i eho daleke prošlosti, kao šbo mnogi žele da ih pretstave. Oni su intimni odraz ovog grada i ove zemlje, tajna „njihova, uvek otkrivema, ali pristupačna samo onima koji se irude da shvate jezik kojim govore U svim tim «građevinama nastalim kroz vekove, ostalo je sećanje na velike epohe, ma utoljene i one neostvarene ljudske gladi, ostali su tragovi pregnuća napužtenih ili dokrajčemih u potonjem „vremenu, ostala je duša ovog naroda, njegovi talenti i njegove sklonosti, slika njegovih najskrivenijih i neppnomemnljivih težnji. Sve ono što bi moglo biti teško pojmljivo ili čak 0eyee0 Gl u obliku rasučivanja, što. bi kaoetih izgledalo mašta, a pretvoreno u istoriju ipodlegalo summji, postaje pred ovim nmelničkim delima pojmljivo i ah pristupačno. Reči Holanđanina Hemsterhuisa kojima se toliko divio Gete, dobijaju ovde svoj duboki značaj: »Lepota je ono Što, pruža najviše zadovoljstva, a najviše zadovoljstva pruža omo što daje naj-

| |

|

| veći broj ideja u najkraćem vremenu«.

Pokazuju mi „čuvena registanska vrata i spominju ime Albida.

Čuveni rezbar Abid čitavog života pravio je samo vrata. (Veliko je sredsivo superiomnosti baviti se samo jednom jedinom stvarni; to ne znači samo

' istrajmost I samotverenost već I mu-

drost.) Bila su to vraka za obične do-

- move, Za javme Wistamove i sknomne

hramove. Vrata rađena od jeftinijeg ili skupljeg drveta sa jedinim zahtevom da posluže šio bolje svojoj. nameni. Ali u svako, svoje delo, oplemenjavajući korisnost lepotom i sacdržinom, Albid je urezivao po neku poruku, želju ili sećanje. Tako je živeo lako, oslobođen suvišnih nemira ali dovoljno, bogat od onih koji su mu preostajali. No, jednom je Abid dobio porudžbinu da za jednog velikaša

izradi vrata u kojima će izraziti sve

što je dotle o životu saznao i sve Šbo od njega želi. Ta vrata su trebala da mu donesu slavu i mnogo blaga. Radio ih je dve godine sagorevajući nad svojim delom. Vrata su bivala sve sjajnija i rečitija a on sve Ćutljiviji i tamniji. Kada je delo bilo gotovo, svi koji su ga videli, nalazili su u čudesnoj rezbariji svoja raspoloženja. Za žalosnog vrata su bila puna njegovih suza, a srećni su u šarama skupocenog drveta nalazili slike svojih radosti. Ali, zajedno sa ovim delom dokrajčio, se i Abidov život. Mislili su da je umro od iscrpljenosti i sbvaralačkih -ambicija, ali je tada neko.wod pažljivih posmatrača vw wglu dragocenih vrata otkrio jedva vidljuv zapis: »Rekao sam sve što sam,imao da kažem i više nije ostalo ni toliko tajne da bih mogao načiniti najprostija vrata na domu najsiromašnijeg«.

Ta »AA\bidova tajna«, taj stvaralački movens na kome se dižu ne samo

· samarkandski spomenici prošlosti i le-

pote, jedna je od najdragocenijih 'karakteristika ovoga naroda iz koga je potekla rečenica kojw' je jednom upo-

_ hrebio Servantes a zatim, kod našeg

Marulića, opat Pambone: »Ćutim da bih naučio kazati reč zbog koje se neću pokajati«. Tu rečenicu, sredinom desetog veka, izrekao je Biruni Ibn Sin. Reći samo ono i učiniti samo ono žto bi se želelo primiti kao takvo. kakva uzvišena i teško dostupna svrha umetnosti i živolal Od arabeshka u alabasteru do drvenih izrezbarenih v/ata, od mozaika do »pensijanera« što ukrašavaju zidove i sofe, od slika utisnutih u bakarno posuđe do vitrina krcatih porcelan skim. predmetima, wobličavalo se i na“ metalo ono što je brebalo da kažu mucave ljudske reči. Ne pitajući nikoga · ništa, gledajući ı osećajući samo, Saznadoh sve ono što ostaje i kada viđene slike izblede, kada se živi utisci pretvore n mutna sećanja, u nešto na” lik na pročitane knjige ili zamišljene predele. ; Rekocše da je malo vremena 1 da se jedva može nešto olkriti kada čovek samo prolazi, a usto ne razume jezik, Trebalo bi videti mnogo stva!l, sresli mnogo značajnih ljudi i sa njJima satimh pričati, trebalo bi pročitati mnogo debelih knjiga. Jer, ovako, sto“ jeći ispred obrušenih zidina RPB na, gledajući m oči pesnikinje Zulfije ili ruke vezilja, opipavaju se samo rubovi, naziru površine. No, ja znam da to nije neophodno i da bi se tim putevima od istine moglo zavesti na ono što bi se Želelo primiti kao takvo. Načini ljudskih saznanja čudni su i neuhvatlii. Pa ipak, napustila sam

