Književne novine

TITO

Jedan od priloga koji najpre padaju u oči u letnjem dvobroju (1—8) zagrebačke »Republike« svakako je esej Šime Vučetića objavljen pod neodređenim | „naslovom | »Kritika«. Vučetić u njemu pokušava da prikaže glavne tokove i najizrazitije pretstavnike novije hrvatske kritike, polazeći sa stanovišta koja su toliko neprihvatljiva da se redakcija »Republike«, na jedan diplomatski način, ali ipak jasno i nedvosmisleno, od njih morala da ogradi.

Tako redakcija smatra da Vučetićev esej »stimulira rezultate naše poslijeratne kritike, kao i sve naj-

važnije događaje koji su pratili i uslovljavali njenu pojavu u našoj društveno-političkoj i kultumoj klimi, ne zapostavljajući ni one faktore koji su izvana višili presudni utjecaj na njen razvoj, Potrebno je reći, — kaže se na kraju napomene redakcije »Republike«, da ih je autor zahvatlo i osvijetlio sa svojih pozicija 1 na svoj način, koji je zanimljiv i koristan, ali smo također uvjereni i u to, da bi se isti rezultati, kao i poslijeratni Problem naše kritike, mogli osvijetliti i na drugi način, t. j. mjestimično preciznije izložiti«,

Služeći se vrlo uprošćenim i u osnovi neađekvatnim metodom mehaničke i nasilne periodizacije novije hrvatske kritike, Šime Vučetić je došao do zaključka da je Kritika, u vremenu o kome on govori, »preživjela četiri periođa: prvi od rane pojave do narodne revolucije četrdesetprve, drugi za vrijeme revolucije od četrdesetprve do četrdesetpete, treći od svršetka rata do rezolucije Informbiroa „četrdesetosmedevete, i četvrti od tin »rezoluciona-– ških godina« uglavnom do Krležina ljubljanskog referata pedesettreće na

"Trećem kongresu Saveza književ-' nika«.

»Prvi period, po Vučetiću, — Kkarakterizira nalvno, upravo ilirsko

romantično proklamiranje novog realizma, oštro i Često, naglo i slabo promišljeno napatianje svakog, i lijevo i desno, tko nije htio prihva-– Ćati iz bilo kojih razloga ili nerazloga taj novi, socijalistički realizam... U drugom periodu, u doba rata, nije se mnogo teoretiziralo, pa se tako malo čulo i o socijalističkom realizmu.... U trećem pak periodu postavke socijalističkog realizma, pobjedom revolucije |I svih njezinih kulturnih rekvizita, javljaju se iz usta književnika i Kritičara kojima prije revolucije nisu bile posebno privlačne, ali tada ih većina prihva– ća u dobroj vjeri, kao gotove formule o kojima ne treba diskutirati...« Odgovarajući, svakako, znatno više nekom neduhovitom, peđantnom #j pretencioznom „gimnaziskom profesoru književnosti nego . kritičaru i esejisti, ovakve postavke u velikoj meri stvaraju zbrku oko literarnoestetičkih i iđejnih vrednosti savremene hrvatske kritike, ne »stimulirajući njene rezultate«, več obratno — omalovažavajući je, pošto se takvim postupkom kritika pretstavlja kao slepi i slaboumni saputnik Žživota, čije se uverenje i ponašanje povija prema naletima i ćudđima vetra.

Mehanicističke klasifikacije, „neodmerenosti i proizvolinosti osećaju se i u drugom delu eseja, gde autor jednim neobičnim, autoritativnoapodiktičkim stilom. pogodnijim za leksikone nego za eseje, daje zažete karakteristike pojedinih pretstavnika novije hrvatske Kritike. U tome delu Vučetić čini jednu grubu nepravđu prema neđavno preminulom Stanislavu Šimiću, kome ne nalazi mesta u prostranim regionima hrvatske kritičke misli.

