Književne novine

| ROBERT GREJVS PONOVO OTKRIVE

O KRONKRETNOJ POEZIJI

'Vom srcu nego Što je čovekova rezoluina težnja ka samoizbavljenju posle perioda „kojim su dominirali razni oblici inercije, sumnje i gubitak nerava.

»Zima našeg nezadđovoljstva« možda nije roman ravan Stejnbekovim remek delima, ali to je knjiga koja se rađo čita, knjiga.iz kojć strše uzne= mirujuće iđeje kao što iz bašte uproleće strši mlado rastinje. Ako je to drugo Stejnbekovo proleće, tvrđi Bejker, onda je dobyrodošlo doba,

JOŠ JEDNA KNJIGA · O GREGORIJU MARANJONU

Od smrti Gregorija Maranjona, koji ie umro prošle godine, izašlo je nekoliko knjiga i mnoštvo članaka 6 životu i delu ovog znamenitog španSkog intelektualca, Nedavno se već bostojećim Knjigama pridružila još jedna čiji je autor Luis S. Granhel, lekar i esejista, koji je obratio pa- ·• “«. *

žnju naročito na one španske intelektualce koji pripadaju generaciji FABRIKA SONETA Poznati francuski pešnik SRejmon

od 98. Granhel je podelio svoju knji-

gu na tri đela sa podnaslovima »Co-

Veke, »Delo lekara, »Rnjiževno de- Reno pronašao je »mašinu koja pra-

lo Prvi deo je više analiza Mara- Yi pesme« Kao sve »čudotvorne ma-

njona kao javnog radnika, više izla- ŠiMe« i ova rađi kađ se wu nju »uba-

Banje njegovih ideoloških stavova “i Sirovina«, A »sirovina« ove mašine

nego istinska biografija, Granhel go- SU deset soneta, svega sto četrđeset

vori o Maranjonu kao o poslednjem stihova, koje je napisao Reno. Ovi

Španskom liberalu. Druga dva đela SOneti napisani su tako da se iza Svakog reda u sonetu može staviti drugi ređ iz bilo kog od deset sone-

izvesnih droga, kao što je meskalin,

'U pregovoru, između ostalog kaže: Š »Ovo pišem da bih sebe upoznao i sa onim najneispitanijim ponorima svoje svesti, Slikati, komponovati, pisati, jednom. rečju: sebe ispitati. Zar nije to divna i nova pustolovina, kojoj se još ne zna i ne može đdogledati kraj?«

+ ~ U jednom đelu francuske Kknijževne Biampe u poslednje vreme vođi se šiva diskusija o »konkretnoj poeziji«. Tim povodom Filip Žakot piše, izmedu ostalog, u »Književnoj gazeti«:

»Metamorfoza kojoj teži današnjam poezija analogna je smeru kome naMinje i današnje slikarstvo. Isto onako kao što apstraktno slikarstvo danas ne želi da jedna slika predstavlia nešto Kkonkrefno, već samo da predstavlja izvesnu igru oblika ı boja, za koju želi da buđe isto » onako bogata, suptilna i izražajna kao i neko muzičko delo, tako isto konkretni pesnik želi da oslobođi svoj izraz uloge prevodioca stvar mosti i da taj izraz buđe nezavisna igra za sebe«, ~

ROMAN O JEDNOJ GENERACIJI

U izdanju izdavačke kuće Bompiani Dojavio se roman »Ranjen na smrt“ . čiji je autor Rafaele La Raprija, Pre— x ma pisanju Kritike to je jedna od

teških i tajanstvenih knjiga, puna

knjige .dnose se kao što je već rečeno na Maranjona kao lekara i

jj NOVA ZBIRKA Nontrasta, atiHstičkih komplikacija. Maranjona kao pisca i predstavljaju a (a to je već sto kombinacija đe-

i) aka To je »roman o mlađosti« koja je — kako ističe kritika — ko - Set prvih stihova). TI tako ide dalje sa Š — koristan re-

