Književne novine
| bio kamen
SMEH I UMETNOST
eee
Protejski lik smeha oduvek je spoticanja u raspra-
| Vama ilozofa i psihologa, mora-
može da se osveti tako što · načiniti smešnim onoga koji mu
lista i estetičara, Smeh izgleda i
toliko prost fenomen da mami · svakoga da o njemu 'raspravlja i sudi, a, s druge strane, i tolj-
ho složen da mnogi potpuno odustanu Od traženja njegove su
| Štme. Pa ipak, on je toliko slo| Žen da zaslužuje krajnju obazri-
vost kađ mu se prilazi i zato, ako mu se olako priđe, on začas će je olako prišao, kako je to zapazio i savremeni sovjetski ec-
; stetičar Borjev.
Ali, dok se filozofi, pa, đonekle, i psiholozi ipak sporazumevaju oko objašnjenja psiho-fiziološkog porekla i značenja smeha, dotle kod etičara i estetičaTa postoje još uvek dijametralno Suprotna shvatanja o njegovoj etičkoj, odnosno estetskoj vrednosti i značenju. To, uostalom,
he treba da iznenađuje ako ima
mo u viđu da je etička i estetska sfera viša i daleko složenija od psihofiziološke sfere,
se oko etičke vrednosti smeha postavlja pitanje da li je on znak dobra ili zla, moralnosti ili nemoralnosti, i odgova– ra potvrdno ili odđrečno, dok se u Pprocemjivanju njegove oestetske vrednosti pisci opet dvoje na jedne koji u svakom smehu vide znak pa i vrhunac estetskog, i druge, koji, „naprotiv, smeh apsolutno isključuju iz domena umetnosti.
Da rešavanje ovih protivrečnosti nije samo od teorijsko-estetskog interesa već da ono ima ı sasvim opipljive praktične posledice za našu umetničku Dproizvodnju pokazuje i odnos nače tekuće kritike prema najnovijoj našoj filmskoj komediji „Drug predsednik centarfor” i sve ono što iz takvog odnosa može da proiziđe.
Neposredni povod za ove redove i jeste upravo jedma ocena ovog filma ili, još šire, jedno
. razmišljanje o smehu povođom
ovoga filma koje smo nedavno
čitali na filmskoj strani „Poli-.
tike”, iz pera M. Čolića.
Nalazeći se pred frapantnom Hinjenicom da je naša publika masovno i oduševljeao prihvatila ovu komediju, kritičar se na šao pobuđen da je brani od jednog dela filmske kritike koja sc p njoj nepovoljno izražavala, u telji da se ovaj žanr spase i opravda, pošto on makar to i ne bila umetnost zađovoliava velitu ljudsku potrebu za smehom. [ kako „zla nema gde smeha ima” to i nije toliko važno čemu te se ljudi smejati, jer smeh je onako sasvim relativna i subjektivna stvar, važno je da sc \juđi smeju. Tako rezonuje i zaHjočaje filmski kritičar M. Čoje. Međutim, ovo rezonovanje 1 taključivanje, sasvim · suprotno lutorovoj želji, čini i lošu uslumu dotičnom filmm pošto ga Sa> Mim olako ostavlja van domajaja umetnosti, i čitavoj. komičoj žanra uopšte, a moglo bi ia ima vrlo loše posledice za da ja razvoj umetnosti ovoga žan92, kao i za shvatanje uloge sme i Ovo utoliko pre što ovakvo nišljenje nije usamljeno i štota zastupaju još mnogi #pisciyaktičari kao i teoretičari umet tosti i smeha. A. tim nužnije se nameće diskusija o ovome, tim soželjniji su sada i naučni odiOVori na otvorena pitanja na wome polju.