Sve i da nije učinio ništa drugo za hrvatsku književnost i Kritiku, Šimić je svojom iskrenom predanošću kritićkoj istini služio kao primer sa koliko ozbiljnosti, nepokole=bljive strasti ! objektivnosti treba pisati o tako delikatnoj problematici kao što je književna Kritika, pa je i Vučetić odđ njega u tom smislu mogao ponešto da nauči.

P. BP.

LE PIGARO TLITTERATRE

»Princ« francuskih pesnika 20 sipervjel, kao što je poznato, umro je nekako pred sam početak OVOgOdišnjeg letnjeg odmora. A kako jedna tradicija frahoeuskih pesnika mora da še produži, to će se već puvih svežijih dana ove jeseni obaviti biranje novog nosioca ove počasti.

I dok se među pesnicima VEĆ veliko diskutuje o tome. pcsledmni' broj ovog časopisa piše da sq ma) Jači kandidati Sen-Džon Pers. Žam Kokto, Luj Aragon, Andre Breton. Anri Mišo i Žak Prever. Šest slavnih imena, zaista! Svaki od njih zaslužuje gornju počast, ali ako se kaže »PFigaroe — pažljivije zagleda

u ova imena, kod svakog se nalaze izvesne smetnje.

Tako, Sen-Džon Pers živi već duži niz gođina u SAD. Pitanje je hoće li francuski pesnici da izaberu sebi »princa« koji živi u dobrovoljnom izgnanstvu! j»Narod« hoće da njen” »monarh« s njim zajedno plovi na »istoj galiji« — kaže »Figaro« praveĆi aluziju na „poznati „Molijerov »geg«.

Zan“ Kokto, koga već sama kandidatura za ovaj položaj lišava njegove ranije „časti najđemokratskijeg pesnika, ima izgleda da buđe izabran. Ali »Figaro« se sa mnogo duha pita: »Pa čemu onda služe revolucije? Zar se Bastilja zato ruši, da se posle izvesnog „vremena opet gradi?« a

TI Luj Aragon je ozbiljan kandidat. Ali, postavlja se pitanje da nije inkopatibilno da on, kao ugledan član najnaprednije političke stranke, bu-, de sad odjednom izabran za »princa«? Andre Breton je već dugo vremena »papa« Papa nadrealista! Zato, izgleda da se vrline jednoga pape ne mondenskim

mogu lako prilagoditi

dužnostima jednog princa. I pitanje je da li jedan isti čovek može, bez opasnosti po demokratiju, da vlada

u isto vreme »jednom papskom drža–

vom i jednom svetovnom kneževinom?« Anri Mišo, opet, živi suviše usamljeno, .zatvoren u svoju »kulu od

slonovače« u koju samo nekoliko prijatelja ima pristupa. I kao »princ« on bi nesumnjivo nastavio da i dalje živi tako anahoretski. A »narod« nasuprot! tome voli često da ·«Tpozdđravlja svog »princa«,

Najmlađi je kandidat Žak Prever. Ali, mnogi njegovi dobri poznanici boje se da on neće ozbiljno shVvatiti ovaj položaj, pa će nastaviti da i dalje govori svojim »narodskim« jezikom, a taj popularni stil ipak ne odgovara »biranom slogu« jednog »princa«.

I sađ se svi pitaju: »Pa koga?« Zaista, francuski pesnici u velikoj su brizi

N.T,

USR EI TUNG

U poslednjem broju OVOB časopisa

naučnik V. S. Langevajde donosi zanimljive opaske o stilu: »Nije lako tačno Mefinisati reč

»stile, jer se iz mnogih aspekata Bovori o' stilu: u arhitekturi, u umetnosti, u književnosti — pa čak i u modi. Čak i članci u novinama pišu se u specifičnom »novinskom« stilu. U nemačkom jeziku novinski stil srođan je književnom stilu. Ali to naravno ne znači da mora novinski stil da bude uvek i dobar. Uostalom. šta je upravo stil?

