Književne novine

TRAJNE VIZI,

ZA PIS

Nastavak sa 1 strane

vih općepoznatih činjenica, 9 Se Samo od sebe pitanje: Matoš kroz dvadesetak

jmorao savladati, da bi došao obrazovanja, koje mu je neguće negirati, stigao da napi5500—6000 stranica velikog ava, koje četrđeset, godina iza gove smrti preštampava Akamija, kako se može uopće i voriti o tome, da je on bio jeradnik i piskaralo, koje je čiave dane i noći sjedđilo po kavaama? Kad je on to stiwBRO da sjedi čitave dae i noći po kavanama đa ništa ne rađi? | A on je, Čini mi se, i jedini laš Književnik, koji je dobio | ija u desnoj ruci od silnog pisaa. O Maloševim radnim navika~ kc-iko mi je poznato, dosad | nije pisalo. A bilo. bi 10 saznati, ne samo i kako je stigao đa nano Što je napisao. Po njegovog brata Milana, Je od milja nazivao »Fi— Matoš se nije mogao uirati u okvirima ustaljeđanskog reda, koji je vlakući njegovog oca, ugledigrebačkog učitelja, orgu*rkve Sv. Marka, te veoma iutog uzgajatelja voćaka i i ruža. On je po naravi bio m, u onom najplemenitijem Ju, u smislu superiorne encipacije đuha, kojeg ustaljegrađanski mozgovi ne mogu | » tako shvatati, kao što to ne | mu da shvate ni mnogi naši „“d, koji u bohemstvu gle| ı prije svega nerad i neodgo| most za svoje čine i izjave. A ' je obratno. Mia bi zadržao svoju slobođu na, da bi mogao pisali samo i onako kako zaista misli i Ćća, da bi se mogao sav Doiti svojoj misiji, pozivu Kkoje osjećao u sebi, Matoš se ekao udobnosti građanskog ta i sav se pređao svom djeRađeći uglavnom po noći, Što znači da nije pisao i po danu, god je stigao, a spavajući reivno veoma malo, Matoš je ve dane provodio u čitanju. djegod je išao, uvijek je uza | h nosio po neku knjigu i u svabj prilici zagleđao u nju. Kad je u Zagrebu, ređovno je ruča| ao kođ svojih roditelja (u Jur| hvskoj 10), a i tu je čekajući na | ućak, pa Često čak i za vrijeme | učka, Čitao. Njegov brat Milan |

izričito kaže: „On nije znao, što |P to bađava sjediti. | Skod kuće je malo bričao; sva| iko iz razloga, što sa rođite|| ma, koje je inače veoma volio | poštivao, nije htio da rasprav| h o svojim književnim radovii namjerama. A. G. Matoš ije podnosio, da se bilo tko Uuće u njegove književne stvari. _ Mitelji su mu više puta zamje| — po svjeđočanstvu Nhjegobrata Milana — zbog njegočestih polemičkih istupanja, je zbog toga, kadikad, dolado manjih porođičnih nesusica, koje su, međutim, ubrzo im, izglađivane u šali i smijeOn jednostavno nije htio da je roditelje pozljeđuje. ako je došlo do toga, da ga sve to dovodilo u stanje još P duševne napetosti, u stanje om je manje-više stalno živio, loje je samo po sebi tražilo i odušk. Tako je došlo do | garda su književne i ine dis|\sije prebačene u lokale, u koje | Matoš zalazio nakon naporOg rada, tražeći razonođe, tra_*ći oduška. | Taj odušak je on nalazio, obimo predvečer, u društvu, u kavanama, gdje se sakuplja onaj sloj intelektualnih | neradnika, zoji smatra da je neprekidno sjedenje po kavanama, »mlaćeije đavno izmlaćene slame, izi:ravanje artističkog pomođartva i ispijanje špricera i crnih . va — sadržaj i smisao bohema. Ali, dajući na taj način yiška svojoj intelektualnoj naOrsti, Matoš je upao u grešku, | “m veoma često — bolje re-

Y i

li nikakvim argumentima..

ir Zvonimir „KULUNDŽIĆ

: | . S —r G. M A A BEA TOS

ČIM STOLOM | METAMORFOZA MODERNE

A. G. MATOŠ U BEOGRADU 190 GODINE, KRAJ KLAVIRA, S NEPOZNATIM PIJANISTOM

čeno, redovno — upadaju ljudi takvog kapaciteta; on nije »imao nosa«, đa prosuđi da li su ljudi, koji se okupljaju oko njega, baš pogodno društvo.