· ovu zemlju ostavljajući joj svoje DO-

verenje i srdačnost.

Nada MARINKOVIĆ

| ZORAN M. JOVANOVIĆ 2 Mačka u dvoriš ita. ispod balkona. '(eKočo Macin«, Skopje, 1960)

Mladi pemik Zoran M. Jovanović koga ije wglavmom: makedomska čitalačka publika pomnavala kao veoma interesantnog i talentovanog "pesnika mlađe generacije, štampao je avih dana „knjigu novela koja je pobudila zasluženo interesovanje. Knjiga je bila i jJelam od veoma ozbiljnih kandidata za ovogodišnju književnu nagradu »Kočo Racin«. Njoj su prethodile i dve zbirke pesama koje tako zajedno pobvrđuju neobične kvalitete Zorana M. Jovanovića.

Petnaest kraćih novela čine ovu knjigu. Njih povezuje sredmost psihologije jwnaka, atmoslera u kojoj se oni kreću, misao koja ih pokreće. I sve je to u znaku očekivanja nepo-

Jer u očekivanju nepoznatog je bio mladić sa velikim ožiljkom na. desnom obrazu, mladić sa četvrtastim licem koga su zvali Pinokio i mladić koji je imao iskrivljenu nogu u vidu slova G. U očekivanju nepoznatog bili su i drugi — devojka sa tankim mnogama, njene male i ružne drugarice, jedma sa kratkim, a druga sa dugačkim imemom, dečak koji je ubio žabu zato što je umela da proklinje i donosi ipnokletstva poput seđamde-

set i xšva vagona sa naherenim topovskim cevima, zatim devojčica Marija koja ulazi w tajanstveni twnel ispod pruge, zatim mladić visokog i mladić niskog rasta. Dalje se opet ređaju — čovek koga je raskidalo stravično maukanje otrovne mačke 'u dvorištu ispod balkona, devojka iz prizemlja i devojka koja nije znala da li će vojnik doći u nedelju popodne, mladič Isus, baš takvo je imao ime, pa sudopera koja je ličila na porćelansku Juku, i tako dalje i tako dalje, sve negde do onog mesta gde bi trebalo da bude kraj, razrešenje stvari,

a opet nepoznato, a opet u očekiva-

nju njega. | z

Sve su to sukobi sa stvamošću. Sve je to bol neki, neka tajna što ih rastrza, neka nepoznata sila što im budi čežnje, nešto što ih raščlanjuje da ipak.svesno poniru u jedno takvo stanje, da ne traže pogodniji irenutak, A svi su nevini i čedni i zdravi, i mogli bi da se udruže kao braća. Ali beže jedan od drugoga. Puni su neke sumnje, nekog strahovanja. Od tog nepoznatog, od te velike tajne koju očekuju sa strahopoštovanjem, raširenih ruku i očiju. I u tom procesu očekivanja razneže se, postamu tako meki, da opet u momentu

izvesnog saznanja, nesvesno ili iz straha, postanu surovi i slrogi, ne samo prema onima što ih okružuju, već

i prema sebi.

To su prirodni i jecdmostavn? obrti kao što je jedmostavna i njihova nasilma wusamljemost, njihova adločmost, njihova pomalo bolna hrabrost, Neće

oni mudrovati, oni će se ipak dočepati nečeg, ali i posle toga ostaće u procesu očekivanja tog nepoznatog.

"Tako žive i delaju junaci Jovanovićevih. novela. Obični ljudi, mladi

ljudi; ljwdi koji su izgubili nešto ..

značajno u životu i koji tragaju za nečim što bi moglo da im nadoknadi to izgubljeno. Ili ljudi koji žele da dožive to mnaćajno. Ima i takvih koji su izgubili orijentaciju, koji su se u trenucima afekta prepustili nečem snažnijem, nekoj tanamoj, lepršavoj slasti. koja će ih pokoriti. Posle toga oni će pronaći malo snage što će im „omogućiti da ne isključuju iz sebe sve ono Što je toplo i ddboko ljudsko.