Pod stilom podrazumevamo — govoreći uopšte — način prikazivanja celokupnih ispoljavanja života jedne kulturne zajednice. Pošto sva ova ispoljavanja izražavaju u određenom momentu duševni stav, ne pokazuje se stil samo u umetničkim tvorevinama, društvenim formama i MKkonvencijama, nego i u jeziku.

Tli da se tačnije izrazimo: u pisanom jeziku. Iz njega Je bila izvedena reč »stil«, jer rečju »stilus« nazivali su Rimljani pisaljku kojom se pisalo na voštanim tablicama. Izraz se preneo na način pisanja i proši rio u pojam kako smo ga dđefinic"" početku ovog eseja.

U načinu života, uvek se izražava isti duh: kao što pokazuju, naprimer, građevine bDa'oka bogate i izvijene ukrasne elcmente, tako nalazimo i u jeziku bavoka iskičene rečenične periode, tako da još danas nazivamo izražavanje puno fraza »baroknim« jezikom.

Joezički se stil spominje mnogo manje kađ je reč o govornom jeziku, nego kad se raspravlja o Dpisanom jeziku, 1 tako prema području

kao: i u jezik

upotrebe govorimo o stil: pisama, kancelariskom stilu, novinskom stilu jli književnom stilu. : i

Lični stil je redak dar. On odgovara srazmeri stvaralačke sposobnosti mišljenja i moći pretstavljanja pojedinca. Jezičko stvaralački dejstvuju pre svega pesnici, na prvom mestu u svojim vlastitim delima.

Oni deluju protiv inercije masa i sprečavaju umrtvljenje stila, Njihov uticaj daje svakoj epohi nov stil Whoji preuzimaju prvo njeni epigoni, zatim manji broj „obrazovanih ljudi, a na kraju prelazi u opštu jezičku „upotrebu.

Ali jezička zajednica ipak ne prima sve stilske promene bez prigovora. Konzervativni duh se nalazi u stalnoj borbi sa jezičko stvaralačkim duhom. Konzervalivni đuh sprečava jezičku samovolju i podivljalost, isto tako kao što stvaralački duh sprečava Kkrutost zastarelih oblika.

Što stil vremena, onako kao što se prikazuj u štampi i korespondenci]Ji sadašnjice, nije uvek na visini vremena, zavisi od velikog uticaja kancelariskog jezika, jezika pravosuđa i trgovine, u kojem se pređani jezički oblici uporno održavaju.

To ima dođuše svoje izvesno opravdanje: tako, naprimer, nije moguće samovoljno zameniti jedan „pravni pojam jednim ili drugim izrazom, nego mora zadržati svoj nepromenljivi oblik.

Ali baš tu su mnogi pisci sa malo ličnog stilskog „dara „dokazali da ljudska prisnost stvara pre \poželjno sporazumevanje nego hladne izraze, pa čak i u trgovačkom i kancelariskom stilu

Dobar jezički stil se danas nc gaji više, kao što je to bilo u toku ranijih vekova, samo u pismima i u književnosti, nego na svim područjima upotrebe nemačkog jezika,

Dobar stil, naime, nije samo mevilo za jezičku umešnost, nego i dokaz za jasne i tačne misli.«

kk FOAO101f (i

Frankenštajn, muzički već dve decenije piIgora Stravinskog, obprikaz četvrte Knjige (Uspomene i

Alfred kritičar koji še o muzici javljuje svoj velikog kompozitora komentari).

