Književne novine

Sep. Miat a 171 1, aa M: i WOC NJA LC

SV nje su glasovi: mira sku

”

— Vuk KRNJEVIĆ -_—--—

|Na grobliu, na zelenom

Ležaću s njim, možđa, i ja. Dva kamena, okolo trava.

Jedam kamen jelen, drugi stablo. Njegova lobanja dole:

sunce užareno. a | ; Oblik sunca, Oblik smrti, oblik rijeke koja, hoda, Iza đubreta u kiši, u nekom davnom blju-

” Otvaram te dveri. Pa _ „Jedno krilo je jelen u snu srce urezan,

\ Gledam u dan, gleđam u noć: isto. Vrijeme iseljeno.

Zaparan, drugi stablo u

Možda sam ova, lobanja što se penje. Sad izlazi iz zemlje

koja se opet sklapa kao da ništa nije bilo. Možđa se nije

. ispilila iz zemlje, njena su usta zatvorena. njene ruke za-

klopljene. Ali penje se, pliva u vazduhu kao mjehur ispušten iz nečije ruke. Ne znam koje, ne znam kada. Već je visoko gore, ni duplje joi više ne vidim. Ali se sjaji, ali blješti, Kao sunce, kao mjesec. Sta je sad gore, šta dole. Samo sjaj: svjetla presipanje. ; : .

Otvaram i te dveri.

Jedno krilo je jelen rastopljeni, drugo stablo rasplinuto. \

Ležaću tu, možđa, i ja.

Između tog svjetla i zemlie neko je ko me voli: zvukovi, pramenje glasa, male životinjice. Jedan glas je aždaja, drugi jedan prepelica. O, kako se jure gore, dole. U moni su, evo, dijele se na dvoje. Prepelica je dobra, aždaja isto tako, ali drugačije. Kao umiranje. Dole negdje u dubini, u mojim stopalima koja se rssplinjuju, koja su već zemlja, oni će se· sjediniti niko nikom neće smetati. Tamo sam i ja. Tamo pada kiša, sve je razblaćeno, sve razmrljano, ali toplo i udobno. Smrt. smrti. Svima je dobro, mirno počivaju, nijemo klimaju se u snu. šta je tu dole, šta gore. Samo blato, žitko prelivanje.

Otvaram i te dveri.

| Dva kamena, okolo trava. Na jednom kamenu jelen zapisan, na drugom stablo. Imad njih oblik sunca, oblik

. smrti.

ı „grobu izgrebanu, on

TI | -

Gdje su sada oni koji nisu ukopani.

. Evo u vjetru ležim, u povjetarcu. Slušaj kako struji: sasvim sam opkoljen, vjetar hladni, vjetar usporeni. Visoko sam na brdu, smjemi dijak. Jednu ruku mi oblak nosi, SSC vjetar Fazgrađuje. Srce mi je ođ kamena, oči optstjele. M Ki Gdje su sada oni što su posječeni, gdje su jadne lualice. . Evo ležim još: kamen u travi. Kiša me jeđe, sunce me jeđe, vjetar me jeđe. Ali unutra, janje krvi moje kuca, krv se šeta; na uho istoka je, na drugo utoka ie. Kose mi u noć rasfu, u pranje. u crnicu toplu, glibavu. Eto tu sam smirem. kao uski zemlje dvori, kao duboke rude. Šta je tu dole, šta gore.

Gdje su sada oni koji nisu ukopani.

HI |

Ležaću s niim. možđa, i ja. Dva kamena, okolo trava. ·

Jeđam kamen voinik, drugi konjanici. Njegova je boljka gore: miesec upaljeni.

Oblik mjeseca, oblik dozivanja, žena, uspavana. Grudi su njene rascvjetane, miris je kiti prijesni.

Otvaram te dveri. ·

Jedno krilo je vojnik ulovljeni, drugo silni konjanici.