Sa očajanjem, sa mekom zebnjom, sa znatiželjnošću oni će wvek bibi u neprestanom procesu očekivanja. Sve se kod njih svodi na to očekivanje nepoznatog. ~

Mali ljudi, mali junaci, nepoznati, a mogli bi da čime čuda, i na to su spremni, — eto i bio karakteriše njegove junake.

Inače, prikazao ih je meposredno i živo, konciznom rečemicom, tananim i mekim izrazima, poetiziranim stilom. Očigledno, imao je učitelja. Bio. je to Volfgang Borhert. Ali ga nije kopirao. Samo je pokušao da iz njega izvuče izvesne elemente disciplinevanosti koje je umešno iskoristio. Na taj način je i umeo izvesno osveženje u savremenu · makedonsku književ“ nost, što će čitaoci sa neprikrivenim zadovoljstvom primiti i sačuvati.

Radivoje Pešić

DENI DIDRO

Redovnica (Matica hrvatska«, Zagreb, 1960)

Roman Ređovnica Deni pidđdroa je, u vreme kada se pojavio (u Parizu 1796) bio nesumnjivo vrio aktuelan. Već sama tematika — razotKrivanje sve bede i neprirodnosti manastirskog života — omogućila je u

to revolucionarno vreme ovom delu

primetan uspeh. Ali to, što je mnekađ bilo vrlina, autentična vređnost, aktuelnost, đanas više nije u stanju đa u jačoj meri zainteresuje čitaoca. Sudbina većine tenđencioznih đela! Iako Književna vrednosi OVOES romana nije maia (pojedine epizode stoje na veoma visokom umetničkom nivou) racionalistička mođa, koju prihvata francuski enciklopeđista, ostavija na ovom đelu pečat' vremena, koji se đo danas pretvorio u patinu. +? i

Zivot sestre Suzane i njeni napori đa mapusti sređinwm Rkojoj se nije mogla privoleti — to je jednostavna fabula ovog dela, Diđroovo pričanje je glatko, tek ponegđe odveć sentimentalno. Piščeva ironija dolazi često do izražaja i to su svakako najuspelija mesta; zahvaljujući takvim | momentima „pravoliniski tok romana ne pada u monotoniju.

I poređ znatne Književne vređnosti Redovnica nije veliki roman. Za današnjeg čitaoca ovo delo je samo simpatična slika jednog vremena, lepotica na glasu, ali već u godinama. Didro-književnik ne prevazilazi „svoje doba i ostaje u senci MDiđroa-filozofa i · enciklopedđiste. ;

Moman je prevela Ana Smokvina, Pogovor Vinka Cecića.

O repertoaru

ON elnih

\o Zlato Zadra sa svojom strukturom oratorija „izvanredno je pristajalo pred fasadu Jezuitske crkve, a Šulekov je Koriolan u bočnoj lađi katedrale dobio impozantan scenski okvir. sigurno je da bi Gotovčeve »folklorneć opere (Ero i Morana), kao i nje'gov Stanac, Za Dubrovačke ljetne igre mogle postati trajna za-

nimljivost. \ Sat

Od svjetskog Oopernog T toara u irabyovnijeu je već izveden niz i pobularnih i vrijednih djela. Neka su od njih u dubrovačkim scenskim: DroriO Taa uspjela da zadobiju stanovi u »specifičnoste (Otelo, (osi Fan Tutte, Lukyretia, Don Giovanni) neka su teškom mukom zadTžala. jedan dio vrijednosti postignute »izvOrnomć« izvedbom u teatru (Vjenčanje u Samostanu, Don Quichotte, Didona i KEnej, Italijanka u Alžiru, koja će na reprizama u Ljubljanskoj operi biti zacijelo još bolja nego na dubrovačkoj premijeri), a neka su i tu relativnu vrijednost 85a-

igara

svim izgubila (Lucia di Lammermoor, Rusaika, Čeliri grubijana, Seviljski brijač, Trubadur). : Shvaćajući kao prvenstveni zadatak — i značenje i vrijednost --— Dubrovačkih ljetnih igara da stimuliraju jedinstveni i nenadmašivi medij svojih prirodnosccnskih prostora, čini mi se đa taj mcdij, gotovo bih rekao, ne

podnosi voliku rormurtičnu Operu (kroja bi mogla nmeći mješto

na Ljetnoj rcozoroici, #% straktivnih i komercijalnih razloga). KOomorna dicla, ormtor:jl. s bnroči-

to klasičnc cpere, pa ı moderno-

klasicistićka (Gtzavinski, Mvštten,.