U prozi I. Stravinskog, Frankenštajn nalazi velike sličnosti sa nijegovim muzičkim stilom: »Lepršava je i puna dunma, a ipak ne-nakićena. Stravinski ima izvanredan smisao za uočavanje ljudskih osobina i dar za oživljavanje ličnosti sa nekoliko brzih poteza«. Knjiga je značajna i zato što donosi mišljenje kompetentnog umetnika o tehnici komponova~

nja, filozofiji i estetici. Podeljena je na četiri odeljka. Prvi je autobiografski — sadrži doba njegovog obrazovanja u Rusiji, saradnju sa

koreografom Sergejem Djagiljevom i opservacije o nekim ruskim kompozitorima, njegovim savremenicima. U drugom odeljku (Portreti po seČanju) pojavljuju se vešto pogođeni i originalni »verbalni portreti« literata, kompozitora, njegovih saradnika i drugih „istaknutih ličnosti (Djagiljev, De Falja, Prokofjev, Odn, Žid, Rimski-Korsakov i drugi), što đelu daje posebnu vrednost. O Andre Židu, naprimer, Stravinski kaže: »Da Žid nije ništa u muzici mevao biče jasno svakom ko pročiO najlepše

razu-

ta njegove Beleške o Sopenu«. Rimskom-Korsakovu | mišljenje, gotovo da ga obožava. Je»intelektual- ima

dino mu zamera zbog nosti« pod kojom podrazumeva »burili, kako bi rekao »racionali-

žoaski sam

Rimski-Korsakov

ateizam«,

neili zama«: »Njegovom umu bila je pristupačna bilo kakva religiozna metafizička ideja«.

»Neka pitanja muzike« je treći oizu- deljak, veoma kratak, ali

zetno oštroumnih opservacija o pri-

pun

rodi patronata (»Veština je zadobiti nečije poverenje, komponovati što neko želi i docnije to sa poverenjem ili »...Kompozitora vodi njegov genije, ako ga ali šta vodi patrona?•), elektronske muzike. seriskih kompozicija, filmske muzike, stereofonije itd.

Četvrti deo »'"Tri bavi koncepcijama opera samog Stravin-

predati...« ima,

opere« se N

skog. Interpretatorima pruža pouz-

dane ključeve za razumevanje i us-

pešnije izvođenje dela.

mičkog dela,

/HTEPATVPbI

Najnoviji, avgustovski broj organa Saveza pisaca SSSR i Instituta za svetsku književnost »Maksim Gorki« donosi diskusiju poznatih sovjetskih literarnih i lingvističkih stručnjaka povodom knjige V. Vinogradova »O jeziku umetničke literature«. Iz diskusije se može zaključiti da su glavni momenti ove knjige: formljenja' nove nauke o jeziku umetničkog književnog defa koja bi obuhvatila njegovu umetničku i lingvističku vređnost; novi pojam. koji autor uvodi rešavajući problem stila pod nazivom »tip pisca«; i odnos jezika i realizma.

Svi učesnici ove naučne rasprave priznaju knjizi kvalitete kao što su: istorizam u izučavanju jezika umeterudđitivnost piščeva, vrlo suptilne stilske analize i izrazito osećanje za jezik, moćan polemički ton, obilje materijala, sposobnost za uočavanje i postavljanje ozbilinih problema, avangardnost itd. Ali neki stavovi su inspirisali opreč-

ne, čak međusobno isključive komentare. G. Abramovič misli da je nova

nauka o umetničkom jeziku literature necelishodna. Ta nauka ne bi mogla da ima karakter ozbiljne teoretske discipline. On opovrgava tvrđnju Vinograđova da se realizam rađa na određenom stupnju razvoja nacionalnog jezika, dokazujući da je presudan faktor — socijalna stvarnost, Timofejeva se, nasuprot njemu, izjasnila za stvaranje nove nauke koju Vinogradov predviđa. Po nje-

nom mišljenju ozbiljno proučavanje literarnog jezika je neostvarivo u granicama bilo koje od postojećih jezičkih disciplina. Jer lingvisti posmatraju ki fenomen, zapostavljajući njegove umetničke. i druge vrednosti, dok teoretičari književnosti vrlo često pne poseduju ozbiljnu jezičku spremu. Blagoj je najoštrije napao iđeje i stavove Vinograđova. MNajozbiljnija njegova zamerka je navodno odvajanje stila od iđejnosti dela, od piščevog pogleda na svet. »Stil je, kaže on, na određen način organizovana jezička struktura, to je ustvari