Tu se on grdno varao i u SVOjoj naivnosti — koja kao da je prirođena velikim duhovima okupljao je oko sebe' ljude, među kojima je najveći dio bio takvih, kojima je najviši životni uspjeh bio taj, da su se mogli pohvaliti (u prvom ređu, sami pređ sobom), da su sjedili i pili s »Gustlomc«. Ti i takvi su kasnije raznosili legenđu o Matošu kao čovjeku s kojim su čitave dđane i noći sjeđili i bančili po kavanama. Ti i takovi su kasnije od »muha pravili slonoveć — i prepunili naše listove s kojekakvim glupostima o Matošu, kog su oni nasilu povukli do svojih intelektualnih, moralnih i socijalnih kapaciteta.

Trebalo bi, dakle, početi Matoša braniti — u prvom ređu od takvih legendi, koje su oko njega ispreli njegovi discipulusi. Trebalo bi uvažiti svjedočanstvo njegovog brata Milana, koji kaže da je Gustla alkoho1 brzo savladavao — već nakon dvije-tri čaše — i da je na njemu ostavljao duljevremene tragove. Te tragove je naročito teško osjećao, jer sutrađan nije bio spo soban za intelektualni rad i jer je morao provoditi u »kacenjameru«, s oblogom od mokre krpe oko glave, sate i sate bespomoćno na otomanu. Tada je proklinjao samoga sebe i kleo se da nikada više ne će piti, niti zalaziti u kavane. Za svoje »saufbrudere« je govorio: »Ti {akini me ne buju više dobili«. Ali onda, nakon nekoliko dana, društvo ga je opet zanijelo, kad je zašao među svijet, da da, oduška napetosti u kojoj je stalno Živio... i stvari su opet potekle starom kolotečinom. -

S tim svjeđočanstvom se slažu i Matoševe opservacije u njegovoj lirskoj fantaziji, prozi »Zeleni demon«: j

»Jest, za sve nesreće, za SVe gluposti mog Života kriv je alkohol, zeleni demon... Ne pijem nikad ništa pri objedu, vrlo malo ili ništa kod večere, nisam navikao na piće, pijem samo rađi društva, pa tek što prekoračim pravu mjeru, zeleni demonski bijes me osvoji kao ludilo, „napravi od mene bjesomučnika, sasvim drugog, meni sasvim nepoznatog čovjeka, sposobnog za sve, pa i za samoubistvo. Kad sam pri piću, još hajde de, ali kad me osvoji mamurluk, kada

me zeleni demon stane tresti, ba: ·

cati i mučiti, kađa mi pije suhe suze, zabija u mozak crne, odvratne nokte, leži demon na Dprsima kao ponoćna; neviđena neman, kljukajući mi srce i pijući mi krv, te živci pucaju kao napete Žice na luđoj violini.. Ah, samo u alkoholu sam viđio sve muke pakla i osjetio užasno ništavilo duboke, stravične, debele

pomrčine; pomzrčine vlastite volje, u krvavom, neopisivo bolnom duhopirenju vlastitog, ljudskog ponosa... Nekima je vino utjeha, radost, san, zanos i sreća, Meni ne. Meni je alkohol gađenje od vlastitog tijela, duboki stid ponižene duše, pomrčina razuma, ponosa i volje, samoubistvo bez, osloboditeljice smrti, prostitucija nerava, srca i mozga, bol svih bolova i muka svih muka... Vrag: me namjeri na veselo hrvatsko društvo. Hoćeš — nećeš — morao sam piti i napiti se. I alkoholik, nesrećnik postaješ kod nas, sve iz kolegijalnosti i patriotizma ... Kamo me doveo zeleni demon, moj zli demon ... Zato da je proklet demon, zli đemon, zeleni, otrovni taj demon bolesti, ludnice i smTtile Te i takve redove iz kojih — ako se ne varam — u našoj literaturi izbija najviše gađenje prema alkoholu, nije mogao napisati čovjek, koji je bio alkoholičar. Kao vojni bjegunac A. G. Matoš je proveo trinaest godina izvan Hrvatske: u Beogradu, Ženevi, Parizu, Miinchenu, sa Us-

|| ||

· samo

DO LD REVEDENI BSEJ

KLOD

VIŽE

POEZIJE

Poezija je definisana kao »međusobni odnos između unufarnjeg bića stvari i intimnog bića ljudskog, ja kao neke vrste naslućivanja«, Priroda i metod tih odnosa određeni su faktorima istoriskim, materijalnim i duhovnim, koji utiču u isto vreme na naše shvatanje stvari i ma naše shvatanje našega ja. Za savremenu osetljivost, te ublažavajuće sile izgledaju da su uglavnom od dve vrste. i