MBgk, Or"), to ruumsčko-ecenski fragmcnti iz dalmaim=kog 17. i 18. gtoljećn — sve Di to, u jednoj pogodmoj, promišdlienoj i originalno za Dubrovačke ljetne igre srmaišljenoj i sprer ganizaciji i interpretaciii moglo da i muzičku komponentu reper

toara podigne na razinu koja je

već, postignuta nekim dramskim izvedbama..

nih,

Ivan Šop

i spremljenoj OT-

Marko FOTEZ Š \

Dr VIiKTOR, NOVAK Valtazar Bogišić i Franja Rački (SAN, Beograd, 1960)

Prepiske znamenitih ličnosti ređovno su istoriski izvori prvog reda. Ni prepiska | Valtazara Bogišića i Mranje Račkog, koju je saopštio dr Viktor Novak, ne pretstavlja izuzetak. Iako, svakako, nema onaj značaj Koji kao istoriski izvor ima Bišićeva »Koresponđencija Rački Strosmajera ova prepiska je, ipak, dragocen izvor i bogato vreko Dpodđataka za našu noviju kulturnu, političku i pravnu istoriju. O tome da ona sadrži dosta zanimljive + nove građe za biografije Franje Račkog i Valtazara Bogišića, đa omogućava da se bliže sagleđaju i bolje upoznaju intimne ličnosti ove đvojice znamenitih naučnika i velikih rođoljuba ne treba posebno govoriti, ali na to treba, svakako, potseiti. NaJpre, ova. prepiska otikriva pogleđe ova dva čoveka na čitav niz aktuelkulturnih i. političkih problema, kao i poglede na mnoga naučna pitanja i organizaciju „mekih maučnih poslova. Prateći ovu prepisku saznajemo kako su nastala neka ođ MBogišićevih dela, kako su tekla njegova istraživanja i kuđa su se kretala njegova naučnička interesovanja. Jer MBogišić je o svem svome rađu podrdbno obaveštavao Račkog i mnoge od njegovih muđrih sugestija ili đragocenih obaveBštenja prihvatao, A. mački je, opet, želeo da čuje mišljenje Bogišića o mnogim problemima koji su ga interesovali kako iz oblasti naše pravme prošlosti tako i iz oblasti etnologije i etnografije. Zbog toga se naučna saradnja ubrzo pretvorila u neku vrstu intelektualnog bratstva i intimnog prijateljstva. Svakako da je tome razlog i to što su ova dva čoveka imala skoro iđentične Ppogledđe na mnoge od aktuelnih problema, Ono što im je bilo zajedničko, bila je nepokolebljiva vera u jedinstvo jugoslovenskih marođda koje je za obojicu pretstavljalo samo pitanje vremena.

Razđobije ,koje ebuhvata ova prepiska (1866—1893) jedno je od najzanimljivijih đoba naše nove istorije. To je epoha velikog kulturnog Dpoleta i kođ Srba i kod Hrvata, razdobije razvoja i krize jugoslovenske misli čiji je glavni iđeolog bio Franja Rački, doba značajnih događaja u političkom životu Hrvata i Srba. Zbog „toga ova -prepiska ima. i Siri

Y

značaj. Ona ne sadrži samo podatke o Bogišiću i Račkom, nego i o mnogim . drugim „srpskim i hrvatskim značajnim Jičnostima toga doba i posle ove prepiske mnogo šta u dđelovanju tih ljudi postaje jasnije.

Uvodna studija 'dr Viktora Novaka.

ide u red njegovih boljih rađova, Ona imzaz sve dobre osobine NovaKkovih ranijih đela. Odličan znalac doba koje prikazuje, vrstan poznavalac ličnosti čiju prepisku saopštava, dobar psiholog i valjan pisac, dr Viktor Novak je i ovaj put dao jednu odličnu i značajnu studiju i

Još jedanput pokazao da boljeg Dpo-,

znavaoca, ličnosti i dela Franje Račkog od njega danas kod nas nema.

Predrag Protić

DIMITRIJE NIKOLAJEVICĆ

Vaire sna (»Matica srpska«, Novi Sad, 1960)

Iako je ovo prva' knjiga pesama D. Nikolajevića, om nije nepoznat među mlađim naraštajem jugoslovenskih pesnika, Već nekoliko godina njegovi stihovi i prozni radovi često se sreću u najpoznatijim naBim Književnim publikacijama.