Ležaću tu, možda, i ja.

Gledam u dan, gledam u noć: isto. Vrijeme isušeno. Mjesec će da ga nosi, mjesec upaljeni. O, kako ustaje, “tjelo mu se uz kosti lijepi. Sve zvečijaše. Je li iz zemlje

ustao, ona .je mima, trava zelena. On vidi svoju kuću na vidi sebe. kad u lov: kreće. Mjesec ga "Sebi zove: ljuba usnula. O, kako se penje, kako Jebdi. Ru-

kama po zraku maše, nogama zrak blagi gazi. Ne znam kada, ne znam kako. U mjesec, eno, uhođi, u mjesec razigrani. Više i ne vidim ga, više i ne čudim se. Šta je sad

· gore, šta dole. Samo sjaj, svjetla presipanje.

' Kako je to naišla prva misao, hesigurna, paučina, za, njom otisnule

se s istog Dpletiva, O raslojavao svet u toj žitkoj, ma-

Otvaram i te dveri.

i: Jedno Erjlo je vojnik ustrijeljani, drugo gorđi konjanici. Ležaću tu, možda, i ja.

___Između tog svjetla i zemlje neko je ko voli mene: plašljivi glasovi, vatrice glasa, male životinjice. Jedan glas jie noći lavež, drugi jedan dana lice. O, kako se prepliću brzo. U meni dijele se na dvoje. Lavež noći je umoran, dana lice spalo s nogu. Dole negdje, u daljini, u janjetu krvi moje, zakopani u kamenu. oni su se zbratimili. Niko nikom tu ne smeta. Tu sam i ja. Tu sunce sija, sve je prah izdrobljeni. Mekano i uđobno. Smrt smrti. Svima je tu dobro, svi su razasuti. Niko nikom o glavi ne radi. Šta je tu dole, šta, gore. Samo m(tik je, gusto osipanje.

Otvaram i te dveri.

Dva kamena, okolo trava. Na, jednom kamenu vojnik pogrbeni, na drugom brzi konjanici. Iznad njih oblik sunca, oblik smrti, oblik rijeke koja hoda. Iza nje su glasovi: miris đubreta u kiši. U blještanju sjedi srča razasuta.

Otvaram i te dveri. ; · #

Gdje su sađa oni koji nisu ukopani, gdje su čemerne Tutalice. . :

Naštavok sa 1. strane čeka pređamnom

kako su se druge, smicale kako li se to

si oko koje 5 toliko pažnje ovijamo ruke? Ne znam. Mogu 1i da uglađenim jezikom pripovedam snove, da izmišljam eko se i ne spasavam od toga? ~— neku sumanutu bajku, zago-

“4 .

VINJETE U OVOME BROJU · IZRADILA OLGA JANČIĆ ·

svetle noću, o planetama i praz pnicima, o dugmetima koja nose uatisnuto sidro, o držanju noža i viljuške, brisanju lista, O ogledalu koje leži na dnu legena za umivanje, pokriveno hajdučkom travom i koprivom o Đurđevu dne, o pređosećanju bedne, konačarske smrti koja se vrežila

·iza rešetaka zoološkog vrta, ali

i o batu čizama feldžandarme-

'rije u napetoj tišini večeri kad

bi se prozori zastirali plavom hartijom da se ne bi otkrilo plamsanje petrolejke, ali i o Suvom. prostoru granata tokom vazdušnih napada čije sam nalete brojao glave zapnjurene u majčino krilo, o: sladđunjavom

mirisu leševa, o gađenju na mle-

ko od soje, o divliem strahu i

·D sve češćim glavoboljama koje

su mi rasterivali nežnošću i a pirinima: mnogo rađije bih govorio o svemu tome. Jer čovek možda i nema prava na konačan raskid, ma, koliko on neminovan

bio; on je ta sama, večnost koju ·

Lukačevo delo „Kategorija po sebnog“ ao cemtralna estetič« ka katogorija“ pojavljuje se u nas pod naslovom „Prolegomema za marksističku ocstetiku“ (izdanje Nolita, predgovor 1. PFohta, prevod „autora OVOgB članka). Ovaj naslov izabrala je vedakcija Tilozofske biblioteke Nolita,