d ARGENTINSKOG PESNIKA živo intenzivno doživela rat, o mla- svakim daljim stihom svakog sone

vime onoga što je na oba polja svoje

aktivnosti učinio Gregorio Maranjon, 3. Svaki ređ, dakle, može se zame-

niti drugim iz svakog ođ deset 5soneta. Da bi se ovo moglo činiti bez nekog fizičkog napora, odnosno pisanja, knjiga je sama već. đata u obliku jednog albuma u kome je svaki stih svakog soneta štampan na zasebnoj traci od hartije.

Tako, sađa, čitajući čitav dan za vreme od 365 dana, trebalo bi još 190,258,571 godlina više ~— „precizira Keno u svom predgovoru — đa bi čitalac mogao pročitati ili sastaviti Sve različite sonete koji se mogu iz ovih đeset soneta »sačiniti«,

Ovu Knjigu je izdao imače veoma ozbiljan i ugleđan pariski izđavač Galimar.

| U Valensiji je izašla nova zbirka dOšti nezadovoljnoj, razočaranoj koja

| gošajoa 'Srged{iiskog i peWRIKa, Rubena Dprovođi život zadovoljavajući se su| Vele, 'idban. ela. Je jeđan. od! WR)- rogatima, koja je ranjena na smrt, x »Ranjen na smrt« je La Kaprija i ANRI MIŠO I NJEGOVA

istaknutijih argentinskih pesnika iz O OS grupe »Poezija Buenos Airesa koji, “4že Mritičar — on je žrtva svojih , sećanja, onoga što se u okviru njega NAJNOVIJA ZBIRKA P OEZIJE

poređ ostalih, uređuje časopis sa i-

stim imenom. Zbirka nosi naslov ešilo i što se nije đesilo, što je bilo

»Inđijanske pesme; kratak Lsašot i Što se završilo. Fabula se dešava

predgovor napisao je argentinski e- U TAasponu od šesnaest godina, od 1943, do 1960, ođ jeđnog čuđesnog

sejista i pisac Muan Makobo BaOe: leta kađa bombe i rat još nisu uspese 1 đa unište Krista! jedne mlađosti, do poslednjeg povratka glavnog junaka na mesta izgubljene ljubavi i prohujalog vremena, »Ranjen na smrt« je roman o neprihvatanju sudbine u ime onoga što je promašeno, Što se nije đogođilo«,. |

Posle više zbirki pesama u kojima je prvo izneo utiske sa svojih putovanja po dalekim i egzotičnim zemljama &&izbirka »Ekvator«), zatim o izmišljenim i nepostojećim zemljama · (»Putovanje u Veliku Garabanu), 4 Dosle ovih i po apstraktnim oblastima duha i svesti (»Prostor u duhu« ili »Daleke unutarnjosti«, ovih dana objavio je najnoviju zbirku koja nosi maslov »Saznanja iz provalija«.

U ovoj najnovijoj zbirci stihova 1 proze, Anri Mišo ispituje đo sada još nepoznate dubine ljudske svesti, do kojih dolazi i pomoću upotrebe

danje, to najbolje potvrđuje. Kako kaže Gregori, Grejvs je pesnik koji ujeđinjuje klasične i angio-irske trađicije, Njegovi neoklasični afiniteti su više u Rimu nego u Grčkoj, a njegov Klasicizam je »irsko-latinski« Po svom karakteru i duboko supro-

Poznati pisac istorijskih romana i pesnik koji trenutno u Engleskoj đobija najviša priznanja i +ltule, Robert Grejvs, po rečima MHorasa Gregorija, ponovo je otkriven u Americi. Njegova zbirka „»Sabrane pesme«, zapravo peto đopunjeno iz-

