Književne novine

NOCIMA SP Ž MVA

AMI JU

to je bila istina. Njegovo obrazovanje bilo je svesno negovanje pojmova. Ona nije dđonosila sudove o svetu koji je viđela; ona ga je samo videla. »Iđeje« sadržane u svetu koji je u njoj živeo pojavljivale su se koncentrisane u nje-

noj neposrednoj percepciji.

Taj svet ima danas za nas nečeg od čari pokopanog

| ___IZLOG KNJIGA

La ale m WO

PIŠU: “ MIROSLAV S, MAĐER ponekad i pribegne, on to čini više A : zbog tona i boje, zbog đuha i đuho- aaa BOLOVI d

U čovjeku · („Zora«, Zagreb, i961)

Nosi ova zbirka pesama u sebi neŠto Što je prisuino u svakoj pesmi, Što je objedinjuje u jednu prirodnu celinu, što je čini osobitom. To je, Po svoj prilici, ličnost njenoga autora, U tome su sve njene vrline i mane, Jer, osetljiv pesnikov senzibiMšet Vrlo precizno registruje poetsku materlju, on je iskreno uzbuđen Konfliktima življenja, tragikom nesigurmosti i prolaznosti. Njegova poezija Je, prema tome, vrio iskrena i spon-

vitosti, kojim želi protkati svoju pesmu (»Kako Živi Antuntun«). Inače, on je uvek u svetu realnosti, u svetu onoga što d0OB okružuje, čime su zainteresovana. Zveri i sve što je u vezi s njima gotovo su uvek prisutne, u čemu nije teško primetiti izvestan uticaj Zmajev, ali Vitez osavremenjuje taj poetski dečji svet, stih mu nije ukaluplien određenim brojem slogova, elastičniji je, a misao je uvek do Kraja iskazana. Novina mnaročitih, na žalost, u tom dečjem svetu nema: uspavanke, igre, šale, i t. sl. — ođavno su poznati, no on ih — što nije nikakva pokuđa —

Poezija Eskima

BOGDAN A. POPOVIĆ, DUŠAN PUVAČIĆ. PREDRAG PROTIĆ,

Covek Grenlanđa je prevashodno ve", dar; na svoj izuzetan način on peva uspavanku svom detetu, sanja o ženi

grada. Ništa nije kao to. Kad postoje takvi svetovi, kad takve kulture cvetaju, oni su oslonac ne samo za pesnike već i za sve članove društva. Jer od njih se pesnik razlikuje samo po svom daru da prikaže strukturu, umutrašnje crte svoje kulture, pretnjom da će ih raskomadati proces koji koncentriše simbolična, osećanja društva dok izgleda da ih napada. Pesnik može mrzeti svoje doba. Može biti otpadnik kao Vijon; ali ovaj svet je uvek prisutan kao pozadina, onom što on ima da kaže. On je sočivo kroz koje pesnik dobija jasnu sliku prirođe i stavlja je pod kontrolu — rasvetljavajući medđijum koji koncentriše njegova osećanja. On je već gotov i pesnik ga ne može stvarati. Sa njim njegova poezija poseduje emotivnost i si-

(»Bagđala«, Kruševac, 1961)

tana, Ali, s druge strane, ona retko kad uspe da ne bude lična, ispovedačka, samosažaljevajuća. Retko kad postane samostalni Živi organizam koji uključuje u sebe sve pojavne oblike svoje vrste. Pesnik ponekad više misli nego što oseća, više objaŠšnjava nego što doživliava, njegova Doezija se doživljava više kao opis ođređenog psihološkog stanja mego

f -===unaiii lama ——-

jednostavno prepevava, daje im novo Ppoefsko ruho, kaziva ih novini poetskim izrazom, modernijim i današnjoji đeci razumljivijim. Njegov stih je jednostavan i neposredan, topao i nenametljiv, lišio ga je grube điđaktičnosti, frazerstva i nameŠštenosti. TI um fome baš leže nesumnjive vrednosti pesama za decu Grigora. Viteza. (E. T. KM.)

koju voli, ide u lov, uživa u pticama. i moru, pošteđuje foku harpuna jer se i ona raduje retkom suncu, prepire se, očajava nad starošću i prolaznošću, a iznad svega voli svoje foiklorno bogatstvo koje uz muzičku pratnju prenosi iz generacije u generaciju. Kada je narativna, kađa pesnik bez jeđinstva motiva kazuje sukcesivne događaje, ili, naročito, kađa priča legenđe, Eskimska lirika nosi u sebi elemente mističnog i ira-