Specifičnost · umetničke fizionomije Nikolajevića razlikuje se u mnogome od preovlađujućih „tenđenciia pesnika njegove generacije. Suština njegovog umetničkog postupka lišena je izlišne složenosti, semantičke opterećenosti i mutnih apstraktnih opservacija, svojstvenih mnogim mlađim pesnicima, Namesto njih, u Nikolajevićevoj poeziji zastupljene sa konkretne predmetne, pojmovne i emotivne asocijacije, prenete poletnim ritmom, jednostavnim kKazivanjem i lakonskim obrtima. Kođ Nikolajevića nema izmišljene tuge; kod njega svuđa provejava mladalačka svežina, smisaona ustiremljenost i zaljubljenost u Život koji pred njim Ključa.

Ponekad autor »osvaja „poetsku stvarnoste zahvatima u Šširinu, više nego u dubinu, i to je, nesumnjivo, rezultat još uvek nedovoljnog razvoja njegovih mogućnosti.

Zasšađa se ipak može reći da je Đ. Nikolajević uspešno položio svoj prvi pesnički ispit. &

Branko Kitanović

DZON ERSKIN . Privatni život lepe Jelene (s»Rosmos«, Beograd, 1960) Suađeći gari zakaže) a i po vre4 menu zbivanja, tema ovog romanž,

bila bi isključivo mitološka. Američki pisac Džon Erskin, međutim, Kko-

. risti mitološke motive — povratak

Jelene, Menelaja i Agamemnona iz Troje i Orestovu osvetu. — đa bi, otstupajući ođ te fabule gde god je bilo potrebno, razvio temu o odnosu čoveka i žene, o ljubavi i braku. »Povest o najlepšoj među najlepšima« (pođnaslov ove Knjige) pružala mu je za to široke mogućnosti. Kroz razgovore i razmišljanja o toj temi, pune lucidnih zapažanja i original– nih teza, on građi lik Žene zbog koje je vođen Trojanski rat. Roman ima mnoge osobine drame; pisan je najvećim delom u obliku dijaloga, a, izuzev nekoliko ·epizođa koje ođ toga olstupaju, postignuta su sva {ri klasična dramska jeđinstva, čime je pisac „pokušao đa se još više približi dobu koje opisuje, To je poslednji ustunak mitološkom sižeu romana, Erskin đo Kraja tra“ ži pouku mita o Lepoj Jeleni, iđen: tifikujući je mestimično sa lepotom uopšte, (.., kad čovek Jelenu zagrli, oseća se zbunjenim i poniženim, ne može se zagrliti talas muzike ili blesak svetlosti na moru — Kaže Menelaj). Jelena wımosi istovremeno mir i nemir u ljuđe, donosi sreću i nesreću. Njena Životna filozofijd — ljubav prema životu — tek u pod ređenju sa shvatanjima ljuđi Koji je okružuju dobija punu vrednost, Trijumf Jelenine iskrenosti i ljuba vi prema životu jasno pokazuje iza. kog stava stoji pisac, šta je prava iđeja ovog romana,

Pisac svoju poruku ne nameće: on je iznosi mirno i eleganino, kroz blistave dijaloge, ostavljajući čitaocu tek po koji putokaz da se me zagubi na mnogobrojnim raskrsnicama. Teze koje on razvija u ovom ma koliko izgleđale para= Nji« ne=

romanu, doksaine, hova »neprirođnost« slaganje sa utilitarističkim moralom Kklasnog društva. Blaga ironija, kos jom je obojeno ovo delo, pokazuje

u osnovi su tačne,

je, ustvari,

da je pisac svestan toga, Žaoke nje“ govog humora uperene su kako pre= ma antičkom, tako i prema savre= menom svetu.

Knjigu je, inventivno i tečno, prevela Gorđana Mesarović.

s 3Y

pc Mo OŠSL,

»JANKO LISJAK«

MONTAŽNO PRREDUZNĆH ZA

e Telefoni: 26.464, 27-437 i 28-498 i 25-965

GRAĐEVINARSTVO I INDUSTRIJU — BEOGRAD ULICA 29 NOVEMBRA BR. 57

PROJEKTUJE I IZVODI:

b Ste vrste centralnog: grejanja (parom, toplom

vodom i pregrejanom vodom, dalekovod sa paru,

vodu, plin, benzin itd)

.

b Sve vrste vazdušnog grejanja provetravanja

i hlimatizacije

b Sve sanitarne uređaje (vodovod, kanaluzaciju,

| pumpne stanice, kuhin je, perionice itd)

Pp Radove preusima na čitavoj teritoriji PNRJ