NOVI STEJNBEROV ROMAN

oeo99eeeo00000

· Pojava novog romana, m pravom smislu, iz pera Džona Stejnbeka posle periođa od skoro deset godina Do rečima, istaknutog Kritičara Karlosa Bejkera — svakako je povod za razmišljanje. Roman »Zima mašeg nezađovoljstva« (The Winter of our MDišcontent) može se shvatiti kao vpovratak« jednog pisca u 59-oj go" dini života posle đugog vremena praznine prekiđanog samo dvaput, hu·'morističkim romanom »Slatki četvrtaka i retrospektivnom Kolekcijom »Bio jednom rat«,

Sudeći po Bejker Stejnbek od 1952, posle romana »Istočno od raja« nije obrađio temu takvog socijalnog značaja kao što je ova u novom romanu: pretnja integritetu ličnosti i normalnom ponašanju ođ strane mođernih rasklimatanih etičkih obrazaca; od »Plođova gneva«, 1939, Stejn-

bek nije našao predmet bliži njego» 2č24600006000000000000 e

2 KNJIŽEVNE NOVINE

LIST ZA KNJIŽEVNOS!, UMETNOST I DRUŠTVENA PITANJA

Ređakcioni odbor: Miloš I. Bandić, dr Milan Damnjanović, Zoran Gluščević, Slavko Janevski, Velimir Lukić, Slavko Mihalić, Vladimir Petrić, izet Sarajlić, Vladimir Stamenković, Pavle Stefanović, Dragoslav Stojanović-Sip

Direktor 1 odgovorni urednik: , TANASIJE MLADENOVIĆ

Urednik: PREDRAG PALAVBSTRA

Sekretar ređakcije: BOGDAN A. POPOVIĆ

List izdaje Novinsko-izda>vačko preduzeće »Književne novine«, Beograd, Francuska “7. Redakcija: Francuska “, tel, 21-000, tekući račun; 101-20-1-208 List izlazi svakog drugog petka. Pojeđini broj Din. 30 Godišnja pretplata Din. 600, polugodišnja Din, 300, za inostranstvo dvostruko. Tehničko-umetnička oprema: DRAGOMITI DIMITRIJEVIĆ Stamps »GLAS«, Beograd, e Vlajkovićeva 8. MI

| e e e e e 0 e “o a e 6 6 e a e e e e e e e e e e e & i.) e e e e e e e LJ e e e e: o 6)

0. 000000000000006%

KOMENTARI „

VIDETI ILI NAZIRATI? |

Nastavak sa 5. strane

estetski fenomen koji se, naravno, ne može zameniti drugim fenomenom i kao takav ulazi u okvir jedne šire estetike. Da teorija književnosti ne može da bude apsolutno nezavisna disciplina pokazuje njena povezanost ne samo sa opštom estetikom, nego i sa teorijama drugih jumetnosti. Niko ne može da ospori da je stilistički smer u teoriji li kovnih umetnosti uticao na stilistički smer u teoriji knji~. ževnosti, naime, konkretno, stilistika Hajnriha Velflina na stilistiku Emila Stajgera. Braniocu stilističkog: smera kao što je Živković mora da bude poznata ova činjenica, uprkos tome što ona protivreči njegovoj neodrživoj tezi o apsolutnoj nezavisnosti teorije književnosti,

(2) Ako je reč o terminima, onda ne mogu a da ne primetim da nije sasvim tačno Živkovićevo · zapažanje da „anglo-američka nauka o književnosfi i ne upotrebljava termine poetika (sem u vezi sa retorikom) i teorija književnosti“, mada ovo zapažanje ide samo meni u prilog. Na Dprimer, američki profesori Rene Velek i Ostin Uoren su 1942. godine objavili čuvenu „Teoriju književnosti“, koja je prevedena na više jezika i kod nas prikazana. Anglo-američka reč „criticism“, kao što i sam Živković primećuje, „može označavati i estetiku“, pa Je prema tome moje pozivanje na Šiplija sasvim opravdano. "Tačnije, od vremena Davida Hjuma, koji je prvi upotrebio ovu reč izdajući 1761. godine „Elements of criticism“ svoga prijatelja Henrija Homa, do dana današnjeg ona uglavnom označava teorijsku osnovu kri tike, odnosno estetiku sa jednog empirijsko-praktičnog sledišta. Tako je po američkom estetičaru Kurtu Dž. Dikasu filozofija umetnosti (u stvari estetika) — „opšta teorija kritike (the general theory of criticism)“. A. engleski estetičar Harold Ozborn, koji prihvata i termin estetika, u svom delu „Aesthetics and criticism“ (1955) izričito kaže: „Kritika (criticism) književnosti i umetnosti stoji prema kritičkoj filozofiji estetike kao što kazuistika stoji prema etici. Ona je praktična primena