Kada čovek pročita ovu zbirčicu stihova »naroda u kome je svaki čovek pesnik«, ne može a da se ne seti izjave velikog umetnika Ajzenštajna o tome kako je učio.kineski jezik da bi mu se okvorili novi aspekti gledanja na svet i Život... ili još pre, pitanja koje je sebi postavio jeđan savremeni filozof: Koliko bi se život izmenio, koliko bi se na čitav niz egzistencijalnih „problema drukčije

guran pravac. Bez njega ih ne bi imala. Nijedam pesnik ne bi mogao da izmisli iđeje »Kočijeqć; samo veliki pesnik je mogao da pronađe poetske ekvivalente tih ideja. E. Dikinson je bila dubok duh koji je pisao iz jedne duboke kulture, a kad je došla do poezije, došla je ne-

pogrešivo.

Nepogrešivo u svojim majboljim pesmama; jer nijedan pesnik nije uvek savršen pa ni E. Dikinson. Preciznost njenog izlaganja potiče od neposrednosti sa kojom pojmovni okvir njene misli dejstvuje na svoj neorganizovani materijal. Dva elementa njenog stila, uzeti kao tačke gledišta, jesu besmrtnost ili ideja, trajanja i fizički proces smrti ili propadanja. Njena dikcija ima odgovarajuće OSObine: reči grčkog i latinskog: porekla, i u oštroj suproinosti sa njima, konkretan saksonski elemenat. Taj ver'balni konflikt daje njenom stihu napetost. Ali to kodđ nje nije namerna majstorija, već osećanje jezika koje shvata dve osnovne komponente engleskog: i njihov muetafizički odnos: latinski za ideje a saksonski za, percepcije — OSO-

bita vrlina engleskog kao poetskog jezika.

Kao i većina pesnika, E. Dikinson često piše iz navike; stil koji je proizišao iz dubokog ispitivanja neke misli ona upotrebljava kao verbamnmu naviku kad nema šta

da kaže,

Nikad jo nije ni najmanje interesovala javnost. Da li je četiri ili pet pesama, objavljeno u toku njenog života? Nikad nije osetila iskušenje da dotera pesmu za javno prikazivanje. Higinsonova ljubazna ponuda da joj »ispravi« stih bio je poziv da njen rad baci u krug javnosti krug Lovela i L,ongfeloua. On nije uviđao da ima posla sa jednim od najređih literarnih integriteta svih vremena. Ona je bila pesnik kome nije bila potrebna podrška aunovac joj nikad nije bio

torstva potreban. laskanja i slave;

Imala je sve elemente kulture koja se raspada, kulture koja u religiosnom pogledu zauzima svoje mesto ı mu-

0 ON - 7

kao živa umetitnička slika toga psihološkog stanja. i, verovatno zbog tog&, mnoge su pesme heterogene, nepoentirane, neubedljive, opterećene dugim nabrajanjima, deskripcijom, retorikom. Iz te umetnički neuobličene, vrlo zahvalne, poetske materije saMio pokadkad šikne prava pesnička inspiracija, toliko snažna da ne uzmogne da se uobliči u jasne, pravilne kristale stiha:

»kao da su se svi raspali dani pa sada je ono Što preostaje...«

Pesnik, kao da je neđovolino odgovoran prema svome talentu, Vrlo značajne mogućnosti ostavlja neiskorišćene do Kraja zabavljajući se rimom, filozofiranjem i propovedanjem. U pesmi »Vodđopadi«, na primer, on je svoj istinski pesnički doživljaj ove mnesvakidđašnje prirodne pojave opteretio jednom sasvim suvišnom banalnom deskripcijom i tako pesmu lišio neposrednosti i snage.