Neka bude sporedno pitanje da li je naslov „Uvod“... u jed nu nauku adekvatan za jedan izdvojeno obrađen problem te nauše, da li se monografija, za koju sam autor smatra da se u vrlo ograničenom smislu može nazvati uvodom u njegovu cStetiku, može označiti uvodom u marksističku estetiku kao takvu. Problem je u samoj reči

uvod. Naš čitalac, koji se inte

resuje za estetičke stvari, treba da zna da ovo delo ne pred stavlja neku pripremu za naum, koju bi možđa kasnije u celini upoznao. Ne. Cela nauka je već u uvodu, u ovom uvođu. Zašto? Jer je u pitanju jedna filozofska nauka, u kojoj ne ma kretanja od prostih ka sve ozbiljnijim i složenijim stvarima, u kojoj se početak i Kraj dodiruju. Uistini, ovaj Liuukačev „Uvod“ sadrži u Klici celi jedan „sistem filozofske estetike, koji naša ređakcija Omačava jednostavno mark&sističkim., Problem je u terminu „marksistička estetika“. Treba uvideti da ono što se običmo „razume pod terminom marksistička es-~

. tetika uopšte nije estetika, i da

je stoga sam taj spoj termina rđav. Naime, obično se misli da marksistička estetika proučava socijalno poreklo i Bocijal ne funkcije umetnosti u istorijskom razvoju društva, koji određuje ekonomska osnova i kla sne suprotnosti. Ma koliko to bio značajan zadatak, to ipak nije posao estetiće, već nauke o umetnosti (Kunstwišssenschaft), istorije umetnosti, Socijalnme psihologije. Estetika je, u smislu koji „Imkačev „Uvod“ predstavlja, filozofska nauka i ne može se izjednačiti sa bilo kojim posebno naučnim gledištem i tehnikom.

Zbog toga je važma filozofska pozicija od koje polaze marksisti, od koje je pošao Marks. Problem je u ishodištu takozva ne marksističke. estetike. Jer naš čitalac, koji se interesuje za ova. pitanja, lako može konstatovati nesaglasnosti pogleda koji mu se prezentiraju kao estetički i kao marksistički. Njemu je pod tim naslovom ponu đen tekst Anri Lefevra („Prilog estetici“, Kultura 1957.) a sada mu se nudi Lukač. U razli ci polaznih tačaka marksistički orijentisanih pisaca, Lefevra i Lukača, izražena je na pregnan tan i luzbudliv način osnovna filozofska problematika naučne estetike.

Pitanje je prosto: da li treba, poči od umetnič&e prakse kao centralne kategorije, od umetničkog „rada i stvaralaštva (sa Lefevrom), ili pak od odraza stvarnosti (sa Lukačem).,

Tiefevr smatra da objektivna stvarnost za praćsu nije sa mo spoljna smetnja ili oslonac, samo pitanje primene, već i nužno opredeljenje. Priroda se u umetnosti javlja preko praatičnog, istorijskog i društvenog O-

| ZBRISANI DATUMI

netku bez rešenja? U času kadsebi u trenutku daruje. On sebi razjapljena praznina, lista hartije, radije bih povukao reč; govorio bih o Životinjicama otrovnih leđa . koje žive po zelenim, ustajalim vodama- o frulim panjevima koji