Prva je proizašla.iz hrišćansko-avgustovske tradicije, čiji su moderniji oblici jansecnizam i Kalvinova teorija. Ona govori o Svetskoj mržnji i o udaljayanju od iskušenja prirode. Nekim čudnim paradoksom istorije taj pravi tip hrišćanskog zapadnjačkog: duha pojačan je na efektivnom planu, baš u praskozorju modernog vremena, dekartovskim cogito i hegemonijom onog autonomnog ja, koji je iz loga proizašao. To razvijanje ftriumfovaće u romantičarskom solipsizmu, dok stalno rastuća rugoba spoljnog Života, iz uspeha industriske lehnike, mehanizacije i komercijalizacije života, izaziva još jače obeležen prevoj bekstva osetljivosti. Drugi faktor sastoji se iz one antihrišćanske, humanističke i stoicističke tradicije, koja nailazi sa Renesansom. Svojim ideološkim aspektom ona pobeđuje kartezijanizam i ateizam Veka svetlosti. A po liniji osetljivosti ona rađa svetski nihilizam iz poslednjih sto godina. Kandid je prorok modernih vremena. »Smrt boga«, koju je proklamovao Niče krajem XIX veka, nastavlja tu duhovnu evoluciju.

U oblasti poezije pojava simbolizma, kao dominirajuće sredstvo ljudskog izraza, vezuje se tesno uz ove istoriske pojave, Kao opozicija mitovima i alegorijama, pravi moderni simboli znaci su otsutnosti ili nepostojanja onog Što je ranije smatrano božanskom stvarnošću. Oni otkrivaju strepnju uvučenu u duh iudaljavanjem nadčulnog božanstva. „Docnije, otkrivajući »smrt bDboga«,.oni uočavaju približavanje provalija negativnih nadčulnosti. U tome je moderni simbol, u strogom značenju reči, izronio iz tog duhovnog opovrgnuća ljudskog bića. Ta promena u kategorisanju apsoluinog postavlja se u početku „Renesanse; ona se poivrđuje i u preteranom metaforičnom jeziku baroknog vremena. Ali ta metafizička uloga simbola u uobrazilji XIX i XX veka precizira se: ona pravi aluziju na osnovno „oisustvo Svake stvarnosti u ljudskom postojanju, i upravlja najzad duh ka ništavilu, koje triumfuje u skupu ovozemaljskih iskustava. Moderni simbolizam je neodvojiv od modernog nihilizma, čiji progres optužuje u smislu očajanja i uništenja.

Istorija moderne poezije na Zapadu u isto

. vreme je istorija i toga progresa. Ona otkriva

taktiku koju je uzelo ono evropsko ja u cilju da ga požuri, ili da se razonodi od svojih briga. Ona otkriva takođe napore da se prozre

provalija i povrati stvarnost. Sve vrste reak-

t koji ovde objavljuje pretstavlj

oji se v „sEtaPO odlomke i izvode iz eseja »Metamor" 5derne poezije od Klođa Vižea (Clgu-.

mo ea, ( Toa i06a poznatog francuskog: pesnika i knji-

» kritičara, Esej je objavljen u avgustov skoj BMOBei časpjSa »Cahiers đu Sud«, a uskoro će izići u Vižeovoj zbirci eseja, koja nosi naslov »Odricanje od sveta«. )

cije na iskustvo mučeno prazninom primenjuju se, a ta reakcija ustvari je glavna tedencija zapadnjačke poezije,

%* * #*

Osećanje propasti sveta i sebe pojavljuje se u cvropskoj poeziji već od kraja XVIII veka. U prvom mnionologu Geteovog Fausta, u bogohulnoj poemi Žan-Pol Rihtera »Govor