životni materijal pretvoren sredstvi-

ma umetničke reči u umetničko delo. I kako se onda, pita, stil može odvojiti od piščevog pogleda na svet. od njegovog viđenja i razumevanja sveta, od metoda kojim on postiže slikovito pretstavljanje toga sveta?« Na taj se način »cepa samo jezgro literature«, na taj se način ozakonjava autonomija umetnosti od idejnosti. Centralni problem &imtilistike kođ Vinogradđdova je utvrđivanje »tipa pisca« tojest utvrđivanje celokupnog jezičkog aparata jednog stvaraoca. Po Blagoju je takvo prilaženje stilu izjednačavanje problema stvaranja sa svojevrsnom maska-

radom u kojoj su raznim maskama ·

pokriveni razni likovi literarmogp

preobražavanja pisca.

Po WNovikovu, najveći domet knjige Vinogradova je napor da se nađe ključ za analizu individualnog stila svakog pisca, đa se poveže tok literarnog procesa sa razvojem literarnog jezika. Međutim, nastavlja on. shvatanje pojma »tip pisca« kao izraza stilskog jeđinstva „umetničkog dela dobija u knjizi subjektivno znnčenje izraza tvorčevog odnosa prema objektu. »To je jednostranost, kaže on. Jer umetnost je forma izražavanja ne samo subjektivnog odnosa pisca prema objektivnoj stvarnosti, već i forma njenog prika?zivanja«. a&

Harpačenko je, polemišući sa nekim učesnicima rasprave, konstatovao da Vinogradov ne tvrdi da je realizam funkcija jezika, već jezik uzima kao osnovu za razvoj reali-

zma. »Naše koncepcije realizma su često jednostrane i siromašne baš zbog toga, izjavljuje on, što mi ne

uzimamo u obzir razvoj jezika. Ubeđen sam da ćemo stvoriti šire koncepcije realizma tek onda kada budemo objedinili u organsku celinu

filosofske i iđejne premise realizma, specifične crte umetničkog i uslove razvoja jezika«. Bursov vidi najveći kvalitet knjige u tome što ona ne pretenduje ni na kakvo »konačno rešenje«, ni na kakav universalan recept. Ona je pro-

metođa

pitanje o-

.VOg talenta koju su neki

jezik samo kao lingvistič- ,

žeta istraživačkim duhom i apsurdno je napađati je zbog netačnih formulacija, „Zasluga Vinogradova je,

pored ostalog, i to Što prvi prenosi istorizam mišljenja na konkretan plan, analizirajući ne samo zrelos* misli već i zrelost jezika Rao premisu realističke umetnosti. »Mi smo realizam posmatrali kao metod, kaže

Bursov, Vinogradđov ga posmatra kao.

stil,«

Autor knjige, Vinogradov, ključio diskusiju iznevši motive koji su ga inspirisali da napiše ovu knjigu. On je podvukao da pitanje tipa pisca nije dovoljno obradio i da je to najozbiljniji nedostatak knjige. Izjavio je da se sada bavi tim problemom i da će mu posvetiti čitavu knjigu pod naslovom »Putevi razvitka književnih stilova“.

je za-

BB.

LETTERATURE MODERNE

U svom majskom broju ovaj zapaženi italijanski časopis donosi VIlo zanimljiv esej Renata Bertakinija o Dinu Bucatiju, piscu koji je od samog početka svog književnog rađa izazivao podeljena mišljenja. Pripoveđač, romansijer i dramski pisac, Bucati je svojim Književnim prosedeom, stilom, „načinom prilaženja problemima o kojima piše, zbunjivao ne samo čitalačku publiku već i kritičare čijim se kKlasifikacijama uporno otimao.