zauvek sebe uzima, U magnovenju. Razumeo sam, najzad, da sam pošao obrnutim putem; reči kojima sam otpočeo svoje pisanje bile su njegov stvarni završetak, ta nedovršena rečenica života. Tačka, to divno olakšanje ispunjenog truđa, ovoga puta stoji na njenom početku. Od nje bi tek trebalo pisati umazad, jezikom -— antijezikom možda, natraške nizati reči, u mutnom ih loviti i od njih biti lovljen, pakleno se združiti sa njima... I pošmatrao sam kako se ispisani list, uvija i grči poput živih udova nekog neviđenog tela na bledoj svetlosti plamena, sa zanesenom ustreptalošću alhemičara gledao sam svetle linije mastila na finim ljuskama čađi, i jedđan pokret ruke — čak ni to: neoprezan dah postajao je dovoljan da, se sve rasprši; i opet se SVE moglo pokušati ispočetka. Ali dešava se ponekad da se reči na, hartiji vide, nenapisane i bele, kao munjom ošinute, kad vVrCnu namah iz ćutanja, jer takva

» je njihova istina.

pređeljenja. Ono što je nepoš“ redno u umethosti se uvek jav“ lja posrednim putem. Radom, saznanjem i umetnošću „BStvari po sebi“ postaju „stvari ž#a na3“., U toj vezi umetnost je samo je dna vrsta ljudskog rada.”

U predgovoru 8Vog „Uvodđa“.. Lukač iznosi osnovnu ideju ne samo tog „Uvoda“, već i celog sistema svoje koncipirane estetike. „Opšta osnovna misao Ce log dela jeste ta da naučno, svakiđašnje i estetsko odražava nje reflektuje jednu istu oljeć tivnu stvarnost. To povlači za

sobom kao nužnu, posledicu ne-

samo to da odraženi sadržaji mo raju biti isti. već i da kategorije, koje formiraju te sadržaje, moraju biti iste“.

Ako se razmotri Lukačeva ter minologija u ovom stavu: re{lektovanje je izraz pozajmljen iz mehanike, a u terminu odražavanje, u nemačkom izrazu

BOIL: SLIKA, BROJ 28

Govori vetar južni

mleko svetlosnog oraha okoštava i

vetar ni zbog čega

govori vetar severni u krugove doslei mi tražimo centar govor ni zbog čega

u govoru i u vetru u promeni po biću svet je u kretanju i noćas ko umire

i noćas ko plače plače u vetar

umire ni zbog čega.

Svuda, oko nas

prostire se obećana zemlja

predeli još neprizvani u slojevitim maglama sred rasturenih slika.

vetar pridolazi i nestišan plazi bo pritvorenim oknimga, po zabravljenim vratima

zdvojnim i užurbanim ljuđima

Husein TAHMIŠČIĆ

POKORA

Wiđerspiegelung) bee ogleđalo, ako še razmotri Osnovna ILAu&ačeva misao O DOLE da postoji Badržajna i kategor Jalna istovetnost umetničkog, naučnog: i svakidašnjeg lako stvamosti, onda 8 Piđćeti dA je Lukačevo shvatanje estetike na VrTIO specifičan na čin marksističko. Pri tome treba naglasiti da je u pitanju ličan polcuša/j, užzoliko Lukač polazi od jednog sopstvenog doživljaja, da je, najzad, u pitanju jedmo {ilozofsko ishodište marksista u tumačenju estetskih činjenica. Lukač veruje da 8e samo koncepcijom odražavanja može odbraniti teorija realizma u umetnosti i u saznanju. Međutim, shvatanje o umet nosti kao praksi, kao radu i stvaralaštvu, neuporedivo je bli že živoj činjenici umetnosti, ko ja predstavlja centralni predmet estetičke refleksije, U sučti~

nalazi se i

bit promene u vreme prelaza o drumovnici

IV.