- mrtvoga Hrista na Slrašnom Sudu«, ili kod

Kolridža, Bajrona, Helderlinga, u filozofskim pesmama Alfreda de Vinjija, moderni pesnici prvi put iznose progresivnu žeđ za stvarnim u zapadnjačkom duhu. Oni otkrivaju sa užasoni. jednu duhovnu činjenicu, da Valeri, već doc nije, izjavljuje suho: »Stvarnost.., lo ne liči ni na šta!« Epitaf Kolridžov saopštava nam da, . je pisac našao »smrt u Žživotu« Pravi izraz našao se u slavnoj pesmi Helderimgovoj. Na sve strane odjekuje veliko razočaranje pred postojanjem i polvrđuje se odvajanje čoveka od univerzuma, (< Vordsvord, Bajron, Vini govore 0 nemom bogu, sumnjaju u njegovu agoniju, i pominju scbe kao »ostavljenog sina«. To opadajuće hrišćanstvo utiče ma {reperavu oselljivost Bodlerovu, Ona je podređena, kao i njegovog savremenika Žerara de Nervala, jednom oscHaiorskom njihanju između apsolutnog božanskog i neana. Ta spiritualna ambivalcncija, koja se zapaža u modernoj poeziji, cepana između bića i nebića, nalazi se citava u Bodlerovom delu. „Njegove pesme Dbogate su bezbrojnim aluzijama na taj problem, jer on pretstavlja predmet njegove jnspiracije; čak ji u svojim najintimnijim pismima Bodler o tome piše. »U svakom čoveku — kaže on, — u svakom času, postoje dva simultana htenja, jedno je ka bogu, drugo ka satani.« Bodlerovski čovek zaleće se u isto vreme ka »višim sferamac dobra, stvarnog, ka anđeoskomi savršenstvu, a i ka »smradnim provalijama« zla, ništavila. Kao Verlen, koji nosi svoju sumnju u svome životu i u svojoj umetnosti do smešnih i tužnih krajnosti, tako i Bodler me zna ni za kakvu sigurnost koja bi se odnosila na prirodu svoje transcendentnosti. I to ga može odvesti ka egzaltacijii za lepotom i težnji ka »azuru«, kao što to obožavanje nikada ne opada ni kod Getea, Šelija, Blejka, Igoa, Remboa — a može ga spustiti do pohvala i skromne egzistencijalističke stvarnosti. U tome osciliranju između tih zabranjenih krajnosti 'Đodlerovski instrument daje svoju kontradiktornu muziku : himne lepoti i bića, pesmc koje govore šta je gore za Čoveka od smrfi i otuda je on stalno između sve bližeg pakla i svc daljeg: raja. Bodlerovo delo je neiscrpno u dokazivanjima toga dualizma modernog: zapadnjačkog čoveka, ii ari U toj zaslepljenosti od ništavila stoji glav» na tendencija mođeme RKnjiževnosti i njena prava tradicija. Mi je možemo čak nazvati poezijom. izgnanstva bića. Ali u isto vreme manjfestuje se i reakciia na ovaj nihilizam, pod oblikom religioznih buđenja, pa čak i povratka hrišćanskoj veri;

putnim zadržavanjima u Beču i u Pešti, a kasnije je u dva navrata putovao u Italiju. I po tim svojim putovanjima, koja su za naše današnje pojmove bila dosta skromna, on je u tadašnjoj Hrvatskoj uživao glas nekog svjetskog putnika. Stanujući po raznim prolaznim sobama, Matoš je pisao gdje i kako je stizao, a njegov brat Milan se sjeća, da je pri tome ostavljao utisak čovjeka, „koji taj posao svlađava sa priličnim naporom.

Lojze KRAKAR

Helena

Maj

Bila jie kot ciganska mati božja deviško crna, z dolgim slapom las; kot kres na severu še le cvetoča, a že vsa vroča kakor južni maj.

Bila je Eva, ki prišla je v raj. | In kot pomlad se pisala je: Maj.

Ej, ti zelena varšavska pomlad, aleje, kjer zadihaš z vsemi bpljuči

in človek,, ki morda je

zadnjič mlad!

Te dni še stari, zgrbljeni tramvaj postal je mlad kot svatbena, kočija

in nas veselo vozi! nekam v raj ob stari Visli je bila gostija

in mize sveže je pregrinjal maj.

Da, bil je maj, Helena! Najin maj. A vendar pusta bi bila Varšava

in v njej pomlad kot brez denarja slava, če ne bi je osončil tvoj smehljaj. Nebesa, sva si rekla, niso večna

in raj je včasih le minuta bežna,

zato bila sva vsak tak hipec srečna in za vsak sončni dan bogu hvaležna neznanemu bogu, ki za zgubljene poete je ustvaril lepe žene.

Že zdavnaj sva razšla se vsak v svoj kraj. Sovražnika? O, ne! Midva brez svaj

in kislega obraza diplomatov

sva, govorila skupni jezik svatov

na vseh gostijah src, ko pride maj,

ko nam nebo pogrne svežo travo,

da tudi revež vedel bi za raj

in bi brezđomec streho imel1 nađ glavo s teboj za zmerai pomnil bom Varšavo, nezabna deklica Helena Maj!