NEĐO PAREŽANIN Strankinja

(»Svjetlost«, Sarajevo, 1960D)

Parežanina u prvom ređu interesuje problem čovekove otuđenosti i usamljenosti. U svetu koji ga okružuje, čovek je, za Parežanina, sim, stranac, udaljen od ljuđi u onoj istoj meri u Kojoj su i oni udaljeni od njega. Borba za humanije ljudske odnose znači u prvom redu borbu za povratak čoveka liuđima i ljudi čoveku, za prestanak čovekove usamljenosti i otuđenosti. Ovu, ne naročito originalnu tezu, pisac je DpoKkušao da dokaže u romanu »Strankinja«. Ali, dokazivanje te teze, svelo se na jeđan u priličnoi meri šablonski postupak, krajnje uproščen i shematičan, na knjiško psihologiziranje i, u priličnoj meri, naivno mo” ralisanje. Da takav postupak nije bio pogodan da se bilo šta dokaže i potvrđi, nije potrebno posebno naglašavati, Ličnosti su ostajale bleđe, papirnate i neizrazite, više nosioci različitih shvatanja i određenih pogleda, nego dđejstvujuća lica romana. Osećajući sam neizrazitost i shema-

gledalo, kađa bi čovek umesto u četvorougaonoj živeo u petougaonoj soObi, ili u sobi oblika valjka? Jer, koliko god da ie čovekov circulus vitiOSUS, u kome se uvek podjednako kreće od života ka smrti, na svim mestima zemijine kugle jeđnak, činjenica je i to da nebrojeno mnogo uslova, istorijskih, „geografskih (u slučaiu o kome je reč neverovatno izuzetnih) itđ.,, formiraju njegovo shvatanje života, tradiciju, Kkulturu, jednom reči sve što taj Krug ispunjava na planu duha. Bskimska lirika, budući sublimat nacionalnog duha (kao i svaka narodna poezija) eklatantan je primer koji očeviđno ilustruie značaj rečenih uslova. Ona je to tim pre što je reč o narodu koji nekoliko vekova živi tako reći neizmenjenim životom, okružen prirodom Koja mu vrlo Šškrto pruža svoje darove da bi ih često vrlo surovo otela,

Eskimska lirika i pored toga (onako kako se iz ovce zDirke vidi) nije preplavljena očajanjem, borba za opstanak sa ćudima prirođe ne samo da nije njen glavni i jedini motiv, nego čini njen manje uočljiv deo.

cionalnog, tako karakteristične za sve duhovno bagatstvo Severa.

Izuzetnost prirođnog miljea, manjeviše ustaljeni način života, kretanje istim putevima i u krugu malog broja istih predmeta, odražava se, ipak, vrlo jasno u izboru pesničkih meta» fora koji je vrlo ograničen: Majka” upoređuje svoje đete sa okruglim, blistavim komađom leđa, čovek želi ženu kao što lovac Želi sasvim mladu foku, kad se severno nebca nao» blači sve je mračno kao u mornarskoj bluzi, a đa bi pesma UDila ispevana potreban je đobar lov... .

Ako na MKraju treba iskazati reč pohvale i zahvalnosti malom Kruševačkom „izđavačkom «pređuzeću koja neće biti ni prva ni jeđina, a, nađamo se, još manje poslednja za dragocene knjige koje u poslednje vreme izdaje, neka ovim povodom buđe udružena sa đobronamer» nim prigovorom: štampanje bez mno» Šštva slovnih, pravopisnih, gramatičkih i stilskih grešaka (naročito u predgovoru prevodioca M. Šijakovića) učinilo bi prođukat nesumnjivih napora Mvalitetnijim, a čitaočevo uživanje mnogo većim. (B. A. P.)

– Weg A OUN

DŽON PRISTLI

Bovog dela koji, kao i junaci koji u njemu zarađuju svoj gorki hleb, pre

zeju duhovnih antikvileta. Puritanizam kao jednoobrazna verzija sveta, mrtav je? može se reći da su preživeli samo · njegovi ostaci u načinu života. U istoriji puritanizma ona,.., dolazi između Hotorna i Emersoha. Ona ima Hotormovu suštinu koju isuviše neodgovoma ličnost teži da, da razvodni u formu kakva je Emersonova; nju često obmanjuju reči. Ali ona nije pesnik lične osećajnosti; ima više da kaže no što može da napiše u jednoj pesmi. Kao Hardija i Vitmana treba je celu pročitati; kao Šekspir, nikad ne odaje svoje mišljenje ni u jednom jedinom retku. Zbog toga je ona savršen predmet za onu vrstu kritike koja se uglavnom bavi opštim idejama. Ona pokazuje jednu od stalnih veza između ličnosti i objektivne istine,

vegetira nego što živi. Mađa, dakle»... pre tumač psihe nego izobličitelj 1Z= vesnih ustaljenih ·istina, mađa u mno> · go većoj meri blago ironični i, na . tipično engleski način, sarkastičmi · posmatrač svojih junaka nego rečiti