Pitanje da li ima ili nema zla amo gde ima smeha figurira wde upravo kao centralno DpiSnje i zavisno od odgovara na ijega dobija se i odgovor na Diapje ima li umetnosti gde ima meha, a, isto iako, i Odgovor la pitanje. da li je ili nije svecdno čemu će sc ljudi smejati. )vaj odgovor će bliže odrediti ı :tičku odnosno estetski vrediost; smeha. -
Mnogi su pisci bili zadivljen! "vanrcdnim zadovoljstvom i uivonjem koje se zapaža na ljudma Koji se smeju i m smebu u gledali nešto apsolutno poziivno, suštinski ljudsko (jer, to. živoliaje se ne smeju), nešto 'zitiVno i progresivno. Gogolj P, na primer, govotio da smeh otiče sav „iz svetle prirode čOsove”, a Bodler je u smehu jdeo „obcležie beskrajne veličiić” čovcwa. Kritičar Eli Pincıt, irotostujući jednom zbog skidaija sa repertoara jedme komedib, Dapisao je da j» smeh „Sav,
. Io svojoj biti, svom smislu i svo
Di moći, u službi životnog pro-
„eng mastajanja i razvijanja, pre
'bražavanja i prcvazilaženja... to smeh u svim oblicima, svili 'rsta, od svake ruke”. ~ tako la}je, mogla bi se u ovom sm!ilu navesti još mnoga „slično
hvatanja o smebu, Svim tim shvatanjima 'bilsko e i to.da je smeh u suštini već
E:
od načina ispoljavanja uživanja u umetničkom. Smeh po Solnijeu upravo najpotpunije izražava samu suštinu umetnosti, koja je po njemu „la valontć de spectacle“. Štaviše, za «njega „smeh više negoli i sama umetnost: zove na estetsku igru... Smeh je opuštanje eštccske prirode”, Međutim, još uvek je više ljudi koji su u smehu videli drugu njegovu stranu, stramu zla. Upravo teorija moralne degradacije koju su do sada zastupali mnogi pisci od Hobsa i Spense-
“ra do Fjorda i Panjo}li, ističe baš
tu njegovu stranu. Smeh je po ovoj teoriji s jedne strane samo zadovoljno uživanje u sopstvenoj superiomosti, a, s druge strane, on je zlurado uživanje u tuđoj inferiornosti. TFiober čak i ovo konstatuje: „smeh sadrži uvek nešto neprijateljsko prema nekome i treba sc uvek pitati kome, na račun koga, ili, alo tako može da se kaže, protiv koga se
· smejemo.”
Pa čak i oni pišci koji su u smehu gledali nešto pozitvno t progrešivno, umeli su da uvide da ima i takvog smeha koji ne zaslužuje da sc neguje već, na= protiv, koji treba suzbijati, Gogolj je ukazivao da trcba razlikovati pravi smeh od besadržajnog cerekanja. Bodler je video u smehu kako izraz beskrajne veličine isto tako i izraz beskraj ne beđe čovekove i njegove „satanske” suštine. Sam TT. T'inci koji je onako visoko uzdigoao svaki smeh, oštro je drugom prilikom Kritikovao · tavljanje na repertoar komedije „scenskih
Ustvari, nije teško ni u svalkidašnjem životu uočiti da još uvek ima dosta, a možda i pretežno, ovog „negativnog” (Panjol ili „satanskog” (Bergson) smeha wegoli onog „Dozitivnog” i iz svetle čoved<ove prirođe, Postoje neumesne šale i takve šaljivčine kojima, kako je pisao Gorki, treba uši izvući za njiho-
ve šale. Nenad Bajkić ız „Poko-. _šenog polja” B. Ćosića je pucao
iz pištolja na čoveka koji mu se izazovno i cinično nasmejao. 1 sigurno imajući u vidu baš ovu vrstu smeha, mnogi pisci 8u (me đu njima i biskup Bosije ali i racionalist . Dekart) smatral! smeh nedoličnim čoveku i sasvim ga proganjali iz života i umetnosti. Pa ipaz, i pored toga što ovi protivrečni stavovi izgleđaju nepomirljivi, može se u njima nazreti i nešto zajedničko, što bil moglo da bkudđe i polazaa osnova za određivanje odnosa smeha i umetnosti. Naiem, «ada se još izbliže upomaju ova stanovišta, doći će se do shvatanja 'esme povezanosti između etičke i e= stetske vredmosti smeha. Ta veza se ogleda u tome što „pozi“ tivni” smeh ima uslova, alo is= umetnosti. Naimč, kađa se još pbunjava i druge uslove, da DOstigne i estetsku vrednost, dok „satanski“ smeh ni pod kakvim uslovima to me može postići, Vice versa, suviše česte niti tog „nehumanog“, „negativnog“ sme ha u umetničkim delima, naruša
šavaju ili čak sasvim izvitoperuju i samu estetsku vrednost tih dela. |
No osim ove etičko-estetske sadržine smeha, postoje i mnogobrojna napisana poglavlja o društvenoj vrednosti i ulozi sme ha. O smebhu se govori i ao o vrlo moćnom oružju pomoću koOjeg se pojedinac ili manja ili veća društvena grupa brani od drugih pojedinaca ili grupa, ili ih, Još češće, napađa. Smeh je dakle sa psiho-sociološkog stanmovišta i jezik društvenog komumiciranja. On stvamo i jeste jedan specifičan jezik koji, naročito za ljuđe dobrog zapažanja, saopštava kako misli tako i osećanja čoveka koji se smeje. On je dakle svojevrstan intelektualao-emotivni jezi« vredmovanja predmeta i pojava koje nas okružuju i zato on, više nego i jedan drugi jezik, otkriva unutrašnje vrednosti intelekta i karaktera čoveka koji se njime služi, njegov temperamemot i wjegov etoš..