OGORNNNINKNKETFEEITT"]CTTC"CCT"_"T""C"G"Y"TCUUr""LLLLL"UTEL"" UNEO}

Za pisanje mu nisu bile potrebne nikakve predpripreme, niti kakav specijalni štimung, kao nekim drugim piscima. On je bio uvijek, manje više, »schlagfertig«ć, a imao je i veoma razvijeno pamćenje, pa je ređovno pisao bez zagledanja u knjige; najmanje kakve leksikone. Odatle u njegovim djelima i toliki broj sitnih griješaka, ponajviše u ortografiji stranih imena i citata, kao i pogrešno navedenih godina.

Iako je knjige mnogo cijenio i mnogo ih poručivao, osobito iz inozemstva, iako je na njih Dotrošio bar polovicu svojih prihoda, Matoš nije pokazivao nikakve biblofilske „naklonosti. Jednom pročitana knjiga, Đa ma koliko on za nju bplatio, za njega

„nije imala neke veće vrijednosti,

i mogao ju je bilo tko odđ njega »Dposuditi« s namjerom da mu je

'i ne vrati.

Ako je, pak, knjiga koju je poručio, već nakon površnog bprelistavanja i čitanja pojedinih partija i rečenica, ostavila na

. njega loš dojam, ako u njoj

nije našao ono što je očekivao, on ju je redovno bijesno odbacivao od sebe, u neki kut, pod peć ili kroz prozor. To se događalo i u roditeljskoj kući, 5 knjigama za- koje je platio veće sume novaca, za ručkom ili pred ručkom, jer je na tu adresu primao svoju poštu. Kad je tako knjigu tresnuo od sebe, znao je biti veoma bijesan, te ili promrmljati nešto kroz zube ili glasno i sočno opsovathi na adresu pisca, koji ga je prevario u njegovim iščekivanjima.

S tim se slaže i svjedočanstvo pjesnika i feljtoniste Vjekoslava Majera, koji je još god. 1934 (u reviji »15 danaq«, br. 6/7, za god. 1934), objavio zapis o jednoj uspomeni iz svog djetinjstva na A. G. Matoša. Majer se sjeća, kako se kao dijete često kupao u bazenu vrta na Josipovcu 20., gdje je Matoš tada stanovao: »Mi smo se, djeca, kupali u bazenu i Matoš nas je promatrao i smijao se... Stanovao je u jednoj sobi s bal konom i u tu je sobu dao prenijeti veliki jeđaći stol za, rastezanje; toliko je imao knjiga, pun veliki, rastegnuti stol. Dobivao je mnogo knjiga na re-

cenziju, pa kad god nije s knji gom bio zadovoljan razderao bi Je na dva komada i bacio kroz balkon „dolje u vrt. A mi sma svako jutro pošli gledati je li Matoš bacio kakvu knjigu«. . Bvi ti pisaći stolovi po kojima je Matoš bisao, rastepeli su se, izgubili. Jedini pisaći stol na koJem je Matoš radio i koji se sačuvao, je onaj koji se danas čuva u »Institutu za književnost Jugoslovenske akademijeq, u Matoševoj zbirci, Taj stol potječe iz Matoševog roditeljskog doma ı na njemu je on pisao, kad se — ne baš tako često — navr8” ćao u svoj rođiteljski dom na kratka stanovanja. Međutim, n8 tom stolu su nastali njegovi posljednji radovi, pređ odlazak u bolnicu, na samritnu postelju. Zbog toga nam o Matošu da» nas više govori njegov putni kofer, koga također vidimo na istoj slici, na kojem se vide tragovi dugotrajne i ne baš previše nježne upotrebe. I taj stol i taj kofer, kao i nekoliko drugih sit• nica, koje su „pripadale mjegovom bratu Gustlu, ustupio je pred nekoliko godina »Institutu za Kknjiževnoste Matošev brat, financijalni savjetnik u miru, Milan Matoš, koji se preko četiri. decenija zdušno brinuo za cjelokupnu „ostavštinu „svoga brata i brižno je prikupljao osobito rukopise — te tako dob· rim dijelom omogućio da se Ono kritičko izdđanje »Djela A. G. Matošac, od kojeg je upravo u pripremi treća knjiga, priređi onako solidno, kao što je ta serija postavljena.

KNJIŽEVNE NOVINB