Anđeosko sokače

(»Minerva«, Subotica-Beograd, 1961) Svojim romanom »Anđeosko sokače« Džon Pristli vodi čitaoca u svet malih ljudi lonđonskog Sitija, u njihove prisilno opustele unutrašnje i „pzaštinik nemoćnog i beskorisnog ljud Spoljnje svetove, u njihovo trajanje, skog grčenja, Pristli, ipak, s vreme• neprivlačno i nesigurno, od jedne đo ma na vreme, deluje kao razneženi druge subote, od jedne do druge mr- humanista koji doživljava i shvata, šave i nedovoljne plate. Polumračno, ali jedva primetno pokušava da brani vlažno, čađavo, prljavo, zaboravljeno jli leči.

Iz svega toga proizilazi đa je pe-

Smik opterećen težinom pesničkog po-

| ziva i to smeta đa se prepusti đa ga njegove struje ponesu. (5. B.)

_____--unusaifif BB ———

GRIGOR VITEZ

Jednog jutra u gaju

i zaslužuje posebno pažnju našeg doba kome nedostaje ta

vrsta istine.

Ona ima Hotftornovu intelektualnu čvrstinu, snažno, nedvosmisleno osećanje fizičkog sveta. Najviši uzleti ka Bogu, najekstravagantnije metafore o neobičnom i dalekom, vraćaju se na kazuistiku, na moralnu dilemu isku-

(DMlado pokolenje«, Beograd, 1961)

Poetsko stvaranje Grigora Viteza dvojako je: u jednom ispoveda sebe, svoja intimna osećanja i preokupacije, a u drugom, namenjenom deci, peva o svetu detinjstva i dečjim in-

tičnost ličnosti, pisac OVOg romana nastojao je da ih oživi i dđa ih učini manje papirnatim, pripisujući im neke čisto spoljašnje karakteristike u govoru ili u izgledu, po kojima bi se

Anđeosko sokače simbol je njihovih života koji još u mnogo čemu nisu domašili pravi život, njihovih jadnih iluzija i neđoživljenih snevanja. Pišući svoj roman o fome svetu koji živi ođ đanas do sutra, napadno opsednut mišlju i željom da ipak

Pristli je đaleko manje uspešan i u mnogo manjoj meri ubedljiv kad pokušava da planu svoga psihloškog portretisanja suprotstavi, upotpunjujući ga na taj način, sociološki plan.

Dopadljiv i čitak kao lektira, ubeđ-

Abe še aj y S ljiv i vređan Kao stuđija karaktera.

stvenog sveta. Uprkos propovedničke sklonosti u izraža- teže ii :- 1 one mogle pamtiti. Sasvim shvatlji- i WA u , Ž ~ : a ad : esovanjima. U pesmama u kojima F može đa dođe jedan snevani i žliiv

vanju, nema apstraktnog teoretisanja, niti poruke društvu. vo je da takav postupak nije mogao bojažljivo neoštar kao podatak o

Ona govori potpuno prema ličnom iskustvu. Onima baz mašte ona ne pruža raskoš osećanja doživljenog: umesto njih; nema korisnih maksima, za ljude od akcije. Do te je tačke njema sličnost sa Emersonom mala: poezija je dovoljan oblik izražavanja i njena odanost njoj čista, je. Ali u E. Dikinson, puritanski svet nije više samodovoljan; nije više potpun. Njen senzibilitek premašuje njegove dimen-