teorijskih principa koje este= ..

tika nastoji da rasve{li“. Prema tome, shvatanje teorije injiževnosti kao apsoluino ne-

zavidđne discipline je bar u jednom delu sveta uglavnom odbačeno. Da je tako isto na Istoku, može se videti i u sovjetskom teorijskom časopisu „Pitanja književnosti“, u kome se uporedo tretiraju problemi teorije MKnjiževnosti i estetike. A ako se ni na Istoku ni na Zapadu ne oseća Dpotreba za takvim shvatanjem, ne znam zašto bismo mi imali posebne razloge da insistira= mo na njemu.

(3) Živković se slaže sa mnom „da je odnos poezije i proze jedno od bitnih. pitanja teorije književnosti“ i, isto tako, priznaje da „postoji dvojaka funkcija jezika: ekspresivna i Kkomunikativna“. Ali mu to ništa ne smeta da uprkos ovoj izjavi sve Književne vrste svodi na poetske vrste, tvrdeći da „današnja poetika ne samo što obuhvata sva književna poetska (umetnička) dela i u stihu i u pro> zi nego sve više postaje inTegracija svih delova nauke o književnosti“. U stvari, to isto čini i poetika koju je Aristotel napisao oko 330. godine pre naše ere! Budući da je Aristotel živeo u jednom vremenu kad je književnost doista bila uglavnom poetska, to je onda bilo prirodno. Ali danas se samo hnasilnom „integracijom“ može sva kKknjiževnost proglašavati poezijom. Upravo s tom nasilnom apsolutizacijom poefskog ne mogu da se složim, kao ni sa apsoluTtizacijom nezavisnosti teorije književnosti. |

Živković nikako ne može da shvati da podela na prozu i poeziju ne znači podelu na proznu književnost i književnost u stihovima. Da poezija i stihovi nemaju stane i nužne veze pokazuje i podela književnosti amerićkog estetičara-komparativiste Tomasa Manroa na prozu, poeziju i stihove. A iz apslolutizacije poetskog proizlazi nužna jed-

. nostranost teorije književno-

sti shvaćene kao poetika. Suštinskom podelom književnosti na prozu i poeziju izbegava se ta jednostranost koja·ide na štetu proze, odnosno:na zanemarivanje specifičnih od lika i vrednosti proze. Ne može se ustanoviti i prihvatiti jedan jedinstveni princip za ocenjivanje vrednosti poezije i proze ako su to doista dve različite vrste ljudskog izražavanja rečima. Po poetskom principu pravi prozaisti (na