Ovaj put, za kritičara Bettak#nija sporan je Bucatijev odnos prema Kafki, odnosno jedna, za mnoge, jedina značajna strana MBucatijekritičari nazvali njegovim Kafkijanizmom. Upravo protiv ovog termina ustaje Bertakini, mađa priznaje da ta mešavina realnosti i alegorije, more i života može da polseti na Kafku, ali ne samo na njega nego i na čitav niz pisaca kojima na čelu stoje Po i Hofman. ;

Ovaj nesporazum kritičar smatra posledicom „jedne osobine koja Je sve zapaženija kod nekih italijanskih kritičara, a ta je da svakom iole značajnijem italijanskom piscu pronađu strani i to što istaknutiji uzor. Greška koja je napravljena u sluča-

VINJETE I LIKOVNE PRILOGE U OVOME BROJU IZRADIO ZORAN PWTROVIĆ

ju ·'Bucatija posiewica Je iı izvesne zbrke u terminima (između magije i nadrealizma, basne i alegorije), koja je dovela do toga da mnoge stva– ri kod Bucatija i Kafke izgledaju nekim kKritičarima vrlo slične. Bertakini smatra da bi se termin »Bucatijev kafkijanizam«e mogao da odnosi na izvesne sasvim spoljašnje momente, dok pravi glas Bucatijev ostaje netaknut, kao i autentičnost njegove vokacije, pretežno lirske i fantastične, pune raznih impulsa.

- Bertakini se naročito zadržava na prirođi nadrealnog kod Kafke i Bucatija, kođ koga ono uopšte nema intelektualističku i muetafizičku osnovu, već dolazi od Bucatijeve sSklonosti ka čudesnom, 'kakvo srećemo u bajkama. »Ako bi trebalo da pravimo kompromis s tom bolešću lepljenja etiketa — ističe Bertakini onđa bismo mogli govoriti o Landolfiju kao o našem Kafki, Bucatiju nedostaju lucidna irealnost, intelektualistički alegorizam koji kođ MKafke čini nužnim onaji aparat fafalističke transpozicije. »Pošto je utvrdio niz razlika — pre svega potpunu nemogućnost da se upoređe osnovne inspiracije — MBertakini nas upućuje da koren Bucatija tražimo me u tokovima kirkegardovske misli i kafkijanske literature, već u Bucatijevom ranom kontaktu s prirodom, u njegovoj pesničkoj sposobnosti da antropromoržizira prirodu. Bucatijeva fantastika dolazi, u prvom ređu. od ove lirske insptracije — zaključuje Bertakini.

P. M.

LA REVUE DES' DEUX " MONDES

Nekađa podređena civilizaciji, tek nika đanas pokušava da njom d minira — to Je glavna teza Šlank »Tehnika i pravo đuha« ođ Andr Pietra, objavljenog u avgustovsko; broju. — I zaista, to je nesumnji vo jedna od najznačajnijih promen savremene istorije. Tri osnovne & njenice izražavaju | tu ' ogromn: promenu. Civilizaciji duha, civiliz, ciji elite, civilizaciji Evrope, naš, trađiojonalnoj civilizaciji Buproistav lja se sve više i više: na intelektua) nom planu uzdđizanja nauke i on što bi se moglo nazvati osveta stvar, na socijalnom planu pobuna masi i u geopolitičkom ređu uzđizanje o bojenih narođa.

Ove tri novine prisno su povezan sa uzletom tehnike. Uzđizanje nau ke, jasno je kao dan, od svega to ga pravi svoj princip. Uzdizanj, masa oslanja se, sa svoje strane, m materijalni progres.

Tehnika se postavlja, dakle, u sre dište ogromme metamorioze koja o brađuje naše vreme. Ona se uvlači ı naš život, naše gestove i ide čak d, naših misli. Nekada instrumenat nj šeg ranga, praktično sredstvo, uslu žnica civilizacije, ona danas name rava da je zaguši sasvim. Zar se m govori stalno o »civilizaciji tehni ke«? Ali zar nema još neke civilza. cije? Ne KMkrije li taj izraz neku o snovnu nesuglasicu?