Noć imznoji tela,

o sreći govor iskrivi i pojam o njemu zgasnu

sve što postaje i sve ŠtO POVOT prviput po vatri

drugiput po zemlji

. vrtešku sad vrti i prisno prebiva,

samo u svom biću

o Cveće doneto S večeri mlakih Kiša u svratišta periferije

da li spavaš da li sanj

pred mrtvom prirodom na stolu smeđe sobe da li oponašaš ribu

ispljusnutu

dok se otvara novo dno za»kojim težimo u padu

preostali ljubavnici

(ni svoji ni naši) podignite Visoko

između ziđova i muhlnih senki

ı tifravom muku

što lunjaju šupljim ulicama

velikog grada u velikoj samoći sred rasturenih slika

naš je početak

naš je drum

naš je kraj

u slikama, rasturenog središta.

III.

Uz reku u koju zagazimo

uz reku vodi naš drum

uz reku obraslu divljim Rkestenom

uz reku u usponu

. vvonici hramova oglasiše noć

u usponu oglašavanja u hramovima noći izmrvljenost govora” obnosi sigurnost udesa

mi dospevamo izmrvlienost govora iz grča suvih slika

u krugove stinutih kumira

Krv vosak i kristale leto zrenjem stopi

u ćeliji svakoj

i u slici zatitraše zvuci biće da prokažu ispruženoj ruci

i da buđu

ruđa liv i zgura. mrtvi

i đa buđu

u svom logu svoj

u predelu vlage

i bivamo novi

težnja nam je bolest našeg bitka stanje strašni život ikre što pod: ledom zgasne

na nevinost reči i na lica .·

sunce neka pada pitanje je jedno i govor je. isti.

IZABRANIH

našim je pesmama,

razgranate telesnosti noći.

i zadatom krugu liptimo sad zdušno .

odnosa prema: nalazi še prikazıvanje, odražavanje, reflektova nje, reprođukovanje, reprezento vanje, već se taj odnos tačnije izražava terminima preobražava nja, proizvođenja, oblikovanja i gtvaranja.

Zabluda Lukača i onih mark sističkih pisaca koji u eštetici polaze od filozofske pozicije slič ne Lukačevoj sastoji se u tome, što oni ne uviđaju da se realizam u teoriji umetmosti može održati samo onda ako se objasni ako umetničko delo ili bilo koja estetička činjenica realno deluju u našem životu, ako se objasni otkuda potiče njihova snaga da saodreduju sredinu u kojoj živimo, da predstav ljaju realni činilac naše egz!Stencije. ı Realizam ne u smuslu. zavisnosti od datih, gotovih, ne prikosnovenih činjenica društve nog života i prirode, već u smislu ukidanja tiih čihjemica da bi se od njih stvorile noVe, koje obogaćuju naš život i našu Sčn= zibilnost i proširuju područje naše radosti. Ko još ne zna Zu Marksovu izreku da je Umćtnost najveća radost moju čovek daruje sam sebi?

Osnovna vrednost Liukačevog „Uvođa“... sastoji še U pokuša sistematskog rešavanja jed-

ni umetničkog stvarnosti ne

gog od osnovnih logičkih problema umetničkog izraza, prob lema tipičnosti ili posebnosti

(sategorija posebnog). Lukač je pratio ovaj problem u ištoti ji filozofije, naročito u klasičnoj nemačkoj filozofiji i kod <lašika marksizma, ispitao njegov lo gički značaj | sistematski ga po vezao sa osnovnim pitanjima tc orije umetnosti. Njegova raspra va Se završava interesantnom idejom, uostalom preuzetom od pesnika K. Kodvela, da nauka. izražava svest, a umetnost 5amosvest razvoja čovečanstva. Lukačev „Uvod“... je, dakle, 'nteresantna filozofs«a rasprava, a svako ko ima smisla za filozofiju Sšshvatiće bez teškoće da. se mi možemo složiti sa jednim rešenjem ili ga odbaciti, samo onda ako se do tog rešenja došlo lege artis.

Milan DAMNJANOVIĆ

zbira

aš da li usta otvaraš

na pesak

ruke

CM.

KNJIZEVNE NOVINB.

pi,