primer, esejisti) uvek će biti oštećeni u sudu o vrednosti njihovog dela. Erazmo ili Bekon će biti manje „pesnici“ od Teofila Gotjea ili Jesenjina! (4) Stilistički metod nije pogrešan ali je jednostran i zato ga ne mogu prihvatiti kao jedini naučni metod teorije književnosti. U svom re feratu „Teorija književnosti i uporedna Književnost“ na II kongresu Međunarodnog udru ženja uporedne književnosti (1958) Janoš Hankis je upore=dio ulogu ·stilistike u teoriji književnosti sa ulogom mikro skopije u fizičkim i prirodnim naukama. Čak i ako prihva=timo ovo upoređenje, koje nije sasvim korektno, viđimo jednostranost i nedovoljnost ove metođe za teorijsko ispitivanje „književnosti, jer pomoću mikroskopskih ispitiva= nja se ne mogu otkriti principi makrokosmosa, na osnovu kojih čovek danas osvaja kosmos. Nasuprot nekim stilističarima kao što je Damas Alonso, koji smatra da teorija · književnosti nije ništa, drugo do stilistika, naši stilističari teorijski, deklarativno nisu za jednostranost, ali praktično, u svojim analiza ma — jesu. Moderni stilističari su nesumnjivo usavršili i produbili stilističku „analizu, ali ona još uvek ostaje nedo». voljna za naučno, odnosno svestrano razmatranje i ra zumevanje književnosti. Bez stilističke analize se ne mogu ceniti kvaliteti jednog književ nog (i uopšte umetničkog) dela: od nje se mora poći u a= nalizi celine tog dela, ona nam najviše govori o, samom delu, ali nam ne kaže sve o njemu: sam stil ostaje nejasan ako ga ne objašnjavamo i pomoću psihološke analize lič nosti pisca i pomoću sociološke analize vremena u kome je đelo nastalo. Zato je neophodno da, kako bi rekli pomenuti teoretičari književnosti Velek i Uoren, pored „unutrašnjeg“ metoda prou-

čavanja, koristimo i „spoljaš~”

nje“ metode za proučavanje književnosti (biografski, psihološki, sociološki, ideološki, kulturno-istorijski metod).

Stilistički „pristup razmatranju književnog dela je naj najjednostavniji i najprirodniji metod i stoga stilističkom ravcu pripadaju sve naša stare (zastarele) „teorije književnosti, i Luke Žime, i Stevana Pavlovića. i Dragiše Lapčevića, i Pauline Lebi-

'Albale, i Đorđa Anđelića, Stilističar se, dakle, nužno biva ako se ne gleda iza dela, u sve ono što ga uslovljava i čini takvim kakvo jeste. Učeći iz ovih teorija književno=sti, mi smo nesvesno postajali stilističari. Nije li +o, možda, objektivna „nužnost? Nije. To pokazuje jedan izuzetak. I teorija Kknjiževnosti Bogdana Popovića se oslanja na stilističku analizu, ali je proširuje i prevazilazi, nnstojeći da shvati vrednost književnog dela iz njegovog ODpšteg smisla, dobijenog na osnovu posmatranja iz više uglova. Intergralnošću svojih pogleda na književnost, Popović, nažalost, još uvek može da bude uzor nekim našini teoretičarima književnosti.

(5) Očevidno je da nas veKkovna stilistička tradicija u teoriji književnosti vuče na utabane staze. Ali ipak ne mogu da shvatim da neki naši teoretičari književnosti ne uviđaju da su se mnoge stvari danas u književnosti bitno promenile i da stoga freba menjati i neke osnovne stavove feorije književnosti. Sam Živković priznaje osnova menja „karakter da= našnje poezije i da će to svakako(!) dovesti do novih shva tanja o podeli „književnosti na rodđove i o samoj možda Suštini poezije. Sve je to još u živom procesu, ali se neke glavne projekcije tog procesa naziru“. Prelazim preko ftoga što se ovo njegovo priznanje nikako ne slaže s njegovim tvrđenjem da poetika sve više postaje integralna teorija književnosti. Jer ono je za mene najveći trijumf. Pitam se: šta je dužnost teoretičara nego da izrazi stavove koji se već naziru? Treba li da ih svi usvoje pa da i on oseti da ireba da promeni svoje stanovište? Ja bih želeo da naši teoretičari književnosti noliraju te „glavne projekcije“ menjanja Kknjižev nosti, a ne da tapkaju za zastarelim shvatanjima Kknjižev nosti, čiji se karakter danas „iz osnove menja“. Lični nesporazumi su beznačajni. Ali u diskusiji izm.eđu profesora Živkovića i mene je, mislim,

reč 'o nečem mnogo važni- '

jem: o napretku maše teorije književnosti. On tvrdi da je u njoj sve u najboljem redu, a ja da treba još smelije ići napred i jasno videti ono što on” smatra da se samo nazire.