Sa ovog sociološkog aspekta uviđa se dalje da smeh i nije baš toliko apsolutno relativna i subjektivna stvar kao što može na prvi pogled da izgleda. Jet ao žto su ljudski kvaliteti koji se smehom ispoljavaju, koliko specifični i subjektivni, isto tako i zajednički jednoj grupi ljudi sličnoga uzrasta, pola, stupnja obrazovanja, staleža ili nacije, tako su i motivi smeha, koliko specifimi za svakog pojedđin ca isto tako i zajednički za manju 1 veću ljudsku grupu. I kao što će čovekov karakter i kultu ra mogu menjati, tj. „postajati
nešto umetničko, ili bar jeđan ZLA O
nepodopština” „Dorćolska posla”. koja je“: izmamljivala buran smeh najrazličitijih slojeva gra-
đana, „pokazujući „time da ima i smeha koji ne bi trebalo da se Kkultiviše, Slično se
može zaključiti i za writičara M. Čolića koji je vrlo oštro kritikovao „Diližanstu snova”, filmsku komediju koju je publika takođe često pozdravljala smehom.
ONA NO
REČ
- ,
Postaviti se znnči i mustukmuti, :
A kada se danas kaže da je }ž životu najvašnije znati se postaviti, kada se ta, rečenica izgovara kao neophodna pouka i najveća mudrost bez čije se primene u životu ne može, ili se ne može ono što bi se inače moglo, onda izgleda, da, je zaista tako. I da je dovoljno pridržavati se uputstva te rečenice, koja se izgovara i u kafani i u kancelariji i na ulici i u tramvaju, postaviti se dakle u svakoj situaciji tako da te mimoiđe sve ono što može da ugrozi miran život i popodnevni san, i kroz dane prolaziti ničim neokrzut. Štaviše, čini se da se tom mudrošću, ako se primenjuje dosledno i na svakom mestu i pred svakom preprekom, mogu izbeći svi, još uvek neizbežni sukobi i u sebi i sa okolinom, rešiti pitanje lične sreće pre nego što društvo reši sva pitanja da bi čoveje zaista mogao da postane srećan onoliko koliko je to u njegovoj moći. Jednostavno, izgleda, da, najzad treba shvatiti šta je to najvažnije u Životu, pa ići tako kao da su svi putevi sagrađeni u zavetrini, ići bez obzira na to kakva se glava nosi na ramenima i šta se u toj glavi ne nosi. -
Sigumo je da je put najmanjeg otpora i najprimamljiviji od svih puteva, i da su takosvanu mudrost da je u životu najvažnije znati se postaviti, izmislili oni Koji znanje i dar za menjuju veštinom a, doslednost kompromišom, dakle pragmatičari i filistri, svi oni koji iz najsebičnijih razloga vulgarizuju svaku veliku ideju. Jer, da takvih nema, ne bi se ni ova rečenica Tako često isgovarala, i ne bi bilo onih koji ne bi i primerom dokazivali kako zajsta ponekad može da, bude važno to što je prolazno i što oni nikada, sa etičkog gledišta, nije mog]Jo biti najvažnije. Ustvari, ovi koji tvrđe da je najvažnije znati se postaviti, koji stalno misle o tome da se u datoj situaciji postave kako im je najkorisnije, time što Lako čine, nastoje da eliminišu sve one vrednosti koje samo postavljaju čoveka na određeno mesto, da poreknu važnost i mačnj svemu onome što je bilo oduvek merilo vrednosti. I da na suprot tome istaknu osmeh, dajući mu drugo značenje od onog koje je on oduvek imao, ili pak ćutanje kao preduslov sigurnosti, ali ne uvek i dokaz mudrosti. Dakle, oni koji se brinu o najvažnijem, na način na koji to pojednostavljeno anopštavaju, „menjaju redosled već utvrđenih vrednosti, isključujući svaku mogućnost da se čovećnost, stavi na ozbiljnu probu.