Bovori o svojim unutrašnjim proživljavanjima sveta i života ima dosta verbalnog i nametljivog, dosta ugledanja i pozajmijenog; one su blede i bezlične, prazne. Stoga ono što VIteza danas čini pesnikom, u prvom ređu je njegova poezija za decu, i

da učini ličnosti življim i roman zanimljivim, Tražeći način da roman spase ođ izvesne razvučenosti i monotonije pisac ove knjige pokušao je da narodskim humorom, mestimično ka-

očekivani dan, Pristli je u mnogome ostao u dobroj, staroj „dikensovskoj tradiciji. Stiče se utisak da je on verovao da tom svetu i fakvim životima najbolje odgovara književni postupak koji je davno veoma uspešno primenio čuveni engleski' klasik

društvu u njegovom suštinskom sagledavanju, jedva primetno, ali, ipak potsmešljivo zamišljen kao slika jeđnog sveta koji pre nastoji đa počne da živi nego što Živi, ovaj roman Džona Pristlija u ieđnom koštacu sa malo strožijim književnim suđom ne

zije. Ona je srezala njegove natprirodne proporcije; on u tom poslu on je izuzetno plodan. SaISuaHim dijalogom, jezičkim pišući o gotovo istovetnom načinu može da izdrži kao umetničk! vređna . je postao moralitet; umesto tragedije duha u pitanju je Nova knjiga stihova »Jednog jutra u BORašvonI i rečima koje nisu lišene bitisanja u velikoi meri iste vrste literatura,

Ć ; ; Napa “VES! iz- . komentar o duhu. Njena poezija je veličanstvena lična gaju« mnači, ne najsrećnije izvršen, ne egzotike da svom romanu iz- ljudi. Cini se da se prevodilac, dr Ljuba

ispovest, blasfemna i u svom samootkrovenju, svojoj iskrenosti, skoro bestidna. Ta poezija proizlazi iz jednog interalnui odgo-

lektualnog života prema kome ne oseća mo vornosž. Koton Mater bi je spalio kao vešticu.

izbor iz celokupnog njegovog stvara-– „laštva te vrste.

U pesmama za decu Vitez ne teži ka neobičnostima i nepoznatom, nemogućem i neuverljivom, a ako tome

vesnu svežinu i draž izuzetnog. Ali Sve to nije bilo u dovolinoj meri Čvrsto sklopljeno, sve to nije pređstavljalo sastavni deo romana, nego je delovalo nefunkoionalno i nametljivo. (P. P-ć)

Mađa je u prvom redu svojim junacima pristupio kao psiholog Moji želi da razjasni skrovite · polutajne njihovih malih svetova, on je posredno osvetlio izvesne viđove poslovnog

Popović, držao doslovno izvorne en-. gleske rečenice malo više nego Što je to bilo potrebno, tako da je nje» Rov tekst često neuglačan ! više neBo Što bi bilo dopušteno, u neskladđdu

(Prevela Zora MINDEROVIĆ;)

Dragoljub VLATKOVIĆ

„SUMNJIVOG LICA*

u red »najdragocenijih rukopisa« i zajedno s Nušićem krenulo na put »oko sveta«. Treba isto tako napomenuti da i ostale, »na smrt osuđene«, rukopise Nušić nije ostavio mezbrinute. Taj Šiptar, u čijoj je kući bio odseo i sa kojim se sigurno sprijateljio još dok je bio konzul u Prištini, »razumeo je — kako kaže u jednom, danas malo poznatom, pismu — šta

su to rukopisi« i sačuvao ih.

Nezgode s Nušićevim rukopisima nastale su tek u Francuskoj. lako je bežao s čitavom svojom porodicom (jedinac sin Sirahinja-Ban bio je već, kao dobrovoljac, poginuo!), rukopise je preko Albanije preneo bez ikakvih poteškoća i nezgoda. Ali u Parizu, kada je pisac »Namodnog poslanika« i »Pokojnika« krenuo u Švajcarsku, srpsko, poslanstvo umalo nije izgubio »sve njegovo blago i sav njegov dvogodišnji irud«.

Pred polazak Nušić je zamolio Poslantstvo da mu se rukopisi, koje inače nije mogao preneti preko švajcarske granice, pošalju kao paket. Iz Poslanstva su mu pismeno odgovorili da će to učiniti »š drage volje i sa naročitom pažnjom«. Međutim, paket je poslat nepreporučeno, kao najobičnija željeznička pošiljka. Prošlo je dvadeset dama, mesec dana, a rukopisi još

KNJIŽEVNE NOVINE

nisu stigli. Prošlo je tri meseca, a paketa ni od koroval Bilo je više nego sigurno da su rukopisi zauvek propali, a za njima se, jer su bili poslati — kako Nušić kaže — 3sskao običan džak krompira«, nije ni moglo tragati.