»Civilizacija tehnike« izraz je ta čan ako se u reči »civilizacija« pod razumeva način života, kako se go vori obično o primitivnoj qivilza ciji, onoj koja je prošla. Ali ne u stručavajmo se da taj izraz označi mo pogrešnim, ako pod »civilizaci jom« podrazumevamo afinman, kul turu, ono što odvaja »primitivne« o »civilizovanih« ljudi.

Velika je istina da postoje takođi »primitivci tehnike«. U čemu je čo vek koji idđe sto kilometara na sal civilizovaniji od čoveka koji ide pe. ške? On je bolje snabdeven maši. nama, ali ne mora da buđe bogatiji mislima, niti više uglađen nego u· samljeni šetač,... Tako »civilizacija tehnike«, u tačnom značenju te reči, odnosno, ako znači način života ko·. jim dominira tehnika, može obele. žavati i varvare; ona može proizvo: diti i ne-civilizovane, primitivne | prvobitne, utoliko opasnije što nisu svesni da su primitivni, a neshvatanje njihove ogramičenosti u svest njihovih mogućnosti može ih naprav+. viti opasnim imperijalistima. ı

U tome je, verujmo, ogroman rizik civilizacije tehnike. Ali taj rizik nije fatalan. On može biti izravnat, pod izvesnim „uslovima, uslugama jedne promišljene tehnike „delima kulture. Ali da bismo precizirali uslo ve, moramo prvo stvoriti „Kritičko delo. Da li je potrebno da preciziramo da se ono ne obraća ni na koji način tehnici kao takvoj, niti tehničarima kao fakvima? Ono se obraća samo imperijalizmu tehnike, koji zauzima mesto kulture, i proizvodi zađovoljine duhove: a nemam ničega opasnijeg od njih za prave

. duhove!

Povodom nedavno izišle »Biografije Tomasa „Vulfac „Elizabete Nouvel

'Oknjige koja je pisana uglavnom kao

delo iz ljubavi... čiji su podaci Korektni u onoj meri koliko sentimentalno istraživanje dopušta«), književni kritičar Pol Pikrel, u najnovijem broju, objavljuje prikaz zanimljiv zbog mišljenja o istaknutom američkom romansijeru.

Pikrel smatra da je biografija pogrešna, kao i Vulfovo mišljenje o sebi. On je, zapravo, stvorio mit o svojoj ličnosti. pokušao je da živi unutar njega,a Elizabet Nouvel pisala . je biografiju (prepunu citata iz njegovih dela) takođe držeći se tog mita koji je bio neka vrsta slike u kojoj se ogleda realnost kao što se oblak ogleda u sredini prostranog Okeana. Vulf svoj mit nije mogao da oblikuje ni kontroliše zato što nije imao dodira ni sa čim stvarnim bio je samo odra”

O sopstvenoj veličini i neminovno” sti svoje pojave Vulf je mislio i pi sao. Verovao je u svoju izuzetnu Veličinu. Pikrel tvrđi da u svetu literature postoje ljuđi iste veličine ili veći nego što je bio Vulf, po soP” stvenoj najvišoj oceni, od kojih VE" liki broj uspeva da ostane normalan i poređ te činjenice. »Vulf nije znao koliko je velik; bio je figura iz mita. a u mitu nema ogYađe ~ a

Autor ne deli mišljenje većine kritičara da je Vulf veliki američki pi” sac. Po njegovom mišljenju Vulfa ću dugo čitati pretežno mladi ljuđi, koji će u njemu naći objašnjenje iz vesnih osećanja koja su im nejašnš» da bi ga docnije napustili.

V..i

MMA Ap A ADM AVA AAJ