Zameniti vrednost skionošću da Se Čovek w datoj situaciji postavi onako kako mu je najpogodnije, ne znači samo prilagoditi se OkOini i zahtevima kolektivnog života, usmeriti svoje ambicije sa ambicijama društva, nego u vovom slučaju, poreći svaki smisao napora, ca se neke „drednosti dostignu i da se necim ovlada, prevaziđe ono što je znak duhovne i jntelektuslne nemoći. A time se otvaraju široke mogućnosti za svaku aktivnost kojom treba da se nadoknađi ono što se nema, odnosno prikrije to Što se nema, podređujući Sc u prvo! „edu tuđem gahtevu, mišljenju i ukusu. Istina je da ćovek nije samo ono što drugi misle o njemu, a još manje to što sam O sebi misli, i da U tor pogledu postoje mncgo zablude koje poiedinca podstiču d% dokazuje svoje vredmosti
i da se za njihovo priznanje izbori, AT to ne
POSTAVL
može: govoriti o dva zločina,
boljim ili gorim zavisno ođ životne prakse i vaspitanja, tako se isto i motivi za smeh menjaju i vaspitavaju. To menjanje u opštoj razvojnoj liniji ide na= pred ka sve humanijem i progresivnijem. To, uostalom, uviđaju već i ljudi u cjrkusu, jer se i tamo traže forme sve sadržajnije komike.
Mihailo VIDAKOVIĆ
ra
'daje pravo da se smatra da sredina, od)
društvo, greši u svakom slučaju i da ne treba birati sredstva i načina da se te vrednosti potvrde, jer se time stvara psihoza utrkivanja u dokazivanju vrednosti, i po prirodnom toku zbivanja, prestaje da buđe važno čime ko raspolaže, nego kako dokazuje đa mu je nešto svojstveno. A otuda onda i dolazi do toga da se postavlja pitanje šta je to najvažnije, kada je to već na Osnovu iskustva provereno,
Prirodna težnja čovekova, je da se prilagođava sredini.i njenim normama, i da izbegava sukobe bilo kakve prirode, odnosno da otkriva mogućnost da, ne narušavajući postojeće odnose u društvu, ostvari one ciljeve koje smatra višim. To može ponekad da ga podstakne da zaobjilasi sve one pojave koje u bilo kom obliku ometaju progres, a baš zahvaljujući takvim stavovima one i postoje, uprkos težnji društva da ih se oslobodi. Da zauzme pasivan stav i prema onome sa čim se mtimno ne slaže da bi sebi stvorio uslove za život kakav mu je potreban ili bar smatra da mu pogođuje. Ali, prilagođavanje kao jeđan od najbitijih uslova. za kolektivni način Života, ne postavlja i zahtev da se okrene pogleđ od onoga sa čim se čovek intimno ne slaže, odnosno da. se pre svega prećuti ono što u datom frenutku treba reći, bilo kao dokaz odobravanins ili neslaganja, a jOŠ manje to da se u talvim iskušenjima treba, opredeljivati za ono od čega se tremutno može imati najviše koristi. Tada se najlakše gubi lićnost i svojstvo ličnosti, jer na, kraju čovek je samo to koliko izražava, svoj način mišljenja pod uslovom da on nije u oprečnosti sa najplemenitijjim pobudama sređine i društva.
Može se pomisliti da oni koji govore, a, to čine zato što im je najlakše, da je u životu najvažnije znati se postaviti govore najviše o sebi, da je to slika njihovog karaktera i morala, njihovo pravo kao i pravo da, ođabiraju prijatelje. Da im se zbog toga ne treba suprotstavljati, nego samo konstatovati da su takvi i da im kao takvima, pripada, i određeno mesto, dakle da mogu da svoju ličnost izgrađuju po svom slobodnom izboru i uverenju. Da im je na kraju, u pogledu načina života, i uspostavljanja odmnos8, u Žživobu, szagarantovana svaka sloboda, sve do onog trenutka dok direktno ne ugroze egzistenciju nekog iZ svoje okoline. Može se pomisliti da je tako. Ali, pošto danas manje nego juče, nijedna čovekova aktivnost.van njegove sobe ne može da ostane izolovana, i bez posledica, ono Što neko čini, smatrajući to svojom privatnom stvari, postaje i opšta stvar, utiče na stvBranje određene klime i psihoze. Uostalom, DOvnato je, đa jedan 'stupnik koji je kažnjen za Ono Što je učinio, može da nanese manje zla, društvu nego jeđan Jaskavac na primer, koji zbog toga Što je takav nikada neće biti kažnjen. I nije se literatura slučajno manje bavila, zločincima nego laskavcima, zato što su ovi drugi opasniji ne samo zato Što SU brojniji, nego Što su umeli da se kad treba postave onako kako treba. Zločin Otelov, manji je od onoga koji je počinio Jago, ako se uopšte tu pa su prema tome
oni koji tvrđe da je u životu najvažnije mnati
se postaviti mnogo opasniji nego što se misli Dragoslav GRBIĆ
kad so o tome misli.