Paket je zaista bio dragocen. U njemu se, osim »Sumnjivog lica«, nalazio i rukopis od preko četiri sloline stranica velikog tabaka — »Pod lavinom«. To je bio roman ili, bolje reći, pripovedački opis našeg povlačenja preko Albanije koji je Nušić kasnije objavio pod naslovom »Devetsto pelnaesta« (Uz to su još bile i beleške iz povlačenja i dokumenta koja je Nušić prikupljao za ovaj rad). Tu je, pored toga, bila i Nušićeva »Knjeginja od 'cvivala«, i original i francuski prevod, zalim »potpwmo izrađena i dorađena« drama u Ččebiri čina »Velika nedelja«, šala u jednom činu »Svetski rat«, tri komadića u po jedmom činu — nastavak komada »Naša deca« i još šala iz francuskog života »NĆ dćzespćrć jamć«e. U paketu su se još nalazila i »Banova pisma opa i ono — kako kače Nušić u već citiranom pismu — koje je napisao na bojnom polju kada je već ležao u krvi i koje je bilo relikvija moje kwće i ikona pred kojom je moja žema palila

kandilol«

Zbog ovako. . nemamog odnosa prema njegovim rukopisima, Nušić umalo da nije duševno oboleo. Lekari koji su ga pregledali konstatoavli su »veliku

duševnu depresicu«. Vrlo brižni, kače Nušić, pre-

poručivali su mu mir i zabranili alkohol, duvan, kalu ,

(bez koje nije mogao) i svako uzbuđenje.« Njegova žena, kojoj su, po Nušićevim rečima, »srpske birosrate oteli i uništili dečji \grob, jedinčev grob«, bila je potpuno slomljena i čak'se nosila — »zlim mislima«. Ža laj gubitak, »osmi grob«, kako kaže Nušić (u njegovoj familiji sedam lica je poginulo u toku tala) bio je »rešen na sve«. U tom pismu se kune da »nikada više neće ni reči napisati«, ali će pre toga objaviti jednu brošuru, na'francuskom i srpskom jeziku, »upućenu Vladi, narodnim poslanicima i svima pismenim i istinitim ljudima«, u kojoj će »onakazili Poslanstvo«. Rešen je bio još, po savetu prijatelja, da povede »veliku i ružnu parnicu« za naknadu štete, »A rešen sam, veruj, kaže Nušić na kraju, i na gore stvari, na one koje u očajanju često bivaju, koje možda

života londonskog Bitija, onog nje-

sa duhom našeg jezika, (D. P.)

o tala oi a a a lela aka lug odela

nisu opravdane, nisu mudre, ali kad je čovek u tom položaju sasvim prirodne«,

: Kada sve ovo znamo biše nam čudnovato zašlo je

Nušić prećutao ovu drugu, težu i goru, istoriju »Sumnjivog lica«. Zar mu ona nije pružala i te kako interesantan, ali i istinit, materijal za predgovor? Zar mu ona, osim toga, nije mogla poslužiti i kao građa za još jednu »gogoljijadu« o srpskoj birokratiji?!

; Pilo je sigurno cazloga što je Nušić tako postupio. Nažalost, o pravim uzrocima ovog zaobilaženja i prećutkivanja istine ne možemo ništa određenije reći. Po našem mišljenju dva su razloga što Nušić ovu »naknadnn istoriju« »Sumnjivog lica« nije izneo na javnost. Prvi, — što je rukopis, zajedno s drugima, ipak pronađen, možda i na za uzimanje vladć. A kada je došao do onoga što je smatrao već izgubljenim, Nušić ie zaboravio na odmazdu i zaželeo da se sve to zagladi i zaboravi. I drugi, — što Nušić već krajem osamdeselih godina prošlog veka, odmah posle izlaska iz zatvora (u kome je odležao godinu dana zbog pesme »Pogreb' dva raba« u kojoj je napao

kralia Milana), nije više bio onaj beskompromisni bo- i

rac koji »u lice« kreše istino. A. može biti da je imao i ličnih obzira prema pojedincima koji su bili krivi za ovakva stradanja njegovih rukopisa.

Bilo kako bilo, tek na nama je da utvrdimo i kaŽemo istinu o »sudbini« ove Nušićeve komedije, koja će. kao i gotovo sva druga njegova dela, ostati nesumnjivi dokaz Nušićeve progresivnosti i pored nje« govih povremenih političkih padova.

|; |