· DYyagan, M. JEREMIČ

„tan

„da se 1 -

»keltsko-irskome temperamentu, što na izvestan način objašnjava nje= Bovo razlikovanje od Eliota i Paunđa„ On je modđerni pesnik van grupa, pesnik duboke indiviđualnosti Koja održava distancu između njega i političkin pesničkih grupa u Engleskoj 20-tih i 40-tih gođina,

Od smrti V. B. Jeltsa nijeđan pesnik nije u jeđnoj zbirci đao toliko izuzetnih liubavnih stihova kag ROobert Grejvs u svojim »Sabranim pesmama«, zaključuie Horas Gregori. *

SAVET ZA PREVOD UMETNIČIE LITERATURE 1 | Ovih đana je, prema pisanju #LI-

teraturne gazete«, pri upravi Saveza pisaca „Sovjetskog Saveza Savet za umetnički prevod, Jeđan ođ njegovih predsednika, P, G. Antokoljski, izjavio je, između ostalog, da ovaj organ ima za cilj đa stimuliše i pomaže organizacioni i stvaralački rađ na prevođenju umetničke literature, na „Korišćenju stečenih iskustava i otklanjanju mneđostataka u ovoj grani kulturne delatnosti. Posebna pažnja posvetiće se, rekao je» dalje Antokoljski, prevođenju azijskih i afričkih pisaca, za čija đela postoji veliko interesovanje kod sovjetskog čilmoca. Savet vec vrši pripreme za učešće na Drugoj konferenciji pisaca ovih kontinenata koja će se održati u Kairu đo Kkraja ove godine, Na njoj će, poređ ostalih pitanja, na đnevnom, ređu biti i pitanje umetničkog prevođenja i njego=

ve uloge u zbližavanju i razumeva-

nju narođa,

U skladu s propisom ministarstva kulture SSSR, o osnivanju sekcije redakcionih saveta Moji bi sarađival s izdavačima na rešavanju umetničkih problema prevođilačke đelatnosti, Savet će owe jeseni održati svoj Prvi plenum, na kome će se razmatrati pitanje prevođenja na ruski jezik s jezičkih područja Sovjetskog Saveza.

NOVA \ APOLINEROVA KNJIGA

Rao što je poznato, iako je prošlo Već više od četrdeset godina ovako je umro veliki franemski pesnik Gi„jom Apoliner, još nisu objavljena Sva njegova dela. Tako je ovih dana prvi put objavljena zbirka njegove kritičke proze pođ naslovom »Umetničke hronike« u Kojoj su okupljeni njegovi članci pisani povodom francuskog slikarstva Kroz čitavu dece“ niju i po. Već u prvoj deceniji ovogš veka on je napisao: »Može se ne VO leti Matis, Pikaso, Deren, Brak, Leže, Mari Loranson, ali se njihovim delima ne može ođricati umetnička vrednost, a ja već sađa mogu reći da su oni najveća slikarska ostva* renja početka ovoga veka,

Najzad, Apoliner je prvi veomš ozbiljno pisao već oko 1910. godine o Šagalu, Arhipenku, Kandinskom,

– Modđiljaniju, Žalku Vilonu, o Dpišanu

i Pikabiji. Ccara OR a e Ratar ————

ISPRAVKA.

U prošlom broju učinjena je oma“ ška u članku Dušana Matića »Hotel ska Ssoba«; početak teksta. (moto)! »Veliki metafizičari i veliki znalci„“ treba đa glasi: Veliki metafizičari š veliki zločinci,.«

mr e e

hu, x

osnovan ·

PC a M _ „(S : 224

. |