JANJU
O CopaNha MAKSIMOVIĆ ———_DPFE PESME i
kome priroda sproleća razgovara, na, e S] # ostaće abtovakd ustanak klica, · i nemušto pucketanje Oi | koji umiru na prvom &uncu, Oetada gunđanje okorelog crvenog busenja, ostaće poštapanje gavranova po njivama, i a aleoiei rastuženih pod strehom KOGgUtaKe ostaće simfoniski koncerat šumskih {lauta, i lupkanje pokidanih dirki u potoku, ostaće vetar jutarnji koji se rađa, dok sunce otključava klance, . ostaće neodređena patnja noćnih ptica i koju.sam razumela kad mi je bilo pet godina, j ostaće OONORIJIVO OLOVA i spevovi boja u predvečerje, BLA hektar zemlje brežuljkaste gde sam 56 Todila, i s kojim uvek esperantom proleća, razgovaram.
KUD ODEM DA ODEM
| | | Trud odem da ođem, imam poznanika. Bude li u zemlju, tamo su ponornice vode, tamo je korenje, | tamo su bube zlataste i crne, ) koje sam detetom držala na dlanu, } tamo je zmo što se sprema da krene, | tamo su bočice mirisa · t još neraspečaćene. Bude li u nebo, tamo su stadioni noći i dana, . tamo su ljuljaške što ih vezuju Seve, tamo je planimetrija jastreba, tamo su munja tatarske oči uske, . tamo su mlazni avioni mojih proleć9, i požnjevene pšenice julske.
Budđe li u zemlju, ||
tamo jE tišina ođavno mi poznata, tamo je gostoljublje ljudskih pristaništa, neće se osetiti da je Život skraćem, tamo je u svakom busenu
ljudskog srca jedna od pretkomora, tamo kao zastave svijene
leži u škrinjama budđuće hrašće.
Budđe li u nebo,
tamo se sve detinjstvo zbilo,
tamo bukte peći ložene bukovinom, tamo su ikonostasi, bauci i sveci,
s kojima sam pričala nekad preko plota, tamo. je na slami, u dđečjem Kkrevecu, zaspala, zauvek detinjih praznika lepota.
N
Dane ZAJC PL4VO OKO
'To je ljubezen, ki si jo ti iskal. To je pokrajina, ki si io viđel v temnem ogleđalu samote, Zato pvojdi proti toku reke.
| Na večemi strani te čaka
| tvoji dom.
Kaj zato če bo zdaj razbito
modro okno tvoje hiše.
Prišel] bo temni veter
| in metal kamenje zasmeha 1 na slamo tvojih noči. : i
Ambpak nihče več te ne bo klica.
z ogledalom bogube.
Zato pojdi v đeželo senc.
In ne glej, kako žanjejo žareči srpi poldneva plavo polje neba.
„Dolazi jato orlića...“
D. ĆOSIĆ: »Citate li »Studenib i »Mladost«? Maročito
»„Stuđemt«. Dolazi jato orlića, vitla se nađ našim kafanama, klubovima, tezgama, kancelarijama-kafanama, redđakcijama i_ drugim ćumezima. U muklom mrmoru uspelih, neuspeuiif, priznatih i gnevnih, ostarelih i starih mlađića čuju se snažni, čisti, revolucionarni, amtikonformistički, antitrađicionalističW%i glasovi“.
(Iz razgovora s Dobricom Čosićem, :»Telegram« br, 39, od 20. I 1961. gođ,)
a -- ___ __-C__— o a —— —– –– ———–—— e ——---_— -— —-—_- __ _ –_ _-__— ——- —-——– | _-_